Opšti utisak većine analitičara i pravnih stručnjaka je da Slobodan Milošević svoju odbranu zasniva na političkim argumentima koji su pre svega namenjeni široj javnosti kako u Srbiji tako i u svetu. Umesto da se pozabavi konkretnim optužbama koje ga terete za ratne zločine i genocid, bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije održao je četvorosatnu lekciju iz istorije smeštajući na optuženičku klupu čitavu međunarodnu zajednicu.
U obilju tvrdnji da je Jugoslavija planski i nasilno razorena spolja, Milošević je ipak prvi put indirektno priznao postojanje zločina u Srebrenici. On je međutim pokušao da odbrani bivšeg komandanta Vojske bosanskih Srba Ratka Mladića tvrdeći da mu vojnička čast ne bi dopustila da naredi jednu takvu prljavu stvar, o čemu Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo za naš progam kaže:
“Ne priznavati da se Srebrenica dogodila je nemoguće. Milošević sve vreme suđenja ima jaku potrebu i to je jedan od osnovnih zadataka u njegovoj odbrani, da negira sve što se tiče zločina koji bi se mogli pripisati vojsci i policiji i institucijama, bilo da je reč o bosanskih Srbima, bilo da je reč o Srbiji. I on nastavlja taj svoj pristup. A upotrebiti za generala Mladića taj izraz i pozivajući se na njegovu vojničku čast da on to nikada ne bi mogao uraditi je prosto besramno posle svih tih činjenica, posle svedočenja oficira Vojske Republike Srpske Nikolića, Obrenovića, Deronjića, koji su u svojim priznanjima i naknadnim svedočenjima izneli toliko detalja da se tu ni o kakvoj vojničkoj časti ne može govoriti, odnosno samo možemo govoriti o tome da je o jednom monstruoznom planu koji je nama ostavljen svima kao nasleđe.”
Koliko se sa pravne strane uopšte može utemeljiti vlastita odbrana na stalnom okrivljavanju drugih, upitali smo poznatog beogradskog advokata Slobodana Šoškića:
“Sigurno da se ne možete golim paušalnim ili veoma konkretnim optužbama na račun međunarodne zajednice odbraniti od čina koji se kvalifikuje kao genocid ili kao ratni zločin. Može međunarodna zajednica da bude u jednom apsolutnom pogrešnom pristupu, gledajući politički, i nekakav izazivač sukoba, ali to još uvek ne opravdava ni genocid ni ratne zločine. Ne mislim da je ovo odbrana kojom se može dobro odbraniti od optužbe za ratne zločine i za genocid ukoliko u drugom delu svoje odbrane nuđenjem određenih dokaza ne budu argumentovano opovrgavani navodi iz optužnice da je bilo genocida, odnosno da je bilo ratnih zločina, odnosno da bi on po svojoj funkciji kao predsednik Republike Srbije i kasnije kao predsednik Jugoslavije bio odgovoran za njih.”
Pomoćnik Slobodana Miloševića za međunarodne odnose Vladimir Kršljanin ima, međutim, sasvim drugačiji utisak:
“Tužilaštvo u ranijem toku procesa nije uopšte uspelo da bilo šta ubedljivo dokaže, odnosno zapravo bilo šta dokaže. Milošević ne samo da je nevin, nego iznošenjem istine ruši čitav taj koncept satanizacije srpskog naroda, njegovog okrivljavanja za sva zla koja su se dogodila na Balkanu, što svi mi znamo, što većina ljudi, građana, ovde zna, da nije istina. Prema tome otud i masovno neprihvatanje Tribunala u ovoj zemlji i otud podrška toj njegovoj, rekao bih, stvarno herojskoj borbi.”
No bez obzira kako će dalje teći proces protiv Slobodana Miloševića, pokušaji da se navodi optužnice stave u istorijski kontekts uz stalno apostrofiranje vodećih zemalja Zapada, može ostaviti samo površinski efekat, primećuje pisac Predrag Matvejević, koji je poslednjih godina u vodećim svetskim medijima pisao o Slobodanu Miloševiću i drugim akterima rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
“Ovo je jedan vrlo spretan način obrane, dovodeći u pitanje neke čija je krivica sigurno prisutna. Naravno, on zanemaruje druge argumente koji mu ne idu u prilog. Zanemaruje Ovčaru, zanemaruje Vukovar. On je u tom času imao apsolutni utjecaj na Jugoslavensku armiju. Kadijević je bio osoba koji je bio potpuno pod njegovim utjecajem. Video sam horde četničke sa znakovima kako hodaju po šuti Vukovara srušenih kuća i pjevaju: ‘Slobodane daj nam ti salate, biće mesa klaćemo Hrvate’. On, dakle, uzima argumente koji mu idu u prilog, a ne uzima argumente koji mu ne idu u prilog. Igra na toj žici već dugo.
Haški sud nije pripremljen za takvu vrstu procesa. Haški sud je jedna velika improvizacija. Eto, u takvom kontekstu Milošević izvodi bravurozno svoj smrtni ples. Nadam se da ga taj ples neće spasiti.”
U obilju tvrdnji da je Jugoslavija planski i nasilno razorena spolja, Milošević je ipak prvi put indirektno priznao postojanje zločina u Srebrenici. On je međutim pokušao da odbrani bivšeg komandanta Vojske bosanskih Srba Ratka Mladića tvrdeći da mu vojnička čast ne bi dopustila da naredi jednu takvu prljavu stvar, o čemu Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo za naš progam kaže:
“Ne priznavati da se Srebrenica dogodila je nemoguće. Milošević sve vreme suđenja ima jaku potrebu i to je jedan od osnovnih zadataka u njegovoj odbrani, da negira sve što se tiče zločina koji bi se mogli pripisati vojsci i policiji i institucijama, bilo da je reč o bosanskih Srbima, bilo da je reč o Srbiji. I on nastavlja taj svoj pristup. A upotrebiti za generala Mladića taj izraz i pozivajući se na njegovu vojničku čast da on to nikada ne bi mogao uraditi je prosto besramno posle svih tih činjenica, posle svedočenja oficira Vojske Republike Srpske Nikolića, Obrenovića, Deronjića, koji su u svojim priznanjima i naknadnim svedočenjima izneli toliko detalja da se tu ni o kakvoj vojničkoj časti ne može govoriti, odnosno samo možemo govoriti o tome da je o jednom monstruoznom planu koji je nama ostavljen svima kao nasleđe.”
Koliko se sa pravne strane uopšte može utemeljiti vlastita odbrana na stalnom okrivljavanju drugih, upitali smo poznatog beogradskog advokata Slobodana Šoškića:
“Sigurno da se ne možete golim paušalnim ili veoma konkretnim optužbama na račun međunarodne zajednice odbraniti od čina koji se kvalifikuje kao genocid ili kao ratni zločin. Može međunarodna zajednica da bude u jednom apsolutnom pogrešnom pristupu, gledajući politički, i nekakav izazivač sukoba, ali to još uvek ne opravdava ni genocid ni ratne zločine. Ne mislim da je ovo odbrana kojom se može dobro odbraniti od optužbe za ratne zločine i za genocid ukoliko u drugom delu svoje odbrane nuđenjem određenih dokaza ne budu argumentovano opovrgavani navodi iz optužnice da je bilo genocida, odnosno da je bilo ratnih zločina, odnosno da bi on po svojoj funkciji kao predsednik Republike Srbije i kasnije kao predsednik Jugoslavije bio odgovoran za njih.”
Pomoćnik Slobodana Miloševića za međunarodne odnose Vladimir Kršljanin ima, međutim, sasvim drugačiji utisak:
“Tužilaštvo u ranijem toku procesa nije uopšte uspelo da bilo šta ubedljivo dokaže, odnosno zapravo bilo šta dokaže. Milošević ne samo da je nevin, nego iznošenjem istine ruši čitav taj koncept satanizacije srpskog naroda, njegovog okrivljavanja za sva zla koja su se dogodila na Balkanu, što svi mi znamo, što većina ljudi, građana, ovde zna, da nije istina. Prema tome otud i masovno neprihvatanje Tribunala u ovoj zemlji i otud podrška toj njegovoj, rekao bih, stvarno herojskoj borbi.”
No bez obzira kako će dalje teći proces protiv Slobodana Miloševića, pokušaji da se navodi optužnice stave u istorijski kontekts uz stalno apostrofiranje vodećih zemalja Zapada, može ostaviti samo površinski efekat, primećuje pisac Predrag Matvejević, koji je poslednjih godina u vodećim svetskim medijima pisao o Slobodanu Miloševiću i drugim akterima rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije.
“Ovo je jedan vrlo spretan način obrane, dovodeći u pitanje neke čija je krivica sigurno prisutna. Naravno, on zanemaruje druge argumente koji mu ne idu u prilog. Zanemaruje Ovčaru, zanemaruje Vukovar. On je u tom času imao apsolutni utjecaj na Jugoslavensku armiju. Kadijević je bio osoba koji je bio potpuno pod njegovim utjecajem. Video sam horde četničke sa znakovima kako hodaju po šuti Vukovara srušenih kuća i pjevaju: ‘Slobodane daj nam ti salate, biće mesa klaćemo Hrvate’. On, dakle, uzima argumente koji mu idu u prilog, a ne uzima argumente koji mu ne idu u prilog. Igra na toj žici već dugo.
Haški sud nije pripremljen za takvu vrstu procesa. Haški sud je jedna velika improvizacija. Eto, u takvom kontekstu Milošević izvodi bravurozno svoj smrtni ples. Nadam se da ga taj ples neće spasiti.”
