Dostupni linkovi

logo-print

Ekstremizam danas


Dragan Kojadinović, ministar kulture Srbije, 19. aprila 2004. godine u Zrenjaninu govori o obnovi izgorelog srpskog manastira „Hilandar“:

„Ono što ne smemo da dozvolimo, to je da Šiptari (Albanci, op. pr.) učestvuju u obnavljanju tih naših svetinja. Insistiramo na tome da to rade pravoslavci.“

Izjavu ministra Kojadinovića komentariše za Radio Slobodna Evropa publicista Mirko Đorđević:

„Iz te izjave progovaraju znaci netrpeljivosti, netolerancije, jedne isključivosti na nacionalnoj, konfesionalnoj i kojoj god hoćete osnovi. Ministar kulture i izgleda ne zna da su naše drevne svetinje, od Gračanice do Studenice, gradili su majstori s mora – Latini, katolici, koji su se potpisivali ,fra Vito‘ i tako dalje. Nikad takvih isključivosti u našoj kulturi i na našoj javnoj sceni nije bilo kakve ima u novije vreme.“

Informativna služba Srpske pravoslavne crkve (SPC) je, kako je dan kasnije javila agencija „Beta“, odbila da komentariše ministrovu izjavu navodeći da je „niko od arhijereja nije čuo“ i, kako je javio isti izvor, izražavajući sumnju u autentičnost izjave. Mirko Đorđević:

„Crkva nije reagovala, ne samo na ovu, nego ni na još mnoge druge, gore, skandaloznije izjave. A to se objašnjava time što se naša Crkva još nije suočila sa vlastitom prošlošću, onom najbližom prošlošću, gde je bila, tokom jedne decenije, ne samo svedok, nego na neki način i saučesnik. Dakle, SPC ćuti o ekstremnom nacionalizmu i rasizmu. I ako imamo na umu da i predsednik Koštunica u javnom obraćanju narodu kaže da je njemu Nikolaj Velimirović ,putovođa‘, koji je kanonizovan kao svetac i koji se kao dokazani ljotićevski ideolog nalazi u crkvenom i u nacionalnom ikonostasu, vidimo da naša Crkva sve više postaje deo strukture moći. I kako se ponašaju partijske strukture moći, tako se ponaša i Crkva.“

Bogdan Bogdanović, arhitekta, svojevremeno gradonačelnik Beograda, nekada član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) iz koje je osamdesetih istupio, već više od decenije živi u Beču:

„Uz sve zaostatke koje imamo, sad imamo i jednu metalnu fiksaciju na otkrivanje pravoslavlja. Međutim, ja znam neko drugo pravoslavlje – liberalno i normalno, kako ga nekako pamtim iz detinjstva. A ovo sad je nešto novo, ovo sad je neko militantno pravoslavlje. Uz sva ostala zla koja su se sručila na taj nesrećni narod, sad se sručila i ta ortodoksna fiksacija, što će također ostaviti teške posljedice. Ono što je najstrašnije u svemu tome, to je što u Srbiji žive mladi ljudi koji ništa drugo nisu videli, koji su odrastali unazad 15-20 godina u tom svetu. Razume se, među tim mladim svetom ima ljudi koji se bore, pružaju otpor, koji se batrgaju, ali koji će pre ili posle svi da završe u inostranstvu. A tamo u Srbiji će ostati, koliko ja odavde mogu da vidim, vrlo mračne, neke nove stilske verzije šovinizma, odnosno fašizma, to je vrlo blizu fašizma.“

Mirko Đorđević iznosi još neke oblike ispoljavanja fašizma u Srbiji:

„Primera radi, radikalski prvak Tomislav Nikolić započeo je svoju predsedničku kampanju u Novom Sadu pesmom ,Sprem‘te se, sprem‘te, četnici‘. Čak i demokratski kandidat, gospodin Tadić, kaže da je to neki nesporazum među istoričarima kada se kaže da je Dimitrije Ljotić bio sledbenik Hitlerovog fašizma i njegove ideologije kontinentalne hegemonije. Tih je znakova zaista mnogo. Mnogi haški begunci su ovde heroji. Evo, već su procvetale fasade na beogradskim zgradama grafitima ,Legija je naš novi Gavrilo Princip‘. Kad danas pomenete Batajnicu, svi odmahuju rukom: ,Šta vam je?‘ ,Zašto govorite o Batajnici?‘ ,Nismo mi na Kosovu vršili etničko čišćenje!‘ A ne da smo ga vršili, nego smo ga vršili na najsuroviji način. Nekih dvanaest hiljada nevinih ljudi je ubijeno, dakle ne vojnika koji pružaju oružani otpor.

Nedavno neki kaluđer Atanasije, doskora je bio vladika zahumsko-hercegovački, pravi spiskove neprijatelja naroda i države sa punim imenima i prezimenima, a novine to objavljuju. To je blagoslov za nasilje, koji je dat javno, a izvršioci će se lako naći. Taj isti vladika je javno nazvao saradnike Slobodne Evrope plaćenicima. Da nevolja bude veća, javno je ustvrdio da ,muslimani smrde‘. Nedavno su beogradski ,rasonalisti‘, kako sebe definišu rasisti i nacionalisti, objavili svoj program. Pročitaću vam samo nekoliko stavova iz tog programa: ,Mi smo narod bele rase, ostali nemaju pravo građanstva.‘ Pa se nabrajaju ti koji nemaju pravo: ,Jevreji, Cigani, Šiptari, Turci, Balije i nacionalne manjine‘. Otvoreno se u tom programu kaže: ,Mi moramo u čistoti krvi i vere nalaziti snage za ispunjenju svoje sudbine‘. Jedna tačka u tom programu glasi: ,U budućoj rasnoj državi, crkva i država će postati jedno‘. Romi u Zemunu, Sremu i svuda, organizuju straže, čuvaju svoja naselja, jer su pretnje sve učestalije, da ne govorimo o verbalnim pretnjama i porukama. Ako se pitamo, a ja se pitam, ima li fašizma i nacionalizma u Srbiji? Nema ga kao partijski organizovane snage, ali ga ima u dnevnom životu.“

Akademik Pajazit Nuši (Nushi), čelnik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Kosova, ocenjuje u izjavi Radiju Slobodna Evropa da su martovski nemiri na Kosovu, po nekim ispoljavanjima, bili čak gori od onih u Drugom svetskom ratu:

„Na žalost ima sličnih elemenata. Neki elementi su identični, čak i gori od onih u Drugom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu sakralni objekti na Kosovu nisu dirani, a sada jesu. U Drugom svetskom ratu kulturni objekti u Srbiji, na Kosovu i tako dalje, nisu pretrpeli baš ništa, a sada su, na žalost, i u sred Beograda i u sred Prištine, ti objekti, koji nikom ništa nisu ,skrivili‘, pretrpeli ono najgore – svoju eliminaciju, pokušaj da se potpuno izbrišu iz ovih sredina. Zbog toga mislim da korene ovakvih odnosa treba tražiti u fašističkom pokretu iz Drugog svetskog rata i u posledicama tog pokreta nakon Drugog svetskog rata.“

Hrvatska je jedina od država regije koja u poslednje vreme uspešno suzbija pojave šovinizma i fašizma. Premijer Ivo Sanader pročistio je svoju stranku – Hrvatsku demokratsku zajednicu – od najžešćih ekstremista, uspostavio potpuno drugačiji odnos prema srpskoj zajednici od obeju prethodnih vlada. Predsednik Vlade je posetio početkom marta ove godine Jasenovac – ustaški koncentracioni logor iz Drugog svetskog rata:

„Ne smijemo dopustiti da se zločini počinjeni u Jasenovcu i drugdje, za vrijeme ustaškog režima u NDH, zaborave. Nemamo pravo na zaborav. Važno je reći, osobito naraštajima rođenim poslije Drugog svjetskog rata, da se vremenskim protokom povijest ne briše. Pobjeda nad zločinom, pobjeda života nad tragedijom Jasenovca, pobjeda antifašizma nad nacizmom i fašizmom, pobjeda je vrijednosti koje su utkane u modernu Evropu i modernu Hrvatsku.“

Zoran Pusić, predsednik Građanskog odbora za ljudska prava iz Zagreba o politici hrvatskog premijera govori za Radio Slobodna Evropa:

„Istina je, i on i mnogi drugi u HDZ-u su govorili drugačije, vezali se lancima kada je trebalo početi suđenje za ratne zločine osumnjičenima u Gospiću i tako dalje. Nije se vezao Sanader, ali se vezao današnji potpredsjednik Sabora. Vidite, stvari su se promijenile, svi ovi generali su, bez ikakvih protesta, bez ikakvih organiziranih demonstracija, mirno, svojevoljno, otišli u Hag, dakle bez ikakve drame i cirkusa. To se sada dogodilo, a to je u doba Račana bilo gotovo nezamislivo. Stvar se promijenila i po mom mišljenju se za sada promijenila nabolje. Bez sumnje je i ocjena HDZ-a u kojem smjeru Hrvatska treba ići, doprinijela tome da se politika promijeni. Vidjeli su da se u Evropu, sa nekakvim profašističkim parolama ili širenjem netrpeljivosti i netolerantnosti, teško može ući. U svakom slučaju, mislim da tu ocjenu i tu promjenu ponašanja treba pozdraviti. Istina je da je u ovih par mjeseci, koliko je premijer, Sanader napravio niz dobrih i rekao bih hrabrih poteza, obzirom na njegovo okruženje.“

Molim Vas da sada poslušate jednog pevača, na žalost prilično popularnog u Hrvatskoj. Vi ste ga svakako čuli u Hrvatskoj, ali naši slušaoci u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu možda nisu imali prilike ovo da čuju:

„Jasenovac i Gradiška Stara,
to je kuća Maksovih mesara.
U Čapljini, klaonica bila,
puno Srba Neretva nosila.“

Mislim da je dovoljno. To je, dakle, Marko Peković - Thompson. Molim Vas, gospodine Pusiću, komentar. Zašto je ovo popularno? Šta mlade ljude privlači? I radi li, po vašem mišljenju, hrvatska vlast dovoljno na sprečavanju ispoljavanja fašističkih simbola, fašističkih pesama poput ove?

„On je te stvari govorio i ranije. To nije ništa novo. Ja sam ga, na žalost, slušao svako ljeto u mjestu gdje ljetujem. On je dolazio na koncerte, a ja sam odlazio na drugu stranu. To su obično bili izljevi prostaštva plus ustašluka. Mislim da se na kraju, što se sudskih stvari tiče, nije dogodilo ništa. Dakle, Thopmson je bio prilično popularan, svuda su ga pozivali na koncerte i sada je malo jenjalo. On se puno manje pojavljuje u javnosti. Ljudi zaziru poslije objavljivanja ovih riječi koje smo maloprije čuli u pjesmi. Istina je da je to nekako djelovalo na javnost i da je njegova popularnost zbog toga pala.“

Zoran Pusić o ulozi Rimokatolička crkve u Hrvatskoj:

„Crkva nikada nije protestirala protiv toga da se u Hrvatskoj na mnogim mjestima vrlo često pojavljuje ,U‘ kao simbol ustaštva i u njemu ukomponiran jedan križ. Prvi put je Crkva reagirala na očigledne namjere podjele Bosne i razbijanje Bosne kao države. Tu se po prvi put osjetio njen vrlo blagi drugačiji stav Crkve od stava države, odnosno Tuđmanovog režima.“

Bosna i Hercegovina, država je koja je, bez ikakve sumnje, najviše pretrpela u ratovima devedesetih. Ipak, u toj zemlji, svih ovih posleratnih godina, bilo je daleko manje ispoljavanja ekstremnog nacionalizma, šovinizma i fašizma nego u susednim državama – Srbiji i Hrvatskoj.

O tome za Radio Slobodna Evropa govori Refik Hodžić, donedavni predstavnik Haškog tribunala u Bosni i Hercegovini:

„Postoje dva razloga. Zbog toga što su, da tako kažem, vlast u BiH i funkcije koje se vrše uvijek u tom nekom trojstvu. Ali tamo gdje imate situaciju da je jedan od naroda u velikoj većini, dakle gdje ne participiraju predstavnici druga dva naroda u vlasti, imate i takvih slučajeva. Ne radikalnih, ne drastičnih, ali nedavno smo, recimo, imali jednu situaciju u Stocu, gdje je zastava Herceg-Bosne skinuta od strane predstavnika jedne omladinske organizacije, sa jednog vidnog mjesta u gradu, i zamijenjena zastavom BiH. Dakle države Bosne i Hercegovine, ne nekog od naroda. Da bi reakcija lokalnih vlasti bila da se ta zastava BiH skine, da se ponovo postavi zastava Herceg-Bosne, dakle jednog naroda, i da se ti omladinci koji su to uradili, privedu i to pod nevjerovatnim objašnjenjem – zbog sumnje da su poticali na nacionalnu i vjersku mržnju. A razlog zbog kojeg to nije tako ekstremno prisutno je sigurno prisustvo međunarodne zajednice koja na neki način, pritiscima na ljude odgovorne za vršenje vlasti, utiče da nema tako ekstremnih izliva koketiranja sa fašizmom.“

BiH je specifična i po tome što je to jedina od postjugoslovenskih zemalja u kojima su postojali diskriminatorski zakoni. Odlukom Ustavnog suda o konstitutivnosti Bošnjaka, Srba i Hrvata na čitavoj teritoriji države su počele promene. Diskriminacije ipak još ima, kaže Refik Hodžić:

„Polako dobijamo zakone koji usklađuju entitetske zakone s tom odlukom. Međutim zakoni, jednostavno zbog toga što moraju biti donijeti, bivaju doneseni, ali zakoni sami po sebi, kako vrlo dobro znamo, dosta često ne rješavaju stanje, ne rješavaju probleme koji su nastali diskriminacijom koja i dalje postoji. Implementacija zakona je nešto sasvim drugo i kada bi gledali po tome, BiH ima fantastične zakone, kao što rekoh, neki još uvijek treba da budu usklađeni s tom odlukom Ustavnog suda, međutim implementacija tih zakona je daleko od onoga što bi ustvari trebalo da bude. Tako da još uvijek imamo jednu tihu diskriminaciju.“

Zorana Pusića i Refika Hodžića zamolili smo za komentar izjava nekadašnji predsednika Hrvatske Franje Tuđmana koji je rekao da je „srećan“ što mu žena „nije ni Srpkinja, ni Židovka“, i čelnika Islamske verske zajednice u Bosni i Hercegovini reis-ul-uleme Mustafe ef. Cerića protiv višenacionalnih brakova u toj zemlji:

„Ja se točno sjećam te izjave kada je dana. Ona je, naime, dana prije rata. Kada bi bila data u toku rata, iako je ovaj dio oko Židovke potpuno deplasiran, ali recimo za ovaj oko Srpkinje bi se moglo pomisliti da je to rekao u afektu, obzirom na ratna zbivanja. Međutim, ta izjava je dana prije rata i zbog toga je ona, po mom mišljenju, još za veću osudu, jer nije dana u afektu kao posljedica nekih događaja, nego je određivala i pokazivala ljudima šta će se tolerirati. Svaka budala takvu izjavu može dati u birtiji, ali kad je da predsjednik Republike, onda onoj hrpi budala koja postoji u svakoj zemlji, pokazuje da se takva vrsta svinjarija tolerira i da možete mirno upotrebljavati jezik mržnje, koji zapravo postaje nešto što se tretira gotovo kao politički podobno.“

„To (mešoviti brakovi) je usud BiH. Mislim da je to pitanje mješovitih brakova pokušaj ideologija da ,uđu u krevete ljudi‘ i da im kreiraju svijest po njihovim šablonima, onako kako oni misle da treba. Međutim, iskreno rečeno, mislim da je stvarnost drugačija. Ali osnovni problem u BiH je taj što se sva ta pozitivna kretanja dešavaju uprkos našim liderima, ne uz njihovu pomoć. Zaista je apsurdno misliti da se može uticati na čovjeka da se ne zaljubi u nekog ako je on različite etničke ili vjerske pripadnosti. Ali eto, ima i takvih pokušaja da se u glave ljudi unesu takva razmišljanja.“

Naši sagovornici na kraju daju ocene o tome kako bi vlasti u državama regije trebalo da se efikasno suprotstave pojavama ekstremnog nacinalizma, šovinizma i fašizma u svojim sredinama, na način na koji je to urađeno na primer u Francuskoj sa Žan-Marijem Le Penom (Jean-Marie Le Pen) ili u Austriji sa Jergom Hajderom (Joerg Heider). Utisak je da se do sada samo hrvatska vlast, i to za vreme premijera Sanadera, na ovakav način obračunava sa fašizmom.

Pajazit Nuši:

„Mislim da bi borba protiv predrasuda i protiv negativnih stavova pripadnika jedne nacije prema drugoj naciji trebala da bude vladajući pristup svih političkih snaga na Kosovu kojima je osnov njihovog odnosa prema ljudima u prvom redu ljudskost. Smatram da, ne samo sredstva javnog informisanja, već celokupni program razvoja i vaspitanja mladih treba da bude usmeren na formiranje takvih pozitivnih stavova koji bi omogućili jedan potpuno drugačiji odnos prema ljudima koji pripadaju drugoj veri, drugoj rasi, drugoj naciji i tako dalje.“

Zoran Pusić:

„Ja se nadam da Hrvatska ide u jednom smjeru koji ste Vi, ja se nadam točno, definirali kao situaciju u Francuskoj sa Le Penom ili u Austriji s Hajderom. Dakle, jedan ozbiljan problem, ali ne i nešto što bi moglo postati politički main stream).“

Refik Hodžić:

„Ja sam duboko ubijeđen da današnja vlast u BiH nije sposobna da reaguje na adekvatan način, jer današnja vlast u BiH na neki način još uvijek vodi rat, ali drugim sredstvima, protiv sopstvenih partnera u vlasti, ali i predstavnika naroda kao takvih. Sistem koji je prisutan u zemljama o kojima ste govorili i koji se obračunava sa ispoljavanjem fašizma, bez obzira ko ga ispoljava, da li je to prvi čovjek države ili obični pojedinac, takav sistem ovdje ne postoji, a to upravo zbog toga što vlasti nemaju interesa da ga kreiraju, jer su još uvijek uključene u vođenje rata drugim sredstvima.“

Bogdan Bogdanović:

„Jedan broj vrlo pametnih i hrabrih Srba i Srpkinja se danas u Beogradu bori za nešto. Između sebe, mi bismo se lako dogovorili šta i kako, ali kako pokrenuti onu masu koja će sutra da glasa za Šešelja. Oni su jednom stanju potpune mentalne hibernacije, u stanju mentalne blokade, a ta se blokada pravila jako dugo, još od Garašanina pa nadalje i na kraju se napravila. Postali smo narod bez alternative, odnosno jedne jedine verzije sveta. Mislim da su svi digli ruke od nas. Mi više nismo geopolitički interesantni. To je bila jedna od naših fiksacija, da smo mi na takvoj tački, na takvom punktu ovoga sveta da, hteo-nehteo, svet mora da se brine šta će biti sa Srbijom. Sada su izgleda na Balkanu proradili drugi veliki saobraćajno-politički putni pravci i imamo utisak da nas polako prepuštaju, ne zlonamerno, ali sasvim normalno, sudbini koju smo samo izabrali – ako ste izabrali da budete Ada Kale, izvolite, ostanite jedan turistički rezervat. Ada Kale je bilo jedno ostrvo na Dunavu, sada je potopljeno, koje je zaboravljeno na Berlinskom kongresu, pa je posle bilo turistička atrakcija. Tu su se zaustavljali bečki brodovi kad su plovili Dunavom, a tamo je bilo sve udešeno u orijentalnom stilu, kao iz ,Hiljadu i jedne noći‘, dakle jedna turistička senzacija. E pa ja se bojim da će i nama ostati jedino ta šansa da budemo evropska Ada Kale. Teško mi je, pošto me pitate kao starog čoveka, znači mudrog čoveka, i očekujete da vam kažem nešto ohrabrujuće. Ne umem. Ne znam. Ja se divim ljudima koji u Beogradu i Srbiji danas stoje na čelu jednog intelektualnog i moralnog otpora, ali ja znam da je to jedna nemoćna manjina. Opet se vraćam na to da bi bio red da kažem nešto ohrabrujuće, ali evo ne znam šta.“

Mirko Đorđević:

„Dok je u drugim zemljama uočljiv neki početak suočavanja i obračuna, u Srbiji doista nema ni traga nečem sličnom. Naprotiv, stiče se utisak i brojni znaci, simboli i signali to potvrđuju, da se sve intenzivnije raspojasava ekstremni nacionalizam, pa bogami i forme rasizma. Zašto je to tako u Srbiji? Zato što se sadašnja takozvana demokratska vlast i ne trudi, ni najmanje truda nije uložila da pokrene, da ohrabri neke snage koje bi u tom smislu nešto mogle učiniti. Ova i ovakva vlast, ova konstelacija snaga neće moći da nastavi započeto delo mučki ubijenog reformatora Đinđića. Neće moći jednostavno zbog toga što ova vlast stoji na matrici konzervativnog mišljenja i nema hrabrosti da načini demokratski iskorak. Nadam se da neće proći mnogo vremena i da će i Srbija naći hrabrosti da se suoči sa zlom. Bojim se da to neće ići tako brzo, ali se nadam da će ipak jednom krenuti. Moramo se i mi jednom identifikovati prema onoj sumi evropskih vrednosti civilizacijskog koda. Polažem nadu na to evropsko okruženje kao moćan faktor, više na njega nego na neke snage domaće provinijencije.“
XS
SM
MD
LG