Dostupni linkovi

logo-print

Povratak ratnih zločina(ca) na Balkan


Tužilaštvo Haškog tribunala najavilo je prošlog meseca predlog Tribunalu za ustupanje hrvatskom pravosuđu procesuiranja slučaja „Norac“. Reč je o penzionisanim generalima Hrvatske vojske Mirku Norcu i Rahimu Ademiju optuženima za zločine nad Srbima u akciji „Medački džep“, sprovedenoj 1993. godine.

To je tek prvi ovako zvanično najavljeni slučaj. Još ranije je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija posebnom rezolucijom predvideo zatvaranje Haškog tribunala. Taj krivični sud bi trebalo prethodno da do 2010. godine privede kraju sva prvostepena i drugostepena suđenja najviše rangiranim zvaničnicima, dok bi ostali, manje važni slučajevi bili prepušteni pravosuđima postjugoslovenskih zemalja.

Političari to jedva čekaju, jer je Haški tribunal odavno objekat njihovih kampanja i međusobnih prepucavanja kao i objekat dokazivanja navodnog navodnog patriotizma. Ipak, vlasti u državama zapadnog Balkana ne pitaju se o tome kada će njihovim zemljama biti prepuštena neka suđenja i koja će to suđenja biti. Kriterijume određuje sam tribunal, kažu Radiju Slobodna Evropa portparol Tribunala Džim Lendejl (Jim Landale):

LENDEJL: Mi u tribunalu smo već rekli da smo spremni da razmotrimo mogućnost da predamo sudovima u bivšoj Jugoslaviji neke od slučajeva srednjeg i nižeg nivoa, drugim rečima slučajeve koji nisu protiv vodećih optuženika. Međutim, pre nego što se to dogodi, mi moramo da budemo apsolutno sigurni da sudovi na koje prenosimo slučajeve imaju i održavaju veoma visoke standarde zakona, da su pravični i da je njihov rad javan, kao i da preduzimaju sve potrebne mere bezbednosti i da postoje garancije da mogu suditi u osetljivim slučajevima ratnih zločina. Ono o čemu zapravo pričamo je zaštita svedoka i sposobnost da proces bude organizovan u atmosferi stabilnosti i bezbednosti.“

RSE: Pomenuli ste „visoke standarde zakona“. Možete li, molim Vas, biti malo precizniji, šta to konkretno znači?

LENDEJL: To znači mnogo različitih stvari. To znači da je pravda javna i vidljiva. A to znači da se prava optuženih održavaju na nivou sve vreme i da optuženi imaju sve mogućnosti da se brane i da dovode u pitanje optužnice protiv njih. To takođe znači da tužilac ima punu mogućnost prezentiranja čitavog slučaja – da ima pristup svim potrebnim materijalima, informacijama, dokazima i svedočenjima koja su mu potrebna kako bi predstavio slučaj. I to znači da oni koji sude u slučaju – sudije koje predsedaju, čine to na javan i pravičan način, tako što balansiraju među stranama i obezbeđuju da čitav slučaj bude vođen uz puno poštovanje procesnog prava i u interesu pravde.

RSE: Ko će u Tribunalu biti taj koji će odlučiti da je neka zemlja – Hrvatska, Srbija, Crna Gora ili Bosna i Hercegovina – spremna da za sve te procese?

LENDEJL: To je uvek odluka sudija koja je samo njihova. To je nešto što Tužilaštvo može da predloži sudijama, ali o tome sudije same odlučuju. U svim slučajevima sudije posmatraju suštinu čitavog slučaja, bez obzira da li je transfer predložilo Tužilaštvo ili su to učinile same sudije. Oni odlučuju da li je to dobar predlog.

Olga Kavran, čelnica Tribunalovog „Outreach“ programa podseća da je Haški tribunal i osnovan upravo zbog toga što lokalna pravosuđa nisu bila u stanju da procesuiraju ratne zločine:

KAVRAN: Kada govorimo o samom prebacivanju predmeta, to će se odnositi na jedan izuzetno mali broj predmeta i to u vrlo različitim fazama postupka. Znači najmanje će biti onoga o čemu se zapravo najviše i govori, a to je prebacivanje kompletnih predmeta, onih koji se nalaze pod potvrđenom optužnicom Haškog tribunala. Nešto malo više će se verovatno raditi o prebacivanjima predmeta koji se nalaze u fazi istrage. Dakle, to su oni materijali koje je Tužilaštvo do sada već nekoliko puta činilo dostupnim lokalnom sudstvu.

Kao što znate, bilo je saradnje sa hrvatskim pravosuđem u predmetima „Gospić“ i „Paulin Dvor“, bilo je saradnje sa srpskim pravosuđem u predmetu „Ovčara“ i tako dalje. Dakle, ta saradnja je na neki način već u toku, odnosno ta vrsta prebacivanja predmeta je na neki način već u toku i to već neko vreme.

Možda vredi napomenuti i to da se u ovom trenutku ne razmatra nijedan konkretan predmet pod optužnicom Haškog tribunala koji bi se eventualno prebacio Srbiji. Čuli smo od tužioca da razmatra jedan od predmeta kada se radi o Hrvatskoj, međutim oni predmeti koji su pod optužnicom Haškog tribunala mogu biti prebačeni na lokalno sudstvo samo uz odluku sudija.

RSE: Dakle, kada je o Srbiji reč, koliko sam razumeo, za sada se ni ne razmatra prebacivanje nekog kompletnog slučaja?

KAVRAN: Ne. Za sada ne. Tu činjenicu je vrlo jednostavno objasniti. Sud ima mandat da sudi onima koji su na najvišim funkcijama odgovornosti u političkom ili vojnom smislu, dakle onima koji se smatraju najodgovornijima za zločine za koje se terete u optužnici. Ako pogledate trenutno postojeće optužnice u vezi sa državljanima Srbije koji bi eventualno mogli biti prebačeni, to su osobe na jako visokim pozicijama. Dakle, u ovom trenutku se ne može govoriti o tome da se takav jedan predmet prebaci na lokalno sudstvo u bilo kojoj od država, pa tako ni u Srbiji.

RSE: Olga Kavran kaže Radiju Slobodna Evropa da je Tribunal u ovom momentu najviše skoncentrisan na prebacivanje slučajeva Bosni i Hercegovini:

KAVRAN: Mislim da je osnovni fokus Tribunala u ovom trenutku Državni sud BiH. I kada govorimo o prebacivanju materijala, predmeta u fazi istrage ili kompletnih predmeta koji su pod optužnicom pred Haškim tribunalom, mislim da se u najvećem broju radi o prebacivanju na sudstvo BiH, tačnije na Veće za ratne zločine pri Državnom sudu BiH.

RSE: Možemo li onda u tom smislu reći da je od ovih država regije, dakle govorimo o Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, zapravo BiH država koja je u ovom momentu najbliže toj situaciji da preuzme procesuiranje nekih zločina?

KAVRAN: Da li je u ovom trenutku najbliža, to zaista ne mogu da kažem. Ne mogu da prejudiciram odluku sudija u bilo kom od predmeta. Ono što sam htela da naglasim u vezi s BiH je da je Tribunal vrlo uključen u formiranje tog Državnog suda i BiH je dosta specifična upravo u tom smislu što će ona imati taj jedan sud koji će imati međunarodnu komponentu i za koji su doneseni zakoni koji sami u sebi već sadrže garancije da će se predmeti voditi u skladu sa međunarodnim standardima. Dakle, tu već postoje zakoni, i materijalni i procesni, koji će biti primenjivani na tom sudu. Dakle, ne postoji nikakvih nepoznanica.

Slobodana Kovača, ministra pravde BiH, pitamo šta je sve učinila ta država da je u tolikoj meri isprednjačila u odnosu na susede – Srbiju i Hrvatsku, i koji još problemi stoje pred bosanskohercegovačkim pravosuđem:

KOVAČ: Bosna i Hercegovina je učinila sve potrebne pripreme da bi se prihvatilo procesuiranje ratnih zločina.

BiH je sada u jednoj fazi dorade pravne regulative. Da li će se postojeći Krivični zakon (KZ) ili Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) inovirati na način da se promijene neke odredbe ili da se napravi neki aneks, to treba da osmisli jedna radna grupa. To je što se tiče pravne regulative.

BiH nema urađen zatvor i razmišlja se o tome da se postojeće ustanove ili određeni odjeli tih ustanova prilagode za prihvatanje haških zatvorenika. Problem su i pritvorske jedinice. A što se tiče sudske policije, trebala bi za nepuni mjesec dana da stupi u funkciju. Dakle, odabrani su sudski policajci, prostorije gdje treba da rade su u znatnoj mjeri adaptirane, nabavljena je i lična oprema za policajce. Visoko sofisticirana policijska oprema još nije nabavljena, ali i tu smo blizu cilja.

RSE: Gospodine ministre, kroz šta je sve BiH, kao zemlja koja je najdalje otišla u tom procesu, morala da prođe? Molim Vas, ako je to moguće, da to bude jasno i pravnim laicima. Dakle, šta je sve jedna država morala da učini da dođe u situaciju u kojoj je sad BiH?

KOVAČ: BiH je prvo morala da donese propise. Dakle, morala je da donese Krivični zakon, procesni zakon (dakle ZKP), Zakon o zaštiti svjedoka i da kompletira pravnu regulativu, da bi po postojećoj pravnoj regulativi mogla da procesuira predmete koji se odnose na optužnice ove vrste o kojima vi govorite.

RSE: I kad očekujete da bi BiH, odnosno bosanskohercegovačko pravosuđe moglo da počne da procesuira prve ratne zločine trenutno u nadležnosti Haškog tribunala?

KOVAČ: Ja vam to u ovom trenutku promptno ne bih mogao da kažem, ali bih opisno mogao da vas uvedem u to šta je učinjeno. Mi smo u jednoj situaciji da već imamo prostorije u kojima radi postojeći Sud BiH i predviđeno je da se te prostorije koriste za rad ove treće komore ili kako mi to praktično kažemo odjeljenja Haškog tribunala. Očekujemo da će uskoro biti izvršen izbor međunarodnih sudaca, jer sudska vijeća bi trebala da rade u sastavu od dvojice stranih sudija i jednog domaćeg.
Dakle, sve je to nešto što je tu, dosta blizu i mi očekujemo da će ovaj naredni period nakon intenzivnih priprema biti period realizacije svega ovoga o čemu mi sada govorimo.

Nešto iza BiH po stepenu ispunjenosti kriterijuma Haškog tribunala je Hrvatska. Ante Nobilo, advokat iz Zagreba koji zastupa pred Haškim tribunalom neke optužene osobe, iznosi Radiju Slobodna Evropa šta smatra da bi u njegovoj zemlji još trebalo da bude učinjeno da bi i Hrvatska bila sposobna da preuzme procesuiranja nekih zločina:

„Moramo dovršiti proces stvaranja odjela za suđenje za međunarodno-kazneno pravo pri četiri županijska suda, kao što je to zakonom najavljeno. Mislim da proces tog stvaranja još nije dovršen. Ali isto tako moramo pojačati zakonsku infrastrukturu. Moramo uvesti vrlo precizne odredbe o kažnjavanju onih koji provaljuju sudske, službene, državne tajne. Jer, u Hrvatskoj smo svjedoci, od zadnjeg slučaja ,Granić‘ pa unatrag, da gotovo nijedna tajna ne ostane tajna. Ne samo što se probije po kuloarima, već sutra možete čitati o svim tajnama u novinama ili ih gledati na televiziji. Treba napraviti sve što je u našoj moći da što prije osposobimo sud koji će to suditi, jer kod nas zasigurno ima dobrih sudaca. Međutim, moramo im stvoriti s jedne strane dobru političku i društvenu klimu da sude nezavisno, nepristrano. A s druge strane moramo napraviti nešto bolju i zakonodavnu logistiku nego što je do sada imamo.“

Srbija je, prema proceni samog Haškog tribunala, na začelju po stepenu saradnje u odnosu na ostale države regije. Sada uopšte ne postoji nikakva saradnja, ocenio je početkom juna predsednik Tribunala Teodor Meron (Theodor Meron) u redovnom izveštaju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Vladimir Vukčević, specijalni tužilac Srbije za ratne zločine, međutim, ukazuje da profesionalna saradnja Tužilaštava postoji i da je, štaviše, veoma uspešna:

„Hteo bih da istaknem pogotovo saradnju koju Tužilaštvo za ratne zločine ima sa haškim Tužilaštvom i koja se praktično svela na profesionalnu saradnju dva stručna organa koja imaju zajednički cilj, a to je gonjenje počinilaca ratnih zločina. S tim u vezi, a na osnovu zaključka Nacionalnog savjeta za saradnju sa Haškim tribunalom, oba Tužilaštva međusobno razmenjuju dokaze, podatke i informacije do kojih u svom radu dolaze. Takođe ističem da smo preko beogradske kancelarije Haškog tribunala uspostavili neposredne odnose sa Tužilaštvom u Hrvatskoj, a što je rezultovalo saslušanjem određenih svedoka u predmetu ,Ovčara‘. A upravo na osnovu tih dokaza koje smo tamo pribavili, optužili i uhapsili smo još jedno lice ovde kod nas.“

Tužilac Vukčević objašnjava Radiju Slobodna Evropa šta bi još u Srbiji trebalo da bude učinjeno kako bi pravosuđe te države moglo da od preuzme od Haškog tribunala procesuiranje nekih zločina:

VUKČEVIĆ: Sadašnji Zakon o krivičnom postupku Srbije i Crne Gore ne dozvoljava da se na odgovarajući način, znači kvalitetan i sistematičan, upotrebljavaju informacije i dokazi koji su prikupljeni od strane Tribunala. Tako da naš nacionalni sud Srbije može prihvatiti samo dokaze koji su izvedeni pred domaćim sudovima. E sad, kako se taj problem može rešiti? On se može rešiti izmenama procesnog zakonodavstva. Naime, u Zakonik o krivičnom postupku treba uneti odredbu na osnovu koje bi se moglo obezbediti da se svaki dokaz prikupljen od strane Tribunala, na način koji je predviđen Statutom i Pravilnikom o postupku i dokazima Tribunala, može izvesti kao dokaz pred nacionalnim sudom.

Na potrebu usklađivanja postojećeg procesnog zakona na ovaj način ukazuje činjenica da su Srbija i Crna Gora potpisnice određenih evropskih konvencija, u kojima se u okviru te međunarodne saradnje u krivičnim stvarima priznaje princip takozvanog uzajamnog priznavanja dokaznog materijala. To je jedno.

Druga stvar, ukazao bih i na odredbe našeg Ustava, gde je predviđena obaveza i potreba države Srbije i Crne Gore da svoje propise iz Zakonika o krivičnom postupku uskladi sa međunarodnim pravilima predviđenim u ratifikovanim konvencijama. Izmena treba da se odnosi samo na takozvano procesno pravo. Što se tiče materijalnog prava, tu ne treba ništa menjati, čak ni po pitanje one famozne komandne odgovornosti, ali sad to ne bih elaborirao. Prema tome, po mojoj proceni to bi moglo vrlo brzo da se uradi.

RSE: Od koga zavisi usvajanje izmenjenih propisa?

VUKČEVIĆ: To zavisi od Ministarstva pravde. Oni su glavni inicijatori donošenja tih novih zakona.

RSE: Dakle potrebno je da Ministarstvo pravde predloži zakone, da ih usvoji Skupština i tog momenta praktično Srbija biva sposobna da preuzme neke slučajeve?

VUKČEVIĆ: Organi pravosuđa su i sada za to sposobni; nama bi bio znatno olakšan posao kada bismo te dokaze koji su izvedeni pred Tribunalom, mogli uzeti kao gotove dokaze.

U specifičnoj situaciji su pravosuđa Kosova i Crne Gore.
Najviši predstavnici kosovskog pravosuđa i pravni stručnjaci iz Prištine naime smatraju da je Kosovo potpuno spremno da preuzme procesuiranje nekih slučajeva. Haški tribunal pak navodi da i ne razmišlja o tome da im neke slučajeve uopšte prepusti. Predsednik Vrhovnog suda Kosova Redžep Hadžimusa (Rexhep Haxhimusa):

„Kosovosko tužilaštvo je u celosti osposobljeno i može da preuzme svaki slučaj.“

Profesor krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Prištini i jedan od autora Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika Kosova Ismet Salihu ističe kako su u ovim zakonskim aktima zastupljena najnovija i kaže najdemokratskija rešenja iz oblasti krivičnog prava:

„U Krivičnom zakoniku Kosova, koji je stupio na snagu 6. aprila ove godine, poseban značaj je posvećen krivičnim delima protiv međunarodnog prava. U tom poglavlju Krivičnog zakonika je predviđeno trideset krivičnih dela protiv međunarodnog prava. Tako da, što se tiče pravne infrastrukture, ona je obezbeđena na najvišem nivou za procesuiranje krivičnih dela koja su sada u nadležnosti Haškog tribunala.“

Olga Kavran:

KAVRAN: Iskreno rečeno, o Kosovu se u tom smislu za sada uopšte ne razmišlja.

RSE: Koji je razlog tome da se ne razmišlja o Kosovu?

KAVRAN: Trenutno postoji jedna optužnica protiv osoba albanske nacionalnosti i postoji nekoliko optužnica za zločine počinjene na Kosovu koje se tiču osoba na jako visokim funkcijama. Tako da imate dva razloga u tom smislu zašto se u ovom trenutku ne razmišlja o prebacivanju predmeta na Kosovo. Od svih javnih optužnica koje imamo, ne vidim koja bi mogla spadati u kategoriju onih koje se razmatraju da budu prebačene domaćem sudstvu.

RSE: Da li će se Tribunal prilikom prepuštanja nekih slučajeva pravosuđima postjugoslovenskih zemalja voditi isključivo profesionalnim principima ili će možda tu posttojati princip „ključa“ odnosno politike, što znači da bi gledao da svakoj od zemalja prepusti po neki slučaj?

KAVRAN: Ne. Kao što ste mogli verovatno da vidite prateći rad Tribunala, to nisu one stvari koje ulaze u procenu.

Najviši zvaničnici Crne Gore u nekoliko su navrata u poslednje vreme izjavljivali da ta država zapravo nema problem saradnje sa Tribunalom, već da taj problem ima prvenstveno Srbija. Ovako specifičnu situaciju u kojoj se nalazi Crna Gora komentariše advokat Goran Rodić i sam branilac i pred Haškim tribunalom i pred domaćim pravosuđem nekih osoba optuženih za ratne zločine:

„Načelno, pozicija Crne Gore, ako se gleda u odnosu na Srbiju, zaista je lakša, pogotovo kada se imaju u vidu naša dnevno-politička življenja i kada se sve teme našeg života dotiču i politike, odnosno isprepliću se s njom. U Crnoj Gori je do sada za ratne zločine optužen jedino general Strugar. On je dobrovoljno pošao u Hag da se brani pred Međunarodnim tribunalom. Tako da Crna Gora ni u tom pogledu, znači za tog jednog optuženog kojeg je do sada imala, nije imala nikakvih problema u smislu skrivanja, bjekstva ili prisilnog izručenja Hagu.“

Jedno od pitanja koje se tek otvara ozbiljnim razmatranjem prebacivanja procesa u države regije, pored pomenute komandne odgovornosti i promena propisa, jeste i situacija u kojoj će prvi procesi pored domaćim pravosuđima biti pod posebnom lupom, kako međunarodne stručne i političke javnosti tako i samog Tribunala. Uostalom, i sam Tribunal izuzetno se pohvalno izražava o suđenju hrvatskom generalu Mirku Norcu pred Županijskim sudom u Rijeci. Taj slučaj je zapravo predstavljao probni balon za hrvatsko pravosuđe. Toga su svi svesni. Šta u takvoj situaciji čeka Srbiju i Crnu Goru?

Advokat Goran Rodić, i sam branilac jedne od osoba optužene za ratne zločine, smatra da će sami optuženici u takvoj situaciji biti u daleko goroj prilici nego na nekim kasnijim suđenjima:

„Upravo ta konstatacija o probnom balonu suđenja za ratne zločine koju ste izrekli, meni se konkretno desila u slučaju optuženog Saše Cvjetana koji je osuđen u Beogradu na dvadeset godina zatvora. Imam veoma ozbiljne primjedbe na taj postupak. Te primjedbe su izrečene i javno, znači i u sudu i van suda, naravno argumentovane. A dovoljan je primjer da je na toj optužnici osim Saše Cvjetana i Dejan Demirović. Naše vlasti su tražile izručenje Dejana Demirovića iz Kanade, međutim to zahtjeva da uputite toj drugoj državi predmet na osnovu kojeg bi se vidjelo da li ima osnovane sumnje, da li ima ozbiljnih dokaza koji ukazuju na to da je počinio zločin i da bi ga trebali isporučiti da mu se sudi u zemlji. Odgovor kanadskih vlasti, kada su pogledali spise tog predmeta, bio je negativan. Ti spisi predmeta i dokazi izvođeni tokom tog postupka su ostali istog kvaliteta. Znači mogu s velikom objektivnošću da kažem da tako loš spis i tako loše urađen predmet u svojoj karijeri nisam vidio. Ali uprkos svemu tome, uz uticaj i pritisak i nevladinog sektora, moguće i domaće političke volje, upravo da bi se prikazala navodna sposobnost za suđenje za ratne zločine, Cvjetan je platio, bar u prvostepenom postupku, jer mi ćemo se žaliti, taj probni balon o kojem pod navodnicima govorimo za suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima. A kažem objektivno, po mom mišljenju ti uslovi nisu ispunjeni.“

Kako se Haški tribunal osigurava od moguće situacije da prepusti neka suđenja nekoj državi, a ta država zatim, na primer usled promene vlasti, prestane da sarađuje sa Tribunalom?

Džim Lendejl:

„To je pitanje. To je nešto o čemu razmišljaju sudije kada donose odluku i o tome zapravo moraju da donesu odluku. To je ono o čemu moraju da odluče na osnovu predočenih dokaza zemalja da su spremne za suđenja i onda odlučuju u dobroj veri da li mogu ili ne transferisati slučaj i da budu uvereni da će taj slučaj zavrediti punu pažnju sudija, da će biti tretiran bez bespotrebnih kašnjenja i da će biti rešavan korišćenjem najviših međunarodnih standarda. To su stvari koje, naravno, sudije posebno podrobno razmatraju.“

Sve odluke, pokazali su naši razgovori sa stručnjacima, ipak su na političarima. Pravnici oko saradnje sa Tribunalom i oko procesuiranja zločina nemaju dilema. Odluku donose političari.

Ismet Salihu:

„Teškoće su one prirode kao i u drugim zemljama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije, u prvom redu pitanje javnog mnenja i osetljivosti procesuiranja ovih lica. Zato je neophodno stvoriti odgovarajuću društvenu klimu.“

Ante Nobilo:

„Sve najave rasprava o optužnici u Saboru ili sve izjave političara – moraju proučiti optužnicu pa onda zauzeti nekakav politički stav o optužnici – su kontraproduktivne i ukazuju na mogući uticaj politike na pravosuđe. Ako je optužnica podignuta od nadležnog suda, a Haški tribunal jeste nadležni sud po međunarodnom pravu, i ako je ona ustupljena nadležnom sudu u Hrvatskoj, nikakav saborski odgovor, nikakav predsjednik bilo koje stranke nema što komentirati.“

Slobodan Kovač:

„Ja bih mogao da se očitujem kad je u pitanju Savjet ministara. Ja ne bih bio legitiman da šire dajem ove ocjene koje vi tražite, ali znam da je Savjet ministara BiH opredijeljen da sarađuje sa Haškim tribunalom, što smo mi potvrdili i u susretu koji smo prije par dana imali sa haškom tužiteljicom Karlom del Ponte.“

Dakle bez obzira koje stranke budu na vlasti u BiH, Vi smatrate da će ta saradnja biti nastavljena i da će procesuiranje ratnih zločina u BiH biti nastavljeno?

Slobodan Kovač:

„Ja mislim da u tom pogledu ne bi trebalo da bude ništa sporno.“

Sarajevski advokat Sead Hodžić:

„Poznato je da je Haški tribunal, odnosno tužilac pa na osnovu toga Tribunal, sankcionirao neke medije ili bolje rečeno novinare s ovih naših prostora, ne iz BiH, ali recimo poznat je primjer iz Crne Gore, upravo radi toga što medijsko praćenje tih procedura potpuno odudara od onoga što podrazumijeva objektivno i nepristrasno vođenje postupka.“

Goran Rodić:

„Na našem prostoru još uvijek nisu ispunjeni svi uslovi za takva suđenja, a u smislu da se mogu nesmetano odvijati, a da se pri tome ne nanose dalje štete žrtvama ili pak optuženima odnosno osumnjičenima za ratne zločine. Kada to kažem prije svega mislim na potrebu postojanja ozbiljne političke volje i volje većeg dijela društva na našim prostorima da se u zakonskim okvirima suoče s tim problemom. Srbija i Crna Gora tu kaskaju za bivšim republikama SFRJ, prije svega za Bosnom i Hrvatskom, koje su mnogo ranije preuzele ozbiljnije korake u tom pravcu da ratne zločine procesuiraju domaći sudovi. Smatram da manjka ozbiljne i političke i društvene volje da se ta stvar rješava pred domaćim sudovima.“
XS
SM
MD
LG