Ovako je protekle sedmice bilo u Sarajevu:
„Radim u Tvornici kozmetike Sarajevo. Već petu godinu ne primam lični dohodak.“
„Mi smo iz Donjeg Vakufa. Već treću godinu ne radimo. Ogladnili smo.“
„Dolazimo iz Goražda da ovdje u Sarajevu ostvarimo svoja prava. U teškim smo uslovima.“
Protekla sedmica u Crnoj Gori – u Podgorici i u Bijelom Polju:
„Nije ispunjeno ništa od onoga što je obećano.“
Imate li posla?
„Nemamo para.“
Ovo nije proslava 1. maja?
„Ne, nego štrajkuju radnici, traže isplate. Zakucala glad i na naša vrata, tri mjeseca dinara dobili nismo.“
Izašli ste na ulicu, hoće li biti kola, pjesme?
„Kava igra i pjesma? Nemamo hljeba da jedemo.“
A ovo su građani Hrvatske, BiH, Srbije i Crne Gore – nekada zaposleni u uspešnim preduzećima, danas se dovijaju na razne načine. Neki se bave preprodajom ili švercom. Neki su penzioneri sa mizernim primanjima:
„Ne radimo skoro tri godine. Od novembra mjeseca 2001. godine. Znači radnici svo to vrijeme nemaju nikakvih primanja.“
„Ništa nije sigurno. Ne možeš ući ni u kakav kredit, niti osnovati familiju, jer možeš za dva mjeseca ostati bez posla i ko će onda to otplaćivati? Zato je sve manje i rodilja i djece, ljudi se sve manje vjenčavaju. Imate puno mladića od recimo 35 godina koji uopće ne razmišljaju da se ožene, baš iz tog razloga.“
„Ljudi samo gledaju kako će da prežive, ništa više.“
„Imamo zdravstveno osiguranje. To imamo.“
„To je jedna bijeda. Zamislite da primate 21 €, a od toga morate platiti telefon, struju, komunalije... Povrh toga mi je majka bolesna.“
„Neko radi kao čuvar, neko za nekog nešto uradi s vremena na vrijeme... Ja konkretno imam dvije krave i od toga živim. Osamdeset posto radnika rade kao čuvari butika ili kod novopečenih bogataša koji su stekli kapital na sumnjiv način.“
„Obrađujem imanja, kosim, kopam, krečim, farbam, malterišem...“
Koga smatrate krivim za nastalu situaciju?
„Ja osuđujem vladu i direktore. Jer, direktori nisu mogli raditi, a da vlada ne zna, odnosno da ih neko nije pratio u svemu tome. A ono što znam, to je da su radnici najmanje krivi, a da najviše ispaštaju. Ljudi su došli u situaciju da im je oduzeto i pravo na rad i na život, da im je oduzeto njihovo dostojanstvo.“
„Ljudi danas samo razmišljaju od hleba do hleba, o ničem drugom više ne razmišljaju.“
„Evo, recimo, moj muž radi u jednoj velikoj, poznatoj firmi. Noćni rad se tretira isto kao i dnevni, praznici isto kao i radni dani, nema apsolutno nikakvih prava. Direktno vam kažu - ako vam ne paše, izvolite idite, tamo vam je kadrovska.“
Idilična slika u gradskom parku (u Bijelom Polju): đed Bogić Vojinović čuva unučiće, škripa ljuljaške, na njoj unuci... Idila se kvari, jer deko nema za žvaku, a trebalo bi da ima poslije mnogo godina rada u Fabrici „Mladost“, gdje je dočekao starost:
„Platio sam struju, vodu i telefon i unučićima ne mogu da kupim ni kesu štapića. Ne mogu da živim. Jutros su unučići htjeli žvaku. Nemam ni da im kupim žvaku. Da mi je neko rekao da će doći ovakvo vrijeme, ne bih mu vjerovao.“
Radnici:
„Stalno pričamo o ulasku u Evropu – idemo u Evropu, idemo u Evropu... Neka ti naši političari pogledaju oko sebe u kakvom je stanju privreda u BiH.“
Svi nekadašnji radnici sa kojima su razgovarali naši novinari sa nostalgijom se sećaju nekadašnjih praznika rada:
„Mi smo nekada okretali janje u Crikvenici. Tamo smo imali radničko odmaralište. Pa bismo za 1. maj išli tamo, pekli janjce, pekli koješta, radnici sretni... Direktor bi nas dočekivao sa karanfilima. Kako je to bilo ugodno, kako je to bilo lijepo. A sad nemaju pojma ni da 1. maj dolazi.
Nekada se za 1. maj jelo, pilo, pjevalo, igralo... A sad možemo samo da kukamo i tražimo batak. I to da li ga ko može imati.“
„U moja vremena, kad sam ja išla u školu, bili su sletovi i to je bilo nešto nezamislivo. A sada nema ništa. Sada je nula.“
„Ja sam radila u ,Badelu‘. Svuda smo išli, na izlete... A sad ne ide niko nigdje. Sad, da mogu, uzeli bi im sve.“
„Prvi maj je bio fantastičan, veliki praznik. Imali smo besplatna tri dana u radničkim odmaralištima, pa ste se mogli fino okupati ili prošetati ako se nije moglo kupati, odmorili se i došli sretni na posao. A danas svi idu na posao smrknuti, samo što ne plaču. I kakav je onda efekat njihovog rada? A mi smo trčeći išli raditi.“
Na licu Jovanke Mrdak, sačuvale su se i danas mnoge crte nekada najljepše djevojke Bijelog Polja. Ona je junakinja jedne stare prvomajske priče, u kojoj je predsjedniku Titu predala cvijeće. Jovanka, junakinja socijalističkog rada, bivša radnica bivšeg privrednog giganta „Vunarskog kombinata“ se sjeća:
„Tito je trebao da prođe plavim vozom i rekli su da se neće zaustavljati u Bijelom Polju. Odlično se sjećam, govorili su: ,Mudro je naše rukovodstvo iz Vunarskog, izvešće oni Tita da stane tu‘. I zamislite, zastave voz. Mudri ljudi, stvaraju sve za svoj narod...“
I izađe Tito?
„Izađe bogami Tito i odrede mene i odrede jednu Đurku da sretamo Tita...“
Okružena sjećanjima i fotografijama iz davno minulih vremena, puno boljih nego što su današnja kako tvrdi Jovanka, posebno su joj drage uspomene na njenu fabriku – „Vunarski kombinat“ – i prvomajske praznike u njoj:
„Lijepa su bila vremena kad sam šeset druge počela da radim, pa bili društvo, ljudi, direktor nam bio Emin Dobardžić, on nas je u život uputio. Nas je Emin u život uputio. Mi smo to poštovali, radili, išli na kurs za radnička prava. Tu sam naučila radnička prava. Za 1. maj spremamo se pa nam fino naši rukovodioci dadnu nam platu, pa napišu ko će da ide na izlet, imali smo svoje autobuse, pa svega finoga u ta vremena da ja mislim da nikad ova omladina doživjet neće kao što smo živjeli.“
Je li situacija za zaposlene danas bolja nego što je to bila u vreme Jugoslavije i socijalizma? Kada su zaposleni imali više prava? I šta dalje? Kada će postjugoslovenske države biti makar na nivou država koje su 1. maja ove godine ušle u Evropsku uniju? I kada će to poboljšanje osetiti većina stanovnika tih zemalja?
O tome Radiju Slobodna Evropa govore sociolog Stipe Šuvar iz Zagreba i ekonomista Miroslav Prokopijević iz Beograda:
ŠUVAR: Socijalizam, onakav kakav je bio na istoku Evrope i na prostoru bivše Jugoslavije, bio je socijalizam u neku ruku nerazvijenosti, nadoknađivanja, industrializacije. Ali u svemu tome, taj i takav socijalizam je bio u neku ruku nalik na, samo na nižoj materijalnoj razini, ono što je na Zapadu bila izborila socijal-demokracija i radnički pokret i što smo zvali „državom blagostanja“.
PROKOPIJEVIĆ: Ne postoji stvar koja je pogrešnija od takvog uverenja. Prosto, taj bivši sistem u bivšoj Jugoslaviji, to je sistem koji nije imao perspektivu. To je sistem koji je, da bi preživeo na nekom minimumu, koji je naravno, na žalost, veći od ovog trenutnog minimuma, dobio oko 100 milijardi dolara zapadne pomoći od 1948. do 1984. godine (u dolarima iz 1984. godine). Znači, možete da računate da je to negde 150-160 milijardi dolara sada, uzimajući u obzir inflaciju u međuvremenu. To je jednostavno bio sistem koji je bio napravljen da troši pare i koji je bio napravljen da radi protiv tržišta, da bude antidemokratski, da ne bude vladavina prava nego vladavina jedne stranke i koji je, naravno, posle par decenija, u Rusiji posle sedam decenija, sam od sebe propao. Znači, nisu Amerikanci umarširali u Moskvu ili u Berlin, sistem se sam srušio. Alternativa nekoj tržišnoj demokratiji, u okvirima kakve-takve vladavine prava, u 20. veku zapravo i ne postoji.
ŠUVAR: U tom socijalizmu na istoku Evrope, u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ne samo da se težilo punoj zaposlenosti, nego su postojala i velika socijalna prava – manje-više besplatno obrazovanje, besplatna zdravstvena zaštita, u bivšoj Jugoslaviji i zaštita na radnom mjestu. Nijedan radnik praktično nije mogao biti otpušten. Ako je bio otpušten, sudovi udruženog rada su mu u pravilu davali za pravo i vraćali ga na posao. Tada je bio u neku ruku zaštićen i svaki lopov i svaki neradnik. Radno mjesto, kad ga je čovjek već jednom dobio, vrlo se teško gubilo.
PROKOPIJEVIĆ: Mi vidimo samo ove koji su imali privilegije, koji su imali zdravstvenu zaštitu, koji su imali posao, koji su imali obrazovanje. Međutim, većina populacije je prošla prilično rđavo. Da je bila većina onih s privilegijama, komunisti bi verovatno organizovali izbore, da na izborima pokažu da su oni popularni. Međutim, kao što znate, pravnih izbora nigde nije bilo. Znači, to pokazuje da tu nije bilo većine za takvu priču. Naravno, medijski se videla samo ta strana, jer je to režim forsirao. S druge strane, da li ste mogli da pričate o crnom tržištu, prostituciji, drogama i tako dalje, u Moskvi? O tome govora nema. Ko bi progovorio, taj je postajao disident ili bi ga našli na nekom smetlištu nakon nekog vremena. Znači, loše strane tih režima su skrivane, a ove dobre propagandom su forsirane. To je bila ona „propaganda for happiness“ (propaganda za sreću) što sad ponekad radi Evropska unija, što je pomalo nalik socijalizmu, znači ističe samo pozitivne, a skriva negativne stvari. I onda je stvorena pogrešna percepcija kod ljudi.
ŠUVAR: Strani kapital traži fleksibilizaciju radne snage, to je svjetski trend. Kapital svuda u svijetu ide na ukidanje radnog mjesta, na to da čovjeka zaposli kad mu treba, a da ga otpusti kad mu ne treba. Gotovo da ne postoji pojam stalnog radnog odnosa i stalne profesije.
PROKOPIJEVIĆ: Takav sistem, kakav je ranije postojao, dugoročno nije održiv. Vi ste već sedamdesetih godina videli da su radnje u socijalističkim zemljama notorno prazne. Ponekad zateknete meso, pa vam kažu – da, može kilogram mesa, ali ako kupite i kilogram eksera koji vam, naravno, ni za šta ne trebaju. Ali pošto nema tržišta da određuje šta treba da se proizvodi, onda birokrate, čak i da angažuju komitet nobelovaca, ne mogu da potrefe šta ide na tržište, šta ne ide, odnosno koliko čega treba proizvesti.
RSE: Ono što se nekada nazivalo radničkom klasom danas ima utisak da su odbačeni, da se za njih niko ne bori. Šta je sa sindikatima koji su se u bivšem sistemu, makar formalno, borili za prava zaposlenih?
ŠUVAR: Onaj klasični radnički pokret se dezintegrirao, a sindikati su sve nemoćniji. Sindikati se zapravo sastoje od dobro plaćenih, profesionalnih vrhuški. Ti sindikati imaju svoju rukovodeću strukturu koja pripada političkoj eliti, plaćena je kao i zastupnici i ministri. I naravno, ona se više dogovara sa državom i sa poslodavcima, nego što će riskirati da se bori za radnike i radnička prava. To je manje-više u dosluhu sa vlastima i poslodavcima.
PROKOPIJEVIĆ: Nekada su se pretežno neki srednji ešaloni iz sindikata stvarno i iskreno borili za radnička prava, a vodeći sindikalni funcioneri su bili prilično korumpirani, oni su više bili kulisa i transmisija političkog režima. Političari su, naravno, samo na rečima podržavali radnička prava. Sada se stvar možda toliko promenila da je situacija čistija. Praktično kada pogledate zemlje nastale raspadom bivše Jugoslavije, sindikati u privatnom sektoru i na sivom tržištu ne postoje. Postoje, znači, samo u državnim firmama i to je neki reziduum koji polako umire.
RSE: Ko se onda danas zapravo bori za prava zaposlenih?
ŠUVAR: Nitko! Oni sami. Čak se ni ne usuđuju boriti za mnoga prava, jer je strah za radno mjesto golem. Ljudi čuvaju radno mjesto i onda, što ni u Hrvatskoj nije rijedak slučaj, a u Srbiji i Bosni i Hercegovini je puno češći, kad mjesecima ne primaju plaću, jer se boje da će ga izgubiti.
PROKOPIJEVIĆ: Ko zastupa radničke interese? Postoje sindikati, sindikalni lideri, koji sada više nisu deo političke mašinerije, nego prosto moraju da prenose preferencije baze, dakle svog članstva. Onda i neke vrlo čudne stranke, recimo ove nacionalističke, iz čisto demagoških razloga, da bi privukle glasove, poput „tri dinara hleb“ i sličnih inicijativa. Nekad su to opet političari koji više liče na manekene, ali računaju da bi tako mogli valjda da dođu do nekog glasa.
ŠUVAR: Amorfna masa radnog svijeta sama po sebi ne može ništa, a njih nema više ko da organizira, jer sindikalni pokret, oprostite na izrazu, ne vrijedi, sa rijetkim izuzecima, ni pišljiva boba. A političke partije se uglavnom ne bore, osim na riječima, za interese radne većine društva.
RSE: U postjugoslovenskim zemljama, režime koji su države uveli u ratove i osiromašili građane, na vlast su početkom prošle decenije doveli upravo radnici. Oni su bili glasačka mašinerija stranaka pobednica na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
ŠUVAR: To je, na žalost, tako i dugo bi se moglo pričati zašto je to tako. Ja sam i počeo razgovor s Vama napominjući kako su mnogi radnici povjerovali da će i oni maltene postati kapitalisti i da će kapitalističko blagostanje doći preko noći. Imam osjećaj da radnička klasa pati od nostalgije, od uspomena na „stara dobra vremena“, ali na izborima i u političkim životu se pokazuje da je upravo radnička klasa danas jedna reakcionarna masa; pretvorila se u lumpen-proletarijat i ona više glasa za HDZ nego srednji slojevi, pogotovo visoko obrazovani, čak više glasa za HDZ nego seljaci.
PROKOPIJEVIĆ: Zahvaljujući upravo tome što je politički establišment takav da jedan važan broj glasova uzima od penzionera, državnog aparata, lokalne samouprave i javnih preduzeća, još uvek preživljavaju te politike. U nekom trenutku, kada se broj glasača u tim sektorima smanji, mislim da će se po prvi put pojaviti stranke koje će otresito nuditi kapitalizam, kao što ga je nekada nudio Ante Marković. Istina, on je govorio o „socijalističkoj robnoj proizvodnji“, ali svi smo znali da misli na kapitalizam.
RSE: Je li bivša Jugoslavija bila bliža onoj proklamovanoj „državi blagostanja“ ili su bliže ove postjugoslovenske zemlje?
ŠUVAR: Mi smo u svakom slučaju, kao Jugoslavija, bili bliže. Razbijanje Jugoslavije nas je vratilo najmanje 20-30 godina unazad. Nedavno sam čitao analize Bečkog instituta, u kojem radi onaj pametan naš čovjek, Vlado Gligorov, Kirin sin. On analizira posebno ekonomiju zemalja u tranziciji. Iznenadio sam se da je hrvatska proizvodnja u ovom trenutku, dakle poslije 14-15 godina nakon pada komunizma, 39 % niža nego 1989. U Srbiji je 50-60 % niža. Čak i Slovenija ima nižu proizvodnju nego 1989. godine. Dok na drugu stranu Češka ima znatno veću. Čak i Mađarska.
PROKOPIJEVIĆ: Paradoksalno, tamo gde je bilo manje tržišnih reformi, tu su zaposleni, a i nezaposleni, u težoj situaciji nego tamo gde ih je bilo. Ako pogledate ove neke zemlje koje ulaze u EU i još par njih, kao što su Hrvatska, Bugarska, koje će ući u neko dogledno vreme, videćete da su se one de fakto prelomile, da su de fakto odabrale kapitalizam, znači složili su se s tom pričom kao populacija, kao ogromna većina i napravile su vrlo različite verzije tog kapitalizma. Najbolje su napravile baltičke države i zato će, iako su bile najsiromašnije od svih bivših socijalističkih, odnosno tranzicionih zemalja u Evropi, iako su bile četiri puta siromašnije od Slovenije, pre dostići nivo EU nego Slovenija. Zašto? Zato što imaju stope rasta 6-9%. Neke druge zemlje su odabrale mekše modele. Recimo, srednji model su Češka i Mađarska. A ovaj dosta etatistički su napravile Poljska i Slovenija. Međutim, u svim tim zemljama su ljudi pristali na kakvu-takvu tržišnu demokratiju unutar vladavine prava, na kapitalizam i ja mislim da većina populacije nema ozbiljniji problem s tim i mislim da osećaju koristi od te promene pravila igre. Jer, kad prođete danas kroz Mađarsku, vidite skroz drugu sliku od one pre deset godina, vidite ljude u dobrim restoranima, vidite da voze mnogo bolje automobile, vidite da grade kuće, vidite da su ulice mnogo bolje uređene, sve je jednostavno bolje i tu nema apsolutno nikakvog govora o tome da li je ovih 12-13 godina tranzicije donelo poboljšanje.
Transparenti u Crnoj Gori u radničkim rukama bili su posebno česti 1989. godine. Ispod jednog od tih transparenata je Ramo Memić, priča se kao anegdota u Bijelom Polju, uzviknuo nezadovoljan: „Ja da vam radim za 1.000 maraka?!“. Petostruko manja penzija od tada male plate učinila je tu priču tragikomičnom, kaže Ramo:
„Ne sjećam se da sam to rekao, ali bogami u ono vrijeme sam mislio da će plate napredovati, da ćemo imati i 3000 maraka, jer smo onda imali dosta.“
Prošlo vrijeme, prošla anegdota:
„Prošlo vrijeme, a ja osta na 100 €.“
„Radim u Tvornici kozmetike Sarajevo. Već petu godinu ne primam lični dohodak.“
„Mi smo iz Donjeg Vakufa. Već treću godinu ne radimo. Ogladnili smo.“
„Dolazimo iz Goražda da ovdje u Sarajevu ostvarimo svoja prava. U teškim smo uslovima.“
Protekla sedmica u Crnoj Gori – u Podgorici i u Bijelom Polju:
„Nije ispunjeno ništa od onoga što je obećano.“
Imate li posla?
„Nemamo para.“
Ovo nije proslava 1. maja?
„Ne, nego štrajkuju radnici, traže isplate. Zakucala glad i na naša vrata, tri mjeseca dinara dobili nismo.“
Izašli ste na ulicu, hoće li biti kola, pjesme?
„Kava igra i pjesma? Nemamo hljeba da jedemo.“
A ovo su građani Hrvatske, BiH, Srbije i Crne Gore – nekada zaposleni u uspešnim preduzećima, danas se dovijaju na razne načine. Neki se bave preprodajom ili švercom. Neki su penzioneri sa mizernim primanjima:
„Ne radimo skoro tri godine. Od novembra mjeseca 2001. godine. Znači radnici svo to vrijeme nemaju nikakvih primanja.“
„Ništa nije sigurno. Ne možeš ući ni u kakav kredit, niti osnovati familiju, jer možeš za dva mjeseca ostati bez posla i ko će onda to otplaćivati? Zato je sve manje i rodilja i djece, ljudi se sve manje vjenčavaju. Imate puno mladića od recimo 35 godina koji uopće ne razmišljaju da se ožene, baš iz tog razloga.“
„Ljudi samo gledaju kako će da prežive, ništa više.“
„Imamo zdravstveno osiguranje. To imamo.“
„To je jedna bijeda. Zamislite da primate 21 €, a od toga morate platiti telefon, struju, komunalije... Povrh toga mi je majka bolesna.“
„Neko radi kao čuvar, neko za nekog nešto uradi s vremena na vrijeme... Ja konkretno imam dvije krave i od toga živim. Osamdeset posto radnika rade kao čuvari butika ili kod novopečenih bogataša koji su stekli kapital na sumnjiv način.“
„Obrađujem imanja, kosim, kopam, krečim, farbam, malterišem...“
Koga smatrate krivim za nastalu situaciju?
„Ja osuđujem vladu i direktore. Jer, direktori nisu mogli raditi, a da vlada ne zna, odnosno da ih neko nije pratio u svemu tome. A ono što znam, to je da su radnici najmanje krivi, a da najviše ispaštaju. Ljudi su došli u situaciju da im je oduzeto i pravo na rad i na život, da im je oduzeto njihovo dostojanstvo.“
„Ljudi danas samo razmišljaju od hleba do hleba, o ničem drugom više ne razmišljaju.“
„Evo, recimo, moj muž radi u jednoj velikoj, poznatoj firmi. Noćni rad se tretira isto kao i dnevni, praznici isto kao i radni dani, nema apsolutno nikakvih prava. Direktno vam kažu - ako vam ne paše, izvolite idite, tamo vam je kadrovska.“
Idilična slika u gradskom parku (u Bijelom Polju): đed Bogić Vojinović čuva unučiće, škripa ljuljaške, na njoj unuci... Idila se kvari, jer deko nema za žvaku, a trebalo bi da ima poslije mnogo godina rada u Fabrici „Mladost“, gdje je dočekao starost:
„Platio sam struju, vodu i telefon i unučićima ne mogu da kupim ni kesu štapića. Ne mogu da živim. Jutros su unučići htjeli žvaku. Nemam ni da im kupim žvaku. Da mi je neko rekao da će doći ovakvo vrijeme, ne bih mu vjerovao.“
Radnici:
„Stalno pričamo o ulasku u Evropu – idemo u Evropu, idemo u Evropu... Neka ti naši političari pogledaju oko sebe u kakvom je stanju privreda u BiH.“
Svi nekadašnji radnici sa kojima su razgovarali naši novinari sa nostalgijom se sećaju nekadašnjih praznika rada:
„Mi smo nekada okretali janje u Crikvenici. Tamo smo imali radničko odmaralište. Pa bismo za 1. maj išli tamo, pekli janjce, pekli koješta, radnici sretni... Direktor bi nas dočekivao sa karanfilima. Kako je to bilo ugodno, kako je to bilo lijepo. A sad nemaju pojma ni da 1. maj dolazi.
Nekada se za 1. maj jelo, pilo, pjevalo, igralo... A sad možemo samo da kukamo i tražimo batak. I to da li ga ko može imati.“
„U moja vremena, kad sam ja išla u školu, bili su sletovi i to je bilo nešto nezamislivo. A sada nema ništa. Sada je nula.“
„Ja sam radila u ,Badelu‘. Svuda smo išli, na izlete... A sad ne ide niko nigdje. Sad, da mogu, uzeli bi im sve.“
„Prvi maj je bio fantastičan, veliki praznik. Imali smo besplatna tri dana u radničkim odmaralištima, pa ste se mogli fino okupati ili prošetati ako se nije moglo kupati, odmorili se i došli sretni na posao. A danas svi idu na posao smrknuti, samo što ne plaču. I kakav je onda efekat njihovog rada? A mi smo trčeći išli raditi.“
Na licu Jovanke Mrdak, sačuvale su se i danas mnoge crte nekada najljepše djevojke Bijelog Polja. Ona je junakinja jedne stare prvomajske priče, u kojoj je predsjedniku Titu predala cvijeće. Jovanka, junakinja socijalističkog rada, bivša radnica bivšeg privrednog giganta „Vunarskog kombinata“ se sjeća:
„Tito je trebao da prođe plavim vozom i rekli su da se neće zaustavljati u Bijelom Polju. Odlično se sjećam, govorili su: ,Mudro je naše rukovodstvo iz Vunarskog, izvešće oni Tita da stane tu‘. I zamislite, zastave voz. Mudri ljudi, stvaraju sve za svoj narod...“
I izađe Tito?
„Izađe bogami Tito i odrede mene i odrede jednu Đurku da sretamo Tita...“
Okružena sjećanjima i fotografijama iz davno minulih vremena, puno boljih nego što su današnja kako tvrdi Jovanka, posebno su joj drage uspomene na njenu fabriku – „Vunarski kombinat“ – i prvomajske praznike u njoj:
„Lijepa su bila vremena kad sam šeset druge počela da radim, pa bili društvo, ljudi, direktor nam bio Emin Dobardžić, on nas je u život uputio. Nas je Emin u život uputio. Mi smo to poštovali, radili, išli na kurs za radnička prava. Tu sam naučila radnička prava. Za 1. maj spremamo se pa nam fino naši rukovodioci dadnu nam platu, pa napišu ko će da ide na izlet, imali smo svoje autobuse, pa svega finoga u ta vremena da ja mislim da nikad ova omladina doživjet neće kao što smo živjeli.“
Je li situacija za zaposlene danas bolja nego što je to bila u vreme Jugoslavije i socijalizma? Kada su zaposleni imali više prava? I šta dalje? Kada će postjugoslovenske države biti makar na nivou država koje su 1. maja ove godine ušle u Evropsku uniju? I kada će to poboljšanje osetiti većina stanovnika tih zemalja?
O tome Radiju Slobodna Evropa govore sociolog Stipe Šuvar iz Zagreba i ekonomista Miroslav Prokopijević iz Beograda:
ŠUVAR: Socijalizam, onakav kakav je bio na istoku Evrope i na prostoru bivše Jugoslavije, bio je socijalizam u neku ruku nerazvijenosti, nadoknađivanja, industrializacije. Ali u svemu tome, taj i takav socijalizam je bio u neku ruku nalik na, samo na nižoj materijalnoj razini, ono što je na Zapadu bila izborila socijal-demokracija i radnički pokret i što smo zvali „državom blagostanja“.
PROKOPIJEVIĆ: Ne postoji stvar koja je pogrešnija od takvog uverenja. Prosto, taj bivši sistem u bivšoj Jugoslaviji, to je sistem koji nije imao perspektivu. To je sistem koji je, da bi preživeo na nekom minimumu, koji je naravno, na žalost, veći od ovog trenutnog minimuma, dobio oko 100 milijardi dolara zapadne pomoći od 1948. do 1984. godine (u dolarima iz 1984. godine). Znači, možete da računate da je to negde 150-160 milijardi dolara sada, uzimajući u obzir inflaciju u međuvremenu. To je jednostavno bio sistem koji je bio napravljen da troši pare i koji je bio napravljen da radi protiv tržišta, da bude antidemokratski, da ne bude vladavina prava nego vladavina jedne stranke i koji je, naravno, posle par decenija, u Rusiji posle sedam decenija, sam od sebe propao. Znači, nisu Amerikanci umarširali u Moskvu ili u Berlin, sistem se sam srušio. Alternativa nekoj tržišnoj demokratiji, u okvirima kakve-takve vladavine prava, u 20. veku zapravo i ne postoji.
ŠUVAR: U tom socijalizmu na istoku Evrope, u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ne samo da se težilo punoj zaposlenosti, nego su postojala i velika socijalna prava – manje-više besplatno obrazovanje, besplatna zdravstvena zaštita, u bivšoj Jugoslaviji i zaštita na radnom mjestu. Nijedan radnik praktično nije mogao biti otpušten. Ako je bio otpušten, sudovi udruženog rada su mu u pravilu davali za pravo i vraćali ga na posao. Tada je bio u neku ruku zaštićen i svaki lopov i svaki neradnik. Radno mjesto, kad ga je čovjek već jednom dobio, vrlo se teško gubilo.
PROKOPIJEVIĆ: Mi vidimo samo ove koji su imali privilegije, koji su imali zdravstvenu zaštitu, koji su imali posao, koji su imali obrazovanje. Međutim, većina populacije je prošla prilično rđavo. Da je bila većina onih s privilegijama, komunisti bi verovatno organizovali izbore, da na izborima pokažu da su oni popularni. Međutim, kao što znate, pravnih izbora nigde nije bilo. Znači, to pokazuje da tu nije bilo većine za takvu priču. Naravno, medijski se videla samo ta strana, jer je to režim forsirao. S druge strane, da li ste mogli da pričate o crnom tržištu, prostituciji, drogama i tako dalje, u Moskvi? O tome govora nema. Ko bi progovorio, taj je postajao disident ili bi ga našli na nekom smetlištu nakon nekog vremena. Znači, loše strane tih režima su skrivane, a ove dobre propagandom su forsirane. To je bila ona „propaganda for happiness“ (propaganda za sreću) što sad ponekad radi Evropska unija, što je pomalo nalik socijalizmu, znači ističe samo pozitivne, a skriva negativne stvari. I onda je stvorena pogrešna percepcija kod ljudi.
ŠUVAR: Strani kapital traži fleksibilizaciju radne snage, to je svjetski trend. Kapital svuda u svijetu ide na ukidanje radnog mjesta, na to da čovjeka zaposli kad mu treba, a da ga otpusti kad mu ne treba. Gotovo da ne postoji pojam stalnog radnog odnosa i stalne profesije.
PROKOPIJEVIĆ: Takav sistem, kakav je ranije postojao, dugoročno nije održiv. Vi ste već sedamdesetih godina videli da su radnje u socijalističkim zemljama notorno prazne. Ponekad zateknete meso, pa vam kažu – da, može kilogram mesa, ali ako kupite i kilogram eksera koji vam, naravno, ni za šta ne trebaju. Ali pošto nema tržišta da određuje šta treba da se proizvodi, onda birokrate, čak i da angažuju komitet nobelovaca, ne mogu da potrefe šta ide na tržište, šta ne ide, odnosno koliko čega treba proizvesti.
RSE: Ono što se nekada nazivalo radničkom klasom danas ima utisak da su odbačeni, da se za njih niko ne bori. Šta je sa sindikatima koji su se u bivšem sistemu, makar formalno, borili za prava zaposlenih?
ŠUVAR: Onaj klasični radnički pokret se dezintegrirao, a sindikati su sve nemoćniji. Sindikati se zapravo sastoje od dobro plaćenih, profesionalnih vrhuški. Ti sindikati imaju svoju rukovodeću strukturu koja pripada političkoj eliti, plaćena je kao i zastupnici i ministri. I naravno, ona se više dogovara sa državom i sa poslodavcima, nego što će riskirati da se bori za radnike i radnička prava. To je manje-više u dosluhu sa vlastima i poslodavcima.
PROKOPIJEVIĆ: Nekada su se pretežno neki srednji ešaloni iz sindikata stvarno i iskreno borili za radnička prava, a vodeći sindikalni funcioneri su bili prilično korumpirani, oni su više bili kulisa i transmisija političkog režima. Političari su, naravno, samo na rečima podržavali radnička prava. Sada se stvar možda toliko promenila da je situacija čistija. Praktično kada pogledate zemlje nastale raspadom bivše Jugoslavije, sindikati u privatnom sektoru i na sivom tržištu ne postoje. Postoje, znači, samo u državnim firmama i to je neki reziduum koji polako umire.
RSE: Ko se onda danas zapravo bori za prava zaposlenih?
ŠUVAR: Nitko! Oni sami. Čak se ni ne usuđuju boriti za mnoga prava, jer je strah za radno mjesto golem. Ljudi čuvaju radno mjesto i onda, što ni u Hrvatskoj nije rijedak slučaj, a u Srbiji i Bosni i Hercegovini je puno češći, kad mjesecima ne primaju plaću, jer se boje da će ga izgubiti.
PROKOPIJEVIĆ: Ko zastupa radničke interese? Postoje sindikati, sindikalni lideri, koji sada više nisu deo političke mašinerije, nego prosto moraju da prenose preferencije baze, dakle svog članstva. Onda i neke vrlo čudne stranke, recimo ove nacionalističke, iz čisto demagoških razloga, da bi privukle glasove, poput „tri dinara hleb“ i sličnih inicijativa. Nekad su to opet političari koji više liče na manekene, ali računaju da bi tako mogli valjda da dođu do nekog glasa.
ŠUVAR: Amorfna masa radnog svijeta sama po sebi ne može ništa, a njih nema više ko da organizira, jer sindikalni pokret, oprostite na izrazu, ne vrijedi, sa rijetkim izuzecima, ni pišljiva boba. A političke partije se uglavnom ne bore, osim na riječima, za interese radne većine društva.
RSE: U postjugoslovenskim zemljama, režime koji su države uveli u ratove i osiromašili građane, na vlast su početkom prošle decenije doveli upravo radnici. Oni su bili glasačka mašinerija stranaka pobednica na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
ŠUVAR: To je, na žalost, tako i dugo bi se moglo pričati zašto je to tako. Ja sam i počeo razgovor s Vama napominjući kako su mnogi radnici povjerovali da će i oni maltene postati kapitalisti i da će kapitalističko blagostanje doći preko noći. Imam osjećaj da radnička klasa pati od nostalgije, od uspomena na „stara dobra vremena“, ali na izborima i u političkim životu se pokazuje da je upravo radnička klasa danas jedna reakcionarna masa; pretvorila se u lumpen-proletarijat i ona više glasa za HDZ nego srednji slojevi, pogotovo visoko obrazovani, čak više glasa za HDZ nego seljaci.
PROKOPIJEVIĆ: Zahvaljujući upravo tome što je politički establišment takav da jedan važan broj glasova uzima od penzionera, državnog aparata, lokalne samouprave i javnih preduzeća, još uvek preživljavaju te politike. U nekom trenutku, kada se broj glasača u tim sektorima smanji, mislim da će se po prvi put pojaviti stranke koje će otresito nuditi kapitalizam, kao što ga je nekada nudio Ante Marković. Istina, on je govorio o „socijalističkoj robnoj proizvodnji“, ali svi smo znali da misli na kapitalizam.
RSE: Je li bivša Jugoslavija bila bliža onoj proklamovanoj „državi blagostanja“ ili su bliže ove postjugoslovenske zemlje?
ŠUVAR: Mi smo u svakom slučaju, kao Jugoslavija, bili bliže. Razbijanje Jugoslavije nas je vratilo najmanje 20-30 godina unazad. Nedavno sam čitao analize Bečkog instituta, u kojem radi onaj pametan naš čovjek, Vlado Gligorov, Kirin sin. On analizira posebno ekonomiju zemalja u tranziciji. Iznenadio sam se da je hrvatska proizvodnja u ovom trenutku, dakle poslije 14-15 godina nakon pada komunizma, 39 % niža nego 1989. U Srbiji je 50-60 % niža. Čak i Slovenija ima nižu proizvodnju nego 1989. godine. Dok na drugu stranu Češka ima znatno veću. Čak i Mađarska.
PROKOPIJEVIĆ: Paradoksalno, tamo gde je bilo manje tržišnih reformi, tu su zaposleni, a i nezaposleni, u težoj situaciji nego tamo gde ih je bilo. Ako pogledate ove neke zemlje koje ulaze u EU i još par njih, kao što su Hrvatska, Bugarska, koje će ući u neko dogledno vreme, videćete da su se one de fakto prelomile, da su de fakto odabrale kapitalizam, znači složili su se s tom pričom kao populacija, kao ogromna većina i napravile su vrlo različite verzije tog kapitalizma. Najbolje su napravile baltičke države i zato će, iako su bile najsiromašnije od svih bivših socijalističkih, odnosno tranzicionih zemalja u Evropi, iako su bile četiri puta siromašnije od Slovenije, pre dostići nivo EU nego Slovenija. Zašto? Zato što imaju stope rasta 6-9%. Neke druge zemlje su odabrale mekše modele. Recimo, srednji model su Češka i Mađarska. A ovaj dosta etatistički su napravile Poljska i Slovenija. Međutim, u svim tim zemljama su ljudi pristali na kakvu-takvu tržišnu demokratiju unutar vladavine prava, na kapitalizam i ja mislim da većina populacije nema ozbiljniji problem s tim i mislim da osećaju koristi od te promene pravila igre. Jer, kad prođete danas kroz Mađarsku, vidite skroz drugu sliku od one pre deset godina, vidite ljude u dobrim restoranima, vidite da voze mnogo bolje automobile, vidite da grade kuće, vidite da su ulice mnogo bolje uređene, sve je jednostavno bolje i tu nema apsolutno nikakvog govora o tome da li je ovih 12-13 godina tranzicije donelo poboljšanje.
Transparenti u Crnoj Gori u radničkim rukama bili su posebno česti 1989. godine. Ispod jednog od tih transparenata je Ramo Memić, priča se kao anegdota u Bijelom Polju, uzviknuo nezadovoljan: „Ja da vam radim za 1.000 maraka?!“. Petostruko manja penzija od tada male plate učinila je tu priču tragikomičnom, kaže Ramo:
„Ne sjećam se da sam to rekao, ali bogami u ono vrijeme sam mislio da će plate napredovati, da ćemo imati i 3000 maraka, jer smo onda imali dosta.“
Prošlo vrijeme, prošla anegdota:
„Prošlo vrijeme, a ja osta na 100 €.“
