Dostupni linkovi

logo-print

Kad će se liberalizirati vizna politika EU prema zemljama zapadnog Balkana?


Zametno pribavljanje raznih potvrda, sati u redovima i svakojaka poniženja pred šalterima i na granicama pojava su koju trpe već godinama oni građani većine država zapadnog Balkana, koji žele makar da turistički otputuju u neku zapadnu zemlju.

Goran Marković, jedan od najuspešnijih režisera u nekadašnjoj Jugoslaviji jesenas je pokušao da otputuje u Toronto kako bi primio prvu nagradu koju je njegov film „Kordon“ dobio na tamošnjem međunarodnom festivalu. Dvodnevna poniženja opisao je tada beogradskoj televiziji „Studio B“.

SNIMAK STUDIJA B:

„To je bilo jako tužno. Još ne mogu to da shvatim. Ja sam bio na festivalu, vratio sam se avionom ovde i sutradan uveče me je zvao direktor festivala usplahiren da moram odmah da dođem. Rekao sam mu: ,Znate šta, ja sam imao samo jedan ulaz u Kanadu, nemam vizu‘. On je rekao: ,Sedi u avion, dođi, ovde će te čekati viza‘. Ja sam seo u avion, u Minhenu skoro da sam ušao u avion za Kanadu i onda su me imigracione kanadske vlasti izbacile iz tog aviona. Ceo dan sam sedeo na aerodromu, uveče sam se vratio ovde. Očajnički sam javio šta se desilo. Ministar inostranih poslova Kanade je telefonirao u ambasadu, u ambasadi su mi momentalno dali vizu, bila mi je rezervisana karta da idem preko Londona, jer sam još mogao da stignem, međutim na aerodromu su mi iz ,Britiš ervejsa‘ (British Airways) rekli da ne mogu da mi daju kartu, jer svi Jugosloveni, čak i kad prolaze kroz bescarinsku zonu moraju da imaju tranzitnu vizu. To se dogodilo sat pre poletanja aviona, moje poslednje šanse da stignem tamo. Ja sam se okrenuo i vratio sam se kući i osećao sam se vrlo bedno.“

Da bi „običan“ građanin Bosne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore, Kosova, Makedonije ili Albanije dobio ulaznu vizu za neku od zapadnih zemalja, potrebno mu je, kako je navedeno u brošurama ambasada, sledeće: važeća putna isprava, potvrda da je zaposlen ili da je student, potvrda o plaćenom osiguranju, potvrda da ima dovoljno novca da finansira svoje putovanje i boravak, ako ide u posetu rodbini, potvrda da mu je to zaista rodbina i povratna avionska karta. Potrebni su dakako i sati čekanja u redovima pred ambasadama i konzulatima ili plaćanje debele provizije sumnjivim agencijama ili osobama koje to rade umesto vas. To su sve potrebni, ali ne i dovoljni uslovi za vizu neke od zapadnih zemalja. Dolazak pred šalter i razgovor sa prirodno sumnjičavim imigracionim službenikom kome je potrebno objasniti sve, ne znači da su muke i poniženja okončani. „Ambasada odnosno njeno konzularno odeljenje može u svakom slučaju da traži bilo koju drugu potvrdu koju smatra potrebnom“, stoji u zvaničnim brošurama i na internet stranicama ambasada nekoliko država članica Evropske unije u Beogradu i Sarajevu. Konačno, kada je viza u pasošu, svaki granični policajac u gotovo svakoj državi sveta ima pravo da vrati, odnosno ne pusti u zemlju, svaku osobu koja mu se učini sumnjiva.

Pomoćnik ministra inostranih poslova BiH, Ibrahim Đikić, kaže Radiju Slobodna Evropa da je to uobičajena pojava u svim zemljama, pa čak i u BiH:

„Svaka zemlja u svojim propisima, pa i BiH, daje mogućnost graničnim organima da ukoliko utvrde da jedno lice prilikom prelaska granice ne raspolaže materijalnim sredstvima i tako dalje za boravak u drugoj zemlji, mogu da mu otkažu odnosno da mu ne odobre ulazak čak i u uslovima kada ima vizu.“

Sve navedeno, što je važilo godinama, u protekla dva meseca dodatno je pooštreno. Sjedinjene Američke Države su počele podnosiocima viza da uzimaju otiske prstiju, ali sam po sebi vizni režim ove zemlje nije pooštren. Čak ni nakon terorističkih napada „Al Kaide“ vizni režim u Americi nije pooštren za državljane zemalja zapadnog Balkana, već je pooštrena samo kontrola. Politiku izdavanja viza izuzetno je, međutim, u protekla dva meseca pooštrila Evropska unija. To se događa od poslednjeg i do sada najvećeg proširenja. U Beogradu, Sarajevu ili Podgorici gotovo je nemoguće od tada dobiti do sada uobičajene poslovne vize država „šengenske grupe“ za više ulazaka i za period od pola godine ili godinu dana. Zahtevi za turističke vize odnosno dolasci u konzularna odeljenja ambasada zakazuju se čak mesecima unapred. Evropska unija uostalom, to je godinama naglašavano, podrazumeva potpunu liberalizaciju unutrašnjih tokova ljudi i robe, ali i dizanje zidova ka spoljnom svetu. U redovima pred ambasadama često se može čuti, što ruku na srce nije pogrešno, da je vizni režim Evropske unije prema građanima Srbije i Crne Gore sada čak oštriji nego u vreme sankcija i vladavine Slobodana Miloševića.

Ministar inostranih poslova Crne Gore Dragiša Burzan kaže Esadu Krciću, novinaru Radija Slobodna Evropa da su razlozi za tadašnji i sadašnji vizni režim drugačiji. Činjenice su, međutim, neumitne:

BURZAN: Naravno da građani imaju ogromne probleme. EU od prvog juna ove godine uvodi i obavezu plaćanja zdravstvenog osiguranja i to dodatno otežava i povećava troškove našim građanima koji putuju. Dakle, vrijeme Miloševića je jedno vrijeme izolacije, sasvim je jasno da su tada razlozi za uvođenje viza bili politički i bezbjednosno motivisani, što su bili vrlo razumljivi koraci koje su preduzimale evropske zemlje. Ali s druge strane, sada se akumuliraju te barijere koje proizlaze iz tih opštih sistema bezbijednosti saobraćaja, borbe protiv organiziranog kriminala, terorizma i tako dalje. Tako da taj talas podizanja barijera još uvijek dovodi naše građane u prilično nelagodnu situaciju.

RSE: Šta je, prema saznanjima Ministarstva inostranih poslova ili čak prema slobodnim opažanjima, najčešći predmet žalbi i prigovora naših građana u vezi viza za druge zemlje?

BURZAN: Mislim da su procedure duge i da su vize skupe. Mislim da je ipak ta neizvjesnost da li će doći do važnih putovanja najteža, čak i mnogo značajnija od samih troškova. Mislim da su procedure jako duge i krajnji ishod vrlo često može biti neizvjestan. Mislim da su to ozbiljni problemi koje imaju naši građani.

Krajnje ponižavajući tretman građana naterao je u poslednje vreme političare Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore da se, iako sami ne trpe problem viza, njime ozbiljno pozabave. Predsednički kandidati u Srbiji obilazili su redove pred ambasadama. Tamo su bili i novinari Radija Slobodna Evropa.

GRAĐANI PRED AMBASADAMA:

„Bogami na to što su obećavali ćemo malo pričekati. Svi mi. Svi oni obećavaju, ali od tih obećanja nema ništa. Ne bismo čekali ovdje da su ispunili ta obećanja.“

Šta mislite kad ćemo bez viza moći u Evropu?

„Nećemo brzo, sigurno.“

Političari su 5. oktobra obećavali da će to brzo ispuniti?

„Pa jesu, ali eto od toga ništa. Nisu ispunili ono što su obećali. A zašto, ne znam.“

Kad ćemo bez viza u Evropu?

„To zavisi od naših ,šefova‘ koji nas vode.“

To je davno obećano. Šta se desilo s tim?

„Nemamo pojma. Ne znamo odgovor. Ako oni ne znaju, ne znamo ni mi.“

„U Evropu? U Evropu ćemo za pedeset godina.“

Zvaničnici nekoliko država zapadnog Balkana u nekoliko su navrata samo ovog proleća tražili od predstavnika zapadnih država da im dostave listu konkretnih uslova potrebnih za ukidanje viza.

Problem viza je i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji i Crnoj Gori ovog proleća podignut na najviši mogući nivo. Bosanskohercegovački premijer Adnan Terzić i ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Vuk Drašković o tome su direktno razgovarali sa zapadnim zvaničnicima. Poslednji ovakav sastanak održala je u sredu, 30. juna 2004. godine, u Sarajevu zamenica ministra spoljnih poslova Bosne i Hercegovine, Lidija Topić, sa ambasadorima zemalja članica Evropske unije i država potpisnica Šengenskog sporazuma. O tom sastanku Radiju Slobodna Evropa govori Ibrahim Đikić:

„Nisu nam još ništa rekli. Ambasadori koji su bili prisutni su predstavnici svojih zemalja, mi smo ih zamolili da u tom smislu lobiraju za BiH, kao što smo dali instrukcije i našim ambasadorima u tim zemljama da lobiraju da se liberalizuje vizni režim prema građanima BiH. Naše je mišljenje da je BiH već dosta učinila na tom putu ispunjavanja nekih, uslovno rečeno, uslova, jer nikad nismo dobili od EU odnosno od ,šengen grupe‘ koji su to konkretni uslovi koje bi trebalo ispuniti. Znači nikada država BiH nije dobila konkretne uslove koje treba ispuniti da bi se vizni režim prema njenim građanima liberalizovao. Mi smo u više navrata razgovarali sa predstavnicima pojedinih zemalja na tu temu, zavisi od vlastitih iskustava i tako dalje, ali svaki put smo dobivali različite odgovore na tim radnim susretima. Pominjali su se pojedini elementi, ali nikada to nije bila lista uslova koja određuje šta treba država da uradi, šta treba BiH da uradi da bi se liberalizovao vizni režim za njene građane.“

Uslovi koje bi države zapadnog Balkana trebalo da ispune su i tehnički, ali i politički. Ibrahim Đikić kaže da je Bosna i Hercegovina već zadovoljila veliki deo tehničkih uslova. Vize ipak nisu ukinute:

„Uveli smo novi CIP sistem, to je registracija građana, nove lične karte po uzoru na propise EU, nove putne isprave. Vršimo reviziju državljanstava i na osnovu revizije državljanstava se izdaju nove putne isprave. Dalje, pojačali smo graničnu službu, pokrili smo granice u potpunosti, spriječili smo korištenje teritorije BiH za ilegalnu emigraciju i uvođenjem viza pojedinim zemljama koje su bile, da tako kažem, rizičnog karaktera što se tiče emigracije iz tih zemalja.“

Ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, Vuk Drašković, izjavio je nedelju dana pred izbor predsednika Srbije da pobeda prodemokratskog kandidata i potpuna saradnja vlasti u Beogradu sa Haškim tribunalom predstavljaju uslov da se državna zajednica nađe na takozvanoj „beloj šengenskoj listi“.

Njegov zamenik Predrag Bošković precizirao je u izjavi Radiju Slobodna Evropa šta to konkretno znači, odnosno šta konkretno Srbija i Crna Gora treba da ispune da bi moglo da uopšte bude reči o ublažavanju viznog režima:

„Sve je na nama. Ako mi tokom ljetnih mjeseci pokažemo da smo sposobni da sarađujemo sa međunarodnom zajednicom po svim pitanjima, prije svega po pitanju Haškog tribunala, a nakon toga i da svoje administrativne stvari uskladimo sa zahtjevima EU, onda je jedan sasvim realan korak da međunarodna zajednica odobri Srbiji i Crnoj Gori status ,bijelog šengena‘. To je vrlo moguće uraditi u ovim ljetnim mjesecima, tako da se nadam da ćemo početkom jeseni imati status ,bijelog šengena‘, odnosno da ćemo biti korak bliže EU makar što se tiče tih administrativnih mogućnosti.“

Jelica Minić, svojevremeno pomoćnica ministra za spoljne poslove Srbije i Crne Gore, u vreme kada je tu dužnost obavljao Goran Svilanović, kaže da ne veruje da bi njena zemlja već početkom jeseni, kako je to najavio ministar Drašković, mogla da se nađe na tzv. „beloj šengenskoj listi“. Mnogo je uslova koje je potrebno zadovoljiti kaže Radiju „Slobodna Evropa“ Jelica Minić:

„Ima čitav niz kriterija. Mora da postoji dobra kontrola granica. Pored toga i neki opšti životni standard. To je sve važilo recimo za Rumuniju i Bugarsku kad su dobile taj status. Tako da, imajući u vidu sve prethodne uslove, malo je verovatno da ćemo mi moći do jeseni sve te uslove da ispunimo.“

Građane Kosova problem viza pogađa još teže nego građane Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore. Kosovari poseduju UNMIK dokumenta koja neke evropske zemlje još uvek ne priznaju. A u one koje ta dokumenta priznaju moguće je putovati samo uz posedovanje vize koje je opet teško dobiti kaže Gzim Badžaku (Gëzim Baxhaku), dopisnik Radija Slobodna Evropa iz Prištine.

Putne isprave izdaje Ministarstvo javnih službi, ali je politika izdavanja tih isprava nadležnost međunarodne admnistracije na Kosovu, kaže za nas program Betim Đoši (Gjoshi), portparol Ministarstva javnih službi Kosova.
Mnoge zemlje još uvek ne priznaju UNMIK-ove putne isprave, iako najznačajnije zemlje Evrope, SAD i Kanada priznaju ova dokumenta. UNMIK-ove putne isprave priznaje dvadeset i devet zemalja, ali recimo u Nemačkoj ima pokrajina u kojima se ta dokumenta ne priznaju, tako da su građani Kosova prinuđeni da u diplomatsko konzularnim predstavništvima Srbije i Crne Gore traže pasoše. Od zemalja u regionu do sada Bugarska nije priznavala UNMIK-ove putne isprave, ali je sada to promenjeno. Osim Srbije i Crne Gore ostale zemlje regiona priznaju ove isprave.

U poslednje vreme jednom odlukom i Bosna i Hercegovina je promenila raniju odluku o priznavanju ovih putnih isprava.

Najviše problema sa nerešenim statusom Kosova, pa samim tim i nemogućnošću da u diplomatsko konzularnim predstavništvima dobijaju pasoše odnosno putne isprave, imaju građani Kosova u rasejanju. Oni su dužni da dođu na Kosovo, apliciraju za putnu ispravu i u roku od dve nedelje istu dobiju. Drugo rešenje je otići u ambasadu ili konzulat Srbije i Crne Gore i aplicirati za pasoš. Međutim i tu ima dodatnih problema. Naime, na Kosovu se mogu dobiti samo UNMIK-ova dokumenta; izvodi iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu se na Kosovu ne mogu dobiti, a oni su preduslov za jugoslovenski pasoš. Međutim, Srbija i Crna Gora ne priznaje UNMIK-ova civilna dokumenta, tako da su kosovari prinuđeni da idu od jednog do drugog mesta u Srbiji, tamo gde su paralelna odelenja ili sekretarijati unutrašnjih poslova kosovskih opština kako bi dobili uverenja o državljanstvu i izvod iz matične knjige rođenih.

Straha od odlaska u Srbiju je sve manje. Da bi se preslo u Srbiju potrebno je imati validnu ličnu kartu, pasoš nije potreban, on jedino može zameniti nedostatak lične karte. Sa UNMIK-ovim dokumentima ne možete preći administrativnu granicu. Oni koji su putovali, ali i putuju za Srbiju, za sada nemaju nikakve žalbe, naprotiv govore o vrlo korektnom odnosu pripadnika MUP-a prema njima.

Države regije različito reaguju na pooštrene vizne režime. Neke to čine uvođenjem recipročnih mera, kao što je učinila Srbija u slučaju Rumunije, a neke to ne čine kao Bosna i Hercegovina:

RSE: Je li BiH uvodila uvek recipročno vize zemljama koje su uvele njoj vize ili ne?

ĐIKIĆ: Na žalost nije. Kažem na žalost, jer je moj lični stav da je reciprocitet najbolji način odnosa, ako se tako može reći, između pojedinih država. Smatram da je to najbolji način i za međusobno poštovanje i uvažavanje i dostojanstvo građana svih zemalja konkretno kad se radi o vizama.

RSE: U Srbiji i Crnoj Godi pak na snazi su, iako je reč o državnoj zajednici sa jednim međunarodnim legitimitetom, različiti propisi. Crna Gora već godinama ima jednu od najliberalnijih viznih politika u svetu. Ipak, i njenim građanima potrebne su vize za odlazak u inostranstvo.
Sve države zapadnog Balkana, osim Hrvatske, suočene sa ogromnim problemom viza za svoje građane, odlučile su da pokušaju taj problem da reše zajedno, kaže Radiju Slobodna Evropa Ibrahim Đikić.

ĐIKIĆ: Nisu samo Srbija i Crna Gora pored nas, tu je i Alibanija koja je također zainteresovana za ublažavanje viznog režima, pa i Makedonija. Nisu samo naše dvije zemlje pogođene ovim viznim režimom, nego su na Balkanu to praktično četiri zemlje. I mi smo u tom smislu i u okviru Pakta stabilnosti i SSP-a (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju?) razgovarali o međusobnoj liberalizaciji viznog režima s jedne strane i o zajedničkoj aktivnosti u pravcu stvaranja uslova u regionu zapadnog Balkana da učinimo što možemo da nam se vizni režim liberalizuje.

RSE: Znači moguće je očekivati jedan zajednički nastup Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, Makedonije i Albanije?

ĐIKIĆ: Imali smo jedan sastanak SSP-a na temu viznog režima i razgovarali smo o liberalizaciji viznog režima između država koje sačinjavaju SSP, od Rumunije i Bugarske do Grčke i Turske, koje imaju različite statuse u odnosu i na EU, jer su Bugarska, Turska i Rumunija kandidati, Grčka je član, a mi smo u čekaonici. A prisustvovali su i predstavnici Hrvatske, jer se radilo o liberalizaciji viznog režima u regionu. Tako da i na tom planu počinjemo zajednički da radimo, a uporedo idemo svako sa svojom akcijom i prema EU.
XS
SM
MD
LG