Dostupni linkovi

logo-print

Karte nisu zatvorene


PORTRET GOŠĆE: Našu večerašnju gošću publika će moći da vidi za mesec i po dana posle punih deset godina pauze. Otišla je na vrhuncu glumačke zrelosti kada je predstavom Zapali me, zapalila Beograd. Prekinula je glumačku karijeru i nije bila jedina koja je to uradila devedesetih. Snežana Bogdanović, glumica, Badema iz Kuduza, Anka iz Moj brat Aleksa, Lena, Jelka, Margareta, lady Parker, filmovi i TV drame. Pozorišna publika je pamti kao Elektru, Ivonu, Vini, Rinu, Loretu, Megi. Svemu tome je okrenula leđa i sa svojim suprugom Ulixom Fehmiju, takođe sjajnim mladim glumcem, otišla u Ameriku. Publici se vraća posle deset godina sa tajanstvenim bilbordima koji su golicali znatiželju Beograđana nekoliko nedelja pre nego što će bračni par obelodaniti – Snežana kao glavna glumica, Ulix kao producent u projektu Diplomac, mesec dana, svako veče od 20. avgusta u Beogradskom dramskom pozorištu. Potom se ponovo vraćaju u Njujork.

RSE: Vi ste se kao glumica vratili u Beograd sa američkim projektom Diplomac, na američki način, sa sponzorima. Predstava će se igrati svako veče trideset dana, nešto slično kao na Brodveju. Da li riskirate mnogo, s obzirom da je to i porodični projekt?

BOGDANOVIĆ: Ulix je, sticajem okolnosti, u ovome projektu, ali ne bih rekla da je porodični. U njega je uključeno jako puno ljudi koji su bitni partneri i saradnici. Sama ideja projekta je krenula od Beogradskog dramskog pozorišta, a onda je Milana Gafild, koja je u produkciji zajedno sa Ulixom, predložila Diplomca. Uz jednu jaku sponzorsku podršku, u koju su uključene dve kompanije, je omogućeno da se dođe do ovoga projekta. Prijateljstvo je jak faktor u svakom radu, kao i razumevanje i uzajamna podrška koju dajemo jedni drugima. U ovome slučaju imamo značajne saradnike i partnere. Hteli smo da zahvaljujući iskustvu koje smo stekli, živeći u inostranstvu tolike godine, pokušati napraviti nešto drugačije.

RSE: Ako je neko otišao, ne baš voljno i ne baš planirano, iz neke sredine, sada ta sredina može da profitira ako ume da pruži šansu takvim ljudima?

BOGDANOVIĆ: Mislim da imamo puno kvalitetnih, talentovanih i pametnih ljudi, profesionalaca, po svetu koji su stekli razna znanja, obogatili svoja iskustva. Sasvim sigurno da su oni dragoceni u svakoj sredini, naročito ovde posle tolikih godina izolacije. Generalno, na taj način Njujork profitira decenijama, jer je potpuno tolerantan i otvoren prema miksu i različitom iskustvu koji dolazi s spolja. On to velikodušno prihvata, koristi i unovčava. Naš povod što smo trenutno ovde je druge vrste. To je umetničko ljubavna varijanta prema Beogradu. S druge strane, ovo će biti i nova vrsta iskustva i za nas. Ovo je jedan veliki eksperiment koji će nam pokazati, a možda i otvoriti, neke druge puteve. Možda će neki drugi ljudi, zahvaljujući tome, dobiti nove ideje i pokušati uraditi nešto novo.

RSE: Šta ako se pokaže da ćete imati publiku i za sledećih trideset dana?

BOGDANOVIĆ: Ne znam, ne bih mogla da vam odgovorim na to pitanje. To bi bilo lepo. Nismo u ovom trenutku razmišljali o tome. Nas je rukovodio neki drugi princip. Znamo da naša pozorišta većinom i prvenstveno funkcionišu repertoarski, a to znači da su podržana i dotirana od ministarstava kulture na nivou grada ili države. Retko kada se dogodi da su neki producenti i sponzori unutar pozorišta. Pozorišta tako, s jedne strane, na jedan komotan način funkcionišu. S druge strane, u današnje vreme, to je zastareo model. Radeći ovaj projekt, nismo imali ideju nekog komercionalnog pozorišta kao što je Brodvej. Nije nam cilj da se napravi u kratkom periodu neka materijalna zarada. Stvari tamo funkcionišu na drugi način, jer ljudi ne mogu da budu angažovani tri, četiri ili pet godina na jednom projektu. Mogu, ali onda to stravično košta. To znači da se u jednom limitiranom periodu uradi jedna predstava, da se sasvim svesno izloži tržištu i da se završi, jer ljudi idu na neke sledeće projekte. Smatrali smo da će se i u našim pozorištima morati vrlo brzo da pređe na sličan oblik funkcionisanja, sa nekim privatnim sponzorima koji će imati svoj interes u tome tako što će svoj projekt vezivati za kvalitetan proizvod. Naravno, ovde su potrebne velike ekonomske promene. Tamo svi ljudi koji ulažu u kulturu imaju svoj interes u tome, jer su oslobođeni taksi i na taj način su motivisani da ulažu u kulturu. Ovde to tako ne funkcioniše.

RSE: Zašto vam se činilo da treba Beogradu ponuditi baš Diplomca?

BOGDANOVIĆ: Kada je došlo do ove ideje, predlagano nam je da se obnovi Zapali me. Stvorilo se jedno uzbuđenje u ekipi i shvatila sam da su svi ljudi koji su tada radili na toj predstavi poželeli da opet zajedno rade, ali smo mislili da ipak nije dobro vraćati se na Zapali me. Baš kada se o tome pričalo, pogledala sam jedan honkongoški film – Biti zaljubljen. Jako mi se dopao. Imao je jednu atmosferu šezdesetih godina. Svidela mi se ideja da bi bilo divno pozabaviti se tim periodom, da odemo u šezdesete koje su bile srećno vreme, vreme nekih lakih pobuna, vreme optimizma i da će na ovim prostorima šezdesete izazvati lepa osećanja kod ljudi. To je bio put koji je vodio ka Diplomcu.

RSE: Kada ste odlazili iz Beograda, pre deset godina, da li ste mislili da ćete se jednog dana ponovo vratiti u Beograd?

BOGDANOVIĆ: Nisam imala neku jasnu sliku pred sobom kada sam odlazila ni o povratku, niti o godinama koje želim da provedem u inostranstvu. Nisam mogla drugačije. Moja odluka je bila, kao i kod mase drugih ljudi koji su otišli tih godina, duboko lična. Zbog jednog otpora, užasnog neslaganja i tuge zbog svega što se dešavalo po našoj zemlji napustila sam sredinu u kojoj sam živela, jer sam smatrala u tom trenutku da se ne osećam dobro što sam tu. U tom trenutku mi nije bilo bitno ni pozorište, ni film, ni karijera. Smatrala sam da je život mnogo bitniji i da su neki odgovori koje dugujem sebi mnogo važniji. Nisam oterana. Moja odluka je donešena lično. Naravno, u tom trenutku nisam razmišljala koliko će to trajati, niti koliko ću ostati, niti da li ću se baviti svojim poslom tamo. Život je nepredvidiv. Odjednom shvatite kako je prošlo deset godina od trenutka te odluke. Još uvek, na žalost, postoje ostaci toga vremena.

RSE: Otišli ste u Ameriku sa mogućnošću da se više nikada ne bavite glumom. To je morao biti vrlo jak trenutak kada ste tu odluku donosili, da vam je bio jači razlog zašto otići, nego baviti se poslom za koji ste izuzetno talentovani?

BOGDANOVIĆ: To je istina. Negde u dubini duše sam znala da se u tim godinama možda neću baviti svojim poslom, ali intimno nikada nisam prestala da mislim o sebi kao o glumici, niti da razmišljam o nekim projektima koji se možda nikada neće dogoditi, ili da imam neku ideju o nekoj ulozi koju bih volela da odigram. To nikada nije prestalo. U trenucima kada sam gledala tuđi rad, kada sam gledala pozorišne predstave, ili neki film, imala sam neke momente tuge zbog toga što se ne bavi onim čime želim da se bavim. Imala sam i sreće da ja Ulix pored mene i da i on prolazi kroz isto. Razumeli smo jedno drugo i onda je čoveku lakše, ali duboko u sebi nisam izgubila veru, nisam mislila da je to zauvek tako. Jako me je iznenadilo da je prošlo toliko vremena od tada.

RSE: Čime ste se bavili u Americi na početku?

BOGDANOVIĆ: Uglavnom me ljudi pitaju čime sam se onda bavila. Kažem svačim. Jedan život je kompleksan. U prvim godinama moga odlaska sam rodila kćerku. Moram da kažem da mi je ta pauza čak i prijala. Uživala sam u tim prvim godinama izolacije. Nisam osećala želju za povratkom, jer mi je bio potreban predah. Bez obzira na situaciju u našoj zemlji, te godine su bile moje godine, intenzivno ispunjene radom. Išla sam iz projekta u projekt i pauza mi je bila dobro došla. Glumcu je važno da napravi jednu distancu, da se zaustavi, jer u tim pauzama, u tim čekanjima, mi sazrevamo i odrastamo. Zahvalna sam za tu pauzu. U to vreme i nisam pomišljala na neke nove uloge.

RSE: Vaš suprug je gostovao pre izvesnog vremena u ovoj emisiji. Govorio je o poslu kojim je počeo da se bavi u Americi, o jednoj pekari i proizvodnji peciva. Danas je to jedan vrlo uspešan biznis?

BOGDANOVIĆ: Jeste. Ulixovi prijatelji su pokrenuli taj biznis još prije nego se on našao u Americi. On im se priključio iz nekih čisto drugarskih i nostalgičnih razloga. U trenutku odluke o odlasku desilo se da je to bilo jedino mesto u koje je on mogao da ode, gde je imao neku mogućnost za početak, nekakav posao, nešto što je izvesno. To su veoma srećne okolnosti. On se tome savesno posvetio. Počeo je da čita razne knjige o talijanskom i francuskom pekarstva. Došao je na ideju da celu tu stvar pretvori u nešto drugo. On je to unapedio i doveo na jedan novi nivo. Hlebovi koje danas ta pekara pravi su artizan hlebovi.

RSE: Da li ste se bavili glumom prvih godina u Americi, makar sasvim sporadično?

BOGDANOVIĆ: Prvih godina nismo mogli da se bavimo glumom, jer smo živeli na jednom poluostrvu kod Bostona, na okeanu. Tamo su mogućnosti bavljenja glumom samo na amaterskom nivou. To nas nije zanimalo, iako su nam ljudi predlagali da možemo da se uključimo u lokalni koledž i da predajemo nešto. Na nivou na kojem smo se mi bavili ovim poslom, to za nas nije bilo provokativno. Nismo ni hteli da pokušavamo da radimo nešto takvo dok smo bili tamo. Čovek oseti kada se u životu završi jedan ciklus. Osećali smo da treba da idemo dalje i da to nije mesto gde trebamo ostati. Oboje smo urbani ljudi, vezani za grad. Sve više smo počeli da razmišljamo o svome poslu i odlučili smo da se preselimo u Njujork. Njujork oboje volimo. On pruža mnogo mogućnosti da probate da uradite nešto i u svome poslu. Tako je mala čerga pokupila svoje stvari i krenula na put za Njujork u kojem živimo oko šest godina. Njujork je grad država. Ljudi koji žive tamo kažu da to nije Amerika, već svet u malom. Sve značajno što se dešava u bilo kojem delu sveta, dešava se i tamo. Nas to s jedne stvari privlači. Mi smo radoznali, još uvek učimo od Njujorka, učimo o njemu. Pruža vam mogućnost da konzumirate ono što želite.

RSE: Da li ste češće na Brodveju, ili u nekim malim alternativnim pozorištima?

BOGDANOVIĆ: Brodvej nije vrsta pozorišta koje pratimo i koje volimo. Brodvej spada u turistička pozorišta. Predstave na Brodveju su često spektakli estradno cirkuskog nivoa, vrlo uspešni i profesionalni, ali na te predstave mogu da odvedem svoju kćerku da ih pogleda. Skoro sam bila na Brodveju i gledala sam jedan muzikal iz šezdesetih, Sprej za kosu. Išla sam sa Alisom Stojanović koja je reditelj Diplomca i koja je bila naš gost u Njujorku. Povele smo našu decu da pogledaju tu predstavu. Čini mi se da za neke ljude koji se bave teatrom na način na koji se mi bavimo, za ljude koji vole evropsku vrstu teatra, Brodvej nije ono pravo. Trudimo se da pogledao i druge predstave. Njujork je fantastičan, jer sve što je važno, veliko i bitno, vrlo brzo dođe u Njujork i imate mogućnosti da vidite stvari koje dođu iz drugih krajeva sveta. Imali smo priliku da gledamo Ikavanju, koja je divna predstava. Sada je jako popularan Henri V, Kevina Klajna, koji se igra u Linkoln centru. To su predstave klasičnog teatara koje mogu da se vide u Njujorku. Trudimo se da gledamo tu vrstu pozorišta jer je to nešto što nas zanima.

RSE: Otišli ste iz Beograda, bili ste glumica na vrhuncu karijere, mogli ste da živite od glume. Kako to izgleda u Americi?

BOGDANOVIĆ: U Americi to nije tako. Imamo vrlo maglovitu predstavu o tome koliko ljudi živi u Americi od glume. Američke zvezde po statistici spadaju u jedan mali procent. Dva ili tri procenta glumaca ima veliku količinu novca od glume. Velika većina glumaca apsolutno ne može da živi od svoga posla i imaju poslove sa strane koje moraju da rade da bi živeli. To se ne odnosi samo na neke male glumce, glumce početnike, glumce entuzijaste, već i na vrlo uspešne glumce koji su u jednom trenutku nominovani za neku važnu nagradu kao što je EMI. Glumci imaju velike pauze u životu u kojima im se ne dogodi niti jedna uloga. Kada sam u Njujorku počinjala da idem na audicije sa svojim agentom, bila sam hrabra gledajući njihove zvezde i misleći kako u odnosu na naše iskustvo i znanje ništa veliko ili nemoguće oni ne bi mogli da urade što ne bi mogao da uradi neki talentovaniji i profesionalniji glumac iz našeg podneblja. Na audicijama krećete da upoznajete fantastične glumce koje nikada niko nije vidio, koji nisu zvezde, koji rade, ali koji nisu tržišni. Onda u svojoj glavi morate da razgraničite šta je to Holivud i holivudska industrija, šta je tržište, a šta umetnost glume i dobri glumci. U vrlo retkim slučajevima to se poklopi, tako da veliki glumci postanu i zvezde. Kada gledate nove, mlade američke zvezde, vidite da su oni zvezde osamnaestogodišnjaka, za koje se smatra da donose novac američkom filmu, da su oni najveća konzumentska populacija. Cilj holivudskih filmova je upravo taj uzrast i mlađi, te se njima moraju prilagoditi holivudske teme i holivudske zvezde.

RSE: Da li to znači da može da se dogodi da neko odgleda neku predstavu sa sjajnim glavnim glumcima, a onda, sutradan u nekom restoran, da ga taj glumac posluži kao konobar?

BOGDANOVIĆ: Apsolutno je to moguće. U Njujorku se kaže da su svi glumci kelneri. Smatrala sam da su to neki koji tek počinju. Naravno da ima masa takvih koji tek dolaze, koji sebe nazivaju glumcima i koji imaju puku želju da postanu slavni, ali iza kojih ne stoji ništa. Takvih je mnogo, naročito u Njujorku. Imamo prijatelja koji je radio značajne projekte, koji je igrao u filmu Analiziraj ovo sa Robertem de Nirom i Bili Kristalom i imao značajnu epizodu, koji je sjajan glumac, ali ga možete videti u jednom restoranu dva puta nedeljno kako radi kao kelner.

RSE: Kako jedna glumica koja dođe iz Beograda u Njujork može doći do uloge?

BOGDANOVIĆ: Do neke značajne uloge, vrlo teško, ukoliko nema nekakav relevantan projekt koji u tom trenutku stoji iza nje i koji je ljudima iz filmske ili pozorišne industrije zanimljiv. Kada dođete sa nekim filmom koji se trenutno vrti po nekim festivalima i koji je gostovao u Njujorku, za koji ljudi znaju, onda postoji jedno interesovanje za vas, jer ljudi ne kažu slučajno da u Americi vredite onoliko koliko vredi vaš zadnji projekt. Po tome se sve meri. Dok sam imala svoje popularne projekte, nisam otišla iz zemlje. Ako to ne iskoristite, kasnije imam rezime koji je divan, ali morate da se borite skoro kao početnik. Šanse da nađete boljeg agenta su manje, šanse da idete na audicije za velike projekte su manje. I akcent koji imate vas ograničava, jer po tom principu oni klasiraju i svoje glumce. Vrlo vode računa o fiokicama i karakterima. Daju mogućnost da se napravi karakter i da se napravi uloga samo povlašćenim glumcima. Svi ostali se uzimaju za ono čim jesu. Iz istočne Evrope možete igrati samo uloge sa akcentom u bilo kojoj varijanti. Nikada vam se neće dogoditi da vam neko ponudi nešto drugo, ili da traži od vas neku transformaciju druge vrste.

RSE: Da li bi ste mogla da napravite paralelu između evropskog i američkog pozorišta?

BOGDANOVIĆ: Ako gledate kroz istoriju, evropsko pozorište je moćno, sofisticirano. Iako je u dubokim korenima krenulo zbog zabave, to je pozorište koje prvenstveno razgovara sa publikom, edukuje publiku, raspravlja sa publikom, konfrontira s njom. To je pozorište bazirano na velikoj literaturi, kao i na novoj, mladoj, provokativnoj literaturi. To je pozorište koje iznova nalazi načine da na iste teme govori drugačije. Američko pozorište je površnije, zabavnijeg karaktera i ono je pre svega Brodvej. Ako se pomerimo van Njujorka, možemo reći da američko pozorište i ne postoji. Ima jako mali broj gradova u kojima postoje univerzitetska pozorišta koja su bitna, ali se uglavnom zaustavljaju na čitaju komada. Njujork je drugačiji jer imate jake individualiste. Na sreću, postoje drugačijih ljudi, kao što je Bob Vilson, Marta Stjuart, Piter Selars koji prave neko art pozorište. U Evropi veliko pozorište možete naći i u malom gradu, kako u Poljskoj, ili nekom drugom delu istoče Evrope, isto tako i u zapadnoj, koje je veoma profesionalno. Ljudi su veoma inteligentni i obrazovani. U američkom teatru to uopšte nije slučaj. O pozorištu u Americi je najrelevantnije govoriti u Njujorku, jer u ostalim gradovima, ako izuzmemo Boston, Vašington ili LA, ne postoje. U Njujorku postoji mnogo malih pozorišta u kojima možete da se bavite eksperimentom, gde imate predstavu za deset ljudi, gde imate predstave koje će se odigrati samo pet dana i gde imate sve vrste ekstrema koje možete da zamislite. Imate gej pozorište, političko pozorište, kakvo god vam padne na pamet. Postoji jedna raznolikost i jedna tolerancija prema toj raznolikosti. Svako može da se ispolji na svaki način, jer često iz prihvatanja te različitosti nastaju nove forme, male klice i negde u tom smeru ide budućnost pozorišta.

RSE: Beograd je nekada bio jedan od važnih evropskih pozorišnih centara. Da li mislite da je izgubio to prestižno mesto, ili prepoznajete onaj stari pozorišni Beograd?

BOGDANOVIĆ: To je teško pitanje, jer pozorištu je bitna aktuelnost i informisanost o kulturnim i ostalim tokovima. Beograd je imao dug period izolacije. Ljudi nisu mogli da vide šta se dešava i šta se radi u svetu. Način na koji su živeli je politički opteretio Beograd. Mislim da su vrlo rano počeli da se prave i da se rade projekti kao neka vrsta političkog komentara, političke predstave, politični filmovi, za koje smatram da su možda prerano nastali. Mislim da je potreban duži period da bi se sveli neki politični računi, da bi čovek mogao objektivno da komentariše ono što se događalo. Film koji mi se jako dopao je film Srđana Karanovića, Sjaj u očima. On je vrlo suptilan. Ima neke reference na prošle godine u Beogradu. Bila sam iznenađena koliko ovde taj film nije prihvaćen. Ljudi ga, ili nisu razumeli, ili voleli. Sedela sam u sali sa Dušanom Jovanovićem, pozorišnim rediteljem, koji je beskrajno uživao, kao i ja, i koji se puno smejao. Bila sam iznenađena kada sam pričala sa svojim prijateljima da taj film nije imao takav uspeh kod beogradske publike. Zanimljivo, da svi koji su ga gledali, a ne žive u Beogradu, vole taj film. On je postigao jedan veliki uspeh čak i na festivalima. To je kao neki raskorak između toga gde je sada Beograd, a gde je svet. Moja želja bi bila da Beograd napravi taj most što pre i da se uključi u taj smer. Beograd je uvek imao talentovane ljude. Samo je potrebno na pravi način dati šansu i na pravi način tretirati taj talent. U ovome gradu ima jako puno estradnih događanja i da se ti talenti i mladi ljudi zagube je vrlo lako. Njihovi povodi nisu da postanu slavni, jer biti slavan u ovoj sredini ne znači ništa. Oni imaju prave umetničke povode. Svakom od mladih ljudi bih poželjela da ostane u kontaktu sa onim što se dešava s polja i da pravi distancu prema onome što se dešava ovde. Biti otvoren i tolerantan prema različitom je jedan sjajan osnov za glumački rad.

RSE: Da li je vaš povratak u region samo dolazak u Beograd, ili ste možda išli i za Prištinu i Kosovo za koje vas vezuje porodica vašeg supruga, ili za Sarajevo gde ste nekada dosta radili?

BOGDANOVIĆ: Trudili smo se svih ovih godina da makar jednom u toku leta dođemo do Beograda, odakle smo uključili i neka druga putovanja. Odlazim u Novi Vinodolski gde Nikina baka Branka ima kuću svojih roditelja, tako da provedemo jedan period tamo. Na žalost, ovih nekoliko zadnjih godina nismo uspevali da odemo do Prištine. Pre nego što su se počele dešavati ove ružne stvari, uspeli smo jednom i da odemo do Prištine. Ove godine zbog posla verovatno nećemo moći. Samo ćemo na kratko moći otići u Novi Vinodolski kako bi smo ostavili Niku kod bake da bi smo mogli da radimo. Možda ćemo ove godine otići i do Ljubljane na dan-dva da pogledamo film koji je Uki upravo završio sa Benjaminom Filipovićem. Možda ćemo ići da pogledamo prvu montiranu verziju. Do 20. septembra ove godine sasvim sigurno sam u Beogradu.

RSE: Vaš suprug je sin poznatog bračnog para Petrič - Fehmiju. Da li vas taj glumački par pokušava zadržati u Beogradu?

BOGDANOVIĆ: Da, naročito Branka. Bekim je tu tolerantniji. On pušta da se stvari odvijaju. Branka je uvek imala želju da budemo tu. Njena tuga je bila najveća što ne radimo svoj posao ovde, iako smo mi ovih godina i radili po nešto malo, a naročito Ulix, i na filmu, i na televiziji, i u pozorištu. Njeno srce je ovdje i ona je uvek želela da se mi svojim poslom bavio ovde. Smatram da će ovim projektom ona bit srećnija od nas sviju.

RSE: Vaš povratak u Njujork se ne dovodi u pitanje?

BOGDANOVIĆ: Za sada se ne dovodi povratak u pitanje, jer je naš život i posao tamo. Nika ide u školu u Njujorku. Kažu - tamo gde je vaš krevet, tamo je vaš dom, a naš krevet je, za sada, još uvek u Njujorku, tako da se vraćamo sasvim sigurno. Ovo je pokušaj da se napravi most između onoga gde smo bili i gde smo sada i da probamo da taj most što češće prelazimo. Mislimo da to i nije nemoguće. Pokušaćemo da iskombinujemo život u dva garda. Zašto da ne.

RSE: Da li taj most može da podrazumeva i da se beogradski Diplomac ponudi Njujorku?

BOGDANOVIĆ: Ne znam za sada o tome ništa. Postoje neki ljudi, kao što je Saša Bruks, od koga smo i dobili prava za ovaj komad. Vrlo je teško dobiti prava na jedan komad koji je potpuno aktuelan, koji se za sada još uvek igra u Americi. Gospodin Saša Bruks iz Londona će doći da Diplomca pogleda. Želju za tim su izrazili i neki jako poznati američki kritičari. Možda će doći da ga vide. Mi ćemo se potruditi da ih preko američke ambasade pozovemo u Beograd. Videćemo, karte nisu zatvorene. Ako bi se to dogodilo, bilo bi sjajno, ali nemamo nikakve precizne planove oko toga.
XS
SM
MD
LG