Dostupni linkovi

logo-print

Vojnici iz SiCG, Hrvatske i BiH u mirovnim misijama


Iako je još od 2003. godine jedan vod hrvatske Vojne policije u Afganistanu, što je misija kudikamo drugačija od svih nabrojanih, pravu buru izazivaju, kao što se to dogodilo protekle sedmice u Bosni i Hercegovini, nagoveštaji slanja pripadnika oružanih snaga u Irak. Državno Predsedništvo BiH odlučilo je, naime, da pošalje u tu zemlju jednu jedinicu koju bi činilo 36 stručnjaka za razminiranje.

Da li će „mirovnjaci“ iz BiH otputovati u Irak 1. septembra, kako je planirano, ovih će dana odlučiti državno Ministarstvo odbrane. Ministar Nikola Radovanović o misiji kaže:

„Ta jedinica bi brojala 36 pripadnika. Prva smjena bi bila tamo upućena na šest mjeseci, s mogućnošću da se nakon šest mjeseci uputi i naredna grupa vojnika.“

U vladajućim strankama opravdanje za odlazak bosanskohercegovačkih vojnika nalaze u tome što će to, kako kažu, biti humanitarna misija pomoći u deminiranju Iraka. Predsjednik Partije demokratskog progresa i ministar vanjskih poslova BiH Mladen Ivanić:

„To nije nikakva borbena jedinica, to je jedinica koja ima humanitarni karakter, jedinica koja treba da pomogne ljudima da žive sigurno i bezbjedno i s tog stanovišta, da budem iskren, ne vidim nijedan razlog zašto bi bilo ko mogao da ima nešto protiv“

Kada je u pitanju odluka političara o slanju pripadnika oružanih snaga u Irak ili Afganistan, Bosna i Hercegovina nije jedinstven primer u regiji. Naprotiv. Prošle godine su predsednici Vlada Hrvatske i Srbije, Ivo Sanader i Zoran Živković, najavljivali upravo slanje vojnika u Irak odnosno Afganistan, ali se ni pripadnici Hrvatske vojske još nisu obreli u Iraku, ni pripadnici Vojske Srbije i Crne Gore u Afganistanu, iako je to bilo najavljivano.

Analitičari iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore govore Radiju Slobodna Evropa o dobrim i lošim stranama ovakvih aranžmana.

Zoran Dragišić, docent na Fakultetu civilne odbrane u Beogradu, ukazuje na razlike u pravnim okvirima određenih misija u koje bi vojnici iz zemalja regije mogli biti poslati:

„Jedan je da se akcija izvodi pod okriljem UN-a, dakle na osnovu odluke Saveta bezbednosti, a drugi je da se izvodi pod okriljem NATO ili kada je u pitanju situaciju u Iraku, u savezništvu sa Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) ili Velikom Britanijom. Ono što treba napomenuti, to je da je po međunarodnom pravu legalna samo akcija koja se sprovodi u okviru mandata UN-a i da u tom pogledu nema nekih naročitih dvojbi. Naravno, moguće su akcije u pod okriljem OEBS-a, međutim do sada se u praksi takve akcije nisu sprovodile.“

Davor Đenero, politički analitičar iz Hrvatske, kaže Radiju Slobodna Evropa da je odlazak pripadnika Hrvatske vojske u Afganistan odobrio parlament i da je reč o misiji pod patronatom Ujedinjenih nacija:

„Misija u Afganistanu odobrena je još u prošlom parlamentarnom mandatu. Tada ju je podržala i tadašnja vlast i tadašnja glavna opozicijska stranka (HDZ). Velikih javnih sporova o afganistanskom slučaju nije bilo, jer se Afganistan odvija pod okriljem UN-a.“

Eventualni odlazak pripadnika Oružanih snaga Hrvatske u Irak daleko je složeniji poduhvat sa formalno-pravne strane, budući da nije reč o operaciji pod mandatom Ujedinjenih nacija. Davor Đenero:

„Iračka vojna misija je prije svega NATO-ova misija. Ne postoji zajednička evropska politika o tom pitanju. Prethodna administracija je ustrajala na tome. Iako je, kao što znate, potpisala Vilnijusku deklaraciju, kojom je najprije na neki način bila poduprta američka vojna intervencija u Iraku, nakon toga je ustrajala na tome da Hrvatska u Iraku ni na koji način neće sudjelovati, i to tako dugo dok je to NATO-va a ne operacije UN-a.“

Zoran Dragišić ukazuje na to da pored formalno-pravnog okvira, postoji i suštinska razlika između mirovnih misija poput onih u Sijera Leoneu, Obali Slonovače ili Istočnom Timoru, u kojima već učestvuju pripadnici oružanih snaga SCG, BiH i Hrvatske, i eventualnog angažmana u Iraku, što ne bi bila mirovna, već čisto borbena misija:

„Postoje takozvane peacekeeping operacije, gde je već mir uspostavljen, a onda se pojavljuju međunarodne trupe, uglavnom posmatračke, i to su one misije u kojima se naše starešine nalaze trenutno u svetu. Dakle, pojavljuju se kao posmatračke misije da bi utvrdile i očuvale postignuto primirje. Dakle, one nemaju mandat da učestvuju u bilo kakvim borbenim operacijama, niti se, u slučaju da dođe do narušavanja mira, upliću u tu vojnu operaciju, već samo podnose izveštaj o tome kakva je situacija na terenu. S druge strane postoje takozvane peacemaking operacije, gde se nameće mir. Primer takve operacije je recimo bombardovanje u Bosni 1994. godine, to je najsvežiji primer. Zatim akcija u Kuvajtu – „Pustinjska oluja“ 1995. godine, pod mandatom UN-a. Dakle, te jedinice imaju mandat da slome vojnu moć jedne od strana za koju Savet bezbednosti utvrdi da je agresor, da uspostave mir i zatim da ga održavaju. Dakle, to je ta druga vrsta operacije, gde je neophodno da se učestvuje sa respektabilnim oružanim snagama, koje mogu da izvode borbena dejstva. Kada su u pitanju Irak i Afganistan, pogotovo Irak, potpuno je jasno da se ne može govoriti o nekoj mirovnoj operaciji, već je reč o pravom ratu, dakle u koji su ušle SAD sa svojim saveznicima i zemlje koje im se priključuju zapravo ulaze u oružani sukob sa svim onim što iz toga sledi. Onda i jedinice koje učestvuju u tim sukobima nisu nikakve mirovne trupe, nego je reč o pravim borbenim jedinicama.“

Gostimir Popović, vojni analitičar iz Bosne i Hercegovine, smatra da pripadnici oružanih snaga njegove zemlje ne bi trebalo da idu u Irak, i to upravo zbog toga što je reč o misiji koja nema mandat Ujedinjenih nacija:

„Eksplicitno ti vojnici nemaju šta da traže u Iraku. Razlozi zbog kojih vojnici iz bilo koje oblasti, dakle da li su to kuvari, demineri, vojni policajci, pješadinci ili piloti, ne trebaju ići u rat su ti da je misija u Iraku unilateralnog karaktera i nema iza sebe legitimitet od strane UN-a. To je pod broj jedan. Međutim, ono što je mnogo bitnije od toga, to je da se na prostoru BiH, u njenim sastavnim dijelovima, entitetima i narodima, još nije došlo do nivoa na kome bi se moglo govoriti o nekom konzistentnom sistemu. Dakle, problemi unutar kuće nisu ni blizu riješeni, čak nema ni želje da se oni rješavaju, a pokušava se naći mjesto negdje van kuće i to u najgorim mogućim uslovima. Dakle, jedno od najgorih rješenja koje je Predsjedništvo moglo donijeti jeste da se pošalje ijedan vojnik, pa makar on bio i kuvar, u ratno grotlo Iraka.“

Pitanje koje se otvara eventualnim slanjem vojnika u Irak jeste koje bi tačno jedinice trebalo da učestvuju u misiji i da li su te jedinice u dovoljnoj meri obučene prema standardima NATO-a, tim pre što ni jedna od država regije još nije u Partnerstvu za mir. Zoran Dragišić:

„Vrsta operacije određuje koje će jedinice učestvovati i to je već vojno-stručno pitanje, dakle to je već stvar za generalštab, da na osnovu zadatka isplanira koje jedinice ulaze i s kojim sredstvima. Dakle, kažem, to je vojno-stručni zadatak, a da li će jedinice učestvovati ili neće učestvovati, to je već pitanje političke odluke i to je ono o čemu bi trebali da odluče najviši državni organi.“

Ne ulazimo sad u politički deo priče, dakle da li će ti vojnici otići ili ne, ali jesu li oni osposobljeni, jesu li oni spremni da odgovore na zadatke koji bi se eventualno pred njih postavili u Iraku?

„Odgovor na to pitanje je vrlo jednostavan. U post-ratnom periodu u svakoj zemlji, u svakom sistemu, postoje ljudi koji su obučeni za raznorazne oblike borbenih dejstava, pa i miniranje i razminiranje; te u tom slučaju, što se tiče pojedinaca, grupa ili jedinica koje se mogu osposobiti, to nije nikakav problem. Ljudi koji su se ovde bavili tim delom posla, dakle delom miniranja i razminiranja, oni su osposobljeni i to nije problem.“

Koje jedinice bi bile interesantne zapovednicima u Afganistanu? Da li bi to možda bile iskusne policijske jedinice koje su bile na Kosovu pre 1999. godine? Ovo pitam obzirom da, kada je reč o državama regije, upravo u Afganistanu jedan vod hrvatske Vojne policije, koja je imala iskustva u područjima koja su kasnije reintegrisana.

„To koje će vrste jedinica učestvovati zavisi od zadatka koji se da. Znači, ako je u pitanju neko razminiravanje, onda je jasno da će to biti inženjerske jedinice. Međutim, posle posete bivšeg premijera Živkovića Americi, govorilo se da bi naše jedinice trebale da obavljaju poslove vojne policije, da čuvaju neke granične prelaze, da u Kandaharu drže neke kontrolne punktove i tako dalje, u tom slučaju je onda reč o jedinicama policijskog tipa, dakle pre svega vojno-policijskim jedinicama. Kod nas, pored vojnih jedinica, u takvim operacijama može da učestvuje i žandarmerija, pošto su oni neka vrsta hibridne formacije između vojske i policije i obučeni su za izvršavanje policijskih i vojno-policijskih zadataka. Tako da kod nas konkretno treba očekivati da bi u takvim operacijama učestvovale, pored žandarmerije, profesionalne vojne jedinice. To su pre svega protivteroristički odred ,Kobre‘, 63. padobranska brigada, 72. specijalna brigada i eventualno možda 1. oklopna brigada, ukoliko bi postojala potreba za angažovanjem oklopnih jedinica. Ali opet ponavljam, to zavisi od zadatka koji se očekuje od naših trupa i onda se na osnovu toga i na osnovu broja vojnika koji treba da se pošalju, određuje sastav te jedinice. Dakle, tu ima mnogo faktora, zavisi od zadatka, zavisi od toga koje su to druge zemlje koje daju svoje oružane snage i onda je tu na generalštabu da isplanira takvu operaciju i da se odredi sastav trupa.“

Političko odlučivanje takođe je tema koja je interesantna u procesu slanja vojnika u mirovne ili borbene misije. Odluke, dakako, donose političari, ali je u nekim zemljama, poput Hrvatske, Ustavom ograničeno slanje vojnika van državnih granica. O tome mora odlučivati Sabor. Davor Đenero:

„Hrvatskoj je višekratno dano do znanja da ako želi postati pravom članicom NATO-a, mora provesti ustavnu reformu, koja će u bitnome olakšati slanje vojnih jedinica izvan zemlje. Malo je vjerojatno, međutim, da bi u današnjim uvjetima manjinska Vlada Ive Sanadera mogla provesti tu ustavnu reformu. Činjenica je da unatoč tome što Sanader i Žužul stalno traže načina kako bi osnažili svoju inicijalnu političku poziciju koju su deklarirali kao poziciju u kojoj Hrvatska želi biti neka vrsta Izraela na zapadnom Balkanu, dakle čvrsto vezana uz SAD i nekakvu agendu Sjedinjenih Država na ovome prostoru i na taj način ubrzati i svoju evropsku integraciju, očito je da nasuprot javnome mnijenju ne nalaze načina kako ostvariti te svoje ambicije.“

U Srbiji je slanje vojnika u Irak posebno bilo aktuelno u predizbornoj kampanji za predsedničke izbore, kada je jedan od kandidata ponavljao da neće „slati našu decu u Irak“. Zoran Dragišić:

„Tu se dosta manipuliše govori se o tome da ,ne idu naša deca‘ i tako dalje. Prvo, ne idu nikakva deca, nego odlaze profesionalni vojnici, i to bi ljudi koji su već prekaljeni u svim bitkama, i bilo kakve operacije da se postave pred naše momke, oni neće doživeti ništa gore od onoga što su već doživeli.“

Kada je o BiH reč, eventualno slanje vojnika u Irak otvara još jedno pitanje – da li bi u tu zemlju bile poslate jedinice iz jednog ili oba entiteta? Drugo pitanje je da li bi se u osetljivoj iračkoj situaciji mogao dogoditi različit tretman vojnika iz BiH, obzirom na njihovu versku pripadnost? Gostimir Popović:

„Može se desiti da dođe do određenih vrsta odmazde. Od koga, kako i na koji način, to je pitanje budućnosti. Ali to je sasvim moguće, jer se to već dešava u zadnje vrijeme. Različito tretiranje bilo kojih zarobljenih ljudi nije zbog njih samih, nego zbog jasne poruke svijetu. Dakle, sva ta tri elementa jasno govore da vojnici iz bilo kojeg odbrambenog sistema iz BiH nemaju šta da traže u Iraku.“

Ukoliko pripadnici oružanih snaga ipak odu, šta bi, po vašem mišljenju, moglo da se desi u samoj BiH? Dakle, molim vas, ako je to moguće, za jedan pesimistički i jedan optimistički, a možda i neki treći, racionalni scenario?

„Ako kažemo da je pesimista dobro obaviješteni optimista, onda ću ja da budem pesimista i da kažem da bi to bio još jedan korak koji političari u BiH, u oba njena entiteta, preduzimaju mimo volje svog naroda i na taj način iskazuju njihovu volju. To je bi bila generalna posljedica. Sljedeće posljedice bi bile izražene kroz nepovjerenje među samim narodima i među samim entitetima. Sljedeća posljedica bi bile unutrašnje tenzije i tako dalje. Dakle, bilo bi mnogo negativnih posljedica, koje bi bile vidljive i manje vidljive. Mnogobrojnije bi bile one manje vidljive, ali su isto tako i mnogo opasnije.“

Ima li pozitivnih posledica?

„Ne. Nijedna pozitivna posljedica se ne može desiti od takve jedne aktivnosti.“

Davor Đenero:

„Mislim da će gospoda Sanader i Žužul tražiti nekakav izlaz. Da li taj izlaz može biti uključivanje hrvatskih policijskih snaga, koje nisu formalno vojne jedinice, u nekakvu operaciju u Iraku ili to može biti nekakva civilna inicijativa, oni će pokušati naći neku nišu kojom mogu zaobići i Sabor i predsjednika Republike koji bi vrlo teško prihvatili takvu inicijativu. Predsjednik Republike bi u svakom slučaju izbjegao supotpis, a u Saboru bi bilo vrlo teško postići čak i relativnu većinu za takvu političku odluku.“

Zoran Dragišić na kraju ukazuje na jednu od dobrih strana slanja vojnika iz zemalja regije u misije van granica svojih država:

„Ja mislim da je dobro da naše trupe učestvuju u tim mirovnim operacijama, s tim što bih se ja ogradio isključivo na one koje su pod patronatom UN-a, odnosno koje se odvijaju u skladu sa mandatom Ujedinjenih nacija. Mislim da nije dobro da se mi uplićemo u bilo kakav rat protiv bilo koga, na bilo čijoj strani. Dakle, kada su u pitanju mirovne operacije, mislim da je dobro da naša zemlja učestvuje u njima. To je dobar okvir i da se naše jedinice uvežbavaju u interoperabilnosti sa drugim jedinicama, pre svega mislim na jedinice iz zemalja članica NATO, jer je jasno da je naš strateški cilj priključivanje euroatlantskim integracijama i da je jedan od zadataka i uopšte jedan od ciljeva Partnerstva za mir, kome mi želimo što pre da se priključimo, razvijanje sposobnosti naših jedinica da zajedno sa NATO trupama učestvuju u takvoj vrsti operacija. S druge strane, mi imamo regionalne probleme, koje sami teško možemo da rešimo. Tako da ćemo probleme terorizma, organizovanog kriminala, eventualnih oružanih pobuna ili bilo čega što se dešava u našem regionu, morati da rešavamo, po svemu sudeći, u saradnji sa našim susedima. Tako da je jako važno da se naše jedinice uvežbavaju u zajedničkom izvršavanju zadataka sa jedinicama drugih zemalja. Tako da ja mislim da ima dosta benefita u tome da se naše jedinice pojave u mirovnim operacijama, s jedne strane. A s druge strane, naravno, to nosi i određeni rizik za ljude koji tamo odlaze, ali to su ipak profesionalni vojnici koji odlaze po vlastitoj želji, dakle niko nikoga tu neće izvesti sa nekog radnog mesta ili sa fakulteta, nekog neobučenog i nepripremljenog; to su ipak ljudi koji su svoj život posvetili tome. Ja sam imao prilike, kada je počela ta priča oko učešća naših jedinica, da razgovaram sa njima i nisam primetio da iko od njih previše brine zbog toga što bi mogao da ode u Afganistan ili na bilo koju drugu stranu. To su zaista profesionalci i za njih to ne predstavlja naročiti problem.“
XS
SM
MD
LG