Dostupni linkovi

logo-print

Nove elite


Šta znači jedna patološka, perverzna tranzicija i kuda ona vodi u zemlji bez demokratije i bez suštinske političke i institucionalne promene, pokazalo se u Miloševićevoj Srbiji još početkom devedesetioh godina. Njegove tadašnje tobožnje reforme svele su se na odabiranje kruga miljenika koji će postati privatni, veliki vlasnici javnih dobara, kako bi se već raspadajuće truplo, ne samo Jugoslavije, nego i njene takozvane društvene svojine, kao i svi drugi ekonomski potencijali, potpuno izuzeli izvan kakve-takve kontrole državnih i društvenih institucija i sve to prebacilo na gotovo lični, feudalni odnos vladaoca i navodnih novih industrijalaca.

Tipični primeri u tom smislu izrasli su na poveravanju najunosnijih državnih poslova i nacionalnih izvora porodicama Karić, Rodić, Mandić, Đorđević i drugima. Porodicama koje su mogle poslovati samo uz blagoslov Miloševićeve lične i političke familije, a bogatile su se uz – naravno plaćenu – zaštitu i uz podršku tajne policije i njenih filijala u mafijaškim i paravojnim krugovima. Tako je stvorena jedna privredna elita u ime navodnih tržišnih reformi, a zapravo je bila reč o krugu voljnih i nevoljnih sponzora tadašnjih Miloševićevih partija na vlasti, koji je za posredovanje između državnih novčanih resursa i robnih rezervi na jednoj i tadašnje političke superstrukture na drugoj strani, bio nagrađen pravom na lično bogaćenje.

I šta se dogodilo kada je Milošević srušen s vlasti i kada je srpska opozicija trebalo da krene u stvarne reforme i privatizaciju celokupne privrede? Upravo ta elita, koja se obogatila pod njegovim skutima, ponudila se, i još se nudi, da ponovo preuzme sve poslove i monopole, a da zauzvrat nastavi da finansira demokratsko političko pozorište, koje je na repertoar stavilo zapadne političke i građanske vrednosti.

Ta elita već sada raspolaže sa oko trideset odsto nacionalnog kapitala, a i Đinđićeva, pa i Koštunicina vlada, u sukobu interesa sa tom ekonomskom vrhuškom, nije mogla, a i dalje ne može, da se osloni ni na sopstveni državni aparat, a posebno ne na sudski sistem, pošto je on odavno na jaslama upravo tih, sada već društveno etabliranih, bogataša.

Ta elita je finansijer, pa i javni barjaktar starih, bajatih priča o nacionalnim privrednim interesima, potrebi protekcionističkog spasavanja domaće privrede. Ona širi demagošku priču o potrebi zaštite domaćih siromašnih slojeva od stranih kapitalista, a istovremeno se sama zadužuje u inostranstvu i pokušava da posreduje u prodaji domaće industrije stranim investitorima. Tako korisnici spomenute patološke tranzicije sada postaju ključni kočničari stvarne tranzicije, tobože u ime najširih gubitničkih slojeva, a zapravo u interesu maglovitog sistema u kome nema ni realne države, ni istinske demokratije, sistema u kome su oni sami faktički gospodari Srbije.

Evo šta o novopečenim bogatašima kažu Beograđani:

„Ima puno bogataša, poštenih i nepoštenih. E sad koji je odnos, ja ne znam.“

„Ima i kvazi bogatašali, ali mislim da ima i ljudi koji su pošteni, koji su to poštenim radom zaradili.“

„Ne razumem se ja uopšte u takvu rabotu. Samo znam da smo mi živeli jadno. A kako su oni to zaradili, na koji način, to ja ne znam.“

„Pokrali su.“

„Ne mislim da se za tako kratko vreme – od pet do deset godina – moglo da zaradi neko veliko bogatstvo u okvirima zakona. Mislim da država to treba malo da proveri, pogleda i vidi da li treba nešto platiti državi, da bi se moglo nadoknaditi onima koji su bili u takvom položaju, ali nisu imali te privilegije u društvu, uz sijaset tih zakonskih povlastica i okolnosti.“

„U zadnjih deset godina se bogatstvo sigurno sticalo nezakonski.“

„To znači da su se služili mahinacijama. A kakve su to bile mahinacije, to neka utvrde oni koji su za to zaduženi.“

„Ja mislim da su to novokomponovani bogataši. Znači, ništa nije legalno napravljeno, sve što je urađeno, urađeno je pod pokroviteljstvom države. Postoje ljudi koji su u vladi, koji su im pomogli da odrade neke krupnije poslove. Dok mi obični smrtnici i dalje tražimo posao, oni se bogate preko noći.“

„Ovako je bilo u Americi u 18. veku. Kad su doseljenici jurili na konjima, sa kolcem u rukama, udarili u zemlju i kazali – dovde je moje. Tako i ovi sad grabe. Sad se bore za vlast da bi sačuvali ono što su pre na taj način stekli i izgleda da će to legalizovati. Gotovo je. Bogoljub Karić, koji se smatra jednim od najbogatijih, to već sada radi. A ovi koji su još prikriveni, oni na isti način deluju iz senke.“

Sociolog, istraživač i član Saveta za borbu protiv korupcije, Stjepan Gredelj, govori o tome u kojoj meri je dosadašnji tok tranzicije u Srbiji uticao na produbljivanje jaza između bogatih i siromašnih, ko su ovdašnji bogataši, da li je kasno da država uspostavi neki oblik pravde kada je u pitanju nezakonito sticanje imovine, šta mogu da očekuju siromašni i da li je moguće smanjivanje socijalnih makaza:

Ovo što se na ovim prostorima dešavalo u proteklih petnaestak godina, svakako nije bila prava tranzicija, smatra Stjepan Gredelj, sociolog i član Saveta za borbu protiv korupcije pri Vladi Srbije. To je, kaže Gredelj, zapravo bila:

„Pljačkaška transformacija bivše, takozvane društvene svojine, zatim ratno profiterstvo, zatim šverc strateškim artiklima tokom onih čuvenih ili zloglasnih sankcija. Tako da transformacija privrede nije izvršena, ali je izvršena žestoka transformacija društvenog bogatstva“

Kako građani Novog Sada vide novopečenu elitu u Srbiji, šta kažu sociolozi i političari, u prilogu Žužane Serenčeš:

Jovana Todorović i Helena Hiršenberger, studentkinje novosadskog Univerziteta, ne okolišaju o današnjoj takozvanoj novoj eliti:

„Prva asocijacija je mafijaši i sponzoruše. Pošto je prosto bitan novac, bitan je zlatan lanac oko vrata, dobra kola i mesta na koja se sad izlazi. Mislim da tako stvari stoje.“

„Ta elita odnosno taj srpski džet-set na kraju se nekako infiltrirao u sve ono što se zove suvremeni život, inflitrirali su se u političke i ekonomske krugove i počeli su na neki način da diktiraju ono što oni smatraju vrednostima“.

Jedan od političkih čelnika nove demokratske vlasti, Nenad Čanak, primećuje:

„Uvek prva generacija te elite postaje elita na pištolj. To je jednostavno tako. I ko god glorifikuje bilo koju elitu iz prošlosti, zaboravlja da su svi dolazili u poziciju elite u smutnim vremenima, naglim bogaćenjem ili navodnom mogućnošću upražnjavanja društvenih privilegija. Englezi imaju jednu izreku da frak može da se nosi tek posle tri generacije, a pre toga izgleda smešno. Isto to važi svugde. Ali je problem u tome što kod nas jednostavno ništa ne doživi tu treću generaciju, nego u međuvremenu bude u nekakvim turbulencijama i prevratima gurnuto na margine društvenog i socijalnog života, tako da jednostavno mi stalno imamo tu prvu fazu akumulacije kapitala, moći i nečeg takvog i nikako da dođemo u onu školovanu fazu, nego smo stalno u onoj istoj fazi.“

Podrazumevali smo, primećuje politikolog Jovan Komšić, da elite i vlasti ne mogu biti rentijeri demokratije i da ne mogu dozvoliti navlačenje belih rukavica na prljave ruke:

„Ukoliko propuste tu šansu i ne učine iznimno težak posao, koji druge političke elite u stabilnim zapadnim državama danas nemaju, one će biti veoma odgovorne prema sadašnjim, a posebno budućim generacijama.“

Ako je elita ono najbolje i odabrano, treba nam puno mašte, čak uobrazilje, da se ovde i sada pokaže ko je elita i argumentuje njeno postojanje, kaže sociolog Radivoje Stepanov:

„Ovde je decenijama vladala, i još uvek vlada, ideološka hermetičnost, duhovna skučenost, verska rigidnost, kulturna prosečnost i politička isključivost. Iz takvog socijalnog sklopa nikada neće postati prava elita, niti duh elitizma. Ali ima i nešto drugo, stvoriće se surovi gospodari prstenova, zapravo posednici ekonomske, političke i svake druge moći, koji će od svega što dotaknu, kao kralj Midas, praviti suverene zone sopstvenog uticaja i mitologiju lične prestižnosti, ali to nije elitizam.“

Pre bi se, smatra publicista Tomislav Žigmanov, moglo govoriti o antielitama u Srbiji posljednjih nekoliko godina:

„U čijim sferama su onda participirali različiti segmenti, politički, kulturni, društveni, crkveni i tako dalje. Ono što u normalnom značenju pojma „elita“ postoji, bilo je gurnuto na marginu i jedan dio njih, znači pripadnika elite, morao je napustiti zemlju, i to prije svega intelektualne i elite kod mladih, ili su pak, ostajući ovdje, kažem, bili gurnuti na margine i čiji je utjecaj na šire društvene procese bio beznačajan. Više su bili kroničari posrnuća Srbije u suvremenom dobu, nego što su bili eventualno promotori tranzicijskog procesa.“

U međuvremenu na obalu je izbačen mali broj čak i veoma bogatih i ogroman talog koji jedva preživljava:

„Moji roditelji su radili jako pošteno i gomila roditelja mojih prijatelja su radili pošteno, a nemaju vile na tri-četiri sprata i ne voze najnoviji auto koji je prekjučer izašao iz fabrike. Prosto ne mislim da je nekim poštenim radom u ovoj državi moglo da se zaradi za takve vile i te automobile koje oni voze.“

Nije kod novih bogataša baš sve novo. Na ceni je, kaže trgovac antikvitetima, kupovina da li starine prošlosti ili još jednog statusnog simbola:

„Oni hoće da budu u trendu, da imaju ono što je staro. Kupuju toliko gluposti da toga nisu svesni. To je katastrofa, to je žalosno. Ništa ne žele da nauče, niti da vide, njima je bitno da se nešto kupi. Nije bitno šta je to, koji je stil i iz kojeg je perioda, važno je da se to zove starina.“

Luksuzno naselje vila kraj Dunava, novosadski žargon bar već deceniju i više zove dolinom lopova. Valjda analogijom, urbani stihoklepci su najnovijem, elitnom, novosadskom naselju „Lipov gaj“ nadenuli – „Lopov gaj“. Evo priče, ako baš hoćemo i sociološke, Radivoja Stepanova.

„Nekako po logici stvari, nekoj lošoj logici stvari, došlo je do toga da su ti koji su, da kažem bogati, koji su imućni, koji su na pretpostavljam različite, ali se teško može reći legalne načine, došli do tog velikog bogatstva, osetili potrebu i da se zaštite i otuda oni stvaraju ta neka svoja, hajde da ih nazovem geta, kad već imate situaciju da je jedan deo sveta ograđen od drugog. E sad, to što se to zove lopovskim naseljem, pre svega mi se čini da je urbanistički dosta ružno, previše je tamo toga napravljeno, ali nije baš sasvim ograđeno od ostalog sveta. Doduše, teško se može proći tuda, pa onda čovek ne može ni da vidi šta tu sve postoji od zgrada, od nepokretnosti, od raskoši i tako dalje. Ali ovaj deo što se zove „Lipov gaj“, ja sam tu jednom prošao, zaustavio sam se i izgledalo mi je jako neobično, moram priznati. Ja u ovoj zemlji dugo živim i nešto slično nisam video – da postoji rampa, da postoje stražari koji vam ne daju da uđete u jednu zonu u kojoj živi neki drugi svet, u kojoj su neki drugi rezoni, u kojoj su neki drugi zakoni… To mi se ne sviđa.“

Ovde stanuje i Nenad Čanak. Nije to, ustvrdiće, naselje neke posebne, elitne grupe ljudi:

„U ,Lipovom gaju‘ stanuju svi oni koji su tu kupili stan, a on je mogao da se kupi na kredit preko osiguranja jedne firme, koju ne bih sada da reklamiram. Dakle, u pitanju je jedan običan komercijalni aranžman koji je mogao svako da uradi. Mi u ,Lipovom gaju‘ imamo ljude na ulazu koji proveravaju ko ulazi i izlazi, iz čisto bezbednosnih razloga, kao što bi to trebalo da bude bilo gde. To je onda jednostavno razlog zašto možete da bezbedno ostavite kola pred kućom ili da pustite dete da vam se bezbedno igra na ulici, bez opasnosti da mu neko ponudi drogu ili da ga neko fizički maltretira ili da ga kidnapuje. Znači, to su stvari koje donosi život u jednom takvom sistemu življenja. Ali ponavljam, to bi tako trebalo da funkcioniše bukvalno u svakom soliteru, u svakom delu grada gde može da se tako organizuje življenje.“

Ako je elita po definiciji uzor čemu se okreće Jovanina generacija:

„Sve se vrti oko novca i nama je svima manje-više cilj da dođemo do nekih para. E sad, pitanje je samo na koji se način to postiže. To je poražavajuće, ali smatram da većini mladih ljudi mojih godina nije bitno na koji će način doći do para. Gledam, recimo, i po ljudima s fakulteta, koji bi morali da imaju malo više obrazovanja, a dešava se recimo da ljudi na trećoj godini ne znaju šta je na primer ironija. Čak više nema ni veze da li je neko sad tu na fakultetu, pa je on sad neka intelektualna elita, mislim da se i to jako gubi.“

Nema konsenzusa elita o tome kuda će se ovo društvo kretati i kako transformisati. Temeljno je nerazumevanje i spram sebe i spram onog oko nas, zapaža Tomislav Žigmanov:

„U tom kontekstu je participirao dio te lažne kulturne elite. Ne treba zaboraviti ni utjecaj književnika, politikologa, sociologa, pravnika i svih onih zvanja i zanimanja koja su vrlo vješto figurirala u Miloševićevom političkom projektu. A istodobno, oni časni izuzetci koji su postojali, koji su dizali svoj glas, kao što je recimo beogradski ,Krug‘, oni su ipak bili samo kroničari postojanja jedne druge Srbije, čija je suština ipak bila nemoć da utječe na glavne procese, koje je diktirala antielita.“

I Šapčani, kao što ćete čuti u zapisu Hanibala Kovača, golim okom vide da se srednja klasa potpuno istopila, da je društvo podeljeno na marginu koju čini – kako kažu građani – mafijaška klasa i ogromna većina onih koji žive na ivici ili ispod praga siromaštva:

Kao i u celoj Srbiji, tako i u Šapcu, u proteklih petnaestak godina sve više je rastao jaz između bogatih i siromašnih. Srednja klasa, koja je bila oslonac čitavog društva, nestala je gotovo preko noći, zahvaćena burama ratova, inflacija i sive ekonomije. U Šapcu je to više nego evidentno i evo šta na tu temu kažu žitelji najvećeg grada u Mačvanskom okrugu:

„Ima mali broj ekstremno bogatih i ogromna većina siromašnih, srednja klasa se potpuno istopila. Mislim da su temelji tome udareni prvo u socijalizmu, a kasnije je Miloševićev sistem doveo do naglog razvoja mafijaške klase, da je tako nazovem. Bez obzira koliko su se ljudi bavili, uslovno rečeno, legalnim poslovima, stvorena je mogućnost ekstremnog bogaćenja i to preko noći.“

„Srednja klasa je nestala krajem osamdesetih. Ovde ima pet do deset posto ljudi koji bi mogli zaista da se svrstaju u srednju klasu. To su mahom lekari i inženjeri, koji su koliko-toliko situirani.“

Takozvani šabački milioneri, kao po dogovoru, o svojoj poziciji u društvu ne žele da govore, osim Živanka Mihajlovića, vlasnika fabrike PVC stolarije „Fenster As“:

„Mi smo u toj tranziciji bili u poziciji da imamo dosta dobru kvalifikacionu strukturu radne snage. To što je ostalo u privatnim sektorima, mislim da je većinom završilo na kvalitetan način, kad su u pitanju lični dohodci i ostalo. Ja sam veliki protivnik toga da se kroz socijalu rešavaju problemi i uopšte pitanja čoveka. Koliko god bili bogati fondovi i koliko god bile velike inostrane donacije, s obzirom na ogromno raslojavanje, to je sve jako teško podmiriti.“

Gospodina Mihajlovića smo pitali da je nekada imao neprijatnosti na ulicama ili u restoranima samo zbog toga što spada u red bogatijih žitelja naše države:

„Ja lično na to uopšte ne obraćam pažnju. Čovek mora sva dešavanja, koja su kod nas abnormalna, a ima ih mnogo, počev od toga što imamo jako mnogo ubistava, pa do toga da ima jako mnogo ljudi bez kore hleba, dakle sve što je iracionalno, posmatrati na jedan način koji je dostojan čoveka. Prema tome, to je jedno stanje, jedan trend, koji će, po mom mišljenju, potrajati najmanje još nekoliko godina, dok ne stvorimo materijalnu osnovu i dok ne izvršimo jedan snažniji napredak u privrednom razvoju države i dok ne postignemo nacionalni dohodak koji se kreće ka nekoj cifri bar od četiri hiljade evra, jer znamo koliki je nacionalni dohodak nekih od država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije.“

Došli smo u Nišu do čoveka koji je počeo tako što je napustio srednju školu posle prve godine i počeo kao radnik u vodovodu. Danas zapošljava 350 ljudi, ima dve banke, aviokompaniju, kompleks stanova koje prodaje, hladnjaču, nekretnine…

RSE: Gospodine Nikoliću, vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Nišu. Vlasnik ste aviokompanije, dve banke, nekoliko poslovnih i stambenih zgrada i jedne hladnjače. Kako ste zapravo počeli da se bavite privatnim biznisom?

NIKOLIĆ: Ja sam napustio školu zbog profesorice matematike. Bio sam jedan od najboljih matematičara u bivšoj Jugoslaviji. Upisao sam se na matematički smer. U prvom razredu srednjeg usmerenog obrazovanja sam profesorici samo nalazio greške. Posle četrdesete greške za vreme jednog časa sam joj rekao: „Gospođo, vi niste sposobni mene ništa da naučite, vi stalno grešite“. Više nisam išao na njena predavanja, išao sam na predavanja u drugo odelenje. Na kraju sam polagao redovni ispit iz matematike, položio i već na drugoj godini sam napustio školu i počeo da radim u vodovodu, sa svojih petnaest godina.

RSE: S obzirom da bogati ljudi ne odgovaraju na pitanje kako su zaradili prvi milion, da li ste spremni da odgovorite na to pitanje i da možda kažete kako ste zaradili ostale milione?

NIKOLIĆ: Ja ne znam šta je bogat. Za mene je bogat čovek onaj koji ima na računima milione maraka i koji to koristi, živi od kamate, deo para investira, deo para čuva, to je za mene bogat čovek. A ja u kesi nemam ništa. Godine 1990. sam krenuo da radim privatno. Tad u to vreme sam kupovao i prodavao pivo. Onda 1991-92. godine sam prešao na belu tehniku. Uvozio sam naftu i davao je kao kompenzaciju fabrikama za belu tehniku, koju sam onda izvozio prvo u Makedniju, pa poslije i u Bosnu. Sredinom devedesetih sam počeo da proizvodim kvarcne peći. To je bio bum na našem tržištu. Proizvodili smo hiljadu komada dnevno, što je tada u to vreme donosilo zaradu oko pola miliona maraka dnevno.

RSE: Kako zapravo u Srbiji može da se postane milioner?

NIKOLIĆ: Samo radom, radom i radom. Ustajem ujutro u pola sedam, prvo decu odvedem u obdanište – ja ili supruga – i onda krenem da radim. U podne odem kući da jedem (izbegavam restorane), pa onda opet idem do kancelarije, gradilišta ili do proizvodnje, uvek sam s radnicima. Ja uvek investiram kompletno sve što imam, čak se i zadužim.

RSE: I šta trenutno imate?

NIKOLIĆ: Trenutno gradim te stanove na Duvaništu.

RSE: Koliko je to stanova?

NIKOLIĆ: Sto sedamdeset šest stanova i nekih dve hiljade kvadrata poslovnog prostora. Ova zgrada je moja, odnosno firmina, hladnjača, vjerovatno sam jedan od većih akcionara MB banke i jedan od manjih akcionara AIK banke. Potpisali smo ugovor, MB banka kupuje Kapital banku, po likvidaciji. Registrovali smo aviokompaniju, primili ljude, trenutno ih školujemo, čekamo certifikat da bismo mogli da dovezemo avion. Uzeli smo avion na lizing i nadamo se da ćemo negde do kraja avgusta-početkom septembra završiti i taj posao.

RSE: Koliko radnika zapošljavate i kakva im je recimo prosečna plata?

NIKOLIĆ: Sve kompanije ukupno oko 350 ljudi.

RSE: A prosečna plata?

NIKOLIĆ: Pa zavisi od firme do firme. Mislim da je minimalna plata kod nas 14 hiljada dinara.

RSE: Kako politika i ekonomska situacija u Srbiji utiču na vaš posao? Da li možda trpite nekakve pritiske?

NIKOLIĆ: Ja nikad nisam mislio da u vrhu postoje nalozi, kao što pojedini inspektori kažu – dobio sam nalog da to i to uradim. Mislim da su inspektori uvek sami sebi pravili mesto da mogu nekog da okrive po nekim usmenim nalozima pojedinih političara na nižim nivoima. Uvek sam se borio protiv toga i imam česte probleme sa inspekcijama. Na dan mitinga Karića – ne znam šta su mislili, valjda da sam ja njegov kandidat, pošto sam predsednik industrijalaca za Niš, ali s politikom nemam ništa, čak ne učestvujem ni u odlučivanju da li će neko da bude gradonačelnik ili neće, jer na to nemam ni pravo – mislili su da ću verovatno ja da budem taj koji ću da se kandidujem u politici i krenuli su sa tako strašnom kontrolom da su nam bokirali sve firme u jednom danu. Optuživali su me da sam kriminalac, da radim ne znam šta, da se ne znam čime se ne bavim, maltretirali su me, blokirali mi firme, proizvodnju i sve ostalo. Na kraju nisu ništa našli i sve se svelo na to da su mi obračunali porez na avionske karte na koje smo putovali moj advokat i ja baš u vezi aviona. Tražili su da vide avion. A pošto nikad nisu videli avion, pokazao sam im jednu maketu i kažem – gospodo, evo ga avion. Nalog su im dali pojedini ljudi iz G-17 plus.

RSE: Da li zbog toga razmišljate da se bavite politikom? Recimo kao Bogoljub Karić?

NIKOLIĆ: Mislim da nisam sposoban da se bavim politikom.

RSE: Zašto?

NIKOLIĆ: Mislim da je to za mene previše, da ja ne mogu toliko da organzujem. Mogu sve drugo da uradim, mogu ideje da dajem. Političari bi trebali da saslušaju naše ideje, da ih malo urede, doteraju i da to primene. Ali nisam sposoban da se uključim u politiku. Mislim da je Karić krenuo u politiku zbog toga da bi spasao ono što je stvarao ranije.

RSE: I nakon što ste napustili školu zbog profesorke matematike i postali bogat čovek, da li biste se njoj sada zahvalili ili biste joj se posle svega nasmejali?

NIKOLIĆ: Uvek kad je sretnem joj kažem hvala. Problem je u tome što svi mi mislimo o sebi da smo najbolji, a ne slušamo druge. To je problem ukupno na ovim prostorima, i kod inspektora, i kod pojedinih političara i tako dalje. To je najveći problem, što oni svi misle da su najpametniji i neće da slušaju.

RSE: Gospodine Nikoliću, hvala na razgovoru.

Fenomen domaćih novih bogataša karakteriše laka uočljivost i prepoznatljivost. Uglavnom iskrivljen sistem vrednosti i težnja da se podrškom političkim strukturama, finansijska moć ustanovi kao suštinska. Po mišljenju dela crnogorske stručne javnosti, nema usku teritorijalnu odrednicu, već predstavlja regionalnu pojavu. A kao jedan od najpogubnijih efekata fenomena novokomponovanih bogataša, među kojima ipak postoje razlike, prepoznaje se uticaj na mlade.

Paradoks da su na ovim prostorima najbogatiji ljudi upravo oni koji nemaju nijedan od preduslova koji je u uređenim zemljama razvijene demokratije osnovni preduslov za sticanje bogatstva, Predrag Drecun, direktor Centra za ekonomske i socijalne studije, objasnio je posebnim društvenim pozicijama, poznanstvima, privilegijama. Taj paradoks je karakterističan, ne samo za Crnu Goru, već za čitavu regiju, smatra Drecun i dodaje da su ljudi koji su bili blizu donošenja odluka, postali vlasnici pozamašnog kapitala. Osnovna podjela novopečenih bogataša se određuje prema porijeklu, odnosno načinu sticanja, na legalna i nelegalna bogatstva. Na kraju je tu liniju ipak teško povući, smatra Drecun:

„Za neke stvari se veoma lako može reći da se radi o klasičnom kriminalu, recimo ukoliko se radi o takozvanom ratnom profiterstvu, preprodaji ljudi, oružja, droge i tako dalje. Ukoliko bogatstvo potiče iz tih djelatnosti, onda je sasvim jasno da se radi o nelegalnom bogatstvu. Međutim, ukoliko nešto proističe iz monopolskog položaja, koji u tom trenutku nije bio ograničen nijednim zakonom, onda formalnopravno ne možemo govoriti o nelegalnom bogaćenju, već možda o nekom nemoralnom bogaćenju, i veoma će biti teško takve ljude podvesti pod neke zakonske sankcije.“

Crnogorski premijer Milo Đukanović je svojevremeno rekao da se crnogorska Vlada neće baviti onima koji su se nezakonito obogatili, obrazlažući to tezom da se uslovi za ulaganje u razvojne projekte moraju obezbijediti svima. Đukanović je polovinom novembra prošle godine, prisustvujući sjednici Skupštine Privredne komore Crne Gore, rekao da vlasnicima kapitala treba omogućiti da ulažu u razvojne projekte i da ne treba stvarati pogromašku atmosferu za utvrđivanje porijekla tog novca, već da treba ostaviti sudovima da se time bave u redovnom postupku, bez pritiska javnosti. Nebojša Medojević, izvršni direktor Grupe za promjene, smatra da vlasnici nezakonito stečenog kapitala ne mogu biti nosioci razvoja Crne Gore:

„Smatram da je postojalo dosta mehanizama da se zloupotrebom državnih funkcija, kontakata sa vlašću i korišćenjem neefikasnosti institucija, steknu enormna bogatstva i to uglavnom na račun nacionalne imovine, a ne korišćenjem nekih kreativnih preduzetničkih sposobnosti. Uglavnom su ta bogatstva zarađena ili krijumčarenjem, švercom ili zloupotrebom državnih ugovora, javnih nabavki… Tako da se u svakom slučaju može govoriti o tome da su se ljudi obogatili uz direktnu podršku ili u najboljem slučaju uz žmurenje državnih institucija. Da ne bismo sad išli u lov na vještice, u njihovom je interesu da se napravi neki društveni dogovor i da se sva razlika u imovini koja je stečena u zadnjih deset godina, oporezuje.“

Predrag Drecun, direktor Centra za ekonomske i socijalne studije, smatra da pripadnici grupa novih bogataša ne umiju na pravi način da reprodukuju bogatstvo kojim raspolažu, te da je i to jedan od odraza njihovog iskrivljenog vrijednosnog sistema koji, po Drecunu, predstavlja poseban razlog za oprez:

„Narod je sam rekao – čuvaj se onoga koga je gladan otac pravio. Ukoliko, dakle, imate bogataša koji je odrastao u siromaštvu, veoma lako ćete vidjeti manifestaciju njegovog bogatstva kroz skupe automobile i tako dalje. Dakle, oni po pravilu nose vidljive simbole bogatstva – auta, nakit, tašnice u kojima je neko oružje… i nije teško prepoznati te ljude.“

Novokomponovani bogataši čak i u svoju djecu ulažu na pogrešan način, kaže Drecun, koji tvrdi da se u Crnoj Gori može govoriti o ozbiljnom poremećaju društvenog sistema vrijednosti, jer je postavljanjem novih kriterijuma određena nova mjera uspješnosti pojedinca. Drecun kaže da skorojevići svojoj djeci od već četrnaest-petnaest godina kupuju najskuplje mobilne telefone i razna prevozna sredstva, od mopeda do skupih automobila i na taj način utiču i na ostalu djecu, manjih materijalnih mogućnosti, budeći im osjećaj zavisti:

„Oni bi vjerovatno željeli da im djeca budu uspješni biznismeni, političari, sportisti, znači ljudi koji će na neki način, osim tog bogatstva, imati i moć. Zato nije rijetko da vidite da takvu djecu, koja za to nisu spremna, pošalju da studiraju na neki univerzitet, po pravilu u inostranstvu, i ta se djeca, u većini slučajeva, poslije prve ili druge godine vraćaju nazad, jer ne mogu da izdrže ta iskušenja koja nosi jedna ozbiljna visoka škola.“

Ljubiša Nenezić, svojevremeno veoma aktivan u jednom od roditeljskih udruženja, govori na osnovu svjedočenja svoje djece. Najnovije Mercedese, takozvane „okaše“, i kabriolete voze maloljetnici. Nenezić ukazuje na slučaj koji govori da ipak nije tačno da je baš uvijek s druge strane ograde nešto bolje:

„Često mi dođu djeca, koja su srednjoškolci, sa pričom da njihovi drugovi, i to čak maloljetna djeca, dolaze u školu u najnovijim tipovima automobila, da se ispred škole pokazuje snaga tih motora i tako dalje, i sigurno da to budi zavist kod djece slabijeg materijalnog položaja i stanja njihovih porodica. Mada sam iz nekih razgovora s nekim mojim poznanicima, za koje mogu reći da su imućni i bogati, saznao da i njihova djeca imaju problema, jer odskaču od druge djece, da ih izbjegavaju i da se ne uklapaju.“

Nakon materijalizacije žudnji i ostvarenja snova iz doba kada nisu bili bogati, novi bogataši počinju da žude za društvenim statusom, priznanjima i pripadanjem elitama poput intelektualne i političke i sticanjem moći da šire utiču na društvena zbivanja, a time i na živote drugih:

„Oni trezveniji naravno shvataju da bogatstvo bez neke institucionalne moći ne znači ništa i žele da uđu u političke vode, tako što će osnovati neku partiju ili neku nevladinu organizaciju ili što će snažno stati iza neke već postojeće političke organizacije i postati joj sponzori.“

Stara komunistička država je očerupana, uglavnom prstima svoje sopstvene nomenklature. Nova, na solidnim temeljima sazdana, koja bi recimo imala zdravu regulatornu ulogu, snagu da onemogući kriminalni biznis, upotrebi pravnu prisilu da naplati ogromne sume neplaćenog poreza, nikad nije ni ugledala tranzicijsko svetlo dana. Tranzicija je, kako neko reče, poslužila starim elitama kao idealan paravan za bogaćenje spektakularnom pljačkom društvenog bogatstva, obezbeđujući alibi transparentnosti i legaliteta. Rezultat je bio maligna metastaza kapitalizma, lišena svih liberalnih ideala i prakse na koje se pozivala, bez autoriteta funkcionalnih institucija, a o elementarnoj etici da i ne govorimo. Za prvobitnu akumulaciju kapitala Zapadu je trebalo par stotina godina, što je period koji ipak uspešno amortizuje brutalnost prvih zločina i otimačina; postkomunističkim zemljama samo deset do petnaest godina. I sve je to prolazilo nekako nekažnjeno, pod dogledom razvijenog Zapada, sve dok su vladajuće elite ili sprovodile ili simulirale sprovođenje naloga MMF-a. Sve u duhu opisa savremenog komentatora fenomena tranzicije Sama Vaknina: „Komunističke elite konvertirale su u zaklete kapitaliste. Sa istom strašću sa kojom su nekada recitovale marksističke slogane, sada deklamuju kapitalističke refrene. Recept je bio prost – mumlaj mantre Zapada, postavi Potemkinove institucije, održavaj red i mir u svom dvorištu, daj Zapadu strateški pristup svojoj teritoriji, a u zamenu za to on će zažmuriti na sva preterivanja i ekscese. To je bio dil sklopljen u Rusiji sa takozvanim reformistima, u Jugoslaviji sa Miloševićem – mirotvorcem, u Češkoj Republici sa Klausom – ekonomskim mađioničarem…“

Andrej Pjontkovski, viši naučni istraživač pri Ruskoj akademiji nauka, specijalni savetnik bivšeg ruskog premijera Černomirdina, opisuje za naš program kako se u Rusiji, još u periodu Perestrojke, stvarala nova finansijska elita pod okriljem Komunističke partije:

Pjontkovski kaže da su se u Srbiji i Rusiji na sličan način formirale elite budućih instant-bogataša: „Pripadnici ruske finansijske elite su ili bivši članovi vrha komunističke nomenklature ili ljudi koje je vrh partije izabrao za tako enormno bogaćenje. Među njima nema onih koji su to postigli svojim znojem, kao što neko na Zapadu misli. Među njima su i famozni Berezovski, Gusinski i Hodorkovski. Uzmite recimo Hodorkovskog, koji je u poslednje vreme u centru javne pažnje. On je bio sekretar Komsomola (Komunsitičke omladine) u Moskvi. Njegov prvi biznis zapravo je bio omogućen partijskim novcem. Bio je izabran od strane partije da se enormno obogati. Gusinski je svoje prve korake u pravcu bogaćenja preduzeo zajedno sa tadašnjim moskovskim gradonačelnikom Lužkovom. Berezovski opet zajedno sa gospodinom Kadaljnikovom , poznatijim kao crveni direktor najveće automobilske industrije u Sovjetskom Savezu. Njih dvojica su osnovali firme, dilere tih vozila, tako da je Kadaljnikov prodavao vozila firmi Berezovskog recimo za pet hiljada dolara, ovaj bi preko svoje firme taj auto dalje prodao za šest hiljada dolara, a onda su delili profit i obojica se za vrlo kratko vreme enormno obogatili. Svi ti ljudi bili su vrlo bliski Jeljcinovoj administraciji. Nijedan od njih svoje bogatstvo, svoje milijarde ne može zahvaliti sopstvenim preduzetničkim talentima, nego činjenici da ih je komunistička nomenklatura izabrala da postanu najbogatiji u svojoj zemlji. To je zapravo bila suština Perestrojke. Ja imam sopstvenu definiciju privatizacije u Rusiju, zasnovanu na jednom od čuvenih ratnih govora Vinstona Čerčila (Winston Churchill), ona glasi – nikad u istoriji ljudskih konflikata toliko mnogo nije pokradeno od tako mnogo ljudi od strane tako malo ljudi. A u taj tako mali broj ljudi spadaju džentlmeni o kojima ste me pitali“.

Andrej Pjontkovski kaže da su socijalne razlike u Rusiji takve da otkrivaju potencijal za ozbiljne socijalne eksplozije u zemlji: „Deset odsto najbogatijih poseduje dvadeset ili trideset puta više nego deset odsto najsiromašnijih. Ono što je još gore od ove činjenice jeste to da srednje klase, koja je nekad u SSSR postojala, na društvenoj sceni moderne Rusije zapravo uopšte nema. Ja recimo pripadam toj klasi, radim kao viši istraživač pri naučnom institutu Akademije nauka i kao profesor univerziteta. Moja plata je između 50-60 dolara mesečno. Veoma ozbiljna konsekvenca ovakve situacije jeste promena vrednosnog sistema mlade generacije. Mladi više ne žele da se bave naukom, oni umesto toga sanjaju da postanu bodigardovi velikih bogataša i slično. Tako smo se zapravo našli u najsurovijem modelu kapitalizma, u kojem se naši lideri, uključujući i gospodina Putina, pokazuju kao ekstremni liberalni fundamentalisti. Nedavno usvojeni zakoni oduzeli su građanima i posljednje ostatke sistema socijalne i zdravstvene zaštite i besplatnog obrazovanja“.

Zamoljen da objasni uticaj novobogataša na politiku i to šta stoji iza Putinovog uništavanja Hodorkovskog i njegovog carstva, Pjontkovski kaže da to nije bilo uništavanje oligarha: „Putin nije želeo da počisti polukriminalni oligarhijski model kapitalizma, nego samo da zameni oligarhe iz Jeljcinove epohe svojim sopstvenim, njemu lojalnim oligarsima. U prošlom veku je drug Staljin eliminisao gotovo celu komunističku elitu iz Lenjinove epohe, što nije promenilo karakter i model nomenklature. Sličan proces se sad odvija pod Putinovom vladavinom“.

Na pitanje kako da kontroliše i svoje sopstvene oligarhe, Pjontkovski kaže da Putin već gubi kontrolu, da postaje talac novopečenih oligarha: „On ne dira one koji mu ne predstavljaju političku opasnost. Hodorkovski je bio meta pre svega zbog svojih političkih ambicija, ali i zato što je želeo da štošta promeni u oligarhijskom sistemu, da uvede transparentnija pravila igre“.
XS
SM
MD
LG