Dostupni linkovi

logo-print

Ratko Mladić se intenzivno krije tek nakon ubistva Zorana Đinđića


Gost Press kluba je doktor Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije i poslanik u Skupštini Srbije.

RSE: Gospodine Korać, Srpska pravoslavna crkva (SPC) se umešala u pitanje himne i rekla da ta himna apsolutno nije prihvatljiva. Kako vi tumačite taj postupak?

KORAĆ: Ja naravno mislim, kao neko ko veruje u načela demokratije, da i crkva može da izrazi svoje mišljenje, ali ovaj put se ne radi samo o iskazanom mišljenju, već se radi o jednom direktnom pritisku, koji je napravljen tačno uoči zasedanja Skupštine Srbije i Crne Gore i sa jednim veoma zanimljivim obrazloženjem zašto je predlog himne neprihvatljiv. Ustvari u izjavi i protestu SPC-a odnosno, što je još zanimljivije, Konferencije, dakle radi se o stavovima samog patrijarha, što ima još veći značaj, pominje se crnogorska himna, s obzirom da je Skupština Crne Gore upravo tu istu himnu izabrala za svoju. Ovde se sada kaže da je Sekula Drljević jedan, čini mi se da je rečeno fašista i kriminalac. Ja inače o Sekuli Drljeviću nemam dobro mišljenje, da budemo sasvim jasni, također mislim da je on jedna potpuno kompromitovana istorijska figura, zbog saradnje sa ustaškim režimom, to nije sporno, ali ovdje se ustvari delegitimizuje odluka Skupštine Crne Gore, što je u savremenom svetu gotovo neverovatno. Ja moram da kažem da je modernim demokratijama, savremenim, drugih nemamo, skupština najviši organ volje jednog naroda. Znači, nikad niko nije osporio da su crnogorski izbori bili demokratski, da je ta crnogorska Skupština legitimni predstavnik političke volje građana Crne Gore i sada vi odjednom delegitimizujete tu Skupštinu izjavom da je ustvari ona usvojila za svoju himnu nešto što je ustvari jedan nacistički simbol. To nije samo mešanje crkve do kraja u politička i dnevnopolitička zbivanja, nego se radi o nečem mnogo ozbiljnijem. Radi se o sukobu SPC-a i legitimne odluke najvišeg političkog tela u Crnoj Gori, odnosno Skupštine Crne Gore i ja sam zapanjen ovim razvojem događaja. To pokazuje da u ovom trenutku SPC u potpunosti dezavuiše neke odluke crnogorske Skupštine, a zapravo se produbljuje konflikt između SPC-a i sadašnjeg crnogorskog rukovodstva odnosno vladajuće koalicije u Crnoj Gori. Ja mislim da je ovo jedan opasan presedan i mala, ogledna vežba za moguće, neko buduće ponašanje SPC-a na samoj političkoj sceni Srbije. Ja sam dosta zabrinut.

RSE: Ima ekstremnih mišljenja koja kažu da Srbijom vlada, ne ono što su organi vlasti, nego vojska, policija i crkva. Je li to preterano?

KORAĆ: Ja bih iz ovoga izostavio policiju, zato što istraživanja pokazuju da u autoritarnom društvu, kao što je naše, kad tražite dve najuglednije institucije, dobijete po refleksu vojsku i crkvu. Inače odmah da kažem, pošto me često ljudi pitaju, i moji sopstveni studenti, kako to izgleda u drugim zemljama, u Evropi kada tražite da vam navedu najznačajnije društvene institucije za njih, oni navedu – što je čak mnoge moje studente psihologije zapanjilo – svoju porodicu pre svega. To je prva i najznačajnija institucija za vas – vaša porodica. Pa onda često navode radni ambijent, prijatelje… Pa tek onda idu ovakve institucije kao što su verske zajednice, vojska i tako dalje. Znači, meni se čini da određene strukture koje pripadaju vojsci, bez obzira što je vojska siromašna, u vrlo teškom položaju, neki rodovi su praktično nestali, kao vazduhoplovstvo, imaju danas, meni se čini, značajan politički uticaj na neka zbivanja na sceni Srbije, inače vrlo pritajeno, u pozadini…

RSE: Neformalno.

KORAĆ: Potpuno neformalno, do kraja neformalno i vrlo je teško o tome govoriti, ali to je vidljivo onima koji znaju političku scenu. I drugo, mislim da je mešanje crkve sad sasvim direktno. Nemoguće je da ovaj Predlog Zakona o verama, koji su predložile Vlada i Skupština Srbije… uzgred rečeno, ministar vera je član Demokratske stranke Srbije (DSS), a inače, to je možda zanimljivo, u njegovoj biografiji, kad je biran, navedeno je da je bio profesor na Duhovnoj akademiji u Srbinju.

RSE: Nekadašnjoj Foči.

KORAĆ: Ja inače ne kažem Srbinje, već uvek Foča. Inače, beda i glupost nacionalizma se može najbolje videti na slučaju imena grada Foče. Kada su uspeli da promene ime grada u Srbinje, što im zvuči dovoljno srpski, a valjda im je Foča zvučalo previše bošnjački odnosno muslimanski, onda je jedan učen čovek napisao jedan vrlo interesantan tekst, koji sam ja jako zapamtio, gde im je pokazao da je ime Foča toponim stariji od dolaska Osmanlija na Balkan. Drugim rečima, nacionalisti, to je zanimljivo, po pravilu ne znaju ni istoriju sopstvenog naroda i sopstvene zemlje. Znači, oni su mislili da je Foča neka muslimanska reč, a čovek im je dokumentovano pokazao da su neznalice. Taj Predlog Zakona, on će stvoriti ogromne probleme u ovoj zemlji, ako bude usvojen ovakav kakav jeste. Oni su odustali samo od najradikalnijeg rešenja – predloga imuniteta za sveštenike, što je nezapamćeno u istoriji modernog sveta.

RSE: Nisu se izjasnile velike stranke u Srbiji oko izjave patrijarha oko himne?

KORAĆ: To je nova politička atmosfera u Srbiji – niko ništa ni o čemu ne govori. Ovo je vreme koje se zove kohabitacija. Pretpostavljam da većina građana ne zna šta tačno znači ta reč. Ona može štošta da znači. Ona sama po sebi nije negativna reč, politički gledano, ali ona u ovom slučaju znači nedostatak političkih stavova. Gotovo je neverovatno da velike stranke, naročito najveća opoziciona, Demokratska stranka, ništa nije rekla o Predlogu Zakona o veri.

RSE: Mislite na stranku Borisa Tadića?

KORAĆ: Mislim na stranku koju on u ovom trenutku vodi. Ne verujem da je za vreme Zorana Đinđića moglo da se dogodi da crkva ovako reaguje, a da nema stava te stranke. Može i da podrži, ali neka nam kaže šta ona misli o tome, da li je to uredu ili nije uredu. Jer građani ustvari od tako velike i značajne stranke, najveće opozicione – jer mi imamo samo dve velike opozicione stranke: Demokratsku i Srpsku radikalnu – očekuje neku reakciju. To je jedna od funkcija političkih stranaka, da artikulišu jednu političku poziciju.

RSE: Da, ali nije bilo recimo ni izjašnjavanja, sopštenja te stranke o izlasku Srba na kosovske izbore.

KORAĆ: Izjasnio se samo Vuk Drašković. Izgleda da je Vuk Drašković jedini koji govori sa stvarno nekom dozom lične hrabrosti o stvarima koje su drugačije, a onda se to stalno tretira kao neki incident. To je najtužnije od svega. Svi to tretiraju kao – eto, on je rekao, ali to ustvari ne valja. Politička scena Srbije liči na ono što je Tomanović nazvao mrtvim morem. To znači da niko neće ništa da talasa, niko ni o čemu neće da se izjasni, a to se tretira kao vrhunsko političko lukavstvo – vidiš, raste mi rejting. Pa naravno da ti raste, ali bi onda bilo najbolje da se uopšte ne baviš politikom, onda bi ti najviše porastao rejting. A istovremeno Srbija tone u nešto što bih ja nazvao jednim beznađem. Drugim rečima, ne artikulišu se jasni politički stavovi koji su proevropskog karaktera. Znači, šta bi danas moderna Evropa rekla o našem Zakonu o verama? Koliko bi danas moderna Evropa želela da koliko-toliko definiše poziciju crkve? Nije da i razvijena demokratska društva nekad nemaju problema sa crkvom i njenim stavovima, recimo odnos prema razvodu, odnos prema određenim velikim društvenim temama… u Americi recimo besni taj sukob oko prava na abortus. Znači i u drugim društvima crkva naravno da ima pravo da se izjašnjava. Ja ne sporim pravo crkve da se izjasni, ali ne ovako ultimativno i agresivno, u posljednjem trenutku da prelomi jednu debatu. Po mom mišljenju, mi pristupamo nečem što bih ja nazvao bedom našeg političkog života, gde nijedna velika stranka ustvari neće namerno ni o čemu da se izjasni, zato što misli da joj to ustvari diže rejting.

RSE: Vi ste iz prethodne vlasti, a DSS, koja je sada vladajuća stranka, smatra da je vlast u kojoj ste vi bili napravila mnogo grešaka, da je to bila beda političkog života…

KORAĆ: Trebao bi neko da građane Srbije podseti šta su oni sve rekli. Oni su govorili da mi srljamo u reforme. Pa sad, evo, više ne srljamo, zapravo reformi takoreći i nema. Da budemo pošteni, da G-17 nešto ne radi u toj vladi, znači te finansijske predloge i zakone, moglo bi se reći da ova vlada ništa nije uradila. Naročito ako gledate učinak ministara iz DSS-a. Počelo je sa uništavanjem reforme prosvete, koju je započeo Gaša Knežević sa svojom ekipom, to je dovedeno do kraja, znači mi smo sad jedna od dve evropske zemlje koje još uvek imaju osmogodišnju osnovnu školu. Krenulo je sa pričama da će oni da pokažu da smo mi kriminalci i to se završilo potpunim fijaskom. Znači, ništa od svega toga. Sad su doveli jednog diletanta i amatera za načelnika BIA-e, što je čak i protiv zakona, jer on ne zadovoljava ni osnovne uslove da bude na čelu BIA-e, nikad se nije bavio tom vrstom posla. Pokazalo se da nismo prisluškivali Vojislava Koštunicu. Sećate se, trijumfalno su rekli da će to dokazati. Istovremeno se pojavio taj takozvani novi patriotizam; to je takozvana dvosmerna saradnja sa Hagom, opet lukavstvo uma – mi ćemo da sudimo. A naravno, poznati su naši sudovi. Onda igranje sa bivšim pripadnicima „Crvenih beretki“, znači neka politička igra i izjave tipa – to su patriote, moramo ih razumeti, jako su potreseni što se sudi Legiji i ubicama Zorana Đinđića i tako dalje. Sve je to završilo tako da je njima rejting pao, znači ništa ustvari nisu postigli, pokazali su se nesposobnim, ljudima koji ni svoja predizborna obećanja nisu mogli da ispune. Ja mislim da će teško u istoriji Srbije biti vlada koja će da ode s manjim skorom kada izgubi vlast. Pošteno govoreći, osim nešto učinka G-17 plus u toj vladi, svi ostali bukvalno ništa nisu uradili.

RSE: Šta očekujete na lokalnim izborima? Vrlo je bitno i ko je na čelu velikih gradova.

KORAĆ: To je teško reći, zato što su lokalni izbori jako specifični; to zavisi od sredine do sredine. Sigurno je da će biti velikih iznenađenja, jer imate jako bizarne koalicije za lokalne izbore – od grupa građana do koalicija koje mogu da budu, na primer, i Srpski pokret obnove i Demokratska stranka. Znači, na lokalu se drugačije prave ti dogovori, tako da je teško u ovom trenutku predviđati. Ali zanimljivo je pitanje kako će proći ta fantomska stranka Bogoljuba Karića? Iz nje nikog ne znamo osim njega, nema ništa između. To je jedinstven slučaj. Voleo bih da mi navedete ko je rukovodstvo te stranke, ko čini glavni odbor, ko su potpredsednici… To je fantomsko udruženje koje se zove, po uzoru na Berluskonija, „Snaga Srbije“. Videćemo šta će ono da uradi na lokalnom nivou, to će biti ustvari najzanimljivije. Znači, samo dva pitanja se postavljaju: kako će da prođe Demokratska stranka na ovim lokalnim izborima, da li će ona kapitalizovati uspeh Borisa Tadića i drugo pitanje, kako će proći „Snaga Srbije“, s obzirom da su potpuno anonimni ljudi koji se za sada, inače masovno, učlanjuju u tu stranku.

RSE: Sa Hagom nikako ne ide. Ogromne su kritike na račun rukovodstva Srbije. Vesna Pešić je nedavno poslala poruku, čak iz Meksika, da je Mladić u Srbiji. Otkuda ona to zna, ko joj je rekao da je on u Srbiji, ne znamo. Ali htela bih vas da pitam, 2002. godine ste vi vladali Srbijom. Sad se stalno govori kako je 2002. godine Mladić bio u Srbiji, da je bio viđen na utakmici, u kafani, odlazio na grob svoje kćerke i tako dalje. Zašto ga tad nije hapsila vaša vlast?

KORAĆ: Mi moramo da uzmemo u obzir neku dinamiku onoga što se dešavalo 2001. godine. Znači, juna 2001. godine je izručen Slobodan Milošević i to je ustvari bio najvažniji događaj. Određena dinamika saradnje s Hagom je postojala. Mi možemo sada ići ka tome ko je sve isporučen, ko je otišao i tako dalje. Znači, vlada je isporučivala i sarađivala. Ratko Mladić se počeo u suštini intenzivno kriti od ubistva Zorana Đinđića, znači praktično 12. marta 2003. godine.

RSE: Zašto on pre nije uhapšen?

KORAĆ: Zato što je tada praktično bio pod zaštitom nekih vojnih krugova. To bi značilo dosta otvoren sukob sa određenim strukturama unutar vojske, koje se jako paze i čuvaju, a koje su mu davale podršku. Drugi je razlog ovo što je pokazalo istraživanje javnog mnenja, ali to nije argument koji ja prihvatam, da 48 posto ispitanika u Srbiji misli da je Ratko Mladić ili heroj ili nevin, znači svaki drugi.

RSE: To bi poljuljalo autoritet vladajuće partije, je li tako?

KORAĆ: Ne, ja mislim da je Zoran Đinđić imao druge prioritete, da je sarađivao, da su određeni ljudi odlazili u Hag; neki i sami, kao Milan Milutinović ili Ojdanić. Znači, ta saradnja je postojala i taj pritisak nije bio tako veliki. Ja naravno smatram da Ratko Mladić treba da se nađe u Hagu. On je svakako jedna od centralnih ličnosti zločina koji su se desili, ako ništa drugo u Srebrenici. U retrospektivi može da se postavi pitanje zašto Ratko Mladić nije išao odmah posle Miloševića i tako dalje. Ja sam rekao, on je uživao određenu podršku nekih vojnih struktura. Obično se govorilo da to baš i nisu vojne strukture, da su to bivši oficiri, bivši iz bezbednosti, uvek su neki bivši, ali mi smo morali da verujemo na reč da su ti koji ga štite bivši. Ratko Mladić se ustvari intenzivno krije tek od ubistva Zorana Đinđića i to je jedno zanimljivo pitanje koje nikad u našoj javnosti nije otvoreno – zašto se on baš tada počeo da krije? Ja ovim ne kažem, ne tvrdim i ne znam da li se može otvoriti jedno pitanje – kakva je uloga ljudi oko njega, bliskih njemu, antihaškog lobija u vojsci, sa ubistvom Zorana Đinđića? Zanimljivo je da se je on tada prvi put suštinski počeo da krije. Ja isto mislim da je logična pretpostavka da je on uglavnom Srbiji. Odmah ću vam odgovoriti zašto. Zato što tu mora da ima najveću podršku. Ako svaki drugi građanin misli da je on heroj ili nevin, onda će naravno imati i podršku. Znači ja po toj logici zaključujem da bi on morao da bude u Srbiji. On se ponašao dosta izazovno, naročito u 2001. godini, jednim delom i u 2002. godini, a istinski se sakrio, kao što sam rekao, tek od marta 2003. godine. Ja smatram greškom vlade u kojoj sam bio što nije uložila veliki napor da ga privede pravdi. Znači, preuzimam za sebe tu odgovornost, mada ja nisam imao nikakve veze ni sa policijom, ni sa sličnim stvarima, ali kao član vlade i potpredsednik za to preuzimam odgovornost i veoma mi je zbog toga žao. Mislim da se radi o čoveku koji ima strahovitu odgovornost za neviđene zločine koji su urađeni na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno u BiH.

RSE: Da vas sad pitam kao psihologa, s obzirom da ste profesor psihologije, kako recimo oni koji znaju da su naredili da se ubiju, proteraju ljudi, da se etnički očiste čitava područja, mogu da kažu – ja neću da se predam?

KORAĆ: Zato što je ovde bila tolika participacija u projektu Slobodana Miloševića da biste vi ustvari morali da lustrujete sedamdeset-osamdeset posto građana Srbije. Izvinite, 1990. godine sam ušao u politiku iz jednog razloga – da s nekim razgovaram ko slično misli. Ja više nisam imao s kim da razgovaram. Deo porodice me se odrekao. Lička porodica, pa su očevi su bili na strani rata, mislili su da je to ponovo bitka za oslobođenje srpskog naroda u Lici. Na žalost, moja najbliža porodica je to mislila. Znači, Milošević je bio toliko popularan da ja nisam imao s kim da razgovaram 1990-91. godine. Koga biste sad lustrirali? Sedamdeset-osamdeset posto građana koji su u to verovali? Na žalost, Srbija će morati na mnogo teži način da izađe iz ovoga. Kroz godine koje dolaze, ona će morati, uz ovakve otpore, da se suočava s tim projektom. I ja mislim da je deo naše stagnacije u reformama sada direktna posledica toga što se mi nismo ustvari do kraja suočili sa programom Slobodana Miloševića i posledicama koje je on proizveo. Ako imate premijera koji je rekao da mu je Hag deveta rupa na svirali, onda naravno da nećete imati saradnju sa Hagom. Ako imate ministra pravde koji je vodio posljednji politički, montirani proces u našoj zemlji i naredio spaljivanje knjige Nebojše Popova, naravno da on neće videti Karlu del Ponte, jer on u suštini uopšte ne veruje u pravdu, on sebe vidi kao funkcionera države. Ova vlada, onog trenutka kad je formirana, reforme su suštinski zaustavljene i zato je pomalo tragikomičan napor G-17 da bar u tom ekonomskom delu gura neke zakone, znači potpuno van svega ostalog. Istovremeno se ni oni ne izjašnjavaju o mnogim stvarima, kao ni o saopštenju Crkve, ni ta stranka ne daje baš mnogo izjava, ali, kažem, bar neke zakone gura. Ta vlada je vlada u kojoj postoje partikularni interesi i jedna ogromna politička volja Vojislava Koštunice da ustvari zaustavi reforme, da ponudi građanima Srbije jednu razblaženu varijantu nacionalnog interesa i to sve vuče na onu čuvenu priču da ustvari Srbija ima neki svoj posebni put, koji nikad niko u suštini nije definisao da naše reforme moraju biti drugačije nego što su u drugoj zemlji, da smo mi ipak nešto jako specifično… Moram i ja da postavim pitanje – ako vi u jednoj državi istovremeno vodite politiku da insistirate na tužbi protiv NATO pakta kao zločinačke organizacije koja je napravila genocid nad srpskim narodom, a istovremeno tražite ulazak u Partnerstvo za mir koje je potpuno pod okriljem NATO pakta, izvinite, to je šizofrenija. Ja mislim da bi onda trebalo izvesti pred sud svakoga ko pomene da treba ući u Partnerstvo za mir, a kamoli NATO, jer on traži da uđemo u zločinačku organizaciju koja je izvršila genocid nad srpskim narodom. Znači, ta šizofrenija je karakteristična i to jeste činjenica za najveći broj građana Srbije, to je jedna konfuzija u glavama ljudi. Zašto ja nisam prihvatio ideju da je u Srebrenici branjen srpski narod tako što se streljalo šest, sedam, osam hiljada ljudi. Ne smem ni da pomislim da ih je streljano više, a to je sasvim lako mogućno. Zašto je to neko prihvatio, a neko nije? Zašto su neki moji drugovi bili time užasnuti od samog početka? To ne može opravdati običnog građanina i on zato neće lustraciju, jer bi i on onda morao odgovarati na pitanja – a šta si ti radio do 2001. godine? Koliko je ljudi učestvovalo na antiratnim mitinzima? Sto-dvesta? Evo sada Radio televizija Srbije (RTS) promoviše Dragoslava Bokana. On se pojavljuje svako drugo veče na nekoj udarnoj emisiji posle osam sati, popisan kao reditelj. Zašto ne piše da je bio aktivista „Belih orlova“ i nožem sekao plakate na antiratnim mitinzima? Ja sam bio na jednom na kojem je to uradio svedok sam ja. Drugim rečima, pogledajte šta se radi. To je taj takozvani novi RTS, gde je direktor, naravno, bivši Koštuničin savetnik za štampu.

RSE: I bivši ministar u SPS-ovoj vladi. Šta se dešava sa Građanskim savezom Srbije u kom ste vi nekada bili potpredsednik?

KORAĆ: Pa jedan svestan napor da se on rasturi, to je znači jedna politička odluka. Na žalost, nisu izuzeti iz odgovornosti i neki ljudi iz te stranke, u rukovodstvu, koji na to olako pristaju, vođeni svojim ličnim političkim ambicijama začas odlaze dalje. To je legitimno, ali nije pohvalno za njih. Ono što je sigurno, to je da će, nadam se, Građanski savez opstati i da je to pokušaj da se eliminiše jedna građanska, antiratna opcija i da ustvari na kraju ovaj antihaški lobi dobije svoju punu zadovoljštinu i kaže – ma to su neke male, beznačajne, antiratne grupe. Drugim rečima, novi patriotizam melje – ma pustite Građanski, znate vi to, to su bili plaćenici, Vesna Pešić, Goran Svilanović… to sve ili nisu Srbi ili ih je plaćao Zapad. Time se ustvari želi poslati jedna poruka o novoj sabornosti srpskog naroda – možda se mi razlikujemo, znate, ali kad su nacionalni ciljevi onda smo jedinstveni; vidite da se sve te marginalne grupice raspadaju, od njih nema ništa… Znači, umesto da Demokratska stranka vidi nekoliko tih manjih stranaka i tih grupa kao svoje strateške saveznike u modernizaciji Srbije, ona njih ustvari eliminiše kao konkurenciju i pokušava da izmonopoliše taj prostor. Mislim da bi se to dugoročno moglo pokazati fatalnim za Srbiju, jer snaga ideje je uvek izražena veličinom stranke i podrškom u biračkom telu i to je velika zabuna. Kad bih ja koristio tu logiku, onda bih morao reći da u ovom trenutku u Srbiji dominira Srpska radikalna stranka (SRS) i Tomislav Nikolić. SRS je pojedinačno ubedljivo najjača stranka, bila bar doskora, na prostoru Srbije. Prema tome, kad bih ja išao po logici velikih brojeva koja se ovde primenjuje, onda bi SRS bila budućnost Srbije. Znači, budućnost je još uvek u manjim grupama. Što više stagniraju reforme, a kod nas sada potpuno stagniraju, to su važnije te male stranke, te grupe, nevladine organizacije, a posebno stranke kao što je Građanski savez. Ja mnogo s njima pričam i među njima imam mnogo prijatelja, mene poražava to što čak i mnogi među njima nisu svesni kakav je njihov značaj na političkoj sceni Srbije. Ljudi su umorni, uplašeni od svega što se zbiva, izdali su ih najbliži saveznici, napali su ih, ruše ih na jedan način dosta mučan za gledanje. Ali to je priroda političkog života, neko to vidi samo kao konkurenciju, međutim treba opstati i boriti se za nukleus tih ideja građanskog društva, apsolutnog poštovanja ljudskih prava, protiv klerikalizacije, protiv manipulacije nacionalnim osećajem, boriti se hrabro, govoriti i govoriti, jer na žalost Srbija bez tog glasa neće moći.

RSE: Nedavno ste predložili savez nekoliko manjih političkih stranaka. Ko je sve u savezu?

KORAĆ: Za sad izbegavam o tome da govorim, pošto razgovori još nisu završeni. Svakako sam, naravno, razgovarao sa Građanskim savezom, sa Rasimom Ljajićem… ali biće još razgovora, dakle to nije završeno. Mi ćemo to napraviti, to je jedan dugoročni projekat. Ja bih voleo da tu dođe više mladih ljudi, mnogi od nas su se već pomalo i umorili.

RSE: Je li to socijaldemokratska agenda?

KORAĆ: Ne, rano je još da se o tome govori. Ja bih rekao da je to jedna agenda ljudskih prava, evropskih vrednosti, evropskih integracija, antiklerikalizma, antiratnog stava i naravno protiv šovinizma i guranja glave u pesak u pogledu posledica rata i tog programa. Mislim da u Srbiji postoje manje stranke i te grupe koje treba objediniti. Ja nemam ni neku posebnu pretenziju da to vodim, ali, kažem, voleo bih da sačuvam to zdravo, proevropsko jezgro u Srbiji, koje se sad utapa, kao što sam rekao, u jednu opštu frazeologiju. Nikad isprazniji politički život u Srbiji nije bio nego posljednjih meseci. Svi govore potpuno opšta mesta. U principu se možete složiti gotovo sa svim što se kaže, jer se ništa i ne kaže. Drugim rečima, Srbiji danas, više nego ikad, nedostaje ta neka hrabrost da se otvoreno govori. I svaka ličnost koja pokuša, čak nekada i malo kontroverzna, da nešto na takav način govori, odmah je ućutkaju. Odmah kažu – ne, to nije tačno, nemate pravo i tako dalje. Opet je ta sabornost, opet se pojavljuje naša antidemokratska tradicija. Političke stranke i služe za to da akrikulišu razne političke ideje.

RSE: Šestog septembra se nastavlja suđenje optuženima za Đinđićevo ubistvo. Trebalo bi da se ponovo pojavi na sudu i Legija. Pominju se neke kasete, koje on kao ima, gde se vidi umešanost političara iz vaše tadašnje vlade i njihove veze sa kriminalcima. Mislite li da on stvarno ima takve dokaze?

KORAĆ: Ja pojma nemam. Ako ima, treba da ih pokaže.

RSE: Jeste li vi nekad bili u Šilerovoj?

KORAĆ: Naravno da nisam. Kod mene u vezi s tom Šilerovom ima jedna smešna stvar. Naime, rodio sam se u Zemunu (dobro, majka je samo otišla da se porodi, inače sam Beograđanin), ali čak ni ne znam gde je ta ulica. Znači, naravno da nisam bio. Mnogi ljudi nisu bili. To je isto jedna manipulacija. Ako ima kasete, neka ih pokaže, pa će cela javnosti imati u to uvid. Ali mislim da je ta priča sa Legijom potrošena.

RSE: A Bagzi?

KORAĆ: Bazgi je Legija broj dva. Pošto s Legijom nije upelo, sad se pokušava s Bagzijem. Stalno se traži krunski svedok, ali za šta ustvari? Da je bivša vlada organizovala ubistvo Zorana Đinđića? Da je on sam sebe ubio? Izvinjavam se na ovako grubim rečima, ali šta ustvari oni hoće da dokažu? Da su kriminalci Legija i Bagzi bili u službi koga? Samog Zorana Đinđića? Mene? Koga? Pošto je to toliko sumanuta priča, ja sam potpuno miran. Naravno, to nije naivna priča. Ta priča služi da dezavuiše svakog reformatora, da reformatore pokaže kao kriminalce.

RSE: Vi ste bili na čelu komisije koja je istraživala službu koja je obezbeđivala Zorana Đinđića. Da li ste javnosti rekli sve do čega ste došli?

KORAĆ: Da budem precizan, ono bitno što smo našli smo rekli. Dakle, ništa nismo zatajili. Jedna stvar je sigurna, bilo je velikih propusta u obezbeđenju. Ja to također smatram i to sam više puta rekao. Oni koji su za to odgovorni su odneli konsekvence, vrlo malo je bilo posledica, zbog čega je meni jako žao. Živković je tada, kao premijer, smatrao da je zemlja pod jednom takvom presijom, da je loš politički trenutak i to nije želeo tada da otvara, ali ja mislim da je trebalo otvoriti to pitanje odgovornosti jednog broja ljudi. To se vidi iz mog izveštaja. Međutim, moj izveštaj je na žalost takav da traži pažljivije čitanje. Drugim rečima, imam utisak da najveći broj ljudi koji govori o tom izveštaju nas sedam, u suštini taj izveštaj nije ni pročitao, a kamoli pažljivo.

RSE: Šta je sudbina tog Izveštaja? Uzima se kao relevantna stvar ili ne?

KORAĆ: Jedan broj ljudi je smenjen i to je sve. Ali taj izveštaj bi bio jako relevantan pre svega radi toga da se to ne ponovi. Znači, obezbeđenje je bilo loše organizovano. On bi bio isto tako bio jako relevantan i da se otvore neka druga pitanja – da li su oni koji nisu radili svoj posao, to radili hotimice ili ne? Izvinite, ali to je krupno pitanje.

RSE: A do toga vi niste došli?

KORAĆ: Mi do toga nismo mogli doći. Do toga bi došla istraga koja bi otvorila slučajeve tih pojedinaca, policijsko-sudska istraga. Mi smo imali samo autoritet komisije u zgradi vlade. Niko nije morao da dođe pred našu komisiju.

RSE: U prethodnom Press klubu je gostovao Boža Prelević, advokat, koji je bio ko-ministar policije u ono prvo vreme. On tvrdi da Đinđića uopšte nije ubilo antihaško društvo, ni JSO, već da su ga ubili oni koje je on sprečio da prave velike, prljave pare.

KORAĆ: Za to nema dokaza. To je samo jedna od hipoteza. Zorana Đinđića je ubilo antihaško bratstvo. Mnoga pitanja nikad nisu otvorena. Ja sam ih pokretao u javnosti, ali javnost preko toga ćutke prelazi. Na primer da li porodica Milošević ima ikakve veze s tim ubistvom, a pre svega, žao mi je što to moram vrlo direktno da kažem, Bora Milošević, koji je u Moskvi kao naš ambasador? Ja sam više puta javno rekao i sad ću ponoviti za vašu emisiju, on je kao ambasador bio i zvaničan predstavnik Službe državne bezbednosti, znači postavio ga je Jovica Stanišić. To je podatak koji se može proveriti. Znači, on nije bio samo ambasador, nego i ono što je krajnje neuobičajeno – predstavnik Službe državne bezbednosti, preko koga je Služba nabavljala oružje i raznu tehničku opremu za prisluškivanje i tako dalje. On je bio vrlo privilegovan u Službi, znao je odlučno Jovicu Stanišića…

RSE: Jeste li vi sigurni u to što govorite?

KORAĆ: Jesam. Ja sam bio potpredsednik vlade tri godine i član sam Saveta za državnu bezbednost, ja nisam ovde došao s ulice, dakle potpuno sam siguran u to što govorim. Dakle, kakva je uloga Bore Miloševića u događanjima prethodnih godina?

RSE: To je rekao i Prelević, da su ustvari finansijeri iz Miloševićevog kruga.

KORAĆ: Dobro, to mogu da prihvatim, neko mora da finansira to antihaško bratstvo i verovatno ima nekih preklapanja. Ja govorim samo ono što znam, dakle to je mogućno, ali ja dokaze za to nemam. To je političko ubistvo. Kakva je recimo uloga nekih vojnih struktura ili bivših vojnih struktura? Znamo li mi to? Ja sam recimo dobio odgovor, pošto je upućen zvaničan akt i zvanično je odgovoreno, od načelnika tadašnje Vojne bezbednosti (VB) da Zoran Đinđić nikada nije imao dosje u VB-u. Je li vi u to verujete? Ja sam njega privatno pitao: „Je li vi znate da ispod tog zvaničnog odgovora sad stoji vaš potpis?“, čovek inače više nije na čelu VB-a, on je rekao: „Ja stojim iza toga što sam odgovorio“. Da li vi verujete da Vojna bezbednost nikada nije imala dosje Zorana Đinđića? To je teško prihvatiti. Znači, to stoji u dokumentaciji komisije, u kasi vlade. Drugim rečima, ja u to ne verujem da VB nije radila Zorana Đinđića. Ne verujem. Odmah ću vam reći zašto ne verujem. Zato što je 5. oktobra stigao akt – Pavković je vrlo vešto manipulisao izjavama – i on je tvrdio da je taj akt dobio iz Državne bezbednosti, a ja mislim da ga je dobio iz svoje sopstvene Vojne bezbednosti, dakle akt o tome koga od opozicionih lidera treba uhapsiti, gde ko stanuje… Sećate se, hteli su da podnesu krivičnu prijavu, čini mi se protiv Svilanovića ili Tadića, ne znam tačno koga. A istovremeno mi ovaj nikad nije odgovorio kako je onda VB znala adrese i sve to, ako nikad nije radila opoziciju. Znači, oni se kao drže zakona, pa rade samo vojna lica ili lica koja su u kontaktu sa vojnim licima odnosno vojnim objektima. To je tako pretpostavljam po zakonu, nekom koji mi ni ne znamo, po kom funkcioniše VB. Ja lično mislim da Služba vojne bezbednosti funkcioniše po aktima koje mi uopšte ni ne znamo, za koje je pitanje da li su usklađeni i kad su donošeni. To je velika odovornost Savezne skupštine. Mićunović je kao predsednik ondašnje Savezne skupštine to pokušavao da reguliše, ako se sećate, pa iz raznih razloga to nije postigao. Ja sam tada bio poslanik u Saveznoj skupštini. Dakle, mislim da još nisu otvoreni svi tragovi koji vode do naručioca ubistva Zorana Đinđića. Mislim da je Legija organizator i neposredni naručilac, ali smatram da postoje krugovi koji se nalaze iza Legije. I moram da kažem otvoreno, od izjave Legije ne strepe samo, kako oni misle, pripadnici bivše vlasti, već mislim da možda strepi neko ko je išao u Šilerovu i moraće da obrazloži šta je tamo radio. Ja sam rekao da ne znam ni gde se ta ulica nalazi, a kamoli da sam u njoj bio i tamo nešto radio, slobodno neka objave šta god hoće. Ali istvoremeno, bojim se da će neko u sadašnjoj vlasti malo više da strepi. Kad takozvani gospodin Bagzi u Solunu strepi za svoj život, bilo bi zanimljivo da kaže od koga on to strepi da bi mogao da strada? Da nije on nešto video i čuo, što nema nikakve veze s bivšom vladom, ali ima itekakve veze sa nekim drugim ljudima i nekim drugim grupama. Dakle, nisu još sva ta pitanja otvorena, ali sud radi svoj posao i ja smatram da je od velike važnosti za našu zemlju da se taj proces dovede do kraja i da odgovaraju ljudi koji su mučki ubili čoveka koji je dve godine bio srce reformi, uložio je svoj život u to.

RSE: Ima mišljenja da se, kao u slučaju Kenedija ili Olafa Palmea, nikada neće saznati ko je ubio Đinđića.

KORAĆ: Ne, ovde se jasno zna da je pucao Zvezdan Jovanović, za to ima jako mnogo materijalnih dokaza, organizovao je Milorad Luković Legija, to je moje ubeđenje. Znači, doznaće se. Palme je sasvim druga priča, tamo ništa nije doznato. A u slučaju Kenedija je postavljeno pitanje da li se radilo o zaveri.
XS
SM
MD
LG