Dostupni linkovi

logo-print

VANU - izraz naučnih i umetničkih potreba Vojvodine?


RSE: Na vezi imamo sagovornike iz Crne Gore, Vojvodine i Beograda. Najpre pitam gospodina Julijana Tamaša, predsednika novoosnovane Vojvođanske akademije nauka, koliko ima akademija nauka u Srbiji i Crnoj Gori?

TAMAŠ: Pa formalno ih ima četiri, ako ne računamo kosovsku, zato što je ona raspuštena odnosno funkcioniše unutar novog sistema protektorata. Imamo Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU), koja je najstarija, Crnogorska akademija nauka (CANU), Dukljanska i obnovljena Vojvođanska akademija (VANU).

RSE: Isto pitanje i za gospodina Jevrema Brkovića, predsjednika Dukljanske akademije – koliko ima akademija nauka u Srbiji i Crnoj Gori?

BRKOVIĆ: Na tom crnogorsko-srpskom prostoru, koliko ja znam, postoje četiri akademije: SANU kao najstarija, CANU, Dukljanska i Vojvođanska, koja je, ne nedavno uspostavljena, već obnovljena, jer ona je već postojala.

RSE: Mi smo naravno imali u planu i dogovorenog sagovornika iz Crnogorske akademije nauka, međutim moram reći da je gospođa doktor Olga Perović u poslednjem trenutku bila sprečena, tako da ovoga puta nećemo imati predstavnika CANU. Gospodine Brkoviću, moram da kažem da su mnogi sagovornici odbili da razgovaraju o ovoj temi, jer im se nije dopadalo što ćete vi biti jedan od sagovornika. Je li vas to čudi?

BRKOVIĆ: To mene uopšte ne iznenađuje, što se tiče CANU, druge akademije bi sve pristale. Jer, oni su inače jedna rigidna, konzervativna ustanova koja traži samu sebe. Zaista je dugo bila samo istureno odjeljenje SANU i zato je i nastala Dukljanska akademija. Mi sa njima nemamo nikakve kontakte, osim pojedinačno. Imamo i nekoliko njihovih akademika; čak prvi predsjednik CANU, akademik Branko Pavićević, član Dukljanske akademije.

RSE: O tome ćemo kasnije. Ja sam samo htjela da dam objašnjenje zašto nam nedostaje četvrti sagovornik. Pozdravljam kolegu Slobodana Arežinu i njegovog gosta:

Dobro veče. Taman sam pomislio da mogu da kažem da je ovo prvi put da na jednom mestu, makar to bili radio talasi, imamo predstavnike sve četiri ove bitne institucije, međutim evo nemamo predstavnika Crnogorske akademije. Pitam gospodina Miroslava Gašića, člana Predsedništva SANU, kako glasi njegov odgovor na ovo pitanje i koliko ima akademija u Srbiji i Crnoj Gori?

GAŠIĆ: Pravo da vam kažem, koliko je meni poznato, nesporan je status Crnogorske akademije nauka i Srpske akademije nauka, a u formalnopravnom smislu nisam baš sasvim upoznat dokle se stiglo sa verifikacijama Dukljanske akademije odnosno Vojvođanske akademije, za koju bih ja ipak rekao da je ona nova akademija, a ne obnovljena, s obzirom da svaku instituciju te vrste čine ljudi koji se u njoj nalaze. U bivšoj Vojvođanskoj akademiji, koja je naknadno pridružena SANU kao njen ogranak, nalazilo se trideset i nešto ljudi, danas ih je dvadeset i nešto, i to je ono naučno i intelektualno jezgro Vojvodine koje je i dalje u Srpskoj akademiji nauka, a ne u novostvorenoj Vojvođanskoj akademiji. Tako da mi nije sasvim jasan trenutni status Vojvođanske akademije, ali bih se u principu složio sa ovim brojanjem do četiri, drugim rečima da možemo da razgovaramo o četiri akademije, s obzirom da nam status Akademije nauka na Kosovu nije jasan.

RSE: Mi ovoga puta o Kosovu nećemo razgovarati, ali čini mi se da bi gospodin Tamaš mogao da odgovori da li je status Vojvođanske akademije nauka osporavan?

TAMAŠ: Pa ova obnovljena Vojvođanska akademija nauka je zaista nova akademija nauka, bez obzira što se poziva na neke svoje ranije korene. Vi imate korene crnogorske državnosti i korene srpske državnosti, bez obzira što su bili prekidi, pa zašto i VANU ne bi mogla da se poziva na neke svoje ranije korene. Vojvođanska akademije nauka je ugašena, da li zakonito ili ne zakonito, ali više političkim nasiljem, pa je onda zakonima to gašenje na neki način blagoslovljeno. Ovo je zaista obnovljena akademija nauka, u smislu da se poziva na korene, ali ne računa ni sa kakvim pravima, niti je u sporu sa onom bivšom Vojvođanskom akademijom odnosno sada pridruženim ogrankom SANU u Novom Sadu. Mi smo, dakle, obnovljena odnosno nova Vojvođanska akademija nauka i umetnosti.

RSE: Da li to znači da ste vi, kao novoosnovana akademija, otvoreni za saradnju i sa ogrankom SANU u Novom Sadu i sa samom SANU i sa ove dve crnogorske akademije?

TAMAŠ: Da.

RSE: Gospodine Gašiću, da li SANU sarađuje sa ovim dvema akademijama nauka u Crnoj Gori i da li mislite da će biti problema sa saradnjom sa Vojvođanskom akademijom nauka?

GAŠIĆ: Prvo moram da dam jednu napomenu, a to je da ja govorim isključivo u svoje ime, a ne kao predstavnik ili glasnogovornik SANU, čiji sam član. Naime, svaki član SANU je biran na osnovu svog ličnog ugleda i doprinosa nauci kojom se bavi, stoga nije spreman da se liši prava na lični stav u svojim javnim istupanjima. Ukoliko se taj stav u određenoj situaciji ispostavi kao opšte prihvaćen, onda utoliko bolje, ali ništa strašno ako je i manjini ili čak lično usamljen. Dakle, zastupajući svoj lični stav, i to možda više kao posmatrač, s obzirom da se, i pored članstva u SANU od dve decenije, doskora nisam bavio organizacionim pitanjima i ustrojstvima Akademije, pogotovo ne nekim eventualnim promenama. Međutim, čini mi se da je ovo jedan ovako dosta rovit trenutak u svakom pogledu, tako da mislim da je prerano govoriti o saradnji SANU, kao najstarije akademije nauka na ovom prostoru, sa novoformiranim akademijama. Treba videti vremenom kako će se ti odnosi pojedinačno razvijati, kakvi će biti kontakti između članova jedne i druge akademije, pa iz toga eventualno može da se izrodi neka saradnja. Ali u svakom slučaju treba videti, kad se pojavi nešto novo, šta to novo de fakto predstavlja. To novo i svaku instituciju te vrste čine njeni članovi. Dakle, težina i delovanje tih članova će vremenom pokazati smisao i postojanja nove akademije i smisla eventualne saradnje. Tako da mislim da je u ovom trenutku prerano govoriti o tome ima li je ili nema.

RSE: Gospodin Tamaš je spomenuo reč „državnost“. Koliko su akademije simboli državnosti i koliko su bitne za državnost?

TAMAŠ: Mislim da se u Vojvodini zaista kreće, ne od ambicije da VANU bude izraz državnosti, nego jednostavno izraz naučnih i umetničkih potreba. Zbog neke vrste opterećenosti, pod kojom ovaj naučni, intelektualni, umetnički prostor funkcioniše u poslednjih deset godina, neki ljudi srednjoevropskog renomea su zaista bili zanemareni. Ovaj duhovni prostor ima pravo na svoju duhovnu vertikalu, jer je ona i historijski utemeljena i opravdana, čak je i u interesu srpskog naroda, a nikako protiv interesa srpskog naroda, a u interesu je svakako i drugih naroda u manjinskom položaju u Vojvodini. I jednostavno mislim da VANU ne treba videti kao izraz potrebe za državnošću, jer mi smo svesni da Evropa ukida granice, svi ćemo se mi na kraju teže ili lakše naći u Evropskoj uniji (EU), EU jeste za regionalizaciju, regionalne akademije nauka postoje vekovima na evropskom prostoru, i u Nemačkoj i u Italiji i u Španiji i tako dalje. Na osnovu nekih zakona u Srbiji se trenutno osporava mogućnost da se nakon gašenja prve VANU formira druga VANU i tako dalje. Vi u suštini sve možete ugasiti ako hoćete i za to naći zakonsku podlogu. Jedino je činjenica da je autonomija Vojvodine gušena nezakonito. Pa se sad nećemo pozivati na Dušanove zakonike i razne turske hatišerife koji su važili ovde petsto godina, nego ćemo gledati na Evropu i iskustvo Evrope koje ima regionalne akademije nauka, piše se novi Ustav, govori se o tome da će se dostojanstvo Vojvodine ponovo uzdići, odnosno da će Vojvodina doći na svoje mesto u novom Ustavu Srbije. Članovi VANU i ja smo okrenuti onome što nama predstoji. A ako nešto hoćete da uradite odnosno udavite, onda vi to možete vrlo lako uraditi, ako hoćete. Ali ja se sećam jednog uglednog vojvođanskog građanina i pisca, Boška Petrovića, i moram to da ponovim, mada sam to već rekao. Kad smo na zadnjoj skupštini Saveza književnika Jugoslavije u Đevđeliji gledali iz hotela kako se ruši autonomija Vojvodine, nas pet-šest, i ja sam kao jedan od najmlađih pitao starog Boška Petrovića: „Boško, vi ste Vojvođanin, mnogo pamtite. Ovo je nezakonito, ruše nam autonomiju, ruše nam Vojvodinu“. On mi je rekao: „Ilija, ne sekirajte se, sve što je važno u Srbiji, ide mimo zakona“. E sad, ako je autonomija Vojvodine srušena mimo zakona, a sad se pozivamo na to da u nekim zakonima koje je Milošević doneo nema osnove za formiranje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, ja neću uopšte da raspravljam o tome. Vekovna istorijska praksa je imala vrlo uspešne regionalne akademije nauka. Volim da kažem da je Gete (Göethe) bio član Vajmarske akademije, dakle regionalne akademije nauka, na korist i nemačke književnosti i na sopstvenu korist, to nije bilo protiv ideje nemstva i dostojanstva nemačkog naroda. Pa hajde da vidimo da li će ova Vojvođanska akademija nauka – evo neka bude novoformirana ili nova – da bude na dobro ili na zlo. Verujem da postoje bolje i lošije mogućnosti, a ja sam svakako za bolju. A to je, ne ono pozivanje na neke tradicije, predubeđenja, animozitete i tako dalje, nego na ono što evropska tradicija i međunarodni zakoni – a Evropa je danas za regionalizaciju – nude. Znači da to bude bolja mogućnost Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i na korist srpskog naroda. Da se ne zavaravamo, srpskog naroda u Vojvodini su dve trećine i bez njega ne može biti nikakvog ozbiljnog razgovora o interesu građana Vojvodine i Srbije. Mi pogotovo nismo protiv Srbije, nećemo da se svađamo ni sa SANU, jednostavno započinjemo posao, uz mogućnost da budemo nova, ojačana ruka interesa srpskog naroda prema Evropi.

RSE: Treba reći da se ideja ponovnog formiranja Vojvođanske akademije nauka i umetnosti javlja u trenutku kada jača autonomaška politička opcija u Vojvodini. Da li tako i kad je u pitanju Crna Gora? Da li je podela na Crnogorsku i Dukljansku akademiju, između ostalog, pozadina odnosa prema budućnosti i državnosti Crne Gore?

BRKOVIĆ: Mislim da je situacija u Crnoj Gori nešto drukčija. Slažem se sa gospodinom Tamašom da su regionalne akademije zapravo ukras i elementi onog najboljeg u kulturi što se može dogoditi i što se događa. Što se tiče Crnogorske akademije, ona je sad akademija i državnost. Ona jeste osnovana prije trideset godina kao jedan od elemenata crnogorske državnosti u ondašnjoj Jugoslaviji. Njen prvi predsjednik je bi akademik, poznati istoričar, Branko Pavićević. Danas se gospodin Pavićević nalazi u Dukljanskoj akademiji nauka i umjetnosti i to je dovoljan dokaz da je ta Akademija, koja je bila zamišljena kao crnogorska akademija, da proučava i izučava crnogorsko nacionalno biće i uopšte crnogorsko biće, građansko biće, da se bavi naukom i umjetnošću kao najviša nacionalna institucija, svakako od toga odustala. Jer, znamo šta se u međuvremenu dogodilo i kako su nestale akademije, i Vojvođanska i Kosovska, koju ovom prilikom ipak treba pomenuti. Pokušalo se Crnogorkom akademijom na neki način da ukaže na hiljadugodišnju državnu crnogorsku tradiciju i tako su se dolaskom Miloševića demfovale sve vrijednosti crnogorskog nacionalnog bića, pa i državnog. Tako se ta Akademija, mjesto da stane iza nacionalnog bića u ime kojeg postoji – i ne samo nacionalnog, nego uopšte građanskog bića države Crne Gore – jednostavno stavila u službu Miloševića i njegovih imperijalnih ratova. Zato ta Akademija nije mogla biti crnogorska akademija, osim po amblemu i statusu, po načinu kako je najprije formirana, jer u njoj su bili takvi akademici koji su po svemu tumačili Miloševićeve misli u srpskom biću i uopšte na Balkanu, u bivšim jugoslovenskim republikama, kao što su Ekmečić, Lakić, Velimirović, Dašić, koji su se odmah stavili u službu tog velikog ratnog projekta Miloševića i SANU. Znamo kako se sve to dešavalo i bila je potreba da se stvori jedna druga akademija. Zašto nas plaši broj akademija? Pogledajmo susjedne velike zemlje i pogledajmo velike kulture i naučne institucije u svijetu. Rusija ima nekoliko desetina akademija, Amerika također. Prema tome, Dukljanska akademija nije nastala da bi negirala ni Crnogorsku akademiju, ni da bi se borila protiv i suprotstavila SANU. Ona nije nastala naspram nikog, ona je nastala da bi jednom novom crnogorskom intelektualnom i umjetničkom energijom, koja je bila van CANU, jer se CANU stavila u službu jednog drugog koncepta, osvežila taj prostor, okupila intelektualne snage, u smislu da to bude moderna vizija Crne Gore i crnogorskog društva, a da ujedno i uspostavi kontinuitet sa crnogorskim istorijskim bićem, sa dukljanskim bićem, sa zetskim bićem. Jer, na žalost, uobičajeno je da se Crna Gora gleda unazad svega dvjesta godina – do dinastije Petrovića, a prije njih su postojale, kao što znamo, tri crnogorske dinastije – Vojisavljevići, Balšići i Crnojevići. Prema tome, Dukljanska akademija nauka i umjetnosti, u kojoj su i Bogdan Bogdanović i u kojoj je bio nedavno preminuli Stevan Dedijer, nije nacionalna, već crnogorska, dukljanska akademija, gdje je naravno dominantan broj Crnogoraca, ali gdje imate i Srba i Muslimana (Bošnjaka) i Hrvata. Tako da, ako ona ikome smeta, smeta samo CANU, jer je pokazala koliko je CANU otišla i odvojila se od državnog nacionalnog koncepta Crne Gore. Zato oni s nama ne razgovaraju, jer oni nijesu za dijalog. Oni su dugo maženi i njegovani, dana su im ogromna sredstva da naprave Crnogorsku enciklopediju, koju nikada nijesu napravili, a mi već imamo izvjesne rezultate. Tako da mogu slobodno obavijestiti javnost da je već šezdeset posto Crnogorske enciklopedije, koju radi Duklanska akademija nauka i umjetnosti, već urađeno.

RSE: Mislim da gospodin Gašić ima komentar pre svega na ovu rečenicu gospodina Brkovića da je SANU bila u funkciji politike Slobodana Miloševića. Ali pre toga predlažem da čujemo prilog o istorijatu akademija:

ISTORIJAT AKADEMIJA

Srpska akademija nauka i umetnosti osnovana je Zakonom 1. novembra 1886. godine kao Srpska kraljevska akademija, nastala iz Srpskog učenog društva. Prvi predsjednik bio je Josip Pančić, najduži predsednički staž imao je Aleksandar Belić od 1937. do 1960. godine, za njim Pavle Savić od 1971. do 1981. godine. Danas SANU ima osam odeljenja, preko stotinu redovnih članova i preko trideset dopisnih.

Inicijativa za formiranje Crnogorske akademije nauka, zapravo Društva za nauku i umetnost Crne Gore, prihvaćena je krajem šezdesetih, a Zakon je donet 1971. godine. Godine 1975. Društvo postaje ravnopravan član Saveta akademija nauka i umetnosti SFRJ, da bi tri godine kasnije prerasla u Crnogorsku akademiju, sa 13 redovnih i 13 dopisnih članova. Sada Akademija ima 38 članova (23 redovna, 15 vanednih i 15 dopisnih) i tri odjeljenja – Odjeljenje prirodnih nauka, Odjeljenje društvenih nauka i Njegošev institut.

Dukljanska akademija je formirana 1999. godine kao nevladina organizacija, sa nekoliko desetina članova, uključujući one koji su u Crnoj Gori i van nje.

Vojvođanska akademija nauka i umetnosti osnovana je 1979. godine. Imala je pet redovnih i 10 dopisnih članova. Godine 1992. spaja se sa SANU i postaje njen ogranak u Novom Sadu, sa 27 redovnih i pet dopisnih članova.

Nova Vojvođanska akademija je formirana u julu mesecu 2004. godine. Skupština Vojvodine donela je odluku, ali je ustavnost te odluke osporena jednim pojedinačnim prigovorom u Ustavnom sudu. Ima 14 članova (tri redovna, a ostalo su dopisni).

* * * * *

BRKOVIĆ: U istorijatu akademija su činjenice iznešene veoma dobro, samo je preskočena jedna također bitna – da je osnivač i prvi predsjednik SANU, Josip Pančić, bio Hrvat.

RSE: Gospodine Gašiću, najčešća optužba koja stiže na račun SANU je ta da je svojevremeno bila ideološka podloga za politiku Slobodana Miloševića.

GAŠIĆ: Dobro, ali tom napomenom dosta odustajemo od osnovnog pitanja, a to je – akademije kao simbol državnosti. Mislim da tu postoji jedna iluzija, a to je iluzija koja traje šezdeset godina. Nikada nijedna akademija, osim dekora, u poslednjih šezdeset godina na ovim prostorima nije ništa drugo ni predstavljala. Kad god je nekome ko je bio na vlasti bilo potrebno da potegne akademiju kao nekakav svoj argument u prilog neke svoje teze, on bi je potezao, ali nikada kao instituciju na koju se bilo koji poredak, od Tita na ovamo, ikada oslanjao. Dakle, to što se tiče akademija kao simbola nacionalne državnosti. Ima još jedno pitanje koje je onako usput spomenuto, a to je broj akademija. Ja nemam ništa protiv povećanja broja akademija, ali mislim da naši intelektualni kapaciteti predstavljaju jedno ograničenje u tom smislu. Nema nas toliko mnogo da možemo da pravimo ne znam koliko akademija ovde i da sve te akademije imaju onu težinu koja bi logično iz njihovog statusa trebala da proističe. Ja sam tu pre sklon povećanju broja spacijalizovanih akademija. U Srbiji već duže vremena postoje na primer Medicinska akademija, Inžinjerska akademija i tako dalje, i one su odraz potreba određenih profesionalnih orijentacija i to je nešto što, po mom mišljenju, treba negovati. E sad, što se tiče ovog poslednjeg pitanja o SANU kao osloncu Miloševićeve politike, mislim da je to potpuno bespredmetan zaključak. Ako ništa drugo, prilično je ubedljiv argument činjenica da u vreme kada niko na ovim prostorima nije smeo da pisne protiv Miloševića, u SANU više od dve trećine aktivnih članova potpisalo je zahtev za njegovu ostavku.

RSE: Koje godine?

GAŠIĆ: Ako se ne varam, to je bio kraj 1992. početak 1993. godine, dakle u vreme njegovog jako visokog rejtinga u svim delovima sadašnje Srbije i Crne Gore.

RSE: U to vreme ste vi bili predsednik Izvršnog odbora Opozicionog bloka DEPOS i bili ste politički angažovani.

GAŠIĆ: Da, ali moram da vas dopunim da nikada nisam bio član nijedne stranke, ni onih prethodnih, ni ovih novih.

RSE: Koliko su ti članovi koji su potpisivali tu peticiju u to vreme protiv Miloševića – rekli ste dve trećine – bili posmatrači onoga što je radila ona treća trećina? Da li je tu mogao da se napravi neki front?

GAŠIĆ: Cela ta priča proističe iz propagandne težine takozvanog „Memoranduma“. „Memorandum“, da ne ponavljam, ali izgleda da moram da ponovim, jeste jedan papir koji se pojavio kao savršeno nedovršen i nikada u Akademiji nije ni od jednog jedinog njenog oficijalnog foruma nije bio prihvaćen. Dakle, to je jedan papir koji je, po mom mišljenju, trebalo da ima jednu vrlo ozbiljnu tendenciju, a to je zahtev za kompletnom revizijom i reformom političkog sistema u tadašnjoj Jugoslaviji. Međutim, do njegovog završetka u tom smislu nikada nije došlo. Sumnjam da je više od dvadesetak ljudi bilo upoznato s tim da se na njemu radi i šta on predstavlja. Ja sam kasnije imao priliku da vidim kako je to izgledalo u originalu – to su rukom pisani tekstovi, precrtavano, dodavano, oduzimano… Dakle, jedna potpuno sirova priča, bez pravog početka i sigurno bez kraja. I tome je, iz političkih razloga, dana neka težina da bi se na intelektualnu sredinu Srbije svalila krivica za Miloševićevu politiku, što je totalna besmislica.

BRKIĆ: Ja se slažem s vama da je u SANU bilo akademika koji nijesu aplaudirali Miloševiću i koji nijesu stajali iza svih njegovih tragičnih poteza, ali su mnogo glasniji bili oni članovi SANU – vrlo staknuti, kao Ćosić i drugi – koji su stajali iza Miloševića i koji su na neki način njega smatrali izrazom svojih shvatanja novog srpskog nacionalnog bića, oživljavanja srpskog bića u jednoj državi. Vi se sigurno dobro sjećate da je jedan vrlo ugledni srpski akademik nazvao Miloševića većim političarom čak i od Pašića. Prema tome, svakako da je bilo, i to je civilizacijska sreća, akademika koji su tražili Miloševićevu ostavku, što je ostalo malo znano, ali isto je tako SANU ipak bila arhitekt i „Memoranduma“ i svih onih događaja koji su se posle zaista ispostavili tragičnim. Mislim da postoji sličnost između SANU i Srpske pravoslavne crkve. I jedna i druga su vjerovale Miloševiću, on je bio njihov eksponent, međutim onog trenutka kada su vidjele da od velike Srbije neće biti ništa, da se situacija na Balkanu, a pogotovo u zemljama bivše Jugoslavije, odvija drugačije, da svijet to hoće da vidi drugačije a ne kao veliku Srbiju, onda su i Srpska pravoslavna crkva i SANU osudile Miloševića, ali ne zato što je poveo taj rat, nego zato što ga nije doveo do kraja.

GAŠIĆ: To je sada jedna potpuna improvizacija. Ja bih vama mogao da kažem da se među članovima Dukljanske akademije nalazi veliki broj onih koji su bili i mnogo glasniji i mnogo duže pristalice Miloševićeve politike nego što je to bilo u SANU. To i vi vrlo dobro znate. Prema tome, sumnjam da ima mnogo smisla vraćati se na taj teren. Mislim da kad govorimo o simbolima državnosti, u koje bi trebala da bude uključena i akademija nauka, treba razgovarati na jedan mnogo tolerantniji način, imajući pre svega u vidu profesionalnu vrednost članova koji te akademije čine. I zbog toga ponavljam, ja sam za to da se ne ograničava broj akademija, ali da i novim akademijama treba dati određeni profil koji će odražavati ono što predstavlja osnovnu karakteristiku regiona. Vi ste svojevremeno spomenuli kao argument za osnivanje Dukljanske akademije da su recimo određene oblasti, etnološke i druge, bile zapostavljene u Crnogorskoj akademiji i da je i zbog toga, pored ostalog, Dukljanska akademija osnovana. To je potpuno zdrav argument.

BRKIĆ: Da, mnoge oblasti koje su vrlo bitne za Crnu Goru, i kao građansku državu i za njen razvitak, i kao staru državu sa hiljadugodišnjim državnim pedigreom… Međutim, nije problem samo u tome što je Crnogorska akademija postala pratilja SANU i Miloševića, nego je problem u tome što je ona zapostavila svoje primarne interese kao akademija. To nisu bili nauka i umjetnost, dakle ono zbog čega i postoji i ta Akademija i sve akademije, nego je u Akademiju ušla politika.

GAŠIĆ: Kažite mi u koju to instituciju, počevši od sportskih klubova pa do naučnih ustanova, nije prodrla politika?

BRKIĆ: U postkomunističkom periodu, na žalost, nema akademije na prostorima bivše Jugoslavije, gdje nije bila dominantna politika u jednom periodu i na žalost to je još uvijek tako.

GAŠIĆ: U celoj toj priči, kao što je rekao gospodin Brković, na prostorima bivše Jugoslavije nema akademije koja nije bila izložena tom političkom pritisku. Ali kola se jedino lome na Srpskoj akademiji. A treba se setiti šta se pojavljivalo u drugim naučnim društvima, akademijama i tako dalje izvan Srbije.

RSE: Gospodin Brković je otvoreno rekao da formiranje Dukljanske akademije ima veze sa politikom.

BRKIĆ: Nisam rekao „sa politikom“. To sve ima veze s politikom, ima veze sa orijentacijom crnogorske države na crnogorsku državnost, samobitnost, na kraju i na izdvajanje iz tog vještački stvorenog bića Crne Gore i Srbije. Dakle, ne samo politika, već je mnogo značajnije da se u Dukljanskoj akademiji našla jedna najbitnija crnogorska, intelektualna energija.

RSE: Vi ste to objasnili. Ja sam prosto htela skraćeno da prozovem gospodina Tamaša da on kaže koliko su ove činjenice, dakle ove činjenice od „Memoranduma“ pa do stava Akademije 1992. godine u odnosu na Miloševića i srpsku nacionalnu politiku, bile bitne u Vojvodini?

TAMAŠ: Ja sam strpljivo slušao. Mislio sam da je ipak ta srpsko-crnogorska relacija, s obzirom na temu, važnija. Mislim da je ugao gledanja nas iz Vojvodine srednjoevropski, evropski ugao gledanja, koristan i Srbima i Crnogorcima. Pokušaću to da obrazložim. Jednostavno mislim da je to oko SANU i „Memoranduma“, iako je zaista ostalo amorfno, bilo vrlo funkcionalno. Mislim da je dobar deo akademika SANU u političkom smislu, podržavajući Miloševića, obavio jako loš posao za srpski narod. Ne samo za manjine, srednju Evropu i svet, nego baš za srpski narod. Izgubljeni su vekovni srpski prijatelji, intelektualni, civilizacijski i tako dalje. Što se tiče manjina, pogledajte šta se događalo u Hrvatskoj, u Bosni, u Crnoj Gori, taj scenario koji je tada bio na delu još nije prošao kroz Vojvodinu, ali mislim da se kuva po istom principu danas, ali se nadam da ipak neće prokuvati. Mislim da SANU ima ozbiljne ljude od struke, ali su ti ljudi u određenom trenutku bili nacionalno ostrašćeni i mislim da su emocije i strasti bile jače od svesti o strukama i kriterijima nauka i disciplina kojom se bave i da su učinili vrlo loš posao sopstvenom narodu. Ja nemam pravo nikoga da osuđujem. Ja sam se suprotstavljao dolasku Miloševića na vlast i verovatno je taj trenutak o kome gospodin Gašić govori bio trenutak kada je Milošević dolazio na vrhunac vlasti, kada je u suštini prelomio i uzeo sve, kada je sasvim neustavno rušio autonomiju Vojvodine, i ne samo neustavno, nego i civilizacijski neopravdano. Vojvodina je bolji deo Srbije, ovde su Srbi većinski živalj, ponovo napominjem da Vojvodina i treba da bude deo Srbije, treba da bude deo Evrope, ali ne može jedna većina, samo zato što ima mehaničku većinu, da nadgleda kriterijume svesti. A tu je recimo SANU morala da odigra ulogu, da sačuva kriterijume svesti, a ne da podgreva loše strasti i da svede i akademiju nauka u funkciju jednog populizma, i to vrlo rigidnog i primitivnog, neevropskog. Ali ja neću nikoga da osuđujem. Ova nova Vojvođanska akademija nauka hoće da Vojvodina bude deo Srbije, ali bolji deo Srbije. Znači jedna glava Srbije gde je pamet još nepomućena, glava koja je svesna principa na kojima živi Evropa i civilizacija, gde narodi ne ruše sami sebe, posebno ne druge oko sebe. Ali kad vi vidite da je jedan narod u jednom trenutku toliko sluđen da ne zna ni šta je njegov istorijski interes, kad tu pomognu i takozvane umne glave, one duhovne oči koje bi trebale da vide dalje, onda tu mi nemamo šta da pričamo. Ja jednostavno mislim da nauka i umetnost treba da budu ono što je najbolje jednom narodu, to treba da budu one oči u sovinoj glavi i politika treba da bude produžena ruka nauke i umetnosti, a ne da nauka i umetnost, kao što je to na žalost funkcionisalo, bude sluškinja politike. Ono što je interes srpskog naroda apsolutno je prisutno u svesti članova novoformirane VANU i mi ćemo biti neka vrsta bistre pamti koja želi da se slabosti jednostavno isperu i nismo opterećeni ni animozitetima, ni ničim, jednostavno nismo izgubili orijentire i kriterijume kako funkcioniše bolji deo Evrope i sveta, uspravljajući sopstvene narode i regione u nekakvu svetlost življenja. E sad, govorimo o postojanju takozvanih nacionalnih akademija, strukovnih i regionalnih akademija. Da, postoje velike zemlje, kao što je Rusija, te istočne pogotovo, gde imate nacionalne i strukovne akademije. Imate ih i na Zapadu isto tako u pojedinim zemljama. Akademije nikako nisu ukras nacije. Jesu u državama koje su nacionalno homogene, pa im onda treba nacionalna akademija nauka kao muzej voštanih figura – ovo su zaslužni ljudi koji su nešto uradili za svoju naciju. Ja govorim sa stanovišta kriterijuma nauke i umetnosti. Sa stanovišta nauke i umetnosti jedna regionalna akademija nauka može biti produktivnija od nacionalne i strukovne. Strukovna je strukovna, zna se kako se u struci vrši naučna i umetnička promocija, nacionalna je zaista ukras u funkciji politike, a regionalne mogu da budu produktivne u smislu – recimo da se konkretno u Vojovodini od regionalne napravi srednjoevropska. Šta to znači? Da se recimo na srpsko pitanje u Vojvodini ili uopšte na Balkanu i u svetu ne gleda sa stanovišta samo ljudi koji žive unutar korpusa srpskog naroda. Zanimljivije je i čak naučno produktivnije na problem srpskog naroda i naroda sa kojima Srbi žive u okruženju gledati sa pet stanovišta. Ja mislim da te regionalne akademije, kao Vojvođanska, ukrštajući recimo poglede na probleme s pet stanovišta, mogu da dođu do saznanja koji su daleko produktivniji i za sopstveni narod i za srpski narod u Vojvodini, pa i za onaj u Srbiji i za sve narode u okruženju.

RSE: Da čujemo gospodina Gašića, kako on vidi ovaj problem nacionalnog i regionalnog?

GAŠIĆ: Gospodin Tamaš je rekao dosta stvari, ja bih se vratio samo na dva-tri detalja koja nisu prethodno sasvim rasčišćena. On je rekao da je jako korisno imati pet različitih stanovišta o jednom određenom pitanju i da iz toga proističe, na kraju krajeva, najbolja rezultanta, što je sasvim tačno. Ali je istovremeno čak i identifikovao stavove pojedinaca u SANU sa institucijom kao takvom, što uopšte nije na svom mestu. Ne možete vi sprečavati pojedinca da kaže ono što misli i da zastupa ono što misli, ako prihvatate tezu da treba imati više stanovišta da bi se došlo do neke rezultante. Jasno je bilo kao dan da su pojedine teze, koje su izbacivali pojedinci, bile apsurdne ili u svakom slučaju pogrešne, ali smo, čak i u javnosti, imali polemike o tom pitanju. I opet se vraćam na priču o „Memorandumu“. Skromno se spominje da se dobar deo akademika suprotstavio tome, a ja ponavljam da je to više od dve trećine. I cela priča oko „Memoranduma“ nikada ne bi bila pokrenuta da to nije prvi javni istup protiv dela onoga što su činili Tito i Kardelj. Ja se vrlo dobro sećam, nisam još bio stigao ni da pričitam „Memorandum“, kad su mi se javljale moje kolege iz Zagreba i Ljubljane sa čestitkom što je to već jedanput jasno i glasno rečeno. Prema tome, nikako ne bih bio spreman da se na osnovu stavova pojedinaca, kvalifikuje cela jedna institucija.

BRKIĆ
Sasvim je tačno da politički istupi, političke promocije i zalaganja pojedinih članova bilo koje akademije ne znači i ne mora uvijek biti i stavovi te akademije i njenog predsjedništva koje meritorno donosi generalne stavove. Međutim, ako imamo, što je slučaj SANU, u jednom periodu (od 1991. do1995. godine) veoma glasno jedno biće, jednu stranu, jednu intelektualnu, političku poziciju članova SANU, koju oličavaju Dobrica Ćosić, Antonije Isaković i tako dalje, koja je veoma glasna, koja je čak populistički prihvaćena, a ovu drugu, o kojoj vi govorite s pravom i koja je čak mnogo značajnija, ne čujemo, ona je utihnuta, za nju se ne zna, onda se utisak o toj akademiji i njenom djelovanju može i mora izvoditi iz govora, postupanja i djela onih glasnijih akademika, onih glasnogovornika. Otuda SANU bije glas da je ona arhitekta svih Miloševićevih ratova i čitave te tragične Miloševićeve ere.

GAŠIĆ: Za stepen glasnosti je kriva javnost, a ne SANU.

BRKOVIĆ: Gospodin Tamaš kaže da akademije moraju biti distancirane, da ne smiju biti sluškinje politike, režima i tako dalje. Sve je to tačno, ali sve to moramo postaviti u određene istorijske situacije, društvene, političke i tako dalje. Ja to želim da objektiviziram i da konkretiziram recimo na crnogorskom primjeru. Crnogorska akademija nauka i umjetnosti (CANU), ova koja danas šuti i neće da govori, ona je svim svojim bićem, izuzev nekoliko časnih akademika, kao što je Mijat Šuković i njih još nekoliko, poslije smrti Vladimira Zogovića, Mihajla Lalića i Pavla Mijovića, dobila jedno sasvim drugo lice. Dobila je lice isturenog odjeljenja Srpske akademije nauka i umjetnosti (SANU). Pristala je da služi svim svojim bićem Miloševiću i njegovim koncepcijama, izuzev nekoliko časnih primjera. Ali kada je Crna Gora u drugoj polovini devedestih počela da pravi novo istorijsko opredjeljenje, kada se postavila drugačije i prema Miloševiću i prema čitavoj situaciji u toj okrnjenoj Jugoslaviji, kada je počela da traži svoje novo biće, savremeno, evropsko biće, građansko biće, ta Akademija nije stala iza takve Crne Gore, dakle zapravo iza ove današnje Crne Gore, već je i dalje ostala u nekakvim folklornim naznakama Miloševića i tog perioda.

RSE: Na žalost ovde nema nikoga, ne našom krivicom, iz Crnogorske akademije nauka i umetnosti, a ja sam sigurna da bi oni imali šta da repliciraju.

BRKOVIĆ: Sigurno ne mojom krivicom. Oni nisu za dijalog, u tome je problem.

RSE: Govorilo smo o tome da li se čuju drugi glasovi u Srpskoj akademiji, koliko su se čuli i zašto se nisu čuli. Postoji jedan profesor koji je bio dopisni član Akademije, koji sebe više ne smatra dopisnim članom, ali SANU mu je rekla da se ne može isčlaniti, jer se iz Akademije ne isčlanjuje. Ja sam jučer otvorila Internet stranicu SANU i videla da je on i dalje na spisku. Govorimo o profesoru Bogdanu Bogdanoviću, koji živi u Beču. Evo šta je rekao za naš progam:

BOGDANOVIĆ: Ako već postoje sve akademije, neka bude i vojvođanska. Na kraju krajeva, ako postoji Srpska akademija nauka, s vrlo jasnom velikosrpskom ili pronacionalističkom ideologijom, zašto da i drugi nemaju svoje akademije, pa neka teraju svako svoje. Priča o akademijama je jedna strahovito anahronična priča, akademije su nešto iz bivšeg vremena. Akademije su pratile male evropske monarhije, svaka državica je imala svoju akademiju. Pogotovo u današnjoj Nemačkoj, na čijem teritoriju je bio sijaset državica, pa je bilo i sijaset akademija. Francuska Akademija je bila jako svečana, jako zatvorena i tako dalje. Ali kad se dobro pogleda uticaj akademija na kulturu, čak i ako pođemo od 19. veka na ovamo, bio je nikakav; kultura je išla svojim putevima. Ja sam to shvatao kao mesto gde se skupe prijatelji, pa ćaskaju i uživaju u svojoj besmrtnosti. Smešno je što vam svaka akademija nudi besmrtnost. Kad sam raskantao sa SANU, oni su mi objašnjavali da ja ne mogu da izađem iz Akademije, jer sam već ustvari jednom nogom bio besmrtnik. Za mene je to jedan sladak cirkus. Nigde u svetu te akademije više apsolutno nemaju uticaja i ja ni ne znam ko više osniva akademije. Akademička pošast, ta akademička bolest u socijalističkim zemljama, dolazila je iz Sovjetskog Saveza, gde je akademija bila ministarstvo za kulturu, ministarstvo za kontrolu naučnih ustanova. Ona je tamo imala ogromna ovlašćenja, a SANU je to htela da igra u srpskim okvirima, da sve ide preko nje, da kontroliše manje-više sve programe, da kontroliše čak i univerzitete i tako dalje.

RSE: Zašto na primer jedan Danilo Kiš nije bio član Akademije?

BOGDANOVIĆ: Zato što je bio evropski format i što je bio tip modernog intelektualca koji je morao jako da iritira članove Akademije. Međutim, mislim da u Akademiji ima i ozbiljnih ljudi, naučnika, ali u ovim egzaktnim granama, među matematičarima, među geografima, u medicinskim naukama i tako dalje. A ovo Dobričino krilo, književno, intelektualno, ideološko, pa među tim akademicima ima jedna dobra trećina ljudi bez mature, počevši od Dobrice Ćosića i još nekih tamo.

RSE: Profesore Bogdanoviću, iz SANU je izašao „Memorandum“, koji Akademija ne priznaje kao svoj dokument, ali on je izašao sa njenim potpisom i tada je imao veliki značaj upravo zato što je izašao iz Akadmije, zato što je nosio njen potpis, priznavali ga oni ili ne.

BOGDANOVIĆ: Zato što je u jednopartijskom sistemu Akademija bila neka vrsta kontrapartije. Tako da je to bio politički manifest. Kada bi danas izašlo nešto takvo iz Akademije, mislim da ne bi imalo uticaja.

RSE: Bio je to profesor Bogdan Bogdanović. Čini mi se da je otvorio dva vrlo značajna pitanja. Prvo je da li je akademija anahrona ustanova i značaj akademije u modernim državama? A drugo pitanje, koje mi se čini još zanimljivije za nas, to je da li postoje politički kriterijumi za ulazak u akademije danas?

GAŠIĆ: Prvo bih hteo da se osvrnem na ovo što je rekao arhitekta Bogdanović. On je izgleda zaboravio de je on imao prilike da pročita Statut Akademije pre nego što je pristao da bude kandidovan za njenog člana. A tamo vrlo jasno stoji da je to doživotno zvanje, od koga se ne može odstupiti. Prema tome, ako je imao bilo kakve dileme o tome, o sastavu članova Akademije i o tome šta Akademija može, šta Akademija ne može, šta treba da bude, a šta nije, onda je trebalo da se tada opredeli da li će da bude član ili neće da bude član. Dakle, to je jedna obaveza koju čovek ili primi ili ne primi, ili jedno shvatanje koje ili primi ili ne primi. Tako da sam morao da skrenem pažnju na to. Što se tiče ovog drugog dela, odnosno vašeg pitanja, vi ste u najavi govorili o nekakvom potpisu Akademije. Potpis Akademije se nigde nije pojavio, jedino što se kroz štampu lansirala ta ideja da je to akt i delo SANU. A ja sam pokušao da objasnim da nije.

RSE: Ali taj „Memorandum“ je napravljen u SANU.

GAŠIĆ: Pa znate šta, to je mogao i vratar da napiše. To ništa ne znači.

RSE: Ali vratar ga ipak nije napravio.

GAŠIĆ: Napravio ga je jedan deo ljudi, ali ga nije dovršio. Nije ga čak ni prečistio, on ima jezičkih nedostataka, pa nadalje.

RSE: Kamo sreće da je samo problem u jezičkim nedostacima.

GAŠIĆ: Kamo sreće, naravno. Ali najveći problem koji izgleda niko neće da akcentira, to je da je to jedini akt u kome su spomenuti Tito i Kardelj u negativnom kontekstu, što imam utisak da današnjoj javnosti, ovoj elektronskoj i drugoj, također smeta.

RSE: Da li postoji politička podobnost kao uslov za ulazak u Akademiju?

GAŠIĆ: Sigurno da ne postoji. Možda se pojedinci opredeljuju i po tome da li im je neko ideološki blizak. O kandidatima se obično dosta zna, ne samo ono što je napisano u referatima o njihovom izboru, nego se dosta zna i iz njihovih javnih istupa, pogotovo kad su u pitanju društvene nauke, i ne možete vi onaj lični momenat da isključite kod svakoga glasača za kandidaturu jednog, drugog ili trećeg akademika.

RSE: Obično ovi koji nisu primljeni, kažu da nisu primljeni zbog političkih ubeđenja.

GAŠIĆ: To mi, pravo da vam kažem, nije sasvim poznato. Evo baš sad ste imali slučaj, što je mislim baš za kolegu Tamaša značajno, da profesor Tibor Varadi nije dobio podršku sopstvenog odelenja, a na Skupštini Akademije je izabran za redovnog člana. Mislim da to dosta govori o tome kakav je stav Akademije u celini. To što postoje određena raspoloženja i neraspoloženja prema političkim stavovima pojedinaca, to je na kraju krajeva prirodna stvar kad se radi o institucijama kao što su akademije, a one nisu ništa drugo nego skup pojedinaca. Da se opet za trenutak vratim na ono što je rekao arhitekta Bogdanović o smanjenom uticaju ili uopšte značaju akademija. Izgleda da on uopšte ne zna šta znači Nacionalna akademija nauka u Vašingtonu. Pa to je institucija čiji stavovi danas, o određenim naučnim pitanjima, imaju daleko najveću težinu u svetu.

RSE: Mislim da bismo sada mogli da čujemo anketu iz Zrenjanina koju je napravio Đorđe Vojinović:

GRAĐANI ZRENJANINA

- Ja sam za i ne bih to stavljao ni u kontekst bilo kakve politike, ne bih stavljao ni u kontekst neke secesije i nekih gluposti. Evo u Italiji maltene svaki grad ima svoju akademiju nauka i umetnosti i možda je to način da broj akademika SANU prođe kroz izvestan filter i da u SANU ne može doći niko ko nije prošao kroz Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti (VANU).

- Ne znam ko u Crnoj Gori uopšte ima jako školovanje, odnosno koliko su njihove akademije i fakulteti jaki. Od prijatelja čujem da nisu. Tako da ne znam. A što se tiče Prištine, to je njihova stvar, tu stvarno ne mogu ništa da kažem.

- Ja sam za VANU, zato što je ona, koliko ja znam, i ranije postojala, ali je ukinuta, čini mi se, neke 1994. godine i ja sam apsolutno za.

- Novi Sad i Beograd su jako udaljeni. U svetu gradovi koji su toliko udaljeni, uopšte nemaju potrebu da se međusobno odvajaju. Zavisi kakva će VANU biti. Ako bude kao i SANU, onda bolje da je nema.

- Ne znam, meni nije jasna ni ova Srpska akademija nauka i umetnosti, pa mi verovatno do kraja života neće biti jasna ni Vojvođanska, i zašto uopšte te akademije postoje, čime se one bave i koga predstavljaju, u čije ime govore i koga one uopšte zamajavaju sa svim tim što rade. Čujem da će i Crnogorci da dobiju još jednu akademiju nauka i umetnosti, to je njihovo legitimno pravo, ali to, po meni, ne predstavlja ništa.

BRKOVIĆ: Vidite kako se jednostavno elementi žute štampe ubacuju. Anketirani građanin ima pravo da misli šta hoće, ali jedan od tih anektiranih je rekao kako je čuo da su u Crnoj Gori nekvalitetni fakulteti, kako je u Crnoj Gori nekvalitetno školovanje i tako dalje. Mislim da je to zaista besmislica. Univerzitet u Podgorici godinama dobiva priznanja velikih, svjetskih, meritornih univerzitetskih ustanova, američkih, ruskih, njemačkih i tako dalje, pogotovo za egzaktne nauke, pa i druge.

RSE: Čućemo kasnije i šta kažu građani u Bijelom Polju i šta kažu građani u Kragujevcu. Gospodine Tamaš, da li član VANU može da bude naučnik, na primer iz neke od društvenih nauka, koji smatra da Vojvodini nije potreban veći stepen autonomije od ovog koji ima.

TAMAŠ: Prvo bih da komentarišem stanovište gospodina Bogdanovića, koje je za mene vrlo lekovito, jer treba imati ljudske hrabrosti i nasmejati se takozvanim okoštalim veličinama, smrtnosti, besmrtnosti i tako dalje. Meni je njegov način razmišljanja jako blizak. Bez obzira što sam član i Ukrajinske i sad Vojvođanske akademije nauka i ne bežim od nečega što se zove život u tim institucijama, ipak sam svestan svog relativizma o kome govori gospodin Bogdanović i u tom smislu me je zaista obradovalo ovo što sam čuo od njega, jer mislim da je u suštini sposobnost relativizovanja veličina, ali pri tom nezaboravljanja onih repera koji su ipak neke konstante, sama po sebi veličina. Mislim da je tu gospodin Bogdanović veličina i ja sam mu zahvalan što je rekao to što je rekao. E sad, ovo što ste me pitali, da li neko ko misli da Vojvodini nije potreban veći stepen autonomije može biti član VANU. Ako je ozbiljan naučnik ili umetnik, može, jer mi se ne bavimo politikom, već će jednostavno biti pozvan onaj koji ispoštuje kriterijume nauke i umetnosti i ima delo. Nakon formiranja odeljenja VANU, mi ćemo animirati ozbiljne ljude. A što se tiče onog principa političkih kriterijuma, anahronosti i tako dalje, sve što je živo i funkcionalno, ako nije muzej voštanih figura, ako nije razgovor i ćaskanje mrtvaca, kako bi rekao gospodin Bogdanović, onda to ima smisla. Ako je to zaista samo ćaskanje mrtvaca, onda to može biti duhovito za neku vrstu predstave ili književnog dela, ali očito nije pomoć ljudima da se bolje organizuju u svarnosti i da jednostavno bolje žive u određenoj sredini.

RSE: Znači vi kažete da VANU neće biti politički obojena, ni kad je u pitanju najosetljivije pitanje, a to je stepen autonomije Vojvodine u odnosu na Beograd. Gospodine Gašiću, da li mislite da danas može glatko da prođe kao novi član SANU neki recimo istoričar koji smatra da Kosovo treba da bude nezavisno?

GAŠIĆ: Teško je danas naći nekog istoričara koji ima neku opštu težinu, koji o ovim našim međunacionalnim pitanjima može da zauzme stav sa onako punim autoritetom. Tako da ovo vaše pitanje jeste vrlo delikatno, protkano je i sa nacionalnim sentimentom, pa i sa nekim racionalnim argumentima…

RSE: Gospodin Labus, na primer, on je autoritet u oblasti ekonomije, da li bi on mogao da postane član SANU, a tvrdi da bi Kosovo trebalo da bude odvojeno od Srbije i da bi se tako rešili problemi u ovom regionu?

GAŠIĆ: Pravo da vam kažem, sigurno da jedan takav stav ne bi naišao na neke opšte simpatije, ali sam sklon da verujem da bi njegovo naučno delo preovladalo u kriterijumu oko izbora.

RSE: I da bi dobio većinu glasova?

GAŠIĆ: Da, i da bi dobio dovoljan broj glasova. Sklon sam da verujem.

RSE: Gospodine Brkoviću, ako neko hoće da bude ćlan Dukljanske akademije nauka i umetnosti (DANU), ima iza sebe značajno naučno delo, a smatra da Crna Gora ne treba da bude nezavisna, nego da treba da bude deo nove zajednice Srbije i Crne Gore, pošteno mi recite bi li bio primljen?

BRKOVIĆ: Pošteno ću vam reći da je to delikatno pitanje. Ako bi njegovo naučno djelo bilo toliko iznad njegovog političkog mišljenja i stava o Crnoj Gori, možda bi se moglo dogoditi da bude primljen, ali takvima koji misle da Crna Gora ne treba da bude suverena je mjesto prije svega u CANU. Crna Gora je danas praktično suverena, ona je usvojila mnogo funkcija suverenosti, tako da je to pitanje koje je Dukljanska akademija svim svojim bićem potpomagala i radila na tome. Zašto da ne? Jer, vratiti svoju državnost, toliko vremenski provjerenu i trajnu, sasvim je normalno, jer je to jedno sasvim moderno osjećanje, da u Evropu idemo svako svojim putem, niko da ne ide ni pod čijom kabanicom.

RSE: Da čujemo šta misle građani Bijelog Polja, sa kojima je razgovarao Sead Sadiković:

Na pitanje koliko akademija nauka i umjetnosti postoji u Crnoj Gori, među Bjelopoljcima je dobijeno mnoštvo odgovora „ne znam“, što bi moglo znači da to pitanje većini nije posebno bitno. Onim nešto informisanijim bilo je važno u čemu se i zašto akademije razlikuju:

GRAĐANI BIJELOG POLJA

- Ja sam čuo za dvije: Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti i Dukljansku akademiju nauka i umjetnosti.

- Dvije akademije: Crnogorska i Dukljanska, s tim da se CANU malo zapostavlja u odnosu na DANU. Ne znam zbog čega, valjda iz političkih razloga.

- Mislim da je postojanje dvije akademije teški promašaj. Crna Gora treba da ima svoju akademiju, a ovu Dukljansku ja lično ne priznajem.

- Zapetljano je to, ali mi se čini da ova Crnogorska nije crnogorska, no je ova Dukljanska crnogorska.

RSE: To što je nekima zapetljano, pojašnjava Pero Lakić, u Bijelom Polju poznat kao borac za formiranje Crnogorske pravoslavne crkve:

LAKIĆ: Čudi me što im smetaju crnogorska obilježja i crnogorska državnost, koja je postojala u nekim elementima i prije nego srpska.

RSE: Sasvim drugačije mišljenje ima profesor Novo Vuković:

VUKOVIĆ: Samo mali i nezreli narod, kao što je narod Crne Gore, može da stvara dvije akademije, može, uz pomoć vlasti, da stvara dvije crkve, da dijeli jezik na više jezika, da dijeli biće jednog istog naroda na više bića. Crna Gora je mala i nije dijapazon naučnih krugova toliko veliki da mi možemo u Crnoj Gori napraviti dvije akademije, niti imamo toliko doktora nauka, ni umova za dvije akademije. Nama je dovoljna jedna solidna akademija, s ljudima koji su svjesni u kolikom smo civilizacijskom zaostatku za razvijenim zemljama.

RSE: Možda bismo na ovom mestu mogli da konstatujemo da ove četiri akademije o kojima sada razgovaramo imaju, uz sve različitosti, i jednu zajedničku stvar – sve četiri naravno plediraju da budu najvažnije na prostoru gde se nalaze (govorimo o Vojvodini, Srbiji i Crnoj Gori). Šta je, po mišljenju naših sagovornika, kriterijum koji određuje koja je akademija najvažnija na toj teritoriji? Da krenemo od Beograda. Gospodine Gašiću, šta je, po vama, osnovni kriterijum za važnost akademija i za njihovo rangiranje?

GAŠIĆ: Težina, značaj i vrednost bilo koje institucije zavisi od ljudi koji tu instituciju čine. SANU je, prvo, najstarija na ovim prostorima, sa velikom tradicijom i sa, naravno, potresima kroz koje je prolazila, kao i svaka druga institucija…

RSE: Vi mislite da je ogranak SANU u Vojvodini važnije od VANU? Šta mislite ko bi iz budžeta trebao da dobije novac kada govorimo o te dve institucije?

GAŠIĆ: Mislim da je to pitanje za te dve institucije, dakle za vojvođanski ogranak SANU i za novoformiranu VANU. Oni bi prvo sami trebali da uspostave kategorizaciju vrednosti. Moram da priznam da se nisam detaljnije bavio sastavom nove Vojvođanske akademije. Znam da je kolega Ribar, jedan vrstan naučnik, koji je zajedno sa mnom u istom odelenju, istovremeno i zastupnik formiranja VANU i član SANU. Prema tome, to je profil ljudi i to je uopšte ta dilema koju bi trebalo izneti među te dve grupe.

RSE: Mislite da bi jedan sastanak te dve institucije bio koristan u tom smislu, makar neformalan?

GAŠIĆ: Razgovori te vrste su uvek mnogo korisniji nego sukobi.

RSE: Gospodine Tamaš, šta vi mislite, da li bi moglo da dođe do takvog sastanka?

TAMAŠ: Zašto da ne? Mi ćemo svakako to ponuditi, ne bežimo od toga. Ako se napravi dobra saradnja, možemo se nadopunjavati, ako ne, svako će da radi svoj posao, nećemo se prekrivati. Naša ambicija je da ne budemo kapa nad SANU, nego da naši rezoni i naučni horizonti budu u prostoru onoga što je interes akademija umetnosti i srpskog naroda i mađarskog i slovačkog i rumunskog i ukrajinskog i rusinskog i tako dalje, i onih srednjoevropskih vrednosti koje mislim da zaslužuju da prežive. Sarađivaćemo recimo sa nordijskim svetom, koji je jako interesantan, tu mislim i na Dansku i na Norvešku akademiju nauka. Mi jednostavno nećemo ponavljati ni kriterijume, ni poslove koje oni rade, spremni smo na saradnju. Ako nam zatvore vrata, moraćemo hendikepe da pretvaramo u prednosti, ali bez svađa i bez uvreda. Jednostavno ćemo raditi svoj posao.

RSE: Ja slučajno znam, gospodine Tamaš, da je možda danas, možda sutra, jedna delegacija SANU iz Beograda u Novom Sadu i da pregovara sa pokrajinskim vlastima, da tako kažem, oko finansiranja jednog važnog projekta SANU. Znači novac iz vojvođanskog budžeta će otići u SANU za određeni projekat. Kažite mi kako će to oko para ići?

TAMAŠ: Nas je u ovom trenutku finansijski podržala Skupština Vojvodine, odnosno Izvršno veće Vojvodine, iz svog budžeta, sa 13,5 miliona dinara. Mi još nismo napravili detaljan finansijski plan, a te novce ne možemo koristiti dok to ne uradimo, nemamo takozvani poresko-identifikacioni broj. Onog trenutka kada to uradimo, onda ćemo ono što je za nas izdvojeno iz budžeta u ovoj godini, svakako koristiti. A verovatno da je to neki projekat koji je ranije ugovoren. Mi protiv toga ništa nemamo, zavisi koja je to vrsta posla. Ako je to već ugovoreno, neka ide, ali bi bilo dobro da se ubuduće dogovaramo zajedno. Ako ne, onda ćemo ići svako sa svojim strateškim projektima. Mi smo napravili neku vrstu ankete među ljudima na koje računamo u takozvanim strateškim projektima u sledećim godinama. Gledamo šta rade susedne akademije i akadmije u svetu, one koje su nam važne, srodne ili analogne, i ubrzo ćemo objaviti svoj program rada. Pa ćemo onda verovatno, uz finansijski plan koji će to pokrivati, morati opet ići na zajedničke sekretarijate pokrajina i ministarstava u Srbiji. A ako to ne bude išlo, recimo ako dođe do smene vlasti, recimo radikali uzmu vlast i budu hteli da nas gase, onda postoje međunarodne naučne fondacije. Evropa će podržati ideju regionalizacije, tako da sigurno neće dozvoliti da se na očigled Evrope udavi ideja regionalizma, pa ni VANU.

RSE: Kako to izgleda u Crnoj Gori? Da li značajne naučne projekte država podržava finansijski, bez obzira da li su to projekti Dukljanske ili Crnogorske akademije nauka i umetnosti?

BRKOVIĆ: Država se još uvijek traži između te dvije akademije. Što se tiče pitanja oko važnosti akademija i vrednovanja akademija, koje je maloprije postavljeno, svaka akademija, pa i Dukljanska, vrednuje se po svojim projektima, naučnim, umjetničkim, izdavačkoj djelatnosti. DANU je nedavno objavila jedan veliki izdavački poduhvat, a to je prijevod „Ilijade“ na crnogorski jezik. To je izuzetno značajan projekt. Mi ga od „Oktoiha“, dakle 1493. godine, do danas smatramo jednim od najznačajnijih izdavačkih projekata. Jer, narod koji nema „Ilijadu“ na svom jeziku, naravno da je veoma oskudne kulture. U ovom trenutku crnogorska država još uvijek flertuje i s jednom i s drugom akademijom. Oni odlično znaju da za ideju suverenosti, koja se već događa i koja će se sigurno dogoditi iduće godine, CANU većinski neće nikada imati, ali ugledni akademici kao što su doktor Mijat Šuković, gospođa Perović, Vujičić i tako dalje, oni su svakako na ovoj drugoj strani. Oni po svom djelovanju, i političkom i naučnom, više pripadaju Dukljanskoj akademiji nego CANU. Mi sad radimo na enciklopediji. Zanimljivo je da je država ipak obustavila veoma izdašnu investiciju Crnogorskoj akademiji, koja se odnosila na enciklopediju, jer oni zapravo gotovo ništa nijesu uradili. Mi u Dukljanskoj akademiji više imamo sponzorsku situaciju. Država se još uvijek libi da nam otvori novčani kanal koji bi išao k nama i to se rješava sponzorstvom i tako dalje, ali to ipak funkcioniše.

RSE: Gospodine Gašiću, u trenutku kad su se 1992. godine akademici, kroz pismo koje ste vi pomenuli, javno ogradili od Miloševića, da li se to osetilo na finansijskom učešću države u projektima Akadmije?

GAŠIĆ: Što kažu, od siromašnog uvek ima siromašniji. Ali s obzirom na to kako je Akademija uopšte finansirana, čak i dan danas, i kako je nauka uopšte u Srbiji finansirana – jako skromno, ne sećam se da je taj pritisak bio jako izražen. Sredstva su pristizala po nekom principu koji godinama vlada u odnosima države i Akademije, tako da ne bih rekao da je tu došlo do nekog jačeg pritiska. Verovatno iz prostog razloga, kao što smo govorili na početku, što je bio lansiran onaj utisak o stavu Akademije koji se pojavio u improvizacijama oko tumačenja „Memoranduma“.

RSE: I Milošević nije hteo da kvari taj utisak finansijskim uskraćivanjima Akademiji.

GAŠIĆ: Sigurno.

RSE: Da se sada ponovo vratimo na nauku. Da li možete da zamislite projekat u kojem bi učestvovale sve postojeće akademije? Da li, gospodine Tamaš, mislite da postoje projekti gde treba ujediniti sve naučne snage, bez obzira na politiku?

TAMAŠ: U prirodnim naukama to nije problem. A u društvenim, gde su ipak i emocije i gde je evidentna neka vrsta razlike između takozvanog objašnjenja i razumevanja činjenica, gde objašnjenja nekih kauzalnih odnosa i razumevanje podrazumevaju neku vrstu psihološke dimenzije celog problema, to je znači osetljivije pitanje. Ali mislim da je sasvim moguće i lično verujem, ako ovaj prostor bude živeo normalno, da ćemo mi vrlo brzo sarađivati.

RSE: Gospodine Gašiću?

GAŠIĆ: Meni je tu mnogo lakše da se opredelim, s obzirom na prirodu posla kojom se ja bavim. Ja se bavim hemijom, koja je dovoljno apolitična, tako da ti elementi uopšte ne bi dolazili u obzir. Ja sarađujem sa institutima u Crnoj Gori već trideset godina, dakle duže nego što sam u Akademiji i nikada se uopšte nisam bavio tim pitanjem da li neko pripada nekoj partiji, kakav ima stav u odnosu na srpsko-crnogorske odnose i tako dalje. Kad se govorilo o poslu kojim se bavimo, to se pitanje nikada nije pokretalo.

RSE: A s obzirom na to da poznajete kako stvari stoje i u drugim odelenjima SANU, možete li da zamislite, na primer, jedan projekat iz oblasti istorije, na kome bi radili naučnici odnosno akademici s različitih akademija u Srbiji i Crnoj Gori?

GAŠIĆ: Apsolutno mogu da zamislim. Naravno, bilo bi tu nekih delikatnih trenutaka, ali pretpostavljam da u jednom naučnom jeziku te razlike mogu na pristojan način da se iskažu i na saradnji na jednom određenom pitanju.

RSE: Bez obzira što mi nismo mogli evo ni u ovoj emisiji da imamo predstavnike sve četiri akademije, a morate mi verovati na reč da sam sve učinila da to bude tako.

GAŠIĆ: Ne sumnjam u to, ali isto tako nemam razloga ni da sumnjam da je gospođa, koja je trebala da učestvuje, bila objektivno sprečena.

RSE: Gospodine Brkoviću?

BRKOVIĆ: Što s tiče egzaktnih nauka, mislim da bi tu moglo doći do saradnje sve četiri akademije. Međutim, što se tiče istoriografije, književnosti i drugih projekata, pa i geografije, mislim da bi teško moglo doći do saradnje sve četiri akademije. Jer se već toliko nagomilalo paternalizma prema Crnoj Gori, pogotovo u istoriografiji, toliko svojatanja Crne Gore, falsifikovanja crnogorske istorije, falsifikovanja činjenica, posrbljavanja čitave crnogorske prošlosti i sadašnjosti, da bi čak i ovi iz SANU teško pristali da učestvuju u takvom projektu, a kamoli Dukljanska akademija.

TAMAŠ: Evo jedan konkretan predlog. Recimo – položaj Crne Gore kroz vekove, jedne Vojvodine kroz vekove, jedne Galicije (to je oblast u današnjoj Ukrajini), to su regioni koje su svojatale razne države i razni narodi, uočiti s kojeg stanovišta i zašto su polagali pravo na te regione i tumačiti tu meru i razlika i polaganja prava na te regione. Zar to nije jedan projekat koji zaslužuje da na njemu sarađuje Srednja Evropa, Vojvodina, Crna Gora i konačno SANU? Eto, to je gotov predlog srednjoevropskog značaja, u kome mogu učestvovati sve akademije.

BRKOVIĆ: Teško bi došlo do ostvarenja suglasnosti da se uđe u jedan takav projekat. Jer, pazite, Crna Gora nikada kroz svoju povijest, govorim opet govorim iz crnogorskog ugla, nije bila ničija teritorija (ne govorim o nekim rimskim okupacijama, nemanjićkim i tako dalje). To je teritorija koja je državno uvijek bila omeđena crnogorskom granicom, od dukljanske Crne Gore, preko zetske Crne Gore, do crnogorske Crne Gore.

RSE: Mislim da sada ne treba da obrazlažemo taj projekat. Dovoljno je da smo čuli da evo imamo jedan konkretan projekat, koji je ovde predložio gospodin Tamaš za sve četiri akademije i ostavimo to akademijama da rešavaju. Za kraj, kolega Branko Vučković i građani Kragujevca:

GRAĐANI KRAGUJEVCA

- To liči na onu inflaciju univerziteta od pre petnaestak-dvadeset godina, kada je svako veće mesto moglo da formira univerzitet, tako je sad krenula i inflacija akademija.

- Uzmimo da je prethodna SFRJ imala svoje republičke akademije i ako sad u manjem okruženju imamo veći broj akademija, a pri tom mislim da ni kvalitet, ni kvantitet intelektualnog miljea nije mogao ni teoretski, ni praktično da se promeni, mogao je samo da bude manji, logično je da je neprirodno da se formiraju četiri akademije.

- Mislim da treba da bude samo Srpska, i to objedinjena. Samo objedinjena Srpska i ništa više. I da se više čita.

- Ovo je ubij bože. Nagađaju se ko će da uhvati bolje mesto, bolju stolicu…

- Čista glupost. Sve su to mali narodi i male teritorije, toliki broj akademija, toliko gladnog naroda, to nema nigde. Čista glupost.

- Pošto smo navikli na sve ovo, nije nam neobično.

- S obzirom da je toliko mladog pametnog naroda pobeglo iz ove zemlje, postavlja se pitanje ko će biti akademici? Očigledno da su u poslednje vreme te titule više političke funkcije, nego što su plod nekog naučnog pedigrea.

- Ne vidim nikakvu težinu. Intelektualci koji im pripadaju i koji plediraju da budu akademici, ne čini mi se da su dostojni takvog imena.

- Sve u svemu, mnogo žalosno.

- U svakom slučaju je došlo do instrumentalizacije nauke i naučnih institucija uopšte u okviru sopstvenih nahija. A to opet nimalo ne znači razvoj naučne misli, ni u jednoj od tih sredina.

- Apsolutno mislim da tu ima nategnutog kvazi intelektualizma, u jednoj haotičnoj političkoj atmosferi.

- U svakom slučaju politika igra odlučujuću ulogu.


RSE: I mi smo u ovoj emisiji govorili više o politici nego o nauci. Reći ću podatak koji mi je rekao gospodin Gašić. Pitali su ga da kaže u procentima koliko njegovih najboljih studenata, koji se bave biohemijom, radi u zemlji, a koliko odlazi u inostranstvo. Njegov odgovor glasi: „Svi su otišli“.

Gospodine Brkoviću, svi su otišli?

BRKOVIĆ: Da. To je recidiv politike koja je vođena i u ovoj skraćenoj Jugoslaviji i u ovoj vještačkoj tvorevini. To je rezultat politike.

RSE: Gospodine Tamaš?

TAMAŠ: Ja sam izuzetak, jer sam od kapi rose morao da pravim univerzum i ja nemam gde da odem izvan sebe. U suštini smatram i nauku i umetnost nekom vrstom utakmice između sopstvenih unutrašnjih stvaralačkih snaga i univerzuma, a ne između politike, đaka i tako dalje, bez obzira što nauka ima i tu pedagošku funkciju. Ja sam uveo rusinistiku u univerzitetske studije, dakle nešto što nije postojalo, a sad postoji kao ozbiljna srednjoevropska struka, i za moju malenkost je to dovoljno.

RSE: A šta je sa vašim studentima? Da li ostaju u zemlji ili odlaze?

TAMAŠ: Ostaju i svi ih hvale. Mi obično studiramo u kombinaciji s drugim strukama i svih ih hvale da su pametni. A i kad odu u svet, svi se snalaze.
XS
SM
MD
LG