Dostupni linkovi

logo-print

Nije važno šta, nego kako sviraš


GOJKOVIĆ
Ja sam poznavao Louisa Armstronga, svojevremeno, kad sam bio mlad i par puta sam bio s njim. Jedanput je baš u Kelnu imao intervju s jednim nemačkim novinarom koji nije govorio engleski, pa sam mu ja prevodio. Kad je umro, sećam se da su tog dana zvonila zvona kelnskih katedrala.

S kojim god hoćeš trubačem da govoriš, bez obzira da li je stariji ili mlađi, prvo ime koje će spomenuti će biti Louis Armstrong. On je osnova džez trubača koji su posle njega došli. Stvarno je bio izvanredan. Dao je pravac, put – ovako se svira džez. Posle toga su odatle izašli razni stilovi. Posle toga su bili i Roy Eldridge i Fats Navarro i Dizzy Gillespie i Clifford Brown… to je sve posle njega došlo, svaki ima svoj stil, ali on je bio temelj. Harry James je bio odličan trubač, slušao sam i njega i njegov orkestar, on ima vrlo dobar orkestar, ali njega su koristili više komercijalno – filmovi, Hollywood, Kalifornija i tako dalje, takozvana bela muzika, beli ritam, ali odličan orkestar.
RSE
Da li se sjećaš koliko si puta gledao „Bal na vodi“?
GOJKOVIĆ
Ne znam koliko puta, ali sjećam se da smo kao gimnazijalci bežali iz škole da ga gledamo. Mislim da smo ga videli jedno petnaest-dvadeset puta. Taj i „Zimsko doba“ (Winter Time) s Woodyjem Hermanom. Slušali smo i Willisa Conovera preko Voice of America i dobijali ploče od Američke ambasade. U to vreme smo gledali te filmove, zapamtimo nešto od toga i zapišemo kad dođemo kući. Početkom pedesetih su me u Beogradu bili primili u Big Band, Guteša me primio, upao sam u orkestar i tada smo počeli dobivati note i aranžmane iz Američke čitaonice. Dobijali smo note Duke Ellingtona i svega toga što je bilo u to vreme i svirali. U ono vreme, posle Drugog svetskog rata, krajem četrdesetih-početkom pedesetih, niko nije imao pare da kupi instrument i da ih je bilo. Služili smo se onim što je ostalo od pre rata. Meni je moj brat iz Australije poslao trubu, novu, „Selmerovu“. Kad više nije bilo zabranjeno da se svira džez, nego naprotiv, kad su se posvađali Rusi i Tito, onda smo i preko Radio Beograda mogli slušati i svirati džez. Tada nije bilo snimanja, upali se crveno svetlo i ide direktno. Tako da smo svake nedelje imali nekoliko emisija koje su išle za istočne zemlje. Onda je Milovan Đilas, koji je u to vreme bio neki budža, slučajno od nekog muzičara saznao da mi nemamo instrumente, niti išta, pa je urgirao i dobili smo ih od Ministarstva kulture. Kupili su u Francuskoj sve kompletno – trube, saksofone… sve od „Selmera“. To je bio veliki događaj.

Ja sam rođen u Jajcu, moj otac je bio sreski načelnik pre rata. Kad sam ja imao šest ili osam meseci, preselio se, dobio je drugu službu. Ja sam ustvari odrastao u Beogradu, otac mi je Crnogorac, majka Beograđanka, ali sam slučajno rođen u Jajcu. U Beogradu sam išao u Muzičku školu „Stanković“ i svirao na Radio Beogradu u isto vreme. U Nemačku odlazim 1955. godine. Godinu pre je gostovao nemački orkestar Frankfurt All Star. Njihov trubač Carlo Wollenberg mi je poslao garantno pismo i dobio sam vizu kao student da dođem na dve-tri nedelje da slušam neke orkestre za vreme raspusta. Međutim, ja sam tada ostao i deset godina se nisam vraćao. Svirao sam u džez klubu, kvintet, sekstet, pa Frankfurt All Star, pa Deutsche All Star, pa sam dobio prve nagrade na festivalima, svirao sam sa Nemcima, nemačkim sastavima. Svi Amerikanci koji su dolazili na džez u Nemačku, i Dizzy i Coleman Hawkings, svi su dolazili dole u klub. Posle sam, 1691. godine, dobio stipendiju i otišao u Ameriku. Naime, 1958. godine sam bio u Newportu na džez festivalu, s omladinskim evropskim orkestrom – iz svake zemlje po jedan član. Tada su nas novinari pitali da li želimo da ostanemo u Americi, da li nam se sviđa Amerika, šta bismo želeli i tako dalje. Onda je svako od nas rekao šta misli, a ja sam rekao da bih voleo da idem u Americi u školu, da studiram aranžiranje, kompoziciju, da me to interesuje. Vratio sam se natrag i negde 1960. godine dobijem pismo od Berklee School of Music – da sam dobio stipendiju. I ja se naravno spakujem i odem. U to vreme sam bio u Kurt Edelhagen orkestru u Kelnu, tada najboljem evropskom džez bendu, i kad sam dobio stipendiju otkažem taj posao i odem u Boston. To je bila jedna od najboljih svetskih škola za modernu muziku, za džez. Otišao sam da naučim teoriju, aranžiranje, kompoziciju, harmoniju i to. I pre toga sam svirao trubu, dakle nije bilo u pitanju sviranje trube. I kad sam to završio, onda sam otišao u New York i svirao sa Fergusonom, sa Woody Hermanom i drugima, ali sam dakle prvo diplomirao aranžiranje i kompoziciju. Sve što sam naučio, tu sam naučio. Do tada je bilo praktično iskustvo, sviraš sa orkestrima, sve je to išlo onako malo na uho, ono što sam naučiš, ali tada sam stvarno detaljno prostudirao celu stvar. Sad imaš po celoj Evropi dosta tih džez škola, ali u to vreme nigdje nije bilo ništa. Imao sam iskustvo iz orkestara, već sam bio svirao po bendovima, čitao note i sve, ali sam u Berklee to naučio stvarno detaljno – aranžiranje, kompoziciju, od početka do kraja, sve kako treba i to mi je celog života služilo.

Ja sam muzičar koji svira, ali usput za bend u kojem sam napišem i aranžmane. Pisao sam za Woody Hermana, još kao mlad, kad sam iz škole izašao, kao aranžer-početnik. On je to uzeo u band-book i to su svirali, što je za mene bila velika moralna podrška. Posle toga, 1967. godine, vratio sam se iz Amerike i onda su me zvali po celoj Evropi, na razne akademije, work-shopove, seminare… Predavao sam u Holandiji na Kraljevskoj akademiji u Roterdamu, na odelenju za džez. Pa je u Palermu bila jedna Evropska škola za orkestar, onda u Gracu, Bernu… S vremena na vreme sam predavao, po nekoliko dana bio na work-shopovima… Najduže je bilo u Roterdamu – dve godine. U Palermu je ta Evropska škola trajala godinu i po dana, sponzorovala je Evropska unija. I danas me s vremena na vreme pozovu na te work-shopove i muzičke akademije gde imaju džez odelenje. Pre mesec dana sam bio u San Sebastianu u Španiji i nedelju dana predavao džez na njihovoj Akademiji. Meni je to interesantno, to volim, dobio sam diplomu da mogu da predajem. A drugo, svi me po Evropi znaju, pa kad im treba neko poznato ime, muzičar koji svira, ali i profesionalni aranžer, onda me pozovu, jer takvih nema puno.

Ja sam u životu snimio toliko ploča, ne sve pod svojim imenom, bio sam član bendova. Ovdje je izašla i moja kompletna biografija, izdao je Džez institut u Regensburgu, a uz to i diskografija. Novinar koji je radio diskografiju me je pitao: „Znaš li ti koliko si ploča snimio?“ Kažem: „Ne znam. Brojao sam ih do 65, a posle ne znam“. Kaže: „Ja na stolu imam 137“, on ih je sve skupio. sve od početka do kraja. Tako da mi je on rekao da ih imam toliko. Mada, recimo, pod mojim imenom ima možda 40-50, ne znam, nisam brojao.
RSE
Obično kažu da je zadnja najinteresantnija.
GOJKOVIĆ
Zadnja je „Samba Do Mar“. Ja volim latino džez i producent Matthias Winckelmann iz „ENJA Records“ prošle godine je rekao da to snimim. Kaže: „Ima jedan mađarski gitarista, Ferenc Snetberger fantastično svira špansku gitaru i to mu je specijalitet“ i u studiju sam prvi put s njim svirao. Ja sam napisao par kompozicija, onda Villa Lobos, Carlos Jobim, pa neki Sergio Mihanovich iz Argentine za koga ja nikad nisam čuo, ali mi je Matthias pokazao note i rekao: „Izaberi par stvari“. Izabrao sam jedno desetak stvari i snimili smo to. Bio sam iznenađen kad mi je pre par meseci Matthias rekao da sam dobio prvu nagradu – „Samba Do Mar“ je ove godine dobio prvu nagradu kritike (Critics Prize).

Ja sam i pre toga svirao latino džez. Martin Đakonovski, basista iz Skoplja koji je živio u Kelnu, on također specijalno voli i zna da svira te stvari. Jedan Amerikanac, perkusionista, koji je živio u Parizu, Jarrod Cagwin, on svira sa Abu Khalil iz Libanona, on je sa mnom snimio već nekoliko ploča. Sad u septembru idemo u Japan. Japanci su zvali kompletan sastav, taj naš kvartet.

Iskustvo je važno jer svi muzičari prvo kopiraju i uče od drugih. Kopiraš i ovoga i onoga, učiš i slušaš ploče ceo dan, to godinama traje i u isto vreme vežbaš, sviraš live s bendom i dobijaš praktično iskustvo. I jednog dana dođeš dotle da nađeš svoj glas, svoj sound, svoje kompozicije, svoj način izražavanja i to je već onaj vrhunski stepen.

Kad sam živeo u New Yorku družio sam se i s Miles Davisom. On je bio težak tip, nastran, ali prema meni je bio dobar. Ja sam bio Evropljanin, došao iz Jugoslavije, tako da je to bilo nešto drugo. Slušao sam njegov bend, gde god su svirali išao sam da ih slušam, pa se onda sutradan nađemo u „Bird Landu“ – tada je „Bird Land“ u 52. ulici bio vrlo živ – stojimo za barom i ja mu kažem: „Miles, koja ono beše stvar što si sinoć svirao?“ On nije mnogo govorio, imao je promukao glas, kaže: „Znaš šta, Duško, nije važno šta sviraš, nego kako sviraš, na koji način. Možeš svirati šta hoćeš, bilo koju stvar, ali kako ti to sviraš, to je važno. Važno je da nađeš svoj stil, svoj izraz, svoj sound, da to obradiš na svoj način. To je originalno i to je najteže“. Njega sam slušao sto puta, kao naravno i druge – Dizzyja i tako dalje, i stvarno sam puno od njih naučio, ali Milesa sam naučio taj odnos između mikrofona i demfera, koliko vazduha se duva unutra i kako to treba da zvuči. To nije jednostavno, a ja to volim, te balade i modalnu muziku; bee-bop je jedna šina, druga šina je etno džez i treća latino džez. Tako da je mene sve interesovalo. Nije bilo nekog limita, da kažem da ja hoću samo to, a ovo drugo ne. Sve što je džez mene interesuje.

Ja sam još pre četrdeset godina počeo da ubacujem naš melos, ritam u džez. Pa sam onda posle studija u Berkleeju počeo da aranžiram i da komponujem te stvari. Međutim, u Americi nisam imao s kim to da sviram, to je za njih bilo nešto novo. Ko će da svira pet četvrtina, sedam četvrtina, modalne makedonske stvari i tako dalje, to se nije znalo. Onda sam napustio New York, hteo sam da pišem svoje stvari i da sviram svoj stil, a to u Americi nije jednostavno. Trebalo bi mi još pet-deset godina da se probijem. Vratio sam se u Evropu, ostao u Nemačkoj i počeo to da radim. Prvu ploču koju sam snimio u tom stilu je „Swinging Macedonia“. To je početak, 1965. godina, kompletno Balkan džez. Ja sam s tim počeo pre četrdeset i više godina, a posle čuješ i o Bregoviću i ovim Bugarima, Živkov, Spasov i tako dalje, ali ja sam s tim počeo još pre njih. Mislim da sam ja jedan od prvih koji je s tim počeo.
RSE
Zašto je Makedonija uvijek najinteresantnija?
GOJKOVIĆ
Ne samo Makedonija. Ima dosta uticaja i iz Turske, i iz Rumunije, i iz Srbije, južne Srbije, i ciganska i vlaška muzika, bosanska, sve je to izmešano. Nije bilo kopija narodnih pesama, vrlo malo, već obrada, a posle toga ide kompozicija bazirana na tom melosu i ritmu. Dakle, ja se tim bavim već četrdeset i više godina, a sad gledam u enciklopedijama, to već ima izraz – „Balkan jazz“, novi stil, evropski džez, evropski materijal, to što Amerikanci nemaju. To je jedino što mi imamo, a oni nemaju. Onda gledam i Kusturicine filmove, gledam Bregovića na televiziji i druge ljude, Bojana Z, Zulfikarpašića iz Pariza i tako dalje. Vidim ove nove generacije, sad oni to rade, kopaju i tako dalje. Meni je drago da se to najzad probilo, da je došlo do izražaja.

Bilo je pevačica i pevača koji su snimili moje kompozicije, što je za mene uvek bilo iznenađenje, kad mi džez pevač ili pevačica kaže – meni se ova stvar sviđa, ja bih napisala ili napisao tekst i hoću to da snimim. Ima recimo jedna Holanđanka, zove se Soesja Citroen, ona je snimila „Nights of Skopje“ u pet četvrtina. Onda Carmen McRae, i ona je snimila jednu moju kompoziciju. Onda Ljiljana Sađil, kćerka od Edike Sađila, ona je snimila ceo CD sa mojim kompozicijama, napisala tekstove na engleskom i otpevala.
RSE
Kad komponuješ, da li postavljaš prvo harmoniju ili imaš već neku melodiju u glavi, pa onda po njoj postavljaš harmoniju?
GOJKOVIĆ
Ja sam melodičar, kod mene ide prvo melodija, pa onda uz to harmonija. Uglavnom je tako. Vrlo retko imam prvo harmoniju, pa melodiju.
RSE
Kada ti dođe melodija? Kad vježbaš ili kad šetaš?
GOJKOVIĆ
Ti to znaš, ti komponuješ, može ti se desiti da u četiri ujutro ustaneš iz kreveta, nešto ti se vrti po glavi, pa zapišeš četiri takta, pa onda sutradan nastaviš, pa od tog komada onda razradiš celu stvar. Nekad ostane nedelju, dve, tri, pa se vrati i na kraju se isteše da bude kompozicija kako treba, i harmonijski i melodijski. Ali, kažem, ja sam uglavnom melodičar i počinjem od melodije.
RSE
Da li koristiš novu tehnologiju, kompjutere…?
GOJKOVIĆ
Pravo da ti kažem ja sam staromodan – old fashioned. Pišem rukom, kako sam naučio u Berklee, i ne samo kompoziciju, nego i celu partituru za veliki orkestar, pišem je direktno iz glave, bez klavira, bez kompjutera, bez ičega.

Stalno sam negde na putu, svakih deset dana sam preko granice. Mene već godinama interesuje ta muzika – ova genuine, originalna, naša prava narodna muzika, ciganska, vranjanska, balkanska i kako hoćeš da je zoveš. Ima puno ljudi koji u džezu pokušavaju nešto od toga da obrade, napišu, ali to još uvek nije ono pravo. To mene interesuje preko četrdeset godina. Zvali su me ranije i da idem u Guču da budem u žiriju, da sviram i tako dalje, rekao sam im: „Nemojte mene, ja sam džez muzičar; oni odlično sviraju, ne trebam im ja.“ Ali me kopkalo to da napravimo nešto zajedno. Matthiasa iz ENJA i mene je Ilija Stankovic jednom odveo u Guču da par dana slušamo kao gosti. Odemo mi tamo, čujemo i Ekrema i Bobana Markovića i celo društvo. Švabo se raspilavio, kaže: „Ovo moramo da snimimo! Moraš ti s njima to da snimiš.“ Ja rekoh: „Jedva i čekam, godinama sanjam o tome. Ali ne znam da li ću moći to da uradim“. „Hajde“, kaže, „napravićemo eksperiment i snimićemo najbolje od ovih koji sviraju, koji idu malo i u pravcu džeza, da može džezista da upadne i malo improvizira“. Rekoh: „Slušajte, ljudi, ovo će ili biti fantastično ili katastrofa, između toga nema ništa. Ali hajde da probamo“. I onda, odvede me Ilija u Vranje, pošto nisu hteli da dovode Cigane u Nemačku, već da to bude na prostoru gde žive, iznajmili smo Teatar Bore Stankovića – stara kuća, dobra akustika – i na pozornicu namestili celo društvo i nekoliko dana snimali. Kaže Ekrem: „Znaš ti ovu stvar?“ i reče neki naziv za koji nikad nisam čuo. „Hajte odsvirajte, pa da čujem, pa ću negde da upadnem“. I tako smo improvizirali. Oni sve sviraju na uho, ne znaju da čitaju note.
RSE
Ti si s njima uživo svirao?
GOJKOVIĆ
Da, uživo, direktno. Prvi dan smo probali, ja sam imao groznicu i nije mi baš najbolje išlo. Drugi dan je bilo malo bolje, sviramo ceo dan i negde oko pet-šest sati popodne smo već bili snimili petu stvar. Meni je odgovaralo, bila je takva melodija da sam mogao da improviziram. Oni mene pustili i onda me prate. Kad se završilo, svi stali, ućutali, a pored mene stoji Ekrem s onom trubicom, pa kaže: „Gos‘n profesore, bata Dule, sad si naš!“ Prvo su hteli da vide da li ja znam to da sviram. Čuli su oni da sam ja poznati džez muzičar, profesor, ovo i ono, ali – hajde da mi vidimo da li on zna ovo da svira.

Matthias mi pre neki dan kaže: „Imam za tebe novi projekt“. On tako misli, misli, misli, pa dođe sa predlogom. „Šta hoćeš da snimamo?“, pitam. On kaže: „Opet Balkan džez“ i to ovaj put sa džez muzičarima koji znaju da experimentiraju, pa ćemo videti šta će da bude.
XS
SM
MD
LG