Dostupni linkovi

logo-print

Ko god da da gol, moram da ustanem i da se radujem


RSE
Moj gost, uprkos svemu, veruje da će jednom doći nasmejani lavovi. Možda zbog toga i ne želi da obrije prilično lavovsku bradu, izluđujući time eksperte za politički marketing. Kad su svi poverovali da se iz pisca premetnuo u izdavača, i to ne bilo kakvog izdavača, već neobično uspešnog za naše uslove, on se otisnuo u političke vode, postao je jedan od osnivača jedne po svemu vrlo neobične stranke – o čemu ćemo pričati – i naposletku evo ga gde predsedava srpskim Parlamentom, mnogi kažu uspešno, kao da je to radio celog života.

Gospodine Markoviću, da li bi lik poput opisanog mogao da bude inspirativna skica za glavnog junaka nekog vašeg romana ili vi kao pisac u vlastitoj biografiji prepoznajete samo za literaturu nezanimljivog japijevca koji vrtoglavo napreduje u karijeri?
MARKOVIĆ
Ovo „japijevac“ nikako ne može da se svrsta ni uz moj lik, a ni uz moj način karijere. Da, postoje različite karijere, sreća da sam ih sve stvarao sam i da nikako nisu romaneskne, dakle nisu inspirativne ni na jedan način i ne verujem da će ikome služiti kao inspiracija.
RSE
A stoji li iza pisca političar i obrnuto? Ko stoji iza vas?
MARKOVIĆ
Pa iza svakog muškarca stoje dve uspešne žene, tako se uvek govorilo, koliko ja znam, jedna koja je u stanju da trpi da postanete uspešan muškarac i jedna koja je u stanju da nosi to što ste uspešan muškarac. Šalim se. To se ne odnosi na mene, to je moje tumačenje za dramu Vide Ognjenović „Mileva Ajnštajn“. A iza mene ne stoji niko, osim dobrih knjiga, sasvim sigurno. Ne verujem da je u pitanju uopšte nešto što bi se smatralo interesantnom biografijom, možda samo specifičnom vrstom upornosti.
RSE
Iza jednih je nacija, iza drugih mafija, iza njih su njihovi, iza nas su naši.
MARKOVIĆ
Moram da kažem nešto što sam malopre zaboravio. Ja sebe ne smatram uspešnim čovekom i nikada nisam imao taj osećaj. S druge strane, povremeno sam imao veliko zadovoljstvo i sreću – koliko god spadao u ljude koji su sami i stalno su sami – da sam pored sebe često imao mnogo ljudi koji su lako sa mnom delili jednu ideju. Pošto ja nikad ne mešam poslove koje radim – malopre ste pomenuli vreme pisanja, dakle autorskih tekstova, kritičkih tekstova, beletrističkih, pa potom uređivački deo, izdavački deo, posao politika – ti poslovi se nikad se nisu preklapali, dakle ja sam uvek završavao jedan posao i onda počinjao drugi kao neku vrstu izazova, i opet kažem, mnogo ljudi je uvek sa mnom pristajalo da deli taj san koji sam ja sanjao. I možda je ovo neka vrsta zaslužene kazne, otkad sam u politici poslednjih par godina, dakle ne bavim se nikakvim drugim poslom, srećom ne pišem, u biznis se ne mešam.
RSE
Srećom?
MARKOVIĆ
Pa da, ne mislim da je dobro kada pokušavate da radite dve stvari. Mislim da svaku stvar trebate da sednete i da odradite pošteno kao posao. Ne možete da radite dva odjednom. To nije moguće, osim ako s jednim samo ne koketirate ili ako imate male zahteve ispred sebe. Ako hoćete jedan posao da uradite dobro i valjano, onda morate da ga radite dvadeset i četiri sata. Ali hteo sam da kažem nešto drugo. Poslednji san koji sam sanjao, ostvario sam pre pet godina.
RSE
Koji san?
MARKOVIĆ
Snovi se ne dele, pa ni preko radija.
RSE
Izgledalo je kao da hoćete da ga podelite. Na stranu sad vi kao vi, ova priča o tome ko stoji iza koga – iza njih su njihovi, iza nas su naši, iza jednih nacija, iza drugih mafija, je li to vreme u kome je Srbija danas, vreme iz koga zapravo ne izlazi gotovo nikad i kada će to vreme proći, da li mislite da će proći i kako sada iz ove perspektive vlasti gledate na sve to?
MARKOVIĆ
Pa ja učestvujem u jednoj specifičnoj vrsti vlasti, a to je zakonodavna vlast. Dakle, kao što sam za sebe, dok sam se bavio kritikom ili dok sam pisao prozu, govorio – to je i pisalo u mojoj biografiji – da sebe smatram pre svega slobodnim čitaocem, u zakonodavnoj vlasti treba da ste pre svega dobar slušalac, dakle da naprosto čujete šta ljudi hoće, oko čega se spore. I držeći se naravno zakona, jer je to jedini okvir u kom se krećete, pokušavate ljudima da pojasnite da ste ih dobro čuli i da ih naterate da oni jedni druge čuju. To je sve. Ništa više od toga. Velike teme – šta će biti sa Srbijom i tako dalje, ja ne volim velike teme, mislim da se velike teme rešavaju tako što prvo rešite male. Ja retko dajem obećanja, jer volim da ih ispunim. Ispunio sam sva koja sam dao ove godine, politički, u toj vrsti vlasti kao što je zakonodavna, i u tome su mi pomogli svi, dakle i moji protivnici i konkurenti i istomišljenici, dakle svi u Parlamentu, svih 250 poslanika su u tome učestvovali, i odjednom smo se svi suočili sa činjenicom da je u ovom trenutku usvojeno četrdeset i osam zakona za manje od pet meseci, što je nešto više nego celokupna zakonodavna delatnost recimo za godinu dana Parlamenta 2002. ili 2003. godine. Pri tom ne mislim da je 2002. i 2003. godine urađeno malo, već su to naprosto činjenice i sad su svi shvatili – pa da, tako se donose zakoni, jedan po jedan. Dakle, ja ću učiniti sve da se sada konačno urede državni simboli – grb, himna i zastava, i mislim da će posle toga svima biti jasnije – pa to je prvi korak, promeniće se i Ustav. Nije važno ko će ga promeniti, da li neko od nas ili neko drugi. Kad radite s ljudima, važno je naprosto da pokušate da vidite zašto su oni zbunjeni. Opis Srbije danas je da je Srbija pre svega zbunjena. Ne postoji vizija koju deli i manjinski, a kamoli većinski deo Srbije. Postoje različite vrste nezadovoljstva, zbog pre svega neimaštine, nezaposlenosti i to je ono što svi osećaju. Svi znaju da to pripada nekoj tranziciji, ali znali su to i pre četiri godine i očekivali su da će tome doći kraj. Kao kad se razbolite ili vadite zub, znate da će boleti, ali očekujete da će to da bude jedno vreme, dakle ne očekujete, kad izvadite zub, da vas to boli godinama i da nećete moći da vodite normalan život. I sad se ljudi pitaju – da li je to bio zub ili je to bilo nešto opasnije, ima li meni uopšte leka. Ovo i nije vrsta emisije da mi sad govorimo šta će se događati sa Srbijom i koliko je to jedna te ista trauma koja traje godinama, ali je sigurno da u ovom vremenu sada moramo da pokušamo možda još jednom da svako radi svoj posao, za početak. Pri tome ne mislim da ljudi ne treba da se bune, da ustaju, da se udružuju, da imaju svoje zablude ili svoja verovanja, ali makar u međuvremenu da odrade svoj posao. Ja spadam u ljude koje su i pre petnaest godina zvali antikomunistima. Ja sam i tada smatrao da je društveni sistem koji je postojao – koliko god se dobro živelo u tom periodu (1974-6. godine), finansijski dobro – uništio mnoge stvari; nastajale su ideološke borbe, uništio je nacije, stišavao nacionalno, ili raspirivao… Ključna stvar koju mislim da je uništio, to je profesionalizam i sad plaćamo ceh tome i ja sam za to da se prvo profesionalno uradi svoj posao, pa tek onda da razgovaramo o nečem drugom.
RSE
U ovom segmentu razgovora ste zaista govorili kao političar i kao predsednik Parlamenta, a vi ste ovde ipak večeras u višestrukoj ulozi, tako da nam dugujete ipak još malo više pojašnjenja na ovo pitanje koje smo do sada otvorili, ali mislim da imamo prvog slušaoca na vezi:
SLUŠALAC 1
Ja sam Jelena Radović. Postavila bih dva pitanja vašem gostu. Meni se čini da je atmosfera u Parlamentu daleko pristojnija otkada ste vi njegov predsednik, pa me interesuje da li ste vi razlog tome, a ako niste, šta je onda u pitanju? I drugo pitanje, interesuje me vaš odnos s opozicijom u Parlamentu.
MARKOVIĆ
Ja ne verujem, ili bi u najmanju ruku bilo nepristojno da svoju ulogu vidim u tome. Ja sam prvi put u Parlamentu i veliki broj poslanika je sada prvi put u Parlamentu, dakle nikad ranije nisu bili nigde poslanici. Nekih sedamdesetak poslanika je i ranije bilo u Parlamentu. Prvi dan – to je gotovo anegdota – došao je jedan poslanik i kazao mi: „Bože, kako nas lepo dočekuju, svi su prijatno iznenađeni“. Govorio je o jednoj poslaničkoj grupi koja je bila dugo tu. Kaže: „Prišli su i rekli su: ,Svaka vama čast, vi se javljate kad uđete u Skupštinu‘“. „Kako se javljamo?“, „Pa kažete dobar dan“. Ispostavilo se, dakle, ono što se ne vidi na televiziji, da su u nekim prethodnim sazivima sukobi do te mere bili vidljivi ili nevidljivi, ali tako duboki da se ljudi nisu jedni drugima javljali. I sad možete misliti, ni to se na televiziji ne vidi, vrlo je teško sedeti, dakle tu nema dovoljno prostora, komplikovano je, malo je vremena za pripremu rada na zakonima, jedna je vrsta posla koju vi pripremate u poslaničkim klubovima, druga je ona što zahteva ponašanje pred kamerama, jer su svi svesni da se to gleda i sluša, pa tu ima političkog marketinga, i sad ako vam je pri tome još i sve vreme neprijatno i ako oko vas sede vaši neprijatelji, a ne konkurenti, onda je to strašno mučno, valjda se zato i ne dolazi na posao. Pošto se sada svi ponašaju u tom smislu međusobno korektno, međusobno razgovaraju, postoji tu i nekakvo druženje, iako nema se vremena za neko ozbiljnije druženje, nema nekih velikih ekscesa, valjda je sve to uticalo. Ali ja sam skloniji da mislim da je najvažnija stvar koja utiče sada na Parlament činjenica da prvi put u Parlamentu svaki poslanik koji sedi zna da iza njega stoji 11 800 glasova. Dakle, ovog puta su izbori izvršeni tako da nije bilo velikih koalicija. Čak i tamo gde je bilo, osim na jednoj listi gde su bile gostujuće stranke, pa se nije baš tačno znalo koliko ih je, na druge dve liste se tačno znalo unapred odnos šezdeset – četrdeset, to je Nova Srbija, tako da faktički svaki poslanik zna da je baš njegova stranka birana, dakle baš je njegova odgovornost. Kad su izbori bili sporni, pa se uvek osporavalo koliko je ljudi za vas glasalo, ili kad su bile one široke koalicije, unapred se dogovori koliko će poslanika ući, tako da vi ne znate ustvari koliki je boj ljudi za vas glasao. Ta svest da se tačno zna koliko vi ljudi predstavljate, mislim da utiče na sve poslanike, nezavisno od njihove političke pripadnosti i obrazovanja, i mislim da je to najvažnije. A ako slučajno postoji neki moj mali doprinos, utoliko bolje, to znači da je i meni prijatnije.
RSE
Pre nego što odgovorite na pitanje odnosa sa opozicijom, da se zadržimo još malo na ovom prvom pitanju slušateljke. To jeste zbilja stav upravo opozicije u Parlamentu, sa kojom smo mi novinari razgovarali, da ste vi uneli neki novi način odnošenja i sad je to možda upravo to pitanje – da li vam je u tome zapravo pomogla i ta druga strana vaše ličnosti, da ne kažem sada naslov vaše knjige – „Otmenost duše“, koju ima svaki pesnik, ili je u pitanju nešto drugo?
MARKOVIĆ
Ako uopšte postoji moj udeo, on se sastoji u sledećem. Ja sam u prethodnom periodu radio sa neistomišljenicima. Uzmimo samo poslednji period, kao neko ko uređuje knjige sarađujete sa piscima, pisci su uz glumce najsujetniji svet, a pri tom se oni s tim nigde javno ne takmiče pre knjige, dakle potpuno su različiti, kod njih postoji izrazita potreba da budete prvi; što je najnormalnije, da bi se čulo to što ste vi napisali i što ste vi stvorili. Dakle, ja sam naučio da radim sa neistomišljenicima, tako da je meni to prirodno. Ovog puta radim s ljudima koji su suprotstavljenih političkih stavova i ja to ne doživljavam kao nešto neprirodno. Za mene je to nešto krajnje prirodno i onda verovatno tu postoji neko iskustvo.
RSE
Čudna logika. To bi onda značilo da su vaši prethodnici u prošlosti sarađivali samo sa istomišljenicima.
MARKOVIĆ
Ne govorim o prethodnicima, ali ja sam imao i neku čudnu sreću. Mi prvi put imamo stvarno koaliciju. Dakle, svi se uče koaliciji. Kad kažem „mi“, mislim na Srbiju. Imate koalicionu Vladu koja nije unapred neka koalicija, tehnička, nego naprosto kad su se videli rezultati, onda se videlo šta je moguće, pa je izabrana jedna varijanta. Rezultat te koalicije je, kao što znate, manjinska Vlada i to je izazvalo čuđene svih, i onih koji u tome učestvuju. Prvo su se svi čudili tome što to jeste jedna neprirodna koalicija; uzgred budu rečeno nema prirodne, svaka koalicija je neprirodna. Ali ono što je ključno, to je da je to bila manjinska Vlada. Sledeći izbori, sledeće biranje koje je bilo, bilo je biranje za predsednika Parlamenta i ispostavilo se da on, ne samo što je izabran većinski, nego je izabran glasovima svih stranaka, sem jedne. A koliko sam ja shvatio, čak i ta jedna bi možda bila uzdržana – barem je tako zamenik predsednika te stranke meni rekao na ulazu, gospodin Nikolić, da će oni biti uzdržani – ali kad se videlo da sve stranke glasaju za izbor predsednika, onda su naravno glasali protiv i to im ne zameram ni na jedan način. Ali sam se našao u situaciji da kao predsednik Parlamenta budem izabran od strane svih stranaka osim jedne i to mene sad postavlja u situaciju da se pitam – ko je ustvari meni opozicija? Dakle, jedna je opozicija Vladi, dakle Vlada je manjinska pa ima jednu vrstu opozicije, u okviru toga postoji koalicija i opet odnosi u koaliciji, skupštinska koalicija se razlikuje od ove koalicije i u odnosu na to postoji još neka koalicija. Moja obaveza je svakako da vodim računa o svima koji su glasali za mene. A pošto su to faktički sve osim jedne stranke, onda je bilo najlakše voditi podjednako računa o svima zajedno. Dakle, u tom smislu ne osećam da imam opoziciju.
RSE
Vratićemo se Vladi, odnosno pitanju manjinske Vlade, ali imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC 2
Ja sam Rifat Nuri, Pančevo. Gospodin Marković jako dobro vodi Skupštinu Srbije, ali mu zameram to što poslanici, koji su na budžetu, dakle koji žive od novca poreznika, ne budu isključeni kada odsustvuju neopravdano s posla. Moje prvo pitanje je da li će se prilikom pisanja Ustava Srbije dozvoliti nacionalnim manjinama da samostalno uđu u Skupštinu Srbije – znači da se ne šlepaju uz bilo koju stranku – da bi štitile svoja prava i obaveze? I drugo pitanje, kako tumačite sukob na nacionalnoj osnovi u Vojvodini? Mislim da država to hoće malo da stiša, ali ja se plašim da ne doživimo kosovizaciju Srbije.
MARKOVIĆ
Hajmo obrnutim redosledom. Pretpostavljam da vi znate kakav je moj angažman kada su u pitanju međunacionalni odnosi. Meni je strašno žao, na žalost postoji mnogo zainteresovanih – tu ja razumem vaše strahove, jednim delom ih i delim – za to da postoje veći sukobi u Vojvodini. U nekoliko navrata sam ja lično rešavao probleme koji se tiču nacionalnih saveta, o tome sam obaveštavao javnost, učinili smo zajednički da i Vlada tu pomogne, ja sam išao pojedinačno po opštinama i razgovarao, u mađarskom Parlamentu sam o tome razgovarao… Dakle, puno toga je učinjeno, ali na žalost još uvek ima ekscesa. Evo posljednji put pre nedelju dana sam „zloupotrebio“ svoju funkciju VD predsednika i tražio od svih načelnika okruga, od republičkog javnog tužioca, od ministra unutrašnjih poslova, predsednika opština po Vojvodini, tačne izveštaje, jer smatram da ekcesi ne smeju da se guraju pod tepih, kao što isto tako smatram da ne smeju da se zloupotrebljavaju i da se na taj način širi, motiviše, inspiriše potreba za međunacionalnim sukobima. Svi su odgovorili, svi su dali tačne podatke, podaci se slažu, ali mi opet imamo danas neke čudne novinske natpise i to je problem. Inače, prvo pitanje se ne tiče Ustava, tiče se Izbornog zakona. Taj Izborni zakon je već donet. Dakle, jedna od prvih stvari koja je urađena, ustvari bukvalno prvi ili drugi zakon koji je donet je Zakon o izboru poslanika. I jedno od mojih obećanja je također bilo da će biti prirodni prag za nacionalne manjine. To znači da nacionalne manjine odnosno partije nacionalnih manjina i ljudi koji glasaju za njih, potpuno rasterećeno, pouzdano znaju, da nije potreban nikakav cenzus i da predstavnici tih partija sigurno ulaze u Parlament. Time, ne samo što su sigurno u budućem sazivu Parlamenta predstavnici nacionalnih manjina, već ljudi koji su pripadnici nacionalnih manjina mogu slobodno, bez opterećenja, osim kod izrazito brojčano malih, da glasaju i za stranke koje su građanske orijentacije, a da time uopšte ne rizikuju da neće ući i oni koji su predstavnici isključivo onih stranaka koje kao svoj osnovni motiv vide predstavljanje jedne nacionalne manjine i na taj način predstavljaju neku vrstu suženog vidokruga. Tako da, što se toga tiče, predstavnici romske nacionalnosti, mađarske nacionalnosti, sasvim će sigurno rasterećeno moći ubuduće da pristupaju glasanju i mislim da je to veliki napredak. Negde oko dvadeset i pet poslanika u budućem sazivu će biti pripadnici nacionalnih manjina koji uopšte nisu podložni cenzusu i koji će naprosto učiniti bogatijim ovaj Parlament u budućem sazivu.
RSE
Nadam se da je naš slušalac zadovoljan ovim iscrpnim odgovorom. Imamo sledećeg slušaoca na vezi:
SLUŠALAC 3
Želim da pozdravim predsednika Skupštine, znam da je tamo neudobno sedeti, bila sam poslanik 1989-90. godine, na moju nesreću, u toj istoj Skupštini. Glasala sam protiv Ustava za koga sada neki kažu da ne valja, a nije valjao ni tad kad je donet. Inače sam magistar pravnih nauka, Mira Mosurović, koja sam jedina tada, u tom sazivu, bila protiv tog Ustava i protiv određenih idiotskih predloga zakona. Normalno, oni su imali većinu, mogli su da izglasaju recimo i da je danas ponedeljak, sve su mogli da rade, a ja sam bila ta koja je smetala svima. Nakon prestanka mandata sledili su prvi višestranački izbori, ja sam bila jedini delegat na stalnom radu u Skupštini, i kad sam ih zamolila, profesionalno i ljudski, da mi upišu radni staž da se vratim na posao, onda mi je Vladeta Popović, bivši sekretar Skupštine rekao: „To nećeš dobiti, petnaest godina ćeš biti na Birou“. Na Birou sam, na žalost, bila deset godina, doduše on to nije dočekao, posle pet godina je umro. To je i pitanje za predsednika Skupštine – da li on uopšte zna šta mu se u Skupštini dešava? Jer, izbori se održavaju, moj predmet prelazi iz saziva u saziv i sve vreme stoji u fioci. To niko neće da reši. Ja sam deset godina bila na Birou, a u Administrativnom odboru, koji je statusni odbor za rešavanje tih pitanja, svi se prave blesavi.
MARKOVIĆ
U pitanju je, pretpostavljam, upravni spor. Dakle, što se tiče toga da li ja znam šta mi se dešava u Skupštini, naravno da znam, ali ne znam šta se dešavalo 1990. godine. Kao što znate, sad postoje otvorena vrata i molim gospođu da dođe. Ako ne, što je možda mnogo bolje i jednostavnije, može se obratiti šefu mog Kabineta Zoranu Ivankoviću. Pošto kažete da je to proces, dakle postoji neki slučaj, molim vas da ponesete dokumentaciju koja se toga tiče. Ja sumnjam da je to u Administrativnom odboru, jer se Administrativni odbor bavi samo aktuelnim poslanicima, ali moguće je da grešim. Dakle, vrlo mi je važno samo da dobijemo tačne podatke. Šteta je što se niste ranije javili, to će sasvim sigurno biti rešeno. Ne znam da li pozitivno ili negativno, ali će biti rešeno.

Ostao sam dužan da još nešto odgovorim gospodinu Nuriju. On pita zašto ljude koji su stalno zaposleni u Parlamentu, koji su na budžetu, valjda ne izbacujem sa sednice kada preteraju ili kada ne rade svoj posao. Dakle, zaposleni u Skupštini moraju da dolaze u Skupštinu. Govorim o poslanicima. Oni mogu na različite načine da obavljaju svoje poslaničke dužnosti, dakle ne samo u sali za sednice. Sasvim sigurno se ne bi dogodilo da Skupština izglasa četrdeset i osam zakona da ja prekidam sednicu, da tražim da se broje poslanici, da se proveri ko je od njih stalno zaposlen i tako dalje. To bi naprosto unosilo jednu dodatnu nervozu. Ali ja moram da kažem da svi poslanici rade svoj posao.
RSE
Da se vratimo manjinskoj Vladi. Dakle, to što ste rekli, čak ni unutar same koalicije još se mnogi nisu navikli jedni na druge, ima tu često čarki, postoji i taj neki izraz –„razroka Vlada“. S druge strane tu je i podrška Socijalističke partije Srbije (SPS), na koju se opet neke stranke u toj Vladi nisu navikle, a pristale su da se uz pomoć socijalista Vlada formira. Kako ste se vi navikli, kakav je vaš odnos sada prema takvoj Vladi, kako ona funkcioniše?
MARKOVIĆ
Moram da budem korektan i da kažem da ja ne znam kako Vlada funkcioniše. Dakle, ja sam zakonodavna vlast i zakonodavna vlast je dužna da kontroliše Vladu i sve što je rađeno u okvirima zakona, a i mimo toga. Postoji odlična saradnja. Meni je bilo veliko zadovoljstvo da su i u ekspozeu tek izabranog premijera, gospodina Koštunice, i kasnije u onome što sam ja govorio kada sam bio izabran, ti ključni stavovi, a to je odnos Skupštine i Vlade, bili jasno definisani i da tu nema nikakvog spora. Videli smo sada, prilikom polaganja zakletve, poslovi predsednika Republike i Skupštine se skoro nikada ne poklapaju, ali svejedno, dakle on je i posle polaganja zakletve izrekao isti stav, a to je dakle da postoje tri potpuno različita nivoa vlasti. Kada je u pitanju Vlada, po prvi put čujem ovakav izraz. Interesantno je da smo većinu zakona doneli sa oko 140 glasova u proseku. Ne bih bio baš siguran ko sve tačno tu koga podržava, ali u svakom slučaju kad kažem – „manjinska Vlada i da se još nismo svi navikli“, govorio sam o nečem drugom. Setite se pre šest meseci, u tom trenutku nismo imali Vladu, nismo imali Parlament, nismo imali predsednika Republike, tako da faktički nije postojao ni Parlament Srbije i Crne Gore, pa i taj Savet ministara je bio ukočen. Dakle, prosto neverovatno, mi smo živeli u zemlji u kojoj je postojao samo Ustavni sud, a taj Ustavni sud je štitio Ustav za koji svi tvrdimo da je sporan. Dakle, neverovatno je kad ovo izgovorimo da vi nekome kažete da je postojala zemlja. Taj neko će vam reći – pa kakva zemlja, kad niste imali nijednu sigurnu instituciju? Bili su izbori. Posle tih izbora ljudi nisu mogli da se suoče sa njihovim rezultatima i to traje do sada. Dakle, do dana današnjeg naprosto stranke, bilo da su u Vladi, bilo da su izvan Vlade, nikako ne mogu da se suoče s tim šta su stvarno osvojile na izborima i šta to sada znači. Neki bi hteli da se ponašaju kao da su osvojili milion i po glasova, a neki bi hteli da se ponašaju kao da je 700 ili 800 ili 900 hiljada glasova većina, neki bi opet hteli da precenjuju svojih 100 ili 300 hiljada glasova. U međuvremenu su se dogodili i predsednički izbori i sad odjednom vidite da se mi također iracionalno ponašamo i pokušavamo da prenesemo na Vladu ili na Parlament rezultat predsedničkih izbora, što je samo korektiv za to kako ćete se ponašati, kome ćete se obraćati, dakle to je naprosto ta vrsta korektiva, ali ne tiče se parlamentarnih izbora. Sad će biti lokalni izbori i ne bih se uopšte iznenadio da odjednom svi zaboravimo i rezultat parlamentarnih i predsjedničkih izbora i da taj rezultat koji bude na lokalnim izborima i koji je opet drugačiji – kada bi te iste stranke izašle na parlamentarne izbore, dobili biste druge rezultate – ne bi me uopšte iznenadilo da u oktobru počne da se razgovara sa stanovišta lokalnih izbora. Ali dobro, učimo se demokratiji.
RSE
Da, naravno. No, i kada vas pitam to o manjinskoj Vladi i da li ste se navikli, ne pitam vas u ovom trenutku kao predsednika Parlamenta, jer znam da nije na vama da to komentarišete, pitam vas kao političara odnosno funkcionera G-17 plus, stranke koja neprestano ima razne vrste primedbi i na rad Vlade, pa čak i česte – možda je pregruba reč – pretnje da će iz te Vlade izaći ukoliko u njoj sve ne funkcioniše kako treba.
MARKOVIĆ
Jasni su stavovi G-17 plus. Pošto vi više ne možete u javnosti da kažete – ja sad govorim kao čovek, a malo kasnije ću da govorim kao komunista. Dakle, vi naprosto uvek morate da govorite sa stanovišta one funkcije koja je u tom trenutku društveno značajnija, dakle ja govorim sa funkcije predsednika Parlamenta. Tokom predsedničkih izbora ja nisam izgovorio nijedno „za“ niti za jednog kandidata, ali je bilo potpuno jasno koga je stranka podržavala, a to bi podrazumevalo i mene kao potpredsednika stranke.
RSE
Koga je stranka podržavala?
MARKOVIĆ
To je jasno. To je jasno rekla, to je javno saopštila i to nije sporno. U prvom krugu je podržavala Maršićanina, a u drugom Tadića. Prva je rekla da podržava Tadića, pola sata po završetku prvog kruga.
RSE
Mnogi su rekli i pre prvog kruga. Pre nego što su se znali rezultati, neke stranke u Vladi su rekle da je Tadić kandidat koga će podržati.
MARKOVIĆ
Ne govorim sad o drugim strankama, govorim o G-17 plus. Ali ja kao predsednik Parlamenta, svejedno što sam potpredsednik stranke, nijednog trenutka nisam izgovorio „za“ niti za jednog kandidata. Jer, obaveza predsednika Parlamenta ili predsednika Skupštine u Srbiji jeste da raspiše izbore i da onda vodi računa o njihovoj regularnosti. Kada to nisu stranački izbori, nego izbori za ličnost, kao što su predsednički izbori, njegova je obaveza da ni na jedan način ne utiče. Kao sudija, ne smete da navijate na fudbalskoj utakmici. Svejedno što vi možda navijate za Zvezdu ili za Partizan, ali ako sudite u tom duelu, morate poštovati pravila fudbala. Ovde je isto. Moram da kažem da su svi kandidati, dakle šest kandidata iz prvog kruga, koji su se ponašali prema zakonu, dakle nisu izlazili iz okvira kampanje, nisu obećavali ništa protivustavno – ostali su obećavali – i dva kandidata iz drugog kruga, pošto sam bio u kontaktu sa svima njima, vrlo su zadovoljni time što odnos bio nepristrasan. Pošto ja na ovom mestu prvi saznajem rezultate izbora, ja sam se u osam i dvadeset čuo sa gospodinom Tadićem, par minuta posle toga sa gospodinom Nikolićem i obojici sam čestitao na broju glasova koje su osvojili, nisam im čestitao niti na pobedi, niti na porazu. To je bio jedan lep trenutak. Dakle, obojica su bili zahvalni što nije navijano, jer je onda njihova uloga također čistija. Kad prođe malo vremena od svih političkih strasti, mislim da su ljudi zadovoljni kad vi jedan posao radite kako valja, svejedno što im se u jednom trenutku čini da je to na njihovu štetu.
RSE
Već smo konstatovali na početku emisije odnosno naša prva slušateljka koja se javila je konstatovala u kojoj meri ste vi dobri u izvršavanju funkcije predsednika Parlamenta.
MARKOVIĆ
Ja bih da sačekamo da odem sa te funkcije, pa onda da sudimo.
RSE
Kažem to zato što biste mogli sad malo da izađete iz te uloge, pošto nam ode emisija u vašem istrajavanju lojalnosti svojoj funkciji. Ja sam htela da vas pitam pre svega kao čoveka koji je toliko godina bio u opoziciji, dakle što se tiče takve manjinske Vlade kakva jeste, što se tiče odnosa sa socijalistima, što se tiče nekih novih snaga koje se pojavljuju na političkoj sceni, što se tiče neprestanih problema koje pojedine ličnosti, visoki funkcioneri vaše stranke, imaju u političkom i javnom životu…
MARKOVIĆ
O njima oni govore kad je u pitanju stranka. Stranka je imala svoj program, ona je nešto obećala građanima i mnogi se nisu pitali kako će sada to sve da ostvari. Naročito nakon što je osvojila pola miliona glasova, ne može da se ponaša kao neko ko je osvojio milion. Prosto je neverovatno, i to se ne odnosi samo na G-17 plus, već i na mnoge ljude, govorim dakle o ljudima, ne o celim strankama, da uspevaju da ostvaruju svoja predizborna obećanja, da ih ostvaruju vidljivo i to je jedan deo zbog kojeg se ljudi ponose. S druge strane, što biste vi razlikovali šta ko u Vladi radi, pa delite i zadovoljstvo i nezadovoljstvo sa drugima, i sa građanima i sa strankama. Ono što je bitno, ja nemam primedbi u Parlamentu, saradnja je korektna i u toj saradnji se zbilja ne vidi, niti se prenosi ova podela koja postoji na stranke koje podržavaju ili ne podržavaju Vladu.
RSE
Gospodin Marković ostaje dosledan svojoj ulozi predsednika Parlamenta, neće mnogo toga da nam otkrije, neće da nam otkrije šta biva kad čovek dođe na vlast i iz koje vizure gleda…
MARKOVIĆ
Izvinite, da vas prekinem, pošto je ovo ćaskanje, ja nisam čovek koji voli da se svađa. Najmanje volim da se svađam kada sa druge strane vaš konkurent ne može da vam odgovori. Dakle, u ovom trenutku nas dvoje sedimo ovde i govorimo u eter i bilo bi nekorektno iznositi ma koju vrstu neslaganja na koju niko ne može odgovoriti. To je neravnopravno.
RSE
Ne, taman posla, to je čak zabranjeno u ovoj emisiji. To ide i u našoj reklami za ovu emisiju u kojoj nema svađanja i nema opanjkavanja drugih ljudi. Ja sam samo htela jedan drugi, malo ličniji stav. Da otvorimo malo temu Kosova; ovih dana je inače ta tema aktuelna, pošto se tamo također dešavaju izbori, jedni pozivaju Srbe sa Kosova da u njima učestvuju, drugi ne.
MARKOVIĆ
U Srbiji je to uvek tako, uvek ima izdajnika. To je nekako naprosto naš usud. Ili se neki ljudi karakterišu kao izdajnici ni krivi, ni dužni, toga smo se naslušali. Naš stav je jednostavan i jasan. Kada je u pitanju izlazak na izbore, država Srbija će svakako donijeti odluku. Vlada je odluku donela danas, vrlo jasnu, ako sam ja dobro čuo na vestima šta je rekao gospodin Koštunica. Ako bude traženo, Skupština će naravno imati svoj stav, mada je ovo dnevno pitanje i o tome odlučuje Vlada. To je teritorija koja je pod jednom vrstom protektorata, dakle na osnovu Rezolucije 1244 ima specijalan status i tu ne važe uobičajena demokratska pravila. Stranka G-17 plus naravno ima svoje odbore po enklavama i severnom delu Kosova, ali joj ne pada na pamet da ide sama na izbore. To naprosto jeste državno pitanje, to je mnogo više od dnevne politike i treba razdvajati te izbore od izbora koji će se dešavati u Srbiji.
RSE
Mediji su zabeležili da ste vi prvi predsednik Parlameta i prvi predsednik Republike (bili ste VD) koji je boravio na Kosovu od juna 1999. godine, odnosno od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo. Vi ste u jednom intervjuu na pitanje novinara – zašto ste uskršnje praznike ove godine proveli na Kosovu, rekli da ste tamo otišli da se pomolite za svoj narod.
MARKOVIĆ
Sa svojim narodom. To je tačno. Ja sam imao nesreću, ali moja nesreća je bila najmanja, nesreća drugih je bila mnogo veća, u trenutku kad sam izabran za predsednika Parlamenta, da je sticajem okolnosti to u tom trenutku značilo da morate da vršite i dužnost predsednika Republike. Ja sam tada rekao da ću raditi svoj posao u skladu sa zakonom, Ustavom i Poslovnikom, a kad je u pitanju mesto šefa države, zna se moj lični politički stav – da se šef države postaje ili rođenjem ili neposrednim izborima, i ja sam se zbog toga tada obavezao da ću vršiti sve obaveze, a da neću koristiti nijedno ovlašćenje. U tom trenutku je to delovalo lako – govorim pre svega o ovlašćenjima – a već nedelju dana kasnije se ispostavilo ono najteže što može da vam se dogodi kad ste na tom mestu, a to je nešto što se tiče stabilnosti i bezbednosti. Nekoliko dana kasnije se desio pogrom na Kosovu i onda sam ja mora da, ne samo učestvujem, već i da iniciram sastanak Vrhovnog saveta odbrane, da se donese čitav niz odluka koje su delom poznate javnosti, delom nisu. Onda su vaše kolege novinari odmah pitali hoću li ići na Kosovo, ja sam rekao: „Naravno“. I pošto je uobičajeno da političari ne ispunjavaju obećanja, to me posle toga niko nije pitao. Desio se pogrom na Kosovu i onda su se desili incidenti u Nišu i u Beogradu, oni veliki, sa paljevinom džamija, što je moglo da preraste u nešto još teže, iako je i ovo dovoljno teško, bili su i neki drugi incidenti, i ja sam odmah pozvao sve predstavnike crkava da razgovaramo o tome. Tada je ispred Srpske pravoslavne crkve došao vladika Artemije i zamolio me da dođem na Kosovo. Ja sam rekao da ću doći prvom prilikom, za prvi praznik, ali dajte da sad rešimo ove probleme. I bilo je simpatično, kada sam se našao u Gračanici da dočekam Uskrs, onda mi je neko iz pratnje vladike Artemija rekao: „U trenutku kada ste obaćeli da ćete doći, nama je bilo neprijatno da vam kažemo da znamo da nećete, ali nam je u tom trenutku godilo i to što hoćete da obećate da ćete da dođete“. Ja ne mislim da je to nešto posebno značajno, mislim da je to opis posla. I tada sam rekao da ja radim svoj posao. Ako ste predsednik Srbije, posao vam je da idete po celoj Srbiji i da idete tamo gde je najteže. I naravno da sam išao za Uskrs u Gračanicu i tamo sam saznao da sam ja, ne samo prvi predsednik Skupštine i predsednik Srbije koji se pojavio na Kosovu posle juna 1999. godine, već se ispostavilo da sam posle mnogo dužeg niza godina neko ko nije došao helikopterom; predsednik Srbije pre toga nije dolazio na Kosovo odnosno dolazio je helikopterom povodom neke proslave pre nekih petnaest-šesnaest godina. Moram da kažem da su moju posjetu ljudi dobro prihvatili. Ispostavilo se da oni mnogo realnije sagledavaju stvari nego što se o njima mitski ovde govori. Ja sam se istog pravila držao i kasnije i ispostavilo se da je to proceduralno – to naravno novine nisu zabeležile i dobro je što nisu – nekad još komplikovanije. Povodom ulaska Mađarske u Evropsku uniju (EU) i činjenice da veliki broj pripadnika mađarske nacionalnosti živi u Srbiji, najprirodnije je da imate najbliže odnose sa Mađarskom i ja sam na poziv predsednice mađarskog Parlamenta bio u mađarskom Parlamentu, gde sam naravno razgovarao i o problemima koji postoje. I tada se ispostavila da nikada nijedan predsednik srpske Skupštine i nijedan predsednik Srbije nije kročio u mađarski Parlament. Ali to ima sad i jednu lepu dimenziju, koja je sve nas šokirala: kad sam izašao iz kola, morao sam da ustuknem jer su počele da sevaju neke sablje. Pošto je to bio prvi put da neko tog ranga iz Srbije dolazi u mađarski parlament, aktiviran je protokol koji nije bio aktivan nekoliko desetina godina. To je neka igra sabljama s kojom vas prate valjda mađarski gardisti sve vreme dok ste u Parlamentu. Ja sam proveo u Parlamentu nekih deset sati i kako izađete iz neke sale, ispred vrata vas dočekaju gardisti i ceo taj protokol traje do sledeće sale u koju ulazite. To je snimala mađarska televizija kao spektakl, pošto godinama nije viđeno. Dakle, mnogo stvari čovek uradi prvi put, međutim mnogo je važnije kako ih uradi. Meni je interesantno nešto drugo. Nisam pravio veliku pompu, nisam vodio ekipu novinara, mislio sam da to nije neophodno, samo sam se pojavio u Gračanici i pošto je to bilo vidljivo, postojao je neki televizijski prenos same liturgije, zvala je vaša koleginica s nekog radija i prvo pitanje je bilo: „Kako ste putovali?“. Na što sam ja pitao kakve to ima veze. Pitanje na Kosovu je kako ljudi idu na posao, kako deca idu u školu. A to kako putuje predsednik Republike, on uvek putuje bezbedno. U ovoj zemlji se tragedije dešavaju tako što premijera ubiju na vratima Vlade, ali se ne dešava da ubiju predsednika na putu po njegovoj zemlji, to je malo apsurdno. Prema tome, potpuno je svejedno kako sam ja putovao, već je bitno kako se ti ljudi kreću i kako putuju. Mi smo naime počeli od nekih realnih problema, problema koje realno treba rešavati, da pravimo mitove i onda zaboravimo da je neophodno postavljati ta stalna pitanja. I to je veza između politike i književnosti. Meni je svaki put bilo interesantno – pošto sam se ja bavio istorijom – kako je moguće da je postojala redovna linija između Atine i Aleksandrije, ako znate da je to sa našeg dašanjeg stanovišta bio čamac? Koja je to neverovatna hrabrost da vi sednete u nešto što je čamac, što ima samo veslo i da veslate preko Sredozemnog mora i da je to pri tom redovna linija? To je ta vrsta ozbiljne hrabrosti i to čini Grčku i iz toga onda lako nastaje filozofija. Moj pristup je takav i u Srbiji. Dakle, šta je ono što vi radite svakog dana, imajući u vidu veliku ideju, imajući u vidu ideju funkcionalne države, ali šta vi morate da odradite svakog dana, vi kao novinar, ja kao predsednik Parlamenta i tako dalje. E, zato nema mogućnosti da se rade dve stvari odjednom.
RSE
U svakom slučaju, što se tiče vaše posete Gračanici, iako nije bilo mnogo medijske pompe oko toga, bez obzira dakle što je nakon toliko mnogo vremena konačno neki funkcioner otišao na Kosovo, bilo je zapaženo i zabeleženo da tamošnjem narodu to jeste značilo mnogo. U ovom trenutku imamo na liniji slušaoca:
SLUŠALAC 4
Kraj telefona Petar Varniju iz Novog Sada. Prvo kao mlad čovek, mađarske nacionalne pripadnosti, koji je boravio u Đakovici, na Kosovu, petnaest meseci, želim da pozdravim činjenicu što je gospodin Marković boravio i u Mađarskoj a i u Gračanici. Htio bih da postavim gospodinu Markoviću jedno konkretno pitanje. Da se okrenemo lepšoj temi, a to je književnost. Pitanje glasi – kako se može doći do vaše proze?
RSE
Činjenica je da se ni u jednoj knjižari, čak ni „Stubova kulture“, ne može naći ništa vaše.
MARKOVIĆ
Dve moje najznačajnije knjige koje sam objavio su „Morali bi doći nasmejani lavovi“ i „Otmenost duše“. „Morali su doći nasmejani lavovi“ je knjiga priča, ona je objavljena u Zagrebu 1983. godine, što je bio rezultat tada u to vreme nekog svejugoslovenskog konkursa, i to je rasprodato do 1985. godine. „Otmenost duše“ je objavia beogradska „Prosveta“ 1989. godine i to je također rasprodato. Problem je u tome što ja više ne objavljujem knjige, jer, kako sam rekao, ne mešam dva posla. Uvek me je to malo nerviralo kada ljudi koji se bave politkom objavljuju svoja književna dela, ali to je lični izbor. A pri tome ja imam izdavačku kuću, pa ako verujem u to što pišem, glupo je da dam drugome da on na tome zaradi, a ako ne verujem, onda opet što uopšte da objavljujem. Glavni urednik moje izdavačke kuće, gospodin Gojko Božović, insistirao je, ali sad vidim da je i on digao ruke, da objavimo moj roman koji postoji u rukopisu iz 1991. godine, koji je tad bio pripremljen za „Prosvetu“; to je bila i moja ugovorna obaveza, ali onda se sve raspalo, kao što se sećate. Pretpostavljam da se i „Otmenost duše“ i „Morali su doći nasmejani lavovi“ mogu naći samo u bibliotekama, ali ja zbilja ne želim ni večeras da pričam mnogo o književnosti. Hvala vam na lepom interesovanju, ali mislim da večeras naprosto moram da pričam sa mesta na kome se sada nalazim, to je moja obaveza.
RSE
Ne, nalazite se u beogradskom studiju Radija Slobodna Evropa i odgovarate našim slušaocima.
MARKOVIĆ
Reći ću vam nešto drugo. Otišao sam na utakmicu Zvezda-Partizan, negde u martu, početkom aprila; gospodin Tadić je sedeo iza mene, dakle u tom trenutku nije bio na funkciji, i pitao me za koga navijam. Odgovorio sam: „Da budemo iskreni, ko god da da gol, moram da ustanem i da se radujem“.
RSE
Zaboga, pa vi ste zaista preozbiljno shvatili tu funkciju.
MARKOVIĆ
Naprosto kad se nalazite na jednoj ovakvoj funkciji, koja je najviša zakonodavna funkcija, vi ili to radite stvarno do kraja – znači predsednik ste na svakom mestu, u tom smislu nema opuštanja, malo toga se vidi javno, ostalo se ne vidi – ili nemojte da radite taj posao. Kad nije u pitanju neko ko vam je drag ili neko s kim ste u kontaktu, svi žele da on radi svoj posao i tu se niko ne razlikuje. Predsednik Parlamenta ne sme da se razlikuje od žene koja prodaje u pekari. Dakle, ja kad uđem u pekaru i kažem dobar dan, hoću da mi se neko ljubazno obrati, svako od nas to želi, i da me usluži. Šta je sa tom osobom, kakva je njena prošlost, kakva je njena budućnost, to nas ne zanima, ona je u tom trenutku na tom mestu. Ona ima malu platu i radi osam sati. Ja imam veliku platu i radim dvadeset i četiri sata. Niko me nije terao. Ako želim da pričam o književnosti, ako želim da pričam o nečem drugom, ako hoću da zaboravim da sam predsednik Skupštine, ako hoću da uđem u svađu među poslanicima ili među strankama, to je jednostavno, dovoljno je da napustim ovo mesto. Tako moramo svi da se ponašamo.
RSE
Ipak moramo da se pozabavimo i onim po čemu ste vi veoma poznati, dakle po vašoj izdavačkoj kući „Stubovi kulture“. Na vašem sajtu se piše: „Projekat izdavačke kuće ,Stubovi kulture – Vreme knjige‘ otpočeo je 6. jula 1993. prevashodno kao beletristički, da bi za tri godine prerastao u kulturološki i istoriografski projekat“. Onda citirate Eliotove maksimu da se „tradicija ne može naslediti, već se ona stvara napornim radom“. Mislim da se ovo nekako uklapa u tu vašu strogost predsednika Parlamenta, pa ćete valjda moći, oslanjajući se na Eliota, da nam malo objasnite situaciju sa „Stubovima kulture“.
MARKOVIĆ
To je projekat u kome je učestvovalo mnogo ljudi. Ono što je interesantno, postoje pisani dokazi, dakle neposredno pre osnivanja kuće postojao je jedan tekst koji kaže šta će ta kuća biti. Danas deluje smešno ako kažemo da je te godine objavljeno dvanaest knjiga, ali tad je to bio bum, to je bila 1993. godina; tada niko nije objavio ni pet, tako da je objaviti dvanaest bio bum. Ali ključna poruka je glasila da mora da se promeni kulturni obrazac i da će promena kulturnog obrasca učiniti prvo da se drugačije profilišu bibiloteke i izdavačke kuće. To je delovalo kao utopija i dobro je što je zabeleženo, jer se onda vidi svesna namera i to kako se stvara tradicija. U tom tekstu je također rečeno da će to uticati na promenu društvenog obrasca, a ako to ne bude dovoljno, onda će ljudi okupljeni oko kuće učiniti da dođe do promene društvenog obrasca. Tako rečeno, to je bilo utopija, ali za par godina, kao što znate, veliki broj kvalitetnih autora – dakle to nije zasluga ni kuće, ni njenog vlasnika – učinio je prvo da književnost sa ovih prostora bude prisutna u Evropi i da bude prevedena, da postane tiražna. U međuvremenu su mnoge druge stvari uticale, nekoliko izdavačkih kuća se jasno profilisalo, promenjeni su kulturni obrasci, a onda se u jednom trenutku dogodilo da su neki od tih autora – jer ono što se dogodilo u književnosti, bilo je neophodno i u istoriografiji i u ekonomskoj nauci pre svega – poželeli da se uključe i u društveni život i da utiču na promene i sticajem okolnosti su uticali više nego značajno. Tako da danas na društvenoj sceni, a 2000. godine mnogo više, bio je veliki broj autora te kuće.
RSE
Tu postoji neka, da li koincidencija ili šta je, da je jedna ekipa koja je stvarala „Stubove kulture“ na samom početku, posle bila i neka osnivačka ekipa G-17 plus pre nego što je ona postala stranka.
MARKOVIĆ
Ne. U ekipi koja je stvarala „Stubove kulture“ su Ceca, Maca, Saša i Peđa, dake to nije to. Ali 1996. godine se nešto valjalo ulicama Beograda, a to su bili protesti povodom onih krađa na lokalnim izborima. I pošto novine moraju da pišu, a ništa se drugo nije dešavalo osim toga, onda su pisale o srpskom Havelu, o tome da li će postojati srpski Havel, što je bilo potpuno neprimereno.
RSE
A time se najčešće mislio Dušan Kovačević.
MARKOVIĆ
Pa mislilo se na mnoge, pominjali su se mnogi, pa i Dušan Kovačević, pominjali su se mnogi ljudi iz kulture nespornog značaja. Naime, zahvaljujući gospodinu Mrđenu, koji se toga prvi setio, u kući stoje slike autora, i jedan autor koji je tada bio nov autor, jedan mladi ekonomist, došao je u kuću da se dogovori oko jedne knjige i rekao: „Pa vi imate sve Havele“. Ja kažem: „Ne razumem“. „Svi ljudi koji se pominju kao srpski Haveli su već vaši autori“. Ja kažem: „Pa šta s tim?“. Kaže: „Pa to je velika politička moć“. Odogovrio sam: „Samo ako se upotrebljava“. „Da, da, ali treba“. Ja kažem: „Pa dobro, što vi ekonomisti to ne uradite, pa kažete – prvo treba da se promeni sistem, inače je besmisleno sve što vi pišete o ekonomiji“, uzgred budi rečeno, neki od njih su to uradili kasnije.
RSE
A s obzirom da u tom mladom čoveku prepoznajemo Mlađana Dinkića, eto odgovora na moje pitanje.
MARKOVIĆ
Recimo. Postoji veliki broj istoričara, pravnika, ekonomista, kao prevodioci i neka sveštena lica, u svakom slučaju dogodilo se da jedan veliki broj njih kasnije učestvuje i u projektu jedne ekspertske mreže. Mnogi naravno više ne, jer su to ljudi koji se više ne bave politikom, pa se ni sada ne bave politikom, ali to je bilo jedno drugo vreme, to se sve dešavalo – moram da podsetim vaše slušaoce – krajem prošlog veka.
RSE
Imamo slušaoca na vezi:
SLUŠALAC 5
Dozvolite mi tri-četiri pitanja za gospodina Markovića, biću kratak i precizan koliko je to moguće. Gospodine Markoviću, veoma vas uvažavam, vas lično, međutim imam zamerki spram jednog dobrog dela predstavnika ovog naroda. Ponašaju se, stvarno mi je žao što moram tako da se izrazim, ali u najmanju ruku kao goveda, a ja ih plaćam. Morate da uspostavite jedan kodeks ponašanja u Skupštini. Ako nisu prisutni na svom poslu, onda nema plate. To je jedno. Drugo pitanje, da li slučajno znate u zadnjih pedeset godina ijednog američkog predsednika koji nije ratovao na ovoj planeti i koliko je miliona ljudi zbog toga moralo da strada, u ime koje to demokratije? Treće pitanje, znate li ko je osnovao Radio Slobodnu Evropu, s kojom namerom, s kojim ciljem i ko je plaća? I četvrto pitanje, ako ste demokrata, a nesumnjivo da jeste, i poštujete i uvažavate manjine, zašto mene cimate, bez da me pitate, u tu Evropu? Ako je vama stalo do Evrope, ili oni kojima je stalo, spakujte kofere i izvolite.
MARKOVIĆ
Na neke stvari mogu da odgovorim, na neke ne mogu. Dakle, pitanje ko je osnovao Slobodnu Evropu je pitanje koje ćemo uputiti našim domaćinima. Ja ovde gostujem, kao što ste i vi gostovali ova dva-tri minuta i stvarno nemam potrebe da znam tačno te podatke.
RSE
A ja ću ga proslediti tamo gde se zna, pa ćemo odgovoriti na sajtu.
MARKOVIĆ
Mislim da u drugoj polovini 20. veka nije bilo nijednog američkog predsednika za čijeg se mandata nije vodio neki rat, ali to nije posao predsednika Skupštine, to je stvar međunarodne zajednice. Pretpostavljam da vi mislite – lako je poslanicima, pretpostavljam da se ponekad vidi na televiziji da neki kao da zadremaju, ali hajde da malo razumemo i poslanike. Hoću da vam kažem da oni često trpe torturu, od vazduha, pritiska, vremena… Rade oni neke korisne stvari tom prilikom, a jedna od njihovih obaveza je da sede, što je krajnje neudobno. Hoću da vas uverim da najveći deo poslanika svakako radi svoj posao i radi ga u interesu onih koji su za njih glasali. Različiti ljudi su glasali za različite stranke. To se rešava Poslovnikom. Evo ja mogu da pokrenem inicijativu da se na neki način strožije postavi Poslovnik prema ljudima u sali, pretpostavljam da na te poslanike mislite, ali ništa više od toga. Dakle, predsednik Skupštine predstavlja Skupštinu i radi čitav niz stvari, ali ne može da uređuje odnose u sali, o tome brine Administrativni odbor, o tome je malopre govorila i gospođa koja je bila u Skupštini pre nekih petnaest godina. Kada je u pitanju Evropa, ja nemam ništa protiv vašeg stava da se u ovakvu Evropsku zajednicu – pretpostavljam da na to mislite – ne ide, a isto tako spadam u ljude, kao što znate, koji su za to da se ubrzano ide ka Evropskoj zajednici. Ali nisam siguran da i vi i ja dobro znamo šta to tačno znači. Mene brine što se većina građana ove zemlje olako izjašnjava o tome. Govorim i o onima koji kažu – hajdemo u Evropu i onima koji kažu – ma ne, super je da ostanemo tu gde jesmo. Dakle, govorimo o sistemu, država naravno već jeste geografski u Evropi, to nije sporno. Mene interesuje nešto drugo, ono što je sistemski dobro urađeno, što je dobro postavljeno, tržišno, proizvodno, zakonski, u Evropi, mene interesuje da mi to uspostavimo kod nas, jer to donosi dobro građanima tih zemalja. Da li će posledica toga biti da ćemo mi ući u Evropu ili ne, meni je to manje interesantno. Meni je važnije da mi uredimo sopstvenu državu. U Evropi, kao što znate, postoje zemlje koje su se lišile dela suvereniteta da bi učestvovale u EU i to po različitim nivoima, od pravosuđa, vojske, tržišta, monetarne nezavisnosti i tako dalje, ali su one pre toga svakako bile uređene države. Mene to interesuje i moj politički angažman je da mi uredimo našu državu. Svejedno da li govorimo – idemo u Evropu ili ne idemo u Evropu, to ne može da nam služi kao opravdanje da imamo neuređenu državu. Ja pretpostavljam da vas boli, kao i mene, kao i gospođicu Natašu koja sedi sa mnom kao viditelj, kao i gospodina koji radi u tehnici, što mi živimo u državi koja nema granicu, koja nema vlast na celoj teritoriji, koja nema nesporan Ustav, koja uopšte nema grb i himnu (ima zastavu po preporuci, pa hajte onda da imamo i grb i himnu). Dakle, mi uopšte nemamo osećaj uređene zemlje i to uliva nesigurnost. Ja ne znam kakvo je vaše socijalno stanje. Ja sada živim sasvim uredno u jednom stanu od sto kvadrata, ali sam devetnaest godina bio podstanar i taj osećaj nesigurnosti je nešto najgore što mi se dešavalo u životu. Dakle, dobro je da čovek živi u svom stanu. Nije važno kakav je on, ali u svom stanu. To znači urediti državu. I mislim da svi mi moramo da učinimo sve po tom pitanju. Evo vidite, ja kvarim emisiju zastupajući ovakve stavove i ponašajući se prevashodno kao predsednik Parlamenta, u nekoj stabilnoj državi možda ne bih morao posle osam sati da se ponašam kao predsednik Parlamenta, ali u ovoj moram. Mislim da je to obaveza svih nas i strašno je važno da se zbog toga ne svađamo, strašno je važno da mi jedni drugima ne zameramo. Dakle, pretpostavljam da vi i ja imamo različita politička gledišta, ali neki ciljevi su nam zajednički. Hajdemo da uradimo da ti ciljevi budu zajednički. Neko me je pitao na početku ove večeri kako ja sa opozicijom i ko je meni opozicija. Ja to ne znam. Ja sam neko ko je pozvao šefove svih poslaničkih grupa da se dogovorimo oko deset pitanja i onda je u jednom trenutku jedan od tih šefova rekao: „Ja ne mogu kao opozicija“. Ja sam mu rekao: „Izvinite, jesmo li se svi složili oko ovih pitanja da su to državna pitanja? Vi možete da budete opozicija vlasti, ali ne možete da budete opozicija državi. Onda nemate pravo da sedite u ovom Parlamentu“. I sa tim gospodinom sad odlično sarađujem. Mi smo apsolutno na suprotnim političkim stranama, ali od tada odlično sarađujemo. Oko nekih stvari naprosto ne sarađujemo i onda nema potrebe da se međusobno svađamo ili ubeđujemo oko toga, jer se tu razlikujemo, ako oko drugih stvari sarađujemo. Svako u svom političkom interesu, ali sarađujemo. Kao što na poslu radite s ljudima s kojima niste istomišljenici, ali samo ako zajednički odradite taj posao, imaćete platu. To je potpuno jasno i tako mora da bude i u državi. Tu ne treba neka velika mudrost, dovoljno je da imamo na umu da je u državi neophodan, red, zakon, poštenje, znači da pošteno radite svoj posao, uvek će postojati i oni drugi. Ne smete svoju glavnu energiju na političkoj sceni da trošite na svađu nego na dogovor i to je sva mudrost politike. A inače, što više uredimo državu, to će manje politika na nju uticati, to je potpuno jasno, uticaće samo na jedan mali segment. Uzgred budi rečeno, posle tri meseca vođenja Parlamenta, rekao sam to podnoseći tromesečni izvešaj i vrlo sam zadovoljan time, kad se sumiralo šta je sve urađeno, urađeno je mnogo toga dobrog. Neke stvari koje sam želeo nisu urađene, ali je ključno to da je meni politika i dalje dosadna. Ja se nadam da će većini biti dosadna. Dakle, uradite svoj posao i idete kući. Ne verujem da vam je zanimljivo da ga radite. Zanimljivo je nešto drugo, ono što ćete raditi sa svojim detetom, sa svojom ženom ili sa svoj suprugom, ono što volite da čitate ili da gledate, to je zanimljivo, a posao je samo izazov.
RSE
Ali zanimljivo je i to kako ste vi od iz jednog toliko zanimljivog posla, posla pisce, izdavača, stvaraoca, prešli u taj dosadni posao politike. Šta je to što vas je motivisalo?
MARKOVIĆ
Rekao sam da sam imao san i napisao sam kako će izgledati, ostvario se, ostvario se preko svake mere. Dakle, knjige mojih autora su prevedene u preko pedeset zemalja, na trideset i pet jezika, to je bilo obećanje. Želeo sam da vidim da to uspe, želeo sam da svi ti ljudi prežive. I kad sam govorio povodom godišnjice kuće 2001. godine, rekao sam da je najveći uspeh što je nekih 150-200 ljudi, posredno, neposredno, autori, zaposleni, u tim najtežim vremenima preživelo normalno. Nisu bog zna kako živeli, ali su preživeli možda sa manje trauma od drugih ljudi i to je najveći uspeh. Dakle, jedan san je završen. Ja sam želeo da se to uspostavi na kulturnoj sceni i uspostavljeno je, kažem preko svake mere, čak i evropski preko svake mere. Po tim knjigama se snimaju filmovi, izvode se pozorišne predstave, postoje na različitim jezicima… Niko od tih ljudi nije bio ni približno ugledan kada je sve to počelo. Čak i oni koji su imali neke tiraže – to su bili neverovatni tiraži od dve hiljade primeraka ili je postojala nagrada, kao što je recimo „Andrićeva“, za Petkovića ili za Albaharija – nisu bili etablirani. Sve je to završeno i tu više nije bilo izazova. Inače, to moraju da rade mladi ljudi, ljudi koji su u centru toga. Sad je na mom mestu čovek koji je daleko više, nego što sam ja pre dvanaest godina, vodeći kritičar, jedan od najozbiljnijih esejista, sjajan stvaralac, odličan urednik, Gojko Božović. Nema nikakve veze to što sam ja vlasnik, tu kuću urednički vodi Gojko Božović.
RSE
Naravno, ali pitanje je bilo zašto ste se odlučili za dosadnu politiku. Ali evo da krenemo na nešto laganije teme, mada se možda vama neće tako učiniti. Moram da kažem da ste vi čovek za koga se ne vezuje gotovo niti jedna afera, što je prosto fenomen na političkom nebu Srbije, no jedna je postojala. Imam tu vest ovde pred sobom: „U poštanske sandučiće u centru Beograda, tokom prethodne večeri, ubacivan je letak sa fotografijom na kojoj su zajedno potpredsednik G17 plus Predrag Marković, komandant Srpske dobrovoljačke garde Željko Ražnatović Arkan, nekadašnji načelnik Resora javne bezbednosti MUP Srbije Radovan Stojčić i ruski pisac Eduard Limonov. Oni su fotografisani ispred centra za specijalnu obuku Srpske dobrovoljačke garde u Erdutu“. Onda su danima išle te fotografije i danima se o tome pisalo. Mi smo čuli i odgovore na ta pitanja, vi ste objasnili o čemu se radi, ruski jezik je vaš jezik, vi ste bili prevodilac. Šta se tu zapravo dešavalo?
MARKOVIĆ
To nije inače ništa neobično. U jednom trenutku sam ja zamoljen od gospođe Radmile Mećanin, koja je trebala biti prevodilac, gospodina Limonova koji je inače odličan pisac, a tada bio gost u Beogradu, i tadašnje „Borbe“, da budem prevodilac, jer se gospođa Mećanin razbolela. Limonov se inače tada još nije bavio nikakvom politikom. To je organizovano u ono vreme raspada Jugoslavije, trajao je rat u Hrvatskoj. Dakle, gospođa Mećanin me je zamolela da je zamenim i ja sam bio s njima na tom putovanju po ratištu. To je trajalo dan i po, između ostalog je u Erdutu obiđen taj neki tadašnji Centar i tad se prvi put pojavio neki čovek koji je predstavljen javnosti. To je inače slika sa pres-konferencije, na kojoj je prisustvovalo preko pedeset novinara. Ta fotografija naravno ima i levo i desno, samo što to nije prikazano na tom snimku. To nije uopšte sporno i vidljivo je o čemu se radi. Ja sam tu sa nekom svojom beležnicom, u to vreme sam bio nezaposleni samostalni umetnik, što bi se reklo. I to je bilo opšte poznato, to je objavljeno, ta fotografija čak postoji i u nekoj knjizi u Rusiji, gdje ispod piše: „I pored protivljenja prevodioca P. M., otišli smo da posetimo Erdut“ ili tako nešto. Dakle, ja sam te ljude tada video prvi i poslednji put. Uzgred budi rečeno, da sam ih video i više puta, ne znam da li bi to nešto značilo, ali video sam ih prvi i poslednji put. Dakle, to je poznata fotografija i ništa nije sporno. Ja sam inače iskoristio to putovanje da po povratku napravim jedan veliki antiratni temat koji govori upravo o tome šta se dešavalo s kulturnim blagom, jer sam na tom putovanju saznao neke stvari o ratu. Dakle, ceo raritet je u tome, najprirodnije je da se kao prevodilac nađete uz nekog kome prevodite, to nije ništa čudno. Dakle, ta fotografija je poznata i pri tom stara trinaest godina, koju nikada nije upotrebio nijedan DB, niti ijedna služba, i to samo govori o tome do koje mere je postojala zatrovana atmosfera uoči tih decembarskih izbora, da je čak nekome palo na pamet da proba da uplete kao nešto negativno i mene ili ma koga. Dakle, do te mere su bili izgubljeni kompasi. Pretpostavljam da se ovde i drugim ljudima tako nešto dešavalo. Za neke ljude se vezuju baš afere – dakle ne ovakva vrsta nekih pokušaja, o meni je pisalo i da sam ja bogat čovek i hiljadu gluposti, ali dobro – dakle treba biti vrlo oprezan kada govorimo i o aferama dokle god ne vidimo šta se iza dešava, a kamoli kad govorimo o nečem što je politički marketing.
RSE
Slušalac iz Nemačke pita da li znate da je Haški tribunal oslobodio Tihomira Blaškića i šta mislite o tome?
MARKOVIĆ
Znam za vest da je Blaškić je oslobođen dela optužbi i da mu je zbog toga presuda sa 45 godina, ako sam dobro zapamtio, smanjena na devet. A pošto je on već odsedeo već osam i po godina, biće pušten u nekom narednom periodu. Znam za tu vest, ali ne mislim o tome ništa, jer ne mogu da mislim nešto o nečem što stvarno nisam pratio. Inače ne volim kad se ljudi olako izjašnjavaju o nečemu što ne znaju.
RSE
Da se vratimo na vašu omiljenu ulogu predsednika Parlamenta.
MARKOVIĆ
Ne omiljenu, ali stvarnu.
RSE
„Zakon uopšte ne poznaje vanredne lokalne izbore“, naslov je u „Danasu“. Vi ste tu govorili o problemima koji postoje u vezi sa lokalnim izborima. Možete li ukratko da nam kažete šta se sada dešava oko tih zakona?
MARKOVIĆ
Postoji dosta neobičan zakon, koji je donet 13. juna 2002. godine, to je Zakon o lokalnim izborima. On uspostavlja jedan izborni sistem, razdvaja funkcije predsednika opštine, odnosno gradonačelnika u gradovima, od odbornika. Sada je to jedan sasvim drugačiji sistem od onog na kakav smo mi navikli. Međutim, taj Zakon ima razne nedostatke i to se pokazalo u praksi. Ja govorim ono što su ljudi govorili tamo gde su izborni završeni i zbog toga sam ja oko tog zakona na tom sastanku, kad sam sazvao sve šefove poslaničkih grupa, između ostalog pitao šta misle. Sve stranke su govorile da postoje manjkavosti, ali su se njihove primedbe naravno razlikovale. Ali u tom trenutku ni ja nisam znao da postoji još jedna specifičnost ovog Zakona, a to je da on uopšte ne poznaje institut opštih odnosno vanrednih izbora koji se raspisuju u celoj Republici, nego on ustvari govori o garanciji rezultata izbora i situacijama kada može da se prekine mandat bilo odborniku, bilo predsedniku opštine. Šta se dogodilo? U četrnaest opština su izbori tokom 2002. i 2003. godine, po donošenju ovog Zakona, završeni i svi su očekivali, pa i ja, da će sada kada dolazi rok za opšte izbore, u odnosu na lokalne izbore koji su održani 24. septembra 2000. godine, biti izbori za sve opštine. Kada smo otvorili Zakon, onda sam se ja konsultovao sa ministrom za državnu upravu i lokalnu samoupravu s pitanjem šta će se raditi s ovim opštinama i ispostavilo se da ne postoji član na osnovu kojeg ih je moguće raspisati, mada negde deo vlasti, dakle ljudi koji su izabrani, također traži izbore u tim opštinama, a češće naravno one stranke koje nisu izabrane ili u to vreme čak neke od njih nisu ni postojale. Tako da imamo zahteve i iz svoje stranke i iz drugih da se raspišu izbori, ali ne postoji zakonska mogućnost, ne postoji zakonska mogućnost da se u opštinama raspišu izbori. Meni naravno ne pada na pamet da kršim zakon, ni zbog pojedinačnih, ni zbog ličnih, ni zbog stranačkih interesa, ali vidim da postoje i specifična nezadovoljstva koja se ne tiču samo rezultata izbora, dakle kao što su Leskovac, Kraljevo, Despotovac, Ćuprija, Alibunar, već i u opštinama gde su ti izbori bili u funkciji smirivanja međunacionalnih tenzija, kao što su Preševo, Bujanovac, Medveđa. Jedino će u Preševu biti organizovani izbori za odbornike, jer je tamo ispunjen jedan od uslova. Dakle, samo su tri uslova da se prevremeno raspišu izbori za odbornike: ako skupština ne donese budžet (u Preševu trenutno ne postoji skupština opštine, govorim o odbornicima, predsednik opštine postoji) ili ako se ne konstituiše ili ako ne može da se sastane devedeset dana. To znači da jedino teorijski, ako neko želi izbore – zbog toga sam ja na to i upozorio kada sam rekao da ću izbore raspisati 1. avgusta, to sam rekao još petnaest dana pre toga, upoznao sam sve javno – jedino da svi odbornici podnesu ostavku i da o tome obaveste predsednika Skupštine, a da predsednici skupština opština ili gradonačelnici također podnesu ostavke. To je jedini način. Inače, da bi se prevremeno održali izbori za recimo gradonačelnika ili predsednika skupštine opštine, morala bi skupština-opštine prvo da traži njegov opoziv i da se o tome izjasni pola birača u toj opštini, dakle mnogo su rigorozniji uslovi nego za opoziv predsednika Republike.
RSE
S obzirom da se već pominju neke nove koalicije na tim lokalnim izborima, recimo Nova Srbija i Pokret „Snaga Srbije“ i tako dalje, da li mislite da bi neki rezultati lokalnih izbora, ukoliko bi te neke nove koalicije postigle značajnije rezultate, mogle da se odraze loše na ovu postojeću koaliciju?
MARKOVIĆ
Zašto nove koalicije? Neke drugačije koalicije od uobičajenih, svejedno, ili neke stranke koje su se pojavile sad nedavno na sceni ili će se neke tek pojaviti, ne znamo. Pa sigurno će to biti korektiv. Ja sam o tome govorio malopre. Izbori su kao jedno veliko istraživanje javnog mnenja. Vi sad možete da sporite neko istraživanje javnog mnenja, da li je bilo u pravom trenutku, da li je zahvatilo dovoljan broj ispitanika, kakva je metoda, koji je uzorak, da li je izvršeno ponderisanje… Ali ovo istraživanje se vrši na uzorku od nekoliko miliona ljudi i ono je vrlo uverljivo. Dobro je kada vi vidite parlamentarne i predsedničke izbore, vidite koje su razlike na tim izborima, ali svejedno, oni su korektiv jedni drugima. Lokalni izbori se sada raspisuju prvi put samostalno, dakle ne vezano sa još nekim izborima. U Vojvodini će biti lokalni i pokrajinski, ali tu ne treba da se očekuje velika razlika. Inače se uobičajeno raspisuju ili kad je izbor za predsjednika Republike ili kada su ranije bili savezni izbori ili kada su parlamentarni, i tad su postojale velike razlike, ako se sećate. Setite se te 1996. godine, rezultat izbora za savezne i lokalne institucije je bio skoro suprotan. Ali svejedno, vi sada dakle imate same lokalne izbore i sigurno će svi koji na njima osvoje, manje ili više, želeti da u javnosti bude prisutan eho tih rezultata i da na osnovu toga pokušaju da ostvare neku političku korist i to je normalno.
RSE
Imamo slušaoca na vezi:
STOJANOVIĆ
Nada Stojanović iz Beograda. Ja bih htela da pitam pedsednika Parlamenta sledeće. U Koalicionom sporazumu manjinske Vlade, u Resoru za privredu, pod brojem jedan – apsolutno pod brojem jedan – stoji denacionalizacija i restitucija. Ja bih cenila kada bi predsednik Parlamenta mogao da objasni, sad je to sasvim očito, nedostatak političke volje da se taj zakon konačno donese. Apsolutno smo poslednji u postkomunističkom lageru koji taj zakon do sada nismo doneli.
MARKOVIĆ
Ja ne znam šta piše u Koalicionom sporazumu u Resoru za privredu. Mislim da tako nešto ne postoji u Koalicionom sporazumu, ali svejedno, vi ste u pravu, to je bio deo predizbornih obećanja. Kao VD predsednika Republike ja sam primio predstavnike Lige za povrat nacionalizovane imovine, jedan vrlo reprezentativan sastav, i rekao sam – hajde da mi probamo da uradimo nešto odmah, i evo ja sam spreman sa mesta predsednika Skupštine i VD predsednika da preduzmem ono što ja mogu, na samoj ivici zakona. I ja sam poslao, možda o tome nešto i znate, preporuku svim opštinama da do donošenja Zakona o denacionalizaciji i restituciji – postoje tri zakonska osnova, da sad ne gnjavim slušaoce, na koje sam se ja pozvao – počne povraćaj vlasnicima. Moram da kažem da su reakcije bile dvostruke. Deo ljudi iz opština se javljao i rekao: „Konačno da je neko rekao da može, mi znamo da to može od 1991. godine, ali ipak u politici treba neko to da kaže i hvala vam što ste rekli“ i ti su počeli. Deo je probao da se ne snalazi ili da kaže: „Nama naše službe prave problem, na osnovu čega ste vi dali ovu preporuku?“. Tako da smo se mi dopisivali jedno dva meseca, ali mogu evo sad i vas da obavestim, u ovom trenutku sedamdeset i dva lokala i kuće su po toj preporuci vraćeni. Plus u Obrenovcu – opštini koja se pozvala i na ovu preporuku i na neku sopstvenu odluku od ranije – još trideset i dva lokala, a tokom naredne nedelje, koliko ja znam, biće vraćeno i prvi put jedno crkveno imanje – petnaest hektara će biti vraćeno manastiru u Kaoni. To je ono što je moglo da se učini do sada i o tome smo više puta obavestili javnost. Sada je prvi put Savet Evrope između ostalog dao jednu pozitivnu ocenu za aktivnost predsednika Parlamenta koji je ovo uradio. Ali ono što ja znam iz medija jeste da je gospodin Maršićanin, dok je još bio ministar privrede, jednu verziju Zakona predao jednom od ministarstava koja su nadležna, a to je Ministarstvo finansija. Inače postoji jedan predlog koji je stigao u Skupštinu još pre godinu i po dana, ali jedno je da država obeća, ali mene interesuje da država to i ostvari. Dakle, kolika su tačno sredstva u pitanju, koja je to vrsta sredstava i kako ih država obezbeđuje. Dakle, traži se procena i ja mislim da se na tome radi u Ministarstvu finansija, jer je na posljednjem sastanku, koji sam imao sa predstavnicima Lige, dogovoreno da se oni nađu i da oko toga dodatno razgovaraju u drugoj polovini avgusta. Očekujem da će Ministarstva finansija to završiti tokom jeseni, mislim da tu moraju da budu uključena još tri ministarstva i ta vrsta odbora ili kako se već zove to telo u Vladi. Stvarno ne poznajem Vladu, nisam za to odgovoran, ali postoji jedno zakonodavno telo koje proverava kako to stoji sa stanovišta zakona. Dakle, tokom jeseni svakako. Ali evo i ja mogu nešto da vam obećam, ako to ne bude u proceduri – ovo je jedno lepo obećanje – ja sigurno neću biti predsednik Parlamenta, ne pada mi na pamet, bilo da se ne usvoje državni simboli ove zemlje, bilo da se ne stavi na dnevni red Zakon o denacionalizaciji; ne znam šta bih ja onda radio u tom Parlamentu.
RSE
Zaista je neobična ta vaša doslednost da govorite zaista samo kao predstavnik zakonodavne vlasti odnosno kao predsednik Skupštine Srbije. Nama novinarima uvek smeta kad se govori samo tako, jer je to na neki način dosadan govor, pogotovo kada za sagovornika imamo nekoga ko ima i toliko drugih darova, tako da i ovaj razgovor mogao da bude i mnogo drugačiji. Vi ste prvi predsednik Parlamenta, to moram da kažem, pa možda i prvi čovek s kojim ja razgovaram, a koji se bavi politikom na način da je državni funkcioner, koji je dakle odoleo tome da se ne bavi politikom, političarenjem, politikantstvom. Naravno, ne kažem da to svi rade na ružan način, ali ljudi vole da izlaze iz sfera svojih funkcija i da se bave politikom kao opštom praksom. Nemojte se naljutiti, ali ovo je bilo toliko dosadno da je postalo zanimljivo.

Naš gost je bio Predrag Marković, predsednik Skupštine Srbije, pisac i izdavač, no večeras izgleda najviše u ulozi predsednika Parlamenta. Emisiju ćemo završiti jednom njegovom nestašnom mišlju, rekao je Predrag Marković ne tako davno: „Mnogi se vrpolje na političkoj sceni kao da imaju buve, a ne idu u zatvor“.
MARKOVIĆ
Meni je zadovoljstvo što spadam u ljude, kakvih ima mnogo u ovoj zemlji, koji ne moraju da se vrpolje.
XS
SM
MD
LG