RSE: Decentralizacija je postala najčešće pominjana reč u diskusijama o Kosovu. Ona se pominje u najnovijem planu za Kosovo šest srednjoevropskih zemalja predvodjenih Austrijom, zatim u planu Vlade Srbije za Kosovo, kao i planu koji je predložio predsednik Skupštine Kosova Nedžat Daci. S obzirom na različita tumačenja decentralizacije dobro bi bilo da na početku ovog razgovrora čujemo šta albanska i srpska strana podrazumevaju pod decentralizacijom.
SIMIĆ: Beograd pod decentralizacijom podrazumeva stvaranje institucionalnih rešenja koja bi obezbedila opstanak Srba na Kosmetu. Decentralizacija bi trebalo da predstavlja garanciju da se neće ponoviti dogadjaji iz marta meseca ove godine. Martovski pogrom pokazuje da je suživot na Kosmetu mogućan samo ako Srbi imaju izvesne institucionalne garancije, odnosno izvesne elemente teritorijalne autonomije što bi im omogućilo da, tamo gde su u većini, nesmetano žive i upravljaju lokalnim poslovima, pri čemu bi odnosi sa centralnom prištinskom vlašću bili do kraja uredjeni tako da ne bi postojala arbitrarnost ni sa jedne ni sa druge strane. Dakle, suština plana Vlade Srbije i suština priče o decentralizaciji je želja da manjine, u ovom slučaju Srbi, opstanu na Kosmetu. Ako Srba na Kosmetu ne bude, to će biti strašan udarac medjunarodnoj zajednici u njenom nastojanju da legitimiše svoju intervenciju na Kosmetu uspostavljanjem vladavine prava i multietničkog društva.
HASANI: Ja mislim da gospodin Simić meša institucionalne i teritorijalne garancije, to je za njega isto. On izjednačava institucionalne garancije i teritorijalnu autonomiju, a to su dve sasvim različite stvari. Ja mislim da jedino reforma institucija vlasti, njihovo jačanje, kao i uspostavljanje kontrole nad njima, može biti garancija kako za sigurnost Srba, tako i svih ostalih koji žive na Kosovu. A što se tiče beogradskog plana, kada bismo ga malo detaljnije analizirali, videli bismo da je to isto ono što smo imali 1991-1992. godine u Bosni sa takozvanim SAO-vima. Prepoznajemo iste principe, počinje se s etničkim principom pa se kaže da Srbima pripadaju one teritorije gde su oni u većini, predlaže se kompenzacija da bi se formirale etnički čiste teritorije, ističe da je poželjno teritorijalno povezivanje tih oblasti s Srbijom.
RSE: Da li vi mislite da plan Vlade Srbije o decentralizaciji vodi ka podeli Kosova na srpski i albanski deo?
HASANI: Da. Apsolutno da. To je gospodin Koštunica i rekao, ne sada, nego ranije, nije to skrivao.Taj plan praktično znači
podelu Kosova na albanski i srpski deo, to jest stvaranje stalne linije fronta.
SIMIĆ: Plan Vlade Srbije o decentralizaciji vlasti na Kosovu nema nikave veze sa Bosnom. To je vidljivo golim okom. Srbi u Bosni su pre početka gradjanskog rata činili više od trećine stanovništva i bili su vrlo dominantni u državnoj strukturi. Danas Srba na Kosmetu ima manje od deset posto, potpuno su raštrkani po celoj teritoriji, nema ih više u gradovima, izuzetak je Severna Mitrovica sa ogromnom izbegličkom populacijom. Kako može tako malobrojna populacija da uspostavlja onu vrstu autonomije kako su to činili Srbi u Bosni i Hrvatskoj? Te dve stvari su neuporedive. Kosmetska svakodnevica 2004. godine je potpuno drugačija od svakodnevice Bosne i Hercegovine 1991. godine.
HASANI: Dobro, ali ideja je ista. Principi na kojima se zasniva beogradski plan i principi na osnovu kojih je započeto rasturanje Bosne i Hercegegovine su apsolutno identični. Suština problema je u tome što se Srbi ne mogu pomiriti s tim da su bili vlastodršci i da sada to više nisu, i ovde i u Bosni i delom u Hrvatskoj. Odnos snaga se promenio i sada je potrebno stvoriti drugi model življenja. Postoji civilizovan i necivilizovani model življenja, ovaj drugi smo skoro deset godina imali na Kosovu i sada je došlo vreme da se opametimo i da pokušamo da primenimo civilizovanije standarde ljudskog ponašanja i političkog organizovanja, a ne da se opet vraćamo na istu ideju s kojom je započet rat. Duboko sam uveren da se sigurnost Srba na Kosovu ne može obezbediti teritorijalnom podelom po etničkom principu koji ne uvažava interes većinskog stanovništva, a ni ekonomske kriterijume. Mislim da bi za medjunarodnu zajednicu bilo preskupo da dozvoli teritorijalnu podelu po etničkom principu, jer bi to onda iziskivalo velike troškove za obezbedjenje sigurnosti lokalnih Srba. Umesto toga potrebno je stvoriti multietničke strukture vlasti, praviti projekte koji će približavati ljude, kao što je, recimo, slučaj u rumunsko-bugarskoj pograničnoj oblasti. Jos bih nešto dodao. Mislim da Mitrovica, a to su potvrdili i martovski dogadjaji, postaje ogroman izvor i motiv agresivnog ponašanja većinskog stanovništva. Čak bih rekao da bi se taj grad, ako se nešto ozbiljnije ne počne raditi na rešavanju problema njegove podeljenosti, mogao pretvoriti u neku vrstu kosovskog Jerusalima i postati simbol albanske patnje u regiji.
SIMIĆ: Ovde je sada zaista pomešano sve i svašta. Pominje se novi Jerusalima i mogućnost novih agresija. Ja ne bih želeo nikome da pretim, ali čini da sam čuo neke tonove pretnje da će se Albanci žestoko ponašati povodom Mitrovice. Mi smo to žestoko ponašanje vidjali svih ovih godina, a pogrom od 17. i 18. marta je najupečatljivije svedočio o tome. Prema tome, civilizovanog ponašanja na Kosmetu nema i, ne budimo naivni, neće ga još dugo biti. Paljenje Bogorodice Ljeviške, crkve iz 12. veka, paljenje manastira Devič, Svetih Arhandjela, pokušaj da se u Čaglavici izazove potpuno proterivanje stanovništva koje su zaustavile američke trupe iz baze Bondstil - sve to sve govori da agresija na Kosmetu postoji i da ona nije vezana samo za Mitrovicu, ta agresija se javlja svugde gde se dodiruju Srbi i Albanci. Potpuno je jasno da na Kosmetu postoji tendencija albanske većine da tu teritoriju doživljava samo kao svoju, kao ekskluzivno svoju. Ja mogu da shvatim da su to težnje koje imaju istorijski karakter, ali nigde na Balkanu nema teritorija koje isključivo pripadaju samo jednoj naciji. To pogotovo ne može biti Kosmet koji je vekovima bio multietnički, koji je vekovima bio multukulturni, na kojem stoje i Sinan-pašina džamija i Bogorodica Ljeviška. Nije Bogorodica Ljeviška izazvala agresiju albanskih mladića zato sto su u njoj bili srpski ekstremisti, već samom činjenicom što je ona spomenik srpske kulture.
RSE: Da li mislite da je teritorijalna autonomija Srba na Kosovu uslov njihovog opstanka?
SIMIĆ: Ja mislim da jeste, ali je potpuno jasno da je reč o vrlo malim teritorijama koje medjusobno nisu povezane. Srbi ne mogu na Kosmetu povezivati teritorije gde žive, jer to nije moguće. To bi podrazumevalo da udju u rat s Albancima. Severni deo Kosmeta ne može se povezati sa centralnim Kosovom oko Gračanice, Čaglavice, Lapljeg Sela i delovima opštine Lipljan, kao što se ni delovi Kosovskog Pomoravlja ne mogu ni na koji način povezati sa severom Kosmeta. U planu vlade Srbije nigde nisu nacrtane granice, tamo se jasno kaže da teritorije na kojima žive Srbi nisu medjusobno povezane. Podela nije uopste bila intencija plana. Jer, svaka podela podrazumeva da se mora deliti nešto što je na neki način jedinstveno, a kako možete deliti nešto što liči na leopardovu kožu. Sadašnji položaj Srba, njihovo prisustvo na teritoriji Kosmeta, je ustvari prisustvo u nekoliko enklava i ništa više.
HASANI: Ja nisam govorio o mogućnosti nove agresije. Rekao sam da problem podeljenog grada Mitrovice postaje ogroman izvor iracionalnog i agresivnog ponašanja većinskog stanonvištva na Kosovu isto tako kao što je Kosovo ogroman izvor iracionalnog i agresivnog ponašanja srpskog stanovništva u Srbiji, tako je bilo vekovima i biće sve dok se taj problem ne reši. Ja ostajem pri tvrdnji da je cilj plana Vlade Srbije podela Kosova, jer se on, rekao sam, zasniva na istim onim principima koji su doveli do rata u Bosni i Hrvatskoj, a koji su sasvim suprotni, recimo, principima na kojima se zasniva Ohridski sporazum, u čijem se prvom članu kaže da nema teritorijalnog rešenja za etničke probleme. Uostalom, u jeku rata u Makedoniji nijedno albansko krilo, ni političko, ni vojno, nije tražilo rasturanje makedonske države, već je od početka bilo jasno da Albanci samo žele da budu ravnopravni. Kad bi se beogradski plan implementirao na Kosovu, to bi značilo premeštanje srpskog i albanskog stanovništva, pravile bi se neke plave linije i bezbednosni putevi koji bi povezivali svih tih pet zona u kojima bi prema tom planu Srbi bili u većini. Ponavljam, beogradski plan je reinkarnacija iste one filozofije s kojom su Srbi započeli rat 1991. godine. I još nešto. Kolega Simić kaže da na Kosovu nema gradjanskog društva i da ga još dugo neće biti. U neku ruku je rasizam reći da se na Kosovu ne može stvoriti gradjansko društvo. Na taj način vi se, kolega Simiću, priklanjate teoriji koja ovde nije toliko poznata koliko na Zapadu, teoriji konstitucionalne antropologije ili antropološkog konstitucionalizma koja odredjuje stupanj civilizovanosti ljudi po tome na kojim geografskim područjima žive. Ja mislim da je potencijal Kosova u smislu razvijanja gradjanskog društva manje-više isti kao i u svim zemljama na Balkanu.
SIMIĆ: Ja zaista ne bih da dalje zaoštravamo polemiku, samo bih dve stvari odlučno demantovao. Prvo, demantovao bih da je intencija stvaralaca beogradskog plana na bilo koji način bila dalje zaoštravanje situacije ili, ne daj bože, novi rat. Intencija tog plana je vrlo jasna - očuvanje srpske zajednice na Kosmetu i mogućnost da se prognani Srbi vrate. Drugo, nisam rekao da na Kosmetu neće biti gradjanskog društva i da za to nema uslova. Ja sam samo konstatovao da ga sada, na žalost, nema, što su etnički sukobi Albanaca i Srba u poslednjih desetak godina jasno pokazali. Ništa više od toga. Taman posla da tvrdim da na Kosmetu nikada neće biti gradjanskog društva i da se ono neće razvijati. Daj bože da se razvija i da ga svake godine bude sve više i više. Dok se to ne dogodi, mislim da moramo pogledati realnosti u oči i saglasno toj realnosti pokušati da delujemo. A ta realnost je takva da u ovom trenutku ključni elemenati gradjanskog duštva, a to su medjuverska i medjuetnička tolerancija, na Kosmetu ne postoje. Da je drugačije, u mojoj rodnoj Prištini bilo bi više Srba. Da je drugačije, prištinska crkva svetog Nikole, gde su moj otac i deda kršteni, ne bi bila razrušena. To su činjenice. Ja ne kažem da su te činjenice nepromenljive, da je Kosmet osudjen na vekovnu mržnju. Srbi i Albanci živeli su vekovima na Kosmetu jedni pored drugih. Ako Srbi odu sa Kosmeta, opet će Albanci i Srbi živeti jedni pored drugih u ovoj regiji i u ovom delu Balkana.
HASANI: Model zajedničkog življenja koji smo imali vekovima apsolutno je drugačiji od ovoga koji vi sad predlažete. Mislim da na martovske dogadjaje ne trebate gledati kao na konstantu kosovskog društva, već kao na jedan tragičan i nesrećan incident koji se može prevazići zajedničkim naporima, i nasim i medjunarodne zajednice, kao i konstruktivnim delovanjem beogradskih vlasti, ali ne kroz zahteve za teritorijalizacijom. Integracija lokalnih Srba u kosovsko društvo može se postići jedino jačanjem privremenih struktura vlasti na Kosovu koje u dogledno vreme treba da postanu multietičke.
SIMIĆ: Mislim da su upravo beogradske vlasti tokom marta meseca pokazale maksimalnu suzdržanost, da su odbacile radikalne zahteve da se Vojska Srbije i Crne Gore ponovo vrati na Kosovo, iako prema Kumanovskom sporazumu postoji mogućnost da se vrati jedan, ne veliki broj vojnika. Sve strukture vlasti, i Vlada Srbije i Savet ministara zajednice Srbije i Crne Gore i demokratske političke stranke, bile su jedinstvene u tome da se situacija mora smirivati i stabilizovati. Zato ne mogu da prihvatim vašu tezu da plan Vlade Srbije, koji je jednoglasno podržan u Skupštini Srbije, destabilizuje situaciju. Naprotiv, taj plan hoće da pomogne stabilizaciji.
HASANI: Vi govorite o realnim rešenjima, ali ja sam duboko uveren da teritorijalizacija nije realno rešenje i da nije u intresu ni kosovskih Srba, a ni svih nas koji živimo ovde. Nije stvar u tome koliko vojnika ili policajaca treba da se vrati na Kosovo, već je problem u tome kako će to biti primljeno ovde na Kosovu, a siguran sam da će biti primljeno jako loše i da bi se njihovom pojavom totalno destabiliziovala situacija na Kosovu.
SIMIĆ: Beograd zaista na svaki način želi da doprinese stabilizaciji situacije u celokunom regionu, a ta stabilizacija podrazumeva da se sigurnost svih gradjana na Kosovu dovede do podnošljivog nivoa, pre svega Srba koji su najugroženiji. Da bi se to ostvarilo oni moraju dobiti odredjene institucionalne garancije.
HASANI: Ja se slažem s tim da su potrebne institucionalne garancije, ali institucionalne garancije nisu isto što i teritorijalne garancije, odnosno teritorijalna podela ili teritorijalni princip lokalne samouprave. Slažete li se?
SIMIĆ: U planu Vlade Srbije te dve stvari su povezane.
HASANI: Beogradskim planom se predlaže stvaranje pet zona na Kosovu što zapravo znači stvaranje pet malih državica, a to je potpuno nefunkcionalno.
SIMIĆ: Te oblasti su tako koncipirane da neke od njih imaju po desetak-dvadeset hiljada stanovnika. Zar su moguće državice sa deset ili dvadeset hiljada stanovnika?
HASANI: Moguće su, kako da ne. Postoje države s toliko stanovnika.
SIMIĆ: Nisu moguće. Ovde ne govorimo o San Marinu ili Monaku.
HASANI: Ja shvatam da je situacija Srba tragična, u smislu školovanja, slobode kretanja, prava na normalan život, ali to se može rešiti na drugačiji način, a ne podelom. Uostalom, teritorijalni princip se eventualno može primeniti u slučaju Gračanice ili severnog dela Mitrovice gde se možda mogu napraviti opštine. Ali srpsko stanovništvo je u većini ruralno. Kako onda mislite da pravite opštine?
SIMIĆ: Problem je u tome što su gradovi potpuno prazni, što je urbano stanovništvo otišlo.
HASANI: Najnovije statistike pokazuju da se radi o 60.000 do 70.000 hiljada Srba koji treba se vrate u gradove. Ali vi kad vam treba u Srbe ubrajate i Turke i Bošnjake i Aškalije i ostale.
SIMIĆ: Ja se sada ne bih bavio ciframa. Ja prihvatam da je na Kosmetu pretežno ostalo ruralno srpsko stanovništvo, ali hoću da verujem da je i za pokrajinu i za sve nas dobro da se vrati i gradsko stanovništvo. A pošto nije realno da se srpsko gradsko stanovništvo vrati u Prištinu, Peć ili Prizren, onda mu treba omogućiti da se vrati tamo gde može. Zato je princip i socijalnih i teritorijalnih garancija neophodan da bi se uspostavilo ono što je predvidela Rezolucija 1244, a to su multietničnost i multikulturnost.
HASANI: Duboko sam uveren da je samo jačanje kosovskih institucija, koje će biti multietničke i multikulturne i koje će uz medjunarodnu pomoć delovati po zapadnim, liberalnim standardima, jedina garancija stabilnosti, prosperiteta i zajedništva na ovim prostorima na duže staze. Takodje sam uveren da bi teritorijalni princip, kad bi se primenio, samo privremeno stabilizovao situaciju, dok bi na duži rok proizvodio samo nestabilsnot. Jer, uspostavljanje novih linija razgraničenja vodilo bi incidentima kao što su bili oni martovski.
SIMIĆ: Teritorijalna autonomija je uslov za opstanak Srba na Kosovu. To više nije stvar ocene nekoga ko se bavi ustavnim pravom ili političkim sistemom, već je to činjenica. Srbi su opstali na Kosmetu na onim teritorijama gde su bili u većini, a nema ih više tamo gde su bili manjina, a to su pre svega multietnički gradovi.
HASANI: Ponavljam, teritorijalna autonomija možda može u ovom trenutku izgledati kao jedino rešenje, ali to je rešenje na kratke staze. Na duže staze, to nije dobar put za opstanak i prosperitet Srba i za budućnost Kosova u celini.
SIMIĆ: Pa dajte da nešto učinimo makar na kratke staze, da budemo manje ambiciozni.
HASANI: Vi izjednačavate povratak Srba sa decentralizacijom, što je apsolutno pogrešno. Povratak Srba je sigurnosni problem koji mora da se reši, a decentralizacija je reforma lokalnih struktura vlasti na Kosovu.
SIMIĆ: Beograd pod decentralizacijom podrazumeva stvaranje institucionalnih rešenja koja bi obezbedila opstanak Srba na Kosmetu. Decentralizacija bi trebalo da predstavlja garanciju da se neće ponoviti dogadjaji iz marta meseca ove godine. Martovski pogrom pokazuje da je suživot na Kosmetu mogućan samo ako Srbi imaju izvesne institucionalne garancije, odnosno izvesne elemente teritorijalne autonomije što bi im omogućilo da, tamo gde su u većini, nesmetano žive i upravljaju lokalnim poslovima, pri čemu bi odnosi sa centralnom prištinskom vlašću bili do kraja uredjeni tako da ne bi postojala arbitrarnost ni sa jedne ni sa druge strane. Dakle, suština plana Vlade Srbije i suština priče o decentralizaciji je želja da manjine, u ovom slučaju Srbi, opstanu na Kosmetu. Ako Srba na Kosmetu ne bude, to će biti strašan udarac medjunarodnoj zajednici u njenom nastojanju da legitimiše svoju intervenciju na Kosmetu uspostavljanjem vladavine prava i multietničkog društva.
HASANI: Ja mislim da gospodin Simić meša institucionalne i teritorijalne garancije, to je za njega isto. On izjednačava institucionalne garancije i teritorijalnu autonomiju, a to su dve sasvim različite stvari. Ja mislim da jedino reforma institucija vlasti, njihovo jačanje, kao i uspostavljanje kontrole nad njima, može biti garancija kako za sigurnost Srba, tako i svih ostalih koji žive na Kosovu. A što se tiče beogradskog plana, kada bismo ga malo detaljnije analizirali, videli bismo da je to isto ono što smo imali 1991-1992. godine u Bosni sa takozvanim SAO-vima. Prepoznajemo iste principe, počinje se s etničkim principom pa se kaže da Srbima pripadaju one teritorije gde su oni u većini, predlaže se kompenzacija da bi se formirale etnički čiste teritorije, ističe da je poželjno teritorijalno povezivanje tih oblasti s Srbijom.
RSE: Da li vi mislite da plan Vlade Srbije o decentralizaciji vodi ka podeli Kosova na srpski i albanski deo?
HASANI: Da. Apsolutno da. To je gospodin Koštunica i rekao, ne sada, nego ranije, nije to skrivao.Taj plan praktično znači
podelu Kosova na albanski i srpski deo, to jest stvaranje stalne linije fronta.
SIMIĆ: Plan Vlade Srbije o decentralizaciji vlasti na Kosovu nema nikave veze sa Bosnom. To je vidljivo golim okom. Srbi u Bosni su pre početka gradjanskog rata činili više od trećine stanovništva i bili su vrlo dominantni u državnoj strukturi. Danas Srba na Kosmetu ima manje od deset posto, potpuno su raštrkani po celoj teritoriji, nema ih više u gradovima, izuzetak je Severna Mitrovica sa ogromnom izbegličkom populacijom. Kako može tako malobrojna populacija da uspostavlja onu vrstu autonomije kako su to činili Srbi u Bosni i Hrvatskoj? Te dve stvari su neuporedive. Kosmetska svakodnevica 2004. godine je potpuno drugačija od svakodnevice Bosne i Hercegovine 1991. godine.
HASANI: Dobro, ali ideja je ista. Principi na kojima se zasniva beogradski plan i principi na osnovu kojih je započeto rasturanje Bosne i Hercegegovine su apsolutno identični. Suština problema je u tome što se Srbi ne mogu pomiriti s tim da su bili vlastodršci i da sada to više nisu, i ovde i u Bosni i delom u Hrvatskoj. Odnos snaga se promenio i sada je potrebno stvoriti drugi model življenja. Postoji civilizovan i necivilizovani model življenja, ovaj drugi smo skoro deset godina imali na Kosovu i sada je došlo vreme da se opametimo i da pokušamo da primenimo civilizovanije standarde ljudskog ponašanja i političkog organizovanja, a ne da se opet vraćamo na istu ideju s kojom je započet rat. Duboko sam uveren da se sigurnost Srba na Kosovu ne može obezbediti teritorijalnom podelom po etničkom principu koji ne uvažava interes većinskog stanovništva, a ni ekonomske kriterijume. Mislim da bi za medjunarodnu zajednicu bilo preskupo da dozvoli teritorijalnu podelu po etničkom principu, jer bi to onda iziskivalo velike troškove za obezbedjenje sigurnosti lokalnih Srba. Umesto toga potrebno je stvoriti multietničke strukture vlasti, praviti projekte koji će približavati ljude, kao što je, recimo, slučaj u rumunsko-bugarskoj pograničnoj oblasti. Jos bih nešto dodao. Mislim da Mitrovica, a to su potvrdili i martovski dogadjaji, postaje ogroman izvor i motiv agresivnog ponašanja većinskog stanovništva. Čak bih rekao da bi se taj grad, ako se nešto ozbiljnije ne počne raditi na rešavanju problema njegove podeljenosti, mogao pretvoriti u neku vrstu kosovskog Jerusalima i postati simbol albanske patnje u regiji.
SIMIĆ: Ovde je sada zaista pomešano sve i svašta. Pominje se novi Jerusalima i mogućnost novih agresija. Ja ne bih želeo nikome da pretim, ali čini da sam čuo neke tonove pretnje da će se Albanci žestoko ponašati povodom Mitrovice. Mi smo to žestoko ponašanje vidjali svih ovih godina, a pogrom od 17. i 18. marta je najupečatljivije svedočio o tome. Prema tome, civilizovanog ponašanja na Kosmetu nema i, ne budimo naivni, neće ga još dugo biti. Paljenje Bogorodice Ljeviške, crkve iz 12. veka, paljenje manastira Devič, Svetih Arhandjela, pokušaj da se u Čaglavici izazove potpuno proterivanje stanovništva koje su zaustavile američke trupe iz baze Bondstil - sve to sve govori da agresija na Kosmetu postoji i da ona nije vezana samo za Mitrovicu, ta agresija se javlja svugde gde se dodiruju Srbi i Albanci. Potpuno je jasno da na Kosmetu postoji tendencija albanske većine da tu teritoriju doživljava samo kao svoju, kao ekskluzivno svoju. Ja mogu da shvatim da su to težnje koje imaju istorijski karakter, ali nigde na Balkanu nema teritorija koje isključivo pripadaju samo jednoj naciji. To pogotovo ne može biti Kosmet koji je vekovima bio multietnički, koji je vekovima bio multukulturni, na kojem stoje i Sinan-pašina džamija i Bogorodica Ljeviška. Nije Bogorodica Ljeviška izazvala agresiju albanskih mladića zato sto su u njoj bili srpski ekstremisti, već samom činjenicom što je ona spomenik srpske kulture.
RSE: Da li mislite da je teritorijalna autonomija Srba na Kosovu uslov njihovog opstanka?
SIMIĆ: Ja mislim da jeste, ali je potpuno jasno da je reč o vrlo malim teritorijama koje medjusobno nisu povezane. Srbi ne mogu na Kosmetu povezivati teritorije gde žive, jer to nije moguće. To bi podrazumevalo da udju u rat s Albancima. Severni deo Kosmeta ne može se povezati sa centralnim Kosovom oko Gračanice, Čaglavice, Lapljeg Sela i delovima opštine Lipljan, kao što se ni delovi Kosovskog Pomoravlja ne mogu ni na koji način povezati sa severom Kosmeta. U planu vlade Srbije nigde nisu nacrtane granice, tamo se jasno kaže da teritorije na kojima žive Srbi nisu medjusobno povezane. Podela nije uopste bila intencija plana. Jer, svaka podela podrazumeva da se mora deliti nešto što je na neki način jedinstveno, a kako možete deliti nešto što liči na leopardovu kožu. Sadašnji položaj Srba, njihovo prisustvo na teritoriji Kosmeta, je ustvari prisustvo u nekoliko enklava i ništa više.
HASANI: Ja nisam govorio o mogućnosti nove agresije. Rekao sam da problem podeljenog grada Mitrovice postaje ogroman izvor iracionalnog i agresivnog ponašanja većinskog stanonvištva na Kosovu isto tako kao što je Kosovo ogroman izvor iracionalnog i agresivnog ponašanja srpskog stanovništva u Srbiji, tako je bilo vekovima i biće sve dok se taj problem ne reši. Ja ostajem pri tvrdnji da je cilj plana Vlade Srbije podela Kosova, jer se on, rekao sam, zasniva na istim onim principima koji su doveli do rata u Bosni i Hrvatskoj, a koji su sasvim suprotni, recimo, principima na kojima se zasniva Ohridski sporazum, u čijem se prvom članu kaže da nema teritorijalnog rešenja za etničke probleme. Uostalom, u jeku rata u Makedoniji nijedno albansko krilo, ni političko, ni vojno, nije tražilo rasturanje makedonske države, već je od početka bilo jasno da Albanci samo žele da budu ravnopravni. Kad bi se beogradski plan implementirao na Kosovu, to bi značilo premeštanje srpskog i albanskog stanovništva, pravile bi se neke plave linije i bezbednosni putevi koji bi povezivali svih tih pet zona u kojima bi prema tom planu Srbi bili u većini. Ponavljam, beogradski plan je reinkarnacija iste one filozofije s kojom su Srbi započeli rat 1991. godine. I još nešto. Kolega Simić kaže da na Kosovu nema gradjanskog društva i da ga još dugo neće biti. U neku ruku je rasizam reći da se na Kosovu ne može stvoriti gradjansko društvo. Na taj način vi se, kolega Simiću, priklanjate teoriji koja ovde nije toliko poznata koliko na Zapadu, teoriji konstitucionalne antropologije ili antropološkog konstitucionalizma koja odredjuje stupanj civilizovanosti ljudi po tome na kojim geografskim područjima žive. Ja mislim da je potencijal Kosova u smislu razvijanja gradjanskog društva manje-više isti kao i u svim zemljama na Balkanu.
SIMIĆ: Ja zaista ne bih da dalje zaoštravamo polemiku, samo bih dve stvari odlučno demantovao. Prvo, demantovao bih da je intencija stvaralaca beogradskog plana na bilo koji način bila dalje zaoštravanje situacije ili, ne daj bože, novi rat. Intencija tog plana je vrlo jasna - očuvanje srpske zajednice na Kosmetu i mogućnost da se prognani Srbi vrate. Drugo, nisam rekao da na Kosmetu neće biti gradjanskog društva i da za to nema uslova. Ja sam samo konstatovao da ga sada, na žalost, nema, što su etnički sukobi Albanaca i Srba u poslednjih desetak godina jasno pokazali. Ništa više od toga. Taman posla da tvrdim da na Kosmetu nikada neće biti gradjanskog društva i da se ono neće razvijati. Daj bože da se razvija i da ga svake godine bude sve više i više. Dok se to ne dogodi, mislim da moramo pogledati realnosti u oči i saglasno toj realnosti pokušati da delujemo. A ta realnost je takva da u ovom trenutku ključni elemenati gradjanskog duštva, a to su medjuverska i medjuetnička tolerancija, na Kosmetu ne postoje. Da je drugačije, u mojoj rodnoj Prištini bilo bi više Srba. Da je drugačije, prištinska crkva svetog Nikole, gde su moj otac i deda kršteni, ne bi bila razrušena. To su činjenice. Ja ne kažem da su te činjenice nepromenljive, da je Kosmet osudjen na vekovnu mržnju. Srbi i Albanci živeli su vekovima na Kosmetu jedni pored drugih. Ako Srbi odu sa Kosmeta, opet će Albanci i Srbi živeti jedni pored drugih u ovoj regiji i u ovom delu Balkana.
HASANI: Model zajedničkog življenja koji smo imali vekovima apsolutno je drugačiji od ovoga koji vi sad predlažete. Mislim da na martovske dogadjaje ne trebate gledati kao na konstantu kosovskog društva, već kao na jedan tragičan i nesrećan incident koji se može prevazići zajedničkim naporima, i nasim i medjunarodne zajednice, kao i konstruktivnim delovanjem beogradskih vlasti, ali ne kroz zahteve za teritorijalizacijom. Integracija lokalnih Srba u kosovsko društvo može se postići jedino jačanjem privremenih struktura vlasti na Kosovu koje u dogledno vreme treba da postanu multietičke.
SIMIĆ: Mislim da su upravo beogradske vlasti tokom marta meseca pokazale maksimalnu suzdržanost, da su odbacile radikalne zahteve da se Vojska Srbije i Crne Gore ponovo vrati na Kosovo, iako prema Kumanovskom sporazumu postoji mogućnost da se vrati jedan, ne veliki broj vojnika. Sve strukture vlasti, i Vlada Srbije i Savet ministara zajednice Srbije i Crne Gore i demokratske političke stranke, bile su jedinstvene u tome da se situacija mora smirivati i stabilizovati. Zato ne mogu da prihvatim vašu tezu da plan Vlade Srbije, koji je jednoglasno podržan u Skupštini Srbije, destabilizuje situaciju. Naprotiv, taj plan hoće da pomogne stabilizaciji.
HASANI: Vi govorite o realnim rešenjima, ali ja sam duboko uveren da teritorijalizacija nije realno rešenje i da nije u intresu ni kosovskih Srba, a ni svih nas koji živimo ovde. Nije stvar u tome koliko vojnika ili policajaca treba da se vrati na Kosovo, već je problem u tome kako će to biti primljeno ovde na Kosovu, a siguran sam da će biti primljeno jako loše i da bi se njihovom pojavom totalno destabiliziovala situacija na Kosovu.
SIMIĆ: Beograd zaista na svaki način želi da doprinese stabilizaciji situacije u celokunom regionu, a ta stabilizacija podrazumeva da se sigurnost svih gradjana na Kosovu dovede do podnošljivog nivoa, pre svega Srba koji su najugroženiji. Da bi se to ostvarilo oni moraju dobiti odredjene institucionalne garancije.
HASANI: Ja se slažem s tim da su potrebne institucionalne garancije, ali institucionalne garancije nisu isto što i teritorijalne garancije, odnosno teritorijalna podela ili teritorijalni princip lokalne samouprave. Slažete li se?
SIMIĆ: U planu Vlade Srbije te dve stvari su povezane.
HASANI: Beogradskim planom se predlaže stvaranje pet zona na Kosovu što zapravo znači stvaranje pet malih državica, a to je potpuno nefunkcionalno.
SIMIĆ: Te oblasti su tako koncipirane da neke od njih imaju po desetak-dvadeset hiljada stanovnika. Zar su moguće državice sa deset ili dvadeset hiljada stanovnika?
HASANI: Moguće su, kako da ne. Postoje države s toliko stanovnika.
SIMIĆ: Nisu moguće. Ovde ne govorimo o San Marinu ili Monaku.
HASANI: Ja shvatam da je situacija Srba tragična, u smislu školovanja, slobode kretanja, prava na normalan život, ali to se može rešiti na drugačiji način, a ne podelom. Uostalom, teritorijalni princip se eventualno može primeniti u slučaju Gračanice ili severnog dela Mitrovice gde se možda mogu napraviti opštine. Ali srpsko stanovništvo je u većini ruralno. Kako onda mislite da pravite opštine?
SIMIĆ: Problem je u tome što su gradovi potpuno prazni, što je urbano stanovništvo otišlo.
HASANI: Najnovije statistike pokazuju da se radi o 60.000 do 70.000 hiljada Srba koji treba se vrate u gradove. Ali vi kad vam treba u Srbe ubrajate i Turke i Bošnjake i Aškalije i ostale.
SIMIĆ: Ja se sada ne bih bavio ciframa. Ja prihvatam da je na Kosmetu pretežno ostalo ruralno srpsko stanovništvo, ali hoću da verujem da je i za pokrajinu i za sve nas dobro da se vrati i gradsko stanovništvo. A pošto nije realno da se srpsko gradsko stanovništvo vrati u Prištinu, Peć ili Prizren, onda mu treba omogućiti da se vrati tamo gde može. Zato je princip i socijalnih i teritorijalnih garancija neophodan da bi se uspostavilo ono što je predvidela Rezolucija 1244, a to su multietničnost i multikulturnost.
HASANI: Duboko sam uveren da je samo jačanje kosovskih institucija, koje će biti multietničke i multikulturne i koje će uz medjunarodnu pomoć delovati po zapadnim, liberalnim standardima, jedina garancija stabilnosti, prosperiteta i zajedništva na ovim prostorima na duže staze. Takodje sam uveren da bi teritorijalni princip, kad bi se primenio, samo privremeno stabilizovao situaciju, dok bi na duži rok proizvodio samo nestabilsnot. Jer, uspostavljanje novih linija razgraničenja vodilo bi incidentima kao što su bili oni martovski.
SIMIĆ: Teritorijalna autonomija je uslov za opstanak Srba na Kosovu. To više nije stvar ocene nekoga ko se bavi ustavnim pravom ili političkim sistemom, već je to činjenica. Srbi su opstali na Kosmetu na onim teritorijama gde su bili u većini, a nema ih više tamo gde su bili manjina, a to su pre svega multietnički gradovi.
HASANI: Ponavljam, teritorijalna autonomija možda može u ovom trenutku izgledati kao jedino rešenje, ali to je rešenje na kratke staze. Na duže staze, to nije dobar put za opstanak i prosperitet Srba i za budućnost Kosova u celini.
SIMIĆ: Pa dajte da nešto učinimo makar na kratke staze, da budemo manje ambiciozni.
HASANI: Vi izjednačavate povratak Srba sa decentralizacijom, što je apsolutno pogrešno. Povratak Srba je sigurnosni problem koji mora da se reši, a decentralizacija je reforma lokalnih struktura vlasti na Kosovu.
