Dostupni linkovi

logo-print

Kome više da se veruje?


RSE
Uporni protesti malinara ove godine su pouzdan znak da u agrarnoj politici Vlade nešto nije u redu; ili je i seljake zahvatila tranzicija, odnosno surovi zakoni tržišta. I seljaci, pogotovu oni sitniji, mahom u staračkim domaćinstvima, podjednako su veliki gubitnici tranzicije, kao i njihova subraća među radničkom klasom u gradovima. Ključna razlika međutim je to što seljaci, za razliku od radnika u propalim preduzećima, imaju radna mesta, posla preko glave, imaju proizvod, ali nemaju para. Kako je do ovog paradoksa došlo, pokušaćemo da objasnimo na primeru pobunjenih malinara, mahom kroz priče samih seljaka. Da li su i oni gubitnici tranzicije, kako je preživljavaju i doživljavaju, a ko su tranzicioni dobitnici, time će se baviti večerašnja emisija.

Bilo je vrlo neprijatno u ponedeljak pre podne ispred Vlade Srbije. Razlozi su meteorološki, ali i psihološki. Na bar 35 stepeni u hladu, koga ispred Vlade ima samo ispod dva sparušena drvceta, stotinjak seljaka, proizvođača malina, uzalud je čekalo da ih primi predsednik Vlade Vojislav Koštunica. Kad su shvatili da su suviše visoko postavili očekivanja, zadovoljili bi se i prijemom kod ministra finansija Mlađana Dinkića, ali ni on, niti resorna ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković, nisu bili u Vladi. Ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je oko podneva u prolazu pozdravio okupljene seljake i obećao im da će ih primiti on, ako nema nikog drugog. Sat kasnije, u službenom automobilu sa zatamnjenim staklima prošao je pored njih i otišao u nepoznatom pravcu. Na kraju je seljake primio šef Kabineta premijera Koštunice, a malinari su zapretili novom blokadom puteva, ako niko ozbiljan ne sedne sa njima da se dogovori o otkupnoj ceni maline. Vlasnici hladnjača ove godine su za 15 dinara spustili cenu u odnosu na prošlu i nude 50 dinara po kilogramu. Seljaci traže 70. Informaciju dobijenu nešto pre podneva, da je na posao stigao premijer Vojislav Koštunica, propratili su burnim negodovanjem:
SELJACI
- Pričaju o nekim procedurama. Koji to premijer dolazi u dvanaest sati na posao?

- Ja smatram da je predsednik Vlade, Vojislav Koštunica, matica u košnici i da neko mora hladnjačarima stati na put. Oni su se toliko obogatili; mislim da su dobili novac od države da naprave hladnjače. Uzmimo primer u opštini Ljubovija – jedan privatni hladnjačar je za godinu dana stekao više nego svih nas 15 hiljada proizvođača malina. Znači da je neko zavukao ruku u naš džep. Zna se kolika je cena u svetu na tržištu i smatramo da je ovo istorijska pljačka. Turci su uzimali jednu ovcu od deset, a ovi uzimaju polovinu.

- Dinkić je vikao da Slobodan Milošević nije valjao, ali za vreme Miloševića nije bilo demonstracija seljaka. Bilo je drukčije i povoljnije. Čim nismo dolazili ovde, to znači da je sve bilo u redu; nema šta da se priča. Sad su digli i poreze i cene. Digli su sto puta više sve što je u njihovom interesu, a nas su, da izvinete, udarili nogom u dupe. Ovo nije pošteno od Vlade Srbije. Vidite li koliko nas ovde čeka, a Koštunica neće da primi naše malinare. I koliko puta do sad su ljudi dolazili ovde i tražili prijem, ali bezuspešno.

- Sve što su obećali, slagali su.

- Vladi koju čuva kordon policije, mislim da je kratak radni vek. Trideset i pet godina sam radio u fabrici tepiha i ostao bez posla. Već dve godine ne primam nikakav lični dohodak, niti znam svoj status. Imam 57 godina, imam još šest godina do penzije. Zasadio sam neke maline da bih imao od čega da preživljavam, međutim evo kakva je situacija, iz godine u godinu je sve gora.

- Znate šta, možda bi ste trebali da izađete na teren, da vidite kako je brati malinu. Vidite kolika je temperatura u hladovini, a šta mislite kako je nama starijima i deci koji moramo svaki dan da beremo. Svaka ona jedna mala malina mora da se obere, a jedno domaćinstvo nabere možda petnaest, dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset tovara maline. To je jako mukotrpan rad, a vidite šta nam rade. Prošle godine je malina isplaćena približno 65 dinara, a sad nam evo nude 50 dinara. Po meni su hladnjačari, koji su za godinu dana stekli hladnjaču, u sprezi i dogovoru sa Vladom. Bio je Velimir Ilić kod nas u Ivanjici, nagovarao nas i pitao zašto mi našu malinu ne prerađujemo, ovo i ono. Ko da nas finansira da mi tamo recimo napravimo fabrike za preradu?
RSE
Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije, kome maline niti poljoprivreda nisu u resoru, ipak razume i podržava zahteve malinara, bez obzira što su se oni i u njega razočarali:
ILIĆ
Nemoguće da oni koji gaje i beru malinu, što je izuzetno velika angažovanost radne snage, nemaju podršku onih koji malinu otkupljuju i prerađuju. Oni koji imaju hladnjače su milioneri, a ovi koji beru maline ne mogu da prežive. Znači ipak to treba malo podeliti. I ja ću se izuzetno zalagati da se ovo pitanje stavi na Vladu, da se Ministarstvo poljoprivrede time pozabavi. Ja dolazim iz kraja gde se izuzetno gaji malina i toliko sam ulagao truda, i kao predsednik opštine, da to dovedem u red i nikada nije bilo pobune u čačanskom kraju, jer smo to nekako usklađivali. Međutim, sve je više tih posrednika koji koriste to što malina mora da se proda i na taj način dovode proizvođače u bezizlaznu situaciju.
RSE
Ministar finansija Mlađan Dinkić, koga malinari također optužuju da je u predizbornoj kampanji obećavao brda i doline, a sad je na seljake zaboravio, promoviše državni garancijski fond koji treba da, zajedno sa poslovnim bankama, omogući i seljacima da dobiju povoljnije kredite i naprave ili prošire i obnove zasade, stočni fond i mehanizaciju:
DINKIĆ
Iznos garancija će ići do 80 procenata, što znači da hoćemo da svedemo rizik banaka na minimum. Osamdeset procenata će biti iznos garancija generalno za sve projekte u poljoprivredi, pre svega za odobravanje dugoročnih kredita u poljoprivredi. Znate i sami da je već pokrenut taj proces, da je država Srbija izdvojila iz budžeta 3,8 milijardi dinara i da banke, koje hoće da učestvuju u ovom projektu, treba da izdvoje svojih trideset posto. Dakle, na 30 posto sredstava banaka garancijski fond daje osiguranje od 80 procenata, tako da je efektivni rizik banaka za dugoročne kredite u poljoprivredi svega šest posto. To je minimalan rizik, jer smo želeli na taj način da stanemo iza ideje o obnavljanju i povećanju produktivnosti rada u poljoprivredi.
RSE
Seljaci, opet, izgleda slabo u to veruju:
SELJACI
- Oni to samo pričaju. To je priča za malu decu. Kako ja mogu da uzmem kredit? Od čega da ga vratim kad postoji kamata?

- U bilo koju banku da odete – u AD, u Agrobanku – da potražite neki kredit, ništa od toga neće biti. To se samo priča.

RSE
Jeste li probali?
SELJACI
- Ja vam to garantujem. U Agrobanku idem već deset godina, evo bio sam i pre desetak dana, siguran sam i garantujem vam da toga nema.

- Kažete fond? Na jednoj strani oni imaju fond bespovratnih sredstava za podizanje novih zasada. Na drugoj strani, oni iste te zasade guše i uništavaju, baš ovako na ovaj način. Mi imamo danas situaciju da su nam JUL-ovski hladnjačari – to su okoreli članovi JUL-a koji su dobili od Vlade Mirka Marjanovića bespovratna sredstva za podizanje hladnjača – odredili cenu. Oni su Mlađana Dinkića prevarili da jedan ar može da da 240 kilograma malina, a ustvari može da da 80. Ti ljudi, ti JUL-ovski magnati, danas vode glavnu reč. Prema tome, nema od toga ništa. Dajte nađite nekog ovde od ovih ljudi da je iskoristio kredit. Imamo bespovratna sredstva za podizanje voćnjaka i vinograda, ali se zato svakim danom krči isto toliko zasada, voćnjaka i vinograda baš zbog loše i pogrešne agrarine politike prema seljaku i proizvođaču.

- Seljak je izložen odranije, ali ovo je sad dostiglo kulminaciju. Jagodasto voće mora da se plati, jer je to nešto od čega ova država prosperira, na čemu ova država zarađuje dolare. Tu ne mislim samo na malinu, mislim i na višnju, jagodu, kupinu… Evo sad je krenula berba kupine, a mi još ništa ne znamo. Plaše nas da će da bude šest dinara, da će da bude osam dinara, niko ništa ne zna. Je li to država? To nam nije Mlađan Dinkić obećavao u predizbornoj kampanji. Obećavao je da ćemo sve da znamo. Mi ne tražimo da nam država išta garantuje, ali tražimo da zaštiti neke proizvode, a pre svega pšenicu i malinu; to su strateški proizvodi za ovu zemlju. Ako bi to država zaštitila, onda bismo mi unapred znali šta radimo. Znali bismo sada, kada završavamo berbu maline, da li za sledeću godinu zasade da pojačavamo ili da smanjujemo. A ne da nas drže na udici – evo završavamo berbu, a danas smo došli ovde da tražimo cenu, jer su nam neki JUL-ski magnati odredili ovu cenu od 50 dinara.

- Znate šta, mi ne možemo da platimo tih 1,28 eura. Evo pustićemo tržišnu utakmicu, pa da vidimo. Imamo ponudu od Slovenaca da kupe maline u buradima, za evro po buretu. Bure od dvesta kila napuniš malinom, znači niko ti ne gleda kvalitet, sve bi se moglo prodati, ali ne da Vlada da oni dođu na naše tržište.
RSE
Vlasnici hladnjača, naravno, imaju drugačiju priču. Da čujemo Radovana Lazarevića, vlasnika preduzeća „Šole“, koje osim hladnjača ima i sopstvenu proizvodnju malina:
LAZAREVIĆ
Prosta računica pokazuje sledeće. Moje preduzeće ima pet hektara sopstvenih zasada maline. Neke od mojih kolega također imaju po tri-četiri, neki čak i 20-30 hektara. I mi smo baš zarad ovih protesta napravili detaljnu finansijsku studiju u kojoj smo dokazali da nas koji također proizvodimo malinu, kao i poljoprivredni proizvođači, ta malina košta 35 dinara. Pri tom, za razliku od poljoprivrednih proizvođača, mi kao preduzeće moramo da platimo i branje, znači berače, i celokupno održavanje zasada tokom godine, što poljoprivredni proizvođač ne mora. Celokupni troškovi jednog kilograma maline na godišnjem nivou iznose 35 dinara. I ukoliko poljoprivredni proizvođač dobije 50 dinara za kilogram, to je 50 posto zarade. Ne postoji apsolutno ni jedan jedini domaći proizvod na kome se može zaraditi 50 posto, uzmemo li u obzir prešnicu, gde poljoprivredni proizvođači imaju čist gubitak, gde država treba da dotira. A tražiti 90 dinara za kilogram maline je puta tri, koliko se, pretpostavljam, ni na drogi ne zarađuje. Dokle god postoje društvene hladnjače ili zemljoradničke zadruge koje imaju hladnjače, sve dotle neće biti moguće formirati pravu, realnu cenu nekog proizvoda, iz prostog razloga što ako društvena hladnjača ili hladnjača u vlasništvu zemljoradničke zadruge plati neku malinu više nego što treba i izgubi pri tom pare u toj poslovnoj godini, jasno je da ona gubi ničije pare, jer se ne zna titular. Konkretno Zemljoradnička zadruga „Arilje“, najveća na području ariljske i užičke opštine, odnosno najveći otkupljivač malina sa preko sedam hiljada tona, u vlasništvu je zadrugara, a ti zadrugari imaju svoje zasade malina i njima je životni interes da se ta malina plati što skuplje, makar ta zadruga ili hladnjača otišli u stečaj i tako to traje godinama. Nemam ništa protiv, oni ne moraju nama da prodaju ni jedan jedini kilogram, neka tu svoju malinu prodaju kome god hoće, uključujući i Slovence, one iste koje sad pominju kao dobre kupce, a protiv kojih su 1990-91. godine protestovali i bojkotovali njihovu robu. Prema tome, priča je potpuno jasna. Ove godine će Poljska po prvi put imati više maline nego Jugoslavija; njihova cena, s obzirom na ulazak u Evropsku uniju (EU) dramatično pada, čak je nabavna cena pala na ispod 40 eurocenti, znači na ispod 30 dinara po kilogramu, imaće oko 80 hiljada tona i zajedno sa jugoslovenskih 70-80 hiljada tona, ponuda će ove godine u Evropi biti oko 40 posto veća nego što Evropi treba i dolazi do pada cena. Već su cene u Evropi dramatično pale, tako da je i cena od 50 dinara previsoka.
RSE
Jedna od njihovih primedbi je upravo to da ne znaju pošto se prodaje ta malina u inostranstvu.
LAZAREVIĆ
To mogu vrlo jednostavno saznati. Mogu poslati tri svoja izaslanika i proveriti pošto Poljska prodaje svoju malinu. A onda mogu uzeti kontakt telefone od pet-šest najvećih uvoznika u EU, zna se koje su to firme; možete na njihovom internet sajtu naći njihova godišnja poslovanja, a kamoli da ih ne možete pitati koliko plaćaju malinu. Ili ako treba, mogu zamoliti preko Vlade Srbije da nemačka carina ispostavi uvozne cene po kojima je roba carinjena. Znači rade sami protiv sebe svake godine. Po nekoliko hladnjača sve više zasađuje malinu da ne bi više morale da kupuju od poljoprivrednih proizvođača i dolazile u ovu poziciju u kojoj su se sada našle. Jer, trenutna je cena u Evropi, na koju mi ne utičemo, takva da 50 dinara nije adekvatno, već treba da bude ispod.
RSE
Pomenuli ste Slovence, a pomenuli su ih i seljaci, međutim oni tvrde da Vlada ne dozvoljava da Slovenci kupe maline, a kažu da im daju mnogo bolje uslove time što kupuju u buradima, bez provere kvaliteta.
LAZAREVIĆ
Gledajte o čemu se radi. U buradima se kupuje ona malina od koje se prave sokovi, znači to je malina druge klase, a malina prve klase, najskuplja, odlazi za pravljenje kolača i drugih proizvoda. Ja lično znam da u ariljskom kraju slovenačke, hrvatske i ostale firme kupuju bez ikakvih problema, znači ta priča nije tačna, nikome nije zabranjeno. Trenutna cena koju nude ti isti Slovenci i tako dalje je 80 evrocenti za kilogram upakovane maline u buradima ili u bilo čemu. To je znači 56 dinara. To je trenutna cena.
RSE
Oni kažu da im se nudi jedan evro?
LAZAREVIĆ
Ne, to nije moguće. Ja lično sam spreman da im dam svoju malinu da je prodaju po jedan evro. Znam da je to nemoguće iz prostog razloga što ja sam svaki dan imam upite iz slovenačkih i drugih firmi da prodamo malinu. A pri tom vam ponavljam da je to sveža malina, znači samo svežu malinu možete prodati za 80 eurocenti. Ako hoće zamrznute, onda vam nude jedan evro, pa je tu razlika samo za usluge zamrzavanja.
RSE
Kako će se, po vama, ovaj problem da reši? Jer, s jedne strane vi tvrdite da ne možete platiti više od 50 dinara i da je i to previše, a s druge strane malinari kažu da se njima nikako ne isplati prodavati malinu ispod 70 dinara, jer im 50 ne pokriva ni troškove proizvodnje.
LAZAREVIĆ
Ja ne znam kakve veze država ima sa ovim. Nije država vlasnik imanja na kojima se gaji malina. Ovo je odnos ponude i potražnje, u kojem će poljoprivredni proizvođači ono što su predali do danas, predati u skladu sa pregovorima sa hladnjačama, a u buduće im predlažem da uopšte ne prodaju hladnjačama, već da uvek nađu najboljeg kupca. Ali je priča sledeća – hajmo mi da damo hladnjačama robu, a onda ćemo da vršimo pritisak da nam plate skuplje.
RSE
Seljaci su ipak gnevni na državu i najavljuju čak ono što se nikad nije desilo – da se svi proizvođači udruže i organizovanim protestima blokiraju državu:
SELJACI
- Oni nas zavaravaju – biće ovo, biće ono, i mi uložimo sredstva, zadužimo se, uzmemo kredite i onda nemamo šta da jedemo, ne isplate nam ni tih 50 dinara. Ne možemo da kupimo hranu da jedemo u vreme kad beremo malinu. Pa to nigde nema. Ne radi privreda, ne radi Industrija, ne radi ništa, nemamo od čega da živimo. Znači, sledeći put ovde dolazi masa ljudi. I ne samo ovde, već idemo na glavne petlje da zaustavimo saobraćaj, da napravimo blokadu. Plaćamo dadžbine državi i to platimo od male penzije (plata naravno nema) i jedno od čega možemo nešto da zaradimo je od prodaje nešto stoke, ako je imamo, i pre svega malina. Pa bolje da je grad pao nego da je ovakva cena. Jer, mi potrošimo toliko truda i znoja, u pet ujutro odemo u maline, a u devet naveče idemo kući; ne znamo potrefiti svoje dvorište od umora, mi, naša deca i žene. Koru hleba u hodu jedemo. Jer, ako ne obereš malinu, sutradan će opasti i od nje nema ništa. Ali mi ćemo posle ozbiljnije krenuti, doći ćemo s masom ljudi, više nećemo klečati ispred Vlade. Znamo mi gde treba ići, na koje saobraćajne petlje, znamo šta treba da uradimo, gde blokade da napravimo, olimpijada ide. Sa sindikatima, uzgajivačima žitarica, voćarima, stočarima, cela poljoprivreda će krenuti faktički na front blokada da tražimo naša prava od ljudi koje smo mi birali i koje smo mi u Ivanjici dočekali s ićem i pićem, a mi ovde ispred Vlade stojimo žedni i gladni; pola ljudi ovde ništa nisu jeli, nemaju dinara. Igraju se s nama na ovakvoj žezi i ovakvoj vrućini, kao da nam nije dosta muke u malinama. Da imaju dušu i srce, pa da izađu i kažu – ljudi, odluka je takva i takva; da nam kažu da ili ne i da idemo. A ovo je mučenje, ovo je provociranje, uništavanje ljudi.
RSE
Ministar Mlađan Dinkić smatra da je opšta blokada puteva po Srbiji od strane malinara, najavljena za četvrtak, potpuno besmislena, jer Vlada ne može da im pomogne:
DINKIĆ
što se tiče malinara, situacija je potpuno jasna – u Poljskoj imamo ogroman rod. Malina „Rolend“, dakle malina najbolje kvalitete se prodaje, dakle gotova malina, za po 1,35 evro i nije nimalo logično, niti moguće da se našim malinarima isplati u otkupu 1,20 evro ili neka približna cena na koju se oni huškaju. Kamo sreće da je moguće, ali ne zavisi otkupna cena od Vlade, to je potpuno jasno, već zavisi od tržišta, zavisi od toga kakva je cena u svetu. I može se desiti s malinarima isto što se, na žalost, desilo s ovima što su otkupljivali višnje. Huškali su ih – nemojte da prihvatite 22 dinara, to je suviše niska cena i na kraju je bila 15, zato što je višnja također u Poljskoj odlično rodila i jednostavno su kupci u inostranstvu kupovali poljsku višnju a ne našu. A Vlada jeste učinila sve što je mogla do sada. Dala je 500 miliona dinara kredita za obrtna sredstva onima koji otkupljuju malinu, upravo zato što im nude veću cenu nego što je u Poljskoj. U Poljskoj je cena 30 dinara, a ovde je 50-60, ne znam tačno, zainteresovao sam se kad sam video izveštaje u medijima. I još nešto, nigde u svetu vlada ne pregovara oko cene maline. Besmisleno je uopšte očekivati od Vlade da se bavi višnjom ili malinom, osim u delu obezbeđivanja robne berze, osim u delu obezbeđivanja kredita za otvaranje hladnjača i obezbeđivanja eventualno nekih izvoznih poticaja. Ali sa otkupljivačima, sa proizvođačima jedno kroz kredite za zasade malina i tako dalje. To država radi i to radi svuda u svetu. Ali sa cenom država nema apsolutno ništa.
RSE
Kako su izgledale prethodne blokade i kakve su reakcije putnika koji su se tu zadesili?
SELJACI (VOJVODINA)
- Bogatstvo Banata je u zemlji. Ne jednu žetvu, ne dve, već tri žetve tučemo ovde. Kakva „Milka“ čokolada, kakva Švajcarska. Plus što su ovde ljudi pravi ljudi, iskreni, vredni, sve će ti dati. Ali znaš šta ti neće dati? Ako ja sad ovaj lebac napravim i ti dođeš i kažeš – to je moj lebac, znači ako hoćeš da mi otmeš, a ja da budem gladan, to je onda već problem. Tu smo onda jako gadni.
RSE
Zaključak da im država „otima hleb“, naveo je vojvođanske seljake da blokiraju puteve u sred žetve.
SELJACI (VOJVODINA)
- Izvinjavam se svim građanima koji su osetili negativne posledice ove naše blokade, ali mi smo stvarno morali da uradimo to što smo uradili da bismo na sebe skrenuli pažnju.
RSE
Dogovor zemljoradnika i mlinara i republičke i pokrajinske Vlade je postignut. Vojvođanski putevi su bili blokirani srećom samo dva-tri dana, a žetva je uveliko u jeku. Kilogram pšenice je, umesto traženih osam, sedam dinara; premija umesto dva, dinar i po. Svi su podjednako i zadovoljni i nezadovoljni. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus kaže da su svi pokazali spremnost da se postigne razumno rešenje:
LABUS
Od iduće godine će biti premiranje proizvodnje žita po hektaru, a ne po prinosu. Onda ćemo također da se dogovorimo sa paorima koliko ćemo hektara da premiramo, a koliko nećemo. Jer, mi imamo interesa da oni proizvode i nešto drugo, a ne samo pšenicu. Tako da je to jedan moderan sistem koji do sada nije bio uveden. Mi u Ministarstvu poljoprivrede radimo na tome i taj drugi, moderan sistem će biti uveden.
RSE
Republička Vlada pozvala je seljake da registruju ugovore o zakupu zemljišta, navodeći da je bezrazložan njihov strah da će za to biti oporezovani.
LABUS
Neće da im naplate. Nije registracija smišljena da bi neko uzeo dodatan porez od paora. Registracija je smišljena da imamo evidenciju šta ko seje, da bi tačno po kulturama mogli sutra da premiramo i da bi Ministarstvo poljoprivrede moglo da vodi politiku razvoja u poljoprivredi. To sada nije moguće; daleko veće mogućnosti ćemo u tom pogledu imati od sledeće godine.
RSE
Proizvođači malina su formirali udruženja koja su se pre dve godine povezala u uniju sa sedištem u Arilju.

Naznačenu otkupnu cenu maline i zahtev malinara da se malina proglasi strateškim proizvodom, s obzirom da državi godišnje donosi sto miliona dolara, predsednik užičkog Zadružnog saveza Vidosav Glavinić ovako je prokomentarisao:
GLAVINIĆ
Smatram da bi glavnu reč uvek trebalo da kaže tržište. Na drugu stranu nema ništa protiv da se malina proglasi strateškim proizvodom, i ne samo malina, čemu nacionalni savez za malinu, zašto ne i nacionalni savez za šljivu, zašto ne nacionalni savez za pšenicu…
RSE
Putnici u dugoj koloni, na plus 34 stepena, čekajući završetak blokade, bili su vrlo nervozni:

Gospođo, gde ste krenuli?
PUTNICI
- Gde smo krenuli? Nigde. Pusti nas, beži…

- Ja u Podgoricu. Ovo mi nije jasno. Iz neba pa u rebra. Hajde da je bilo neko upozorenje ili obaveštenje. Ali ovako, ljudi krenuli na put…

- Na more. Ne znam šta da vam kažem.
RSE
Hoćete li imati strpljenja da čekate?
PUTNICI
- Pa ko bi imao strpljenja u ovom vremenu? Ovde svako radi šta mu padne na pamet, zatvara puteve... Ovo je zaista nečuveno.
RSE
Mislite da je ovo način da se stvari u zemlji ovako rešavaju?
PUTNICI
- Mislim da nije, ali neko očigledno trpi, kao i svi mi ostali.
RSE
Nervirate li se?
PUTNICI
- Uopšte. I treba. Uskoro ćemo i mi blokirati puteve za žetvu u ovoj godini. Motku uzeti, treće nema.
- Ja mislim da je ovo bezobrazluk. Ja sam lekar i znači da bih ja trebao, kad god sam nezadovoljan platom, da zaprečim narodu put. Ovo je stvarno krajnji bezobrazluk, bez obzira kakve probleme da imaju. To treba da se rešava kroz institucije, a ne na ulici.
RSE
U jeku najave ovogodišnje blokade puteva, ministar za poljoprivredu Ivana Dulić-Marković u Požegi je poručila malinarima:
DULIĆ-MARKOVIĆ
Ja sam vam jasno rekla – možete da idete na puteve, ali to neće rešiti problem, država nema para da plaća malinu, znači morate se dogovoriti s onima koji otkupljuju.
RSE
Zašto su seljaci ovoliko kivni, objašnjava Momčilo Jevđović, proizvođač iz Ivanjice:
JEVĐOVIĆ
Ne bih se ljutio na njihovih 50 dinara koje su obećali da su mi to rekli u martu ili februaru, da ne radim. Ali ja sam krvavo radio sa svojom tročlanom porodicom. Ustajali smo u pet sati ujutro, a lijegali uvečer u deset-jedanaest, a meni je 67 godina. Nisam imao vremena ni da se okupam, ni da legnem kao čovek, nego sam na garaži napravio krevet; da bih deci obezbedio bolju budućnost. Sramota je to. Imam dve krave, 16 svinja, 11 ovaca i sve to moram da prodam, jer nemam od čega to da držim. Ja odgojim svinju, a oni uvezu meso. Ja odgojim voće, oni uvezu. Ja posadim krompir, oni ga uvezu. Pa od čega da živim kao seljak? Žena mi je poljoprivredni penzioner, u tri meseca primi 1200 dinara. Pa može li ona od toga da živi sa svojih 67 godina? Sve su nam obećali pred izbore, a kad sednu u fotelju, ništa od toga. Više ne znam šta ću. Tražio sam nekog od novinara da to zabeleži, da svet vidi šta doživljavamo. Izvinite, stara Jugoslavija je bila prava zemlja. Onda smo pedeset godina imali komunizam koji nas je upropastio, onda smo devet godina imali Miloševića koji nas je još više upropastio i onda su nam došli dosovci i za tri godine nas više upropastili nego ovi za devet. Pa kome više da verujem? Sve su nam obećali, a ništa nisu ostvarili. Evo pogledajte koliko imamo nezaposlene omladine. Ne mogu više ni da pričam.
RSE
Slika sa leskovačkih pijaca ove godine vraća sećanja na stara dobra vremena kad je građanima sve bilo dostupno, barem u letnjim mesecima. Za povrće i voće, izračunali su statističari, u junu je bilo potrebno duplo manje novca nego u maju. U julu su cene nastavile da padaju: krompir – 10 dinara, paradajz – 23 dinara, paprike – 10 dinara, kupus – pet dinara kilogram… „Jeftino kao da ga Kinezi dovoze“, komentarišu seljaci i jedu se u sebi. Roba ipak mora da se proda kako bi se makar izvukli troškovi. Na Kvantaškoj pijaci cene su još niže – krompir se može nabaviti za četiri dinara po kilogramu. Situacijom niko nije zadovoljan:
SELJACI (PIJACA)
- Kupus – dinar kilo, krompir – četiri dinara… A nema kome da se proda.

- Četiri dinara za krompir, to je stvarno mnogo niska cena, a ne može da se proda ni za četiri dinara.

- Situacija je vrlo loša. Ljudi doteraju robu, a nemaju kome ovde da je prodaju. Vraćaju robu nazad kući. Dolaze sa strane šverceri, iz Beograda, Niša, Kraljeva, Požarevca, Vranja, Surdulice…

- Niko seljaka ne pita za ništa, niko ne želi s njim da razgovara, niko ne želi da mu pomogne.
RSE
Seljaci iz leskovačkog kraja blokirali su pretprošle godine autoput prema Skoplju, nezadovoljni nekontrolisanim uvozom jeftinog povrća iz Turske i ostalih zemalja. Ove godine takve reakcije povrtlara su izostale; dok su proizvođači višanja protestima pokušavali da postignu cenu koja im je obećana, oni su vredno radili. Sad kažu da ih je to navelo na gubitke. Jasno im je da cene padaju, jer im konkurišu radnici koji masovno ostaju bez posla. Osim toga, ove godine je sve dobro rodilo. Ko je onda kriv?
SELJACI
- Neko je kriv.

- Velika je besparica. Roba, koje se prije prodavalo dve do pet tona, sada se prodaje trideset posto toga.

- Čim nema radnika odnosno fabrike ne rade, seljak je gotov, jer mi nemamo kome da prodamo. Prije su prerađivači kupovali, nisu sami proizvodili, a sada oni sami proizvode, prerađuju i prodaju. Ubili su radnika, ubiće i seljaka.

- I za radnika je teško, ne samo za seljaka.

- Pa to je ipak zakon ponude i potražnje. Znači višak. Rodilo je, mi smo svi uložili, navodnjavali, uložili smo sve što treba, rodilo je, ali nema prodaje, nema ko da kupi.
RSE
Zakon ponude i potražnje seljaci uče na licu mesta – na Kvantaškoj pijaci. Godinama poljoprivredni proizvođači tvrde da rade sa gubicima. Kako i od čega žive?
SELJACI
- Kao miš u gvožđari. Ovo je sramota i grehota.

- Ko je zaradio na vreme, u vreme Ante Markovića, i taj koji ima, on sad može da uloži i može da zaradi. Problem je što sad ne možeš ni da uložiš, a onda od zarade nema ništa.

- Trošimo ono što smo pre zaradili, drugo nemamo ništa.
RSE
Seljačka kola su krenula nizbrdo početkom devedesetih. Stariji se sećaju bolji dana:
SELJACI
- Pre deset godina je bilo bolje.

- U Titovo vreme se bolje zarađivalo. Tad su se imale i pare i sve, a sad se radi samo da se preživi. Od 1955. do 1990. godine, to je bio život.
RSE
Od poljoprivrede dobro žive samo oni koji nemaju zemlju, tvrde seljaci:
SELJACI
- Najviše se isplati špekulantima koji kupe pa preprodaju. Znači ostane im čista lova.

- S deset prstiju se teško zarađuje, zarađuju ovi što rade na veliko, imaju fabrike, magazine…

- Šverceri. Zna se ko kupuje. Dolaze sa strane, iz Beograda, Niša, Kraljeva, Požarevca, Vranja, Surdulice…
RSE
Iako je kroz istoriju srpski seljak najviše branio državu, ona ga je najmanje štitila. Čak su i državni službenici prepreka da rad u polju donese zaradu, žale se proizvođači kojima su kamioni stari koliko i kriza u Srbiji:
SELJACI
- Vozilo mi je staro dvadeset i nešto godina. Kad me zaustavi policija plaćam kaznu od hiljadu do tri hiljade dinara, a ja sam za tri hiljade dinara celu nedelju na tezgi.

RSE
Prošle nedelje lokalni nedeljnik „Naša reč“ objavio je vest o rekordnom rodu žita u poljima jablaničkog okruga. „Ratari zadovoljno trljaju ruke“, konstatuje hroničar, ali:
SELJACI
- Obećali su pre izbora da će žito da bude ovoliko: dva dinara premija i osam dinara otkupna cena, to je ukupno 10 dinara. Skuplje košta da ga proizvedeš, nego da ga gotovog kupiš.

- Čeka da ovršiš, pa ti onda kaže koliko je. Ništa mu ne možeš. Njegov je kombajn, pa ako hoćeš vrši, ako nećeš, ne moraš.
RSE
U selima oko Leskovca ima proizvoda koji, uz povoljne okolnosti, mogu da postanu i nacionalni brendovi. takav je slučaj i sa začinskom paprikom iz sela Lokošnica. Njena je specifičnost što se suši na suncu, a prodaje bez ikakvih dodataka. Ipak, proizvođači su na gubitku. Sada je sve manje:
SELJACI
- Kada bi se našlo tržište, sigurno da bismo pojačali proizvodnju.

- Problem s prodajom imamo u zadnjih desetak godina. Pre toga je paprika išla.
RSE
Seljaci iz Stajkovca, sela kod Leskovca, uspevali su prošle godine da prodaju kupus na pijacama u Parizu:
SELJACI
- To je došlo sasvim slučajno. Neki Francuz našeg porekla ima privatnu pijacu u Francuskoj i on je to sam ponudio.
RSE
Posao sa Evropom je stao, jer ovde nije moguće pronaći propisnu ambalažu:
SELJACI
- To je najveći kamen spoticanja. Prvi put smo se nekako snašli, bila je drvena ambalaža. Bili su zadovoljni kvalitetom. Ali kad smo trebali da tovarimo drugi šleper, uslov je bio da bude kartonska ambalaža, a tu ambalažu kod nas niko ne proizvodi. Gazda se sam raspitao za ambalažu, najbliža je bila Turska ili Slovenija. Tako da je dalji izvoz propao zbog ambalaže.
RSE
Čekajući na izbore i na već poznate tvrdnje kako Srbija može da hrani pola Evrope i da je poljoprivreda naša nafta, seljaci iz leskovačkog kraja prepričavaju slučajeve protestnog istovaranja višnje pred otkupnim mestima i bacanje poljoprivrednih proizvoda svinjama koji opet na jesen ne mogu da postignu proizvodnu cenu. Ipak, njive će se opet orati u isčekivanju boljih dana.
SELJACI
- Da poručim gospodinu predsedniku Vlade da sa ovim neće moći u Evropu, sa blokadama, neimaštinom i ugnjetavanjem. Tako ne može u Evropu.
RSE
Vojislav Stanković, stručnjak za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije, daje kratak snimak stanja poljoprivrede i poljoprivrednika u Srbiji i onoga sto ih u tranziciji čeka.
STANKOVIĆ
Kad govorimo o poljoprivredi, ona je znatno specifična i znatno se razlikuje od svih sektora domaće odnosno svetske privrede, posebno industrijskih sektora. Međutim, kod poljoprivrede se pojavljuje jedan značajan paradoks – padom društvenog proizvoda je rastao udeo poljoprivrede u strukturi društvenog proizvoda. To ukazuje da je poljoprivreda imala znatno nižu stopu pada u odnosu na ostale industrijske grane. Samo dve zemlje u grupi zemalja u tranziciji ostvaruju suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, a to su Bugarska i Mađarska. Posebno treba istaći Mađarsku koja je u tom periodu tranzicije najdalje otišla. Naša zemlja, na žalost, na samom je početku tranzicionog perioda, a poljoprivreda ima izuzetno značajan i visok udeo u društvenom proizvodu od 23 procenta. Radi komparacije treba istaći da u razvijenim zemljama OECD-a, udeo poljoprivrede u bruto društvenom proizvodu iznosi ispod dva posto. Na žalost, kod nas je udeo radno aktivnog stanovništva u poljoprivrednoj proizvodnji 21 procenat, s punim radnim angažmanom; a kad tome dodamo da imamo i delimično zaposlenog stanovništva u poljoprivredi i da oko pedeset posto populacije živi u seoskim sredinama i značajnu opštu nezaposlenost, taj udeo radno angažovanog stanovništva u poljoprivredi je znatno veći. Ovu situaciju koju mi imamo, ta staračka domaćinstva angažovana u poljoprivredi, imaju gotovo sve zemlje u tranziciji. U primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji kod nas je 85 procenata proizvodnih kapaciteta, znači obradivog zemljišta, privatizovano. Ono što je bila prednost te privatne svojine, sada će, zbog malog poseda, u tanzicionom periodu kod nas, transformaciji i restrukturaciji poljoprivredne proizvodnje, verovatno biti ograničavajući faktor.
RSE
Da li to znači da će u budućoj tranziciji najlošije proći upravo sitni posednici i staračka domaćinstva?
STANKOVIĆ
Odgovor je na žalost pozitivan. Verovatno će to značajno pogoditi upravo njih. Postavlja se jedna dilema – pored ekonomskih, tu se prepliću i brojni sociološki faktori – kako to razrešiti, posebno jer se radi o tom izuzetno naglašenom generacijskom jazu; to su staračka domaćinstva sa malim posedom, niskom produktivnošću i to će biti jedan veliki izazov i jedna velika dilema. Stoga početni korak, koji je preduzela aktuelna Vlada u registraciji poljoprivrednih gazdinstava, treba podržati. Ne samo radi finansiranja poljoprivredne proizvodnje i isplaćivanja takozvanih proizvođačkih subvencija, nego i da se jednostavno evidentira s čime zemlja raspolaže, s kakvom strukturom, sa kakvim posedom i sa kakvom radnom snagom. Biće verovatno veoma bolnih zahvata, ali ta cena mora da se prihvati, ukoliko hoćemo da se upustimo, a već smo ušli, u taj proces; a to je proces, koji je ne samo politički, već i opšte društveni zadatak, dakle ulazak u takozvane evropske integracije.
RSE
Kad kažete da će to biti bolan proces i da su neophodni bolni zahvati, šta bi to konkretno moglo da znači?
STANKOVIĆ
Pa to bi verovatno značilo da će i u poljoprivredi biti gubitaka radnih mesta, uslovno da kažemo, i to verovatno na jedan specifičan način. Šta raditi sa staračkim domaćinstvima, šta raditi sa tom populacijom starijih ljudi, kako njih zbrinuti u ovoj situaciji, kad ne možemo da zbrinemo radno aktivno stanovništvo u punoj radnoj snazi? Trenutno u zemlji imamo preko milion nezaposlenih. To će biti jedan problem za koji će se morati da traže neka sistemska rešenja; u kom pravcu, to je u ovom trenutku veoma teško reći. Treba istaći da su nam polazne osnove znatno skromne, male, bili smo ugroženi ekonomskim sankcijama Ujedinjenih nacija, ratovima, intervencijom NATO pakta, opštim osiromašenjem… Poljoprivreda je delila tu sudbinu, odnosno njeni proizvođači.
RSE
Tranzicija poljoprivrede, kako upravo reče, gospodin Vojislav Stanković, biće veoma bolna.

Možda bi za skicu racionalne projekcije razvoja poljoprivrede u Srbiji mogla poslužiti neka iskustva bližih i daljih suseda:

Počinje se, naravno, uvek strategijom održivog razvoja domaće poljoprivrede, pri čemu bi trebalo poštovati projektovane dimenzije poljoprivrednog tržišta EU. Poljoprivredni proizvođači i stočari tradicionalno imaju jaku podršku države. Ukupne subvencije farmerima u OECD-u, pre dve godine, bile su na nivou od 235 milijardi dolara, što je činilo 31 odsto ukupnih primanja farmera.

Slovenačka iskustva bi takođe mogla da uđu u ram za buduću sliku srpske poljoprivrede. Sva tamošnja prehrambena industrija je privatizovana još početkom devedesetih godina, a zadruge i zadrugari su dobili 45 odsto akcija prerađivačkih kapaciteta. Slovenija svojim poljoprivrednicima i stočarima, prema zahtevima EU, daje premije po hektaru, odnosno po grlu stoke. Pravo na subvencije ima onaj ko radi zemlju, a ne vlasnik zemlje. U poslednjih desetak godina broj seljaka koji aktivno obrađuju zemlju se u Sloveniji prepolovio. Tamo, međutim, smatraju da je to dobro jer će se veličina farme povećati. U toj zemlji je zakonom zabranjena podela zemlje i naslednik može biti samo jedan, čak iako porodica ima vise dece. Da bi onaj ko ostaje na selu mogao da isplati ostale naslednike, država trećinu te investicije daje bespovratno, a ostatak po regresiranim kamatama. Stimuliše se prelazak na mlađe i tako što onaj koji zemlju ostavlja nasledniku dobija prevremenu penziju.

Država veoma retko upliće svoje prste u cene poljoprivrednih proizvoda. Ako je ponuda svinjskog mesa na tržištu veća od potražnje, država ga otkupljuje za rezerve. Drugi slučaj državne intervencije je kada je veća ponuda goveđeg mesa; tada ono što država kupi po interventnoj ceni, može da se proda samo u trećim zemljama, a ne i u Sloveniji i na tržištu EU. Viškovi vina, moraju se destilisati u alkohol koji će se koristiti isključivo u industrijske svrhe, a nikako za proizvodnju pića. Kada na tržištu bude veća ponuda voća i povrća, da ne bi došlo do obaranje cena, višak se uništava, a proizvođači dobijaju odštetu. Razume se, za sve ovo je nužan tržišni informacioni sistem. Svako jutro i svake sedmice u cenralu se šalju cene i ina osnovu toga se javnost obaveštava da li će i kakvih intervencija biti.

Što se tiče proizvodnje pšenice, država stimuliše sve proizvođače da je ne prodaju posle žetve u julu i avgustu, kada je cena niska. Zato država finansira skladištenje, iz kase Agencije za intervencije, sa 0,2 tolara po kilogramu. U interventnom razdoblju, koje traje od 1. novembra do 31. marta, svaki proizvođač ima pravo da po interventnoj ceni pšenicu proda Agenciji za intervencije, a njena je obaveza da ponuđeno kupi, ali je dužna da to proda na trećim tržištima.

Oni seljaci koji žive u brdima, odnosno, koji proizvode u posebnim uslovima, dobijaju još i ekstra sredstva. U Sloveniji cak 82 odsto njih traži i tih dodatnih 70 do 90 eura po hektaru koji im pripadaju nezavisno od vrste proizvodnje. To je način da stanovništvo ostane u tim krajevima.

Slovenija je 1993. godine usvojila ekosocijalni koncept poljoprivrede, što je strateški važan korak, ne samo zbog proizvodnje hrane, nego zato što podstiče i druge grane, kao sto je turizam.

Oni koji se opredele za biološke farme odnosno organsku poljoprivredu, takođe dobijaju podsticaje. Plan Slovenije je da za deset godina 30 odsto proizvodnje hrane bude takozvana organska proizvodnja. Projekcije su da će 25 odsto evropskih potrošača tražiti upravo takvu vrstu hrane. Predviđen je i program ulaganja u kvalitet zemljišta, pa tako, na primer, ukoliko nije izvršena komasacija, ne daju se sredstva za sisteme za navodnjavanje.

Bio je to kratak portret slovenačke poljoprivede. Neće se tretirati kao plagijat ako se štošta preslika ili prilagodi srpskim prilikama i neprilikama.
XS
SM
MD
LG