Dostupni linkovi

logo-print

Dok pravde zaista ne bude


Prevrćem po glavi kakvi će biti odjeci prvog predsedničkog govora koji reče kako bi zbog krvave istorije na Balkanu svi narodi na ovim prostorima trebali međusobno da se izvine. Izvinite predsedniče, ali stvarno ne razumem ljubakanje i koketiranje sa Dobricom Ćosićem. Dosta nam je očeva nacije iz vremena zbog kojih, i od drugih i od Srba, tražite izvinjenje. I sve se događa na dan sahrane još 338 žrtava iz Srebrenice

Subota, 10. jul 2004. godine
Prvi dan vikenda. Redak, za moju porodicu, nazovi slobodan dan, koji to i nije kada je pred njom prefiks novinarska. Tek započele beogradske julske vrućine brišu granice između noćnih i dnevnih denja. Moja su uglavnom za tastaturom kompjutera. Slobodne nedelje takođe nema, jer sutra će, u nedostatku državne himne, uz gudače svetog Đorđa, biti ustoličen novi predsednik Srbije - Boris Tadić. Kada položi zakletvu u Parlamentu, prvi će čovek Srbije održati govor u uglačanoj zgradi Predsedništva. Oko ovog zdanja čekaju ga, u njegovu čast, sveže posađeni cvetovi "lepog Jove". Predstavnici sedme sile iz bezbedonosnih razloga svečanom činu primopredaje dužnosti neće prisustvovati. Spremam diktafon za snimanje Tadićevog govora sa ekrana državne televizije, kada me već ne puštaju unutra. Lepom Jovi preostaje da izdrži vrućine i ostale nedaće oko predsedništva i predsednikovanja. Srećna biljka, osim vode ne treba nasušni hleb novinarske profesije - slobodu kretanja i informisanja.

Nedelja, 11. jul 2004. godine
Srbija je danas zvanično dobila predsednika. Dvojica prethodnika Borisa Tadića, otkada se kod nas zapatilo višestranačje , završila su u Hagu. Trebala bih da budem ushićena tolikim odzivom sveta na inauguraciji jer i ja sam bila na Tadićevoj strani. Umesto toga osećam umor. Svu tu forsiranu glamuroznost morala sam sklopiti u izvještaj za riječki "Novi list". Teža mi je teskoba. Prevrćem po glavi kakvi će biti odjeci prvog predsedničkog govora koji reče kako bi zbog krvave istorije na Balkanu svi narodi na ovim prostorima trebali međusobno da se izvine. Izvinite predsedniče, ali stvarno ne razumem ljubakanje i koketiranje sa Dobricom Ćosićem. Dosta nam je očeva nacije iz vremena zbog kojih, i od drugih i od Srba, tražite izvinjenje. I sve se događa na dan sahrane još 338 žrtava iz Srebrenice. "Bože pravde" - tonovi su kojima je započela Tadićeva svečana inauguracija. Ne bih više o tome dok pravde zaista ne bude.

Ponedeljak, 12. jul 2004. godine
Naš mali sin Staša, u oblaku krupnih lokni, probudio se i ovoga jutra rumen i nasmejan. Dugo mu već pričamo kako je važnije roditi se iz srca nego iz stomaka. Nastojimo da se za njega enigma usvojenja jednoga dana svede na pitanje – usvojen, pa šta. On uporno želi da je njegova prva kuća bila baš u mome telu. Koga briga za politiku, reagovanja na predsedničko ustoličenje pred prvim uspešno izgovorenim ''r'' moga sina. Žurim u "Ekonomist" da ugovorimo temu za sledeći broj. Usput razmišljam kako Staši jesenas treba kupiti bukvar, važne knjige i sve ostalo da bude najlepši prvak. Valjda će uprkos reformi već reformisane prosvete, koju sada vodi tim premijera Koštunice, ipak nastaviti da uči engleski. Dobro mu ide. Uostalom, ne reče nam li i novi predsednik kako Srbiju želi da okrene ka svetu. To su simbolično bili i završni tonovi njegove inauguracije. Vostani Srbijo.

Utorak, 13. jul 2004. godine
Legija i dalje pojma nema zašto je optužen sa svojim sudrugovima iz Crvenih beretki. Pušku kojom je ustreljen Đinđić, ovaj naivac navodno nikada nije video. Danas je pred sudom odbio, a pravila mu to dozvoljavaju, da saopšti ime izvesnog policajca koji ga je obavestio o prestojećem hapšenju, jer je ovaj MUP-ovac još aktivno u službi, dakle, pod komandom je Koštuničinog ministra Jočića. Katarza u Srbiji? Šta je to? I oni kojima se sudi za ratne zlodela kod Vukovara se brane tim kako su tek iz radoznalosti zavirili u hangare sa hrvatskim zarobljenicima koje su kasnije neki nezvani egzekutori streljali na stratištu. Njih dvesta. Porodice ubijenih Albanaca dovezenih u hladnjačama još nisu dočekali ni suđenje. Osumnjičeni tvrde da su heroji, a dželati su nepoznati. Ko je na kraju ubio Loru Palmer i kada će se već jednom ovde završiti rat?

Sreda, 14. jul 2004. godine
Slušam danas vest kako su kod Horgoša obustavili radove na graničnom prelazu jer su našli gnezda kolonije lasta. Kažu - čekaće septembar dok se laste ne presele na jug, da im ne ruše kuće. Ganuta sam da i u ovoj zemlji rastrzanoj svim i svačim neko donese takvu odluku. Ali ta vest brzo se utopila u žutilo koje bode oči sa naslovnih strana većine ovdašnjih novina. Jedva čekam odmor. Tada bar imam vremena da pobegnem među korice knjiga koje već danima pokušavam da pročitam.

Četvrtak, 15. jul 2004. godine
Prelistavajući štampu naknadno shvatam kako u prvi mah nisam obratila naročitu pažnju na vest da je Parlament u Podgorici usvojio nove crnogorske simbole. Oj svijetla majska zoro zar ode u prošlost dična trobojka? Ista ona trobojka kojom su se ogrtali nacional romantičari u vreme Miloševićeve i Bulatovićeve antibirokratske revolucije tvrdeći da smo dva oka u glavi. Crnogorci svoju dioptriju danas izoštravaju na nezavisnosti neupadljivo i razroko gledajući u Beograd. Kako god da bude, ali se ovih dana baš slatko nasmejem čitajući sa bilborda marketinški poziv za boravak na crnogorskom primorju- dobro vam učinjelo .

Petak,16. jul 2004.
Ja već odbrojavam sate do polaska na more, ali u Istru, naravno. Istra je uvek moje pravo utočište posle svih balkanskih košmara.
XS
SM
MD
LG