ŠUVAR
Socijalizam, onakav kakav je bio na istoku Evrope i na prostoru bivše Jugoslavije, to je bio socijalizam u neku ruku nerazvijenosti, nadoknađivanja, industrijalizacije, ali je u svemu taj i takav socijalizam – samo na nižoj materijalnoj razini – bio nalik na ono što je na Zapadu bila izborila socijal-demokracija i radnički pokret i što smo zvali „država blagostanja“.
PROKOPIJEVIĆ
Ne postoji stvar koja je pogrešnija od takvog uverenja. Prosto, taj bivši sistem u bivšoj Jugoslaviji, to je sistem koji nije imao perspektivu; to je sistem koji je, da bi preživeo na nekom minimumu, koji je naravno sada na žalost veći od ovog trenutnog minimuma, dobio oko sto milijardi dolara zapadne pomoći od 1948. do 1984. godine u dolarima iz 1984. godine, znači možete da računate da je to negdje 150-160 milijardi dolara sada, uzimajući u obzir inflaciju u međuvremenu. To je jednostavno bio sistem koji je bio napravljen da troši pare i koji je napravljen da radi protiv tržišta, da bude antidemokratski, da ne bude vladavina prava nego vladavina jedne stranke i koji je naravno posle par decenija, u Rusiji posle sedam decenija, sam od sebe propao. Znači nisu Amerikanci umarširali u Moskvu ili u Berlin, već se on sam srušio. Alternativa zapravo nekoj tržišnoj demokratiji i okvirima kakve-takve vladavine prava u 20. veku ustvari i ne postoji.
RFE
Dijalog između pokojnog sociologa Stipe Šuvara i ekonomiste Miroslava Prokopijevića emitovali smo 1. maja. Očigledno je da saglasnosti još nema o tome da li je bivši socijalistički model morao da se uruši, odnosno o tome da li je tranzicija kroz koju je bivši Istočni blok prošao i kroz koji još prolazi, proces koji se morao dogoditi.
Srbija je posljednja zemlja regiona koja je krenula u proces tranzicije. Bez sumnje bolan, ali neizbežan. Socijalizam kao svetski proces evidentno nije uspeo. Samoupravljanje kao autentičan jugoslavenski eksperiment ostavilo je materijalne, ali i još ozbiljnije psihološke posledice na radničku klasu. Godinama ubeđivana, a zapravo obmanjivana da je ona vlasnik preduzeća, od kojih u međuvremenu uglavnom ni kamen na kamenu nije ostao, radnička klasa ne može da se pomiri s tim da njena radna mesta odavno ne postoje, da više nema ni sigurnog posla, ni sigurnih plata, da umesto komunizma koji izvesno neće stići, dolazi surovi kapitalizam, a taj podrazumeva borbu za opstanak, čemu smo se u predtranziciono vreme naučili, ali i borbu za radno mesto, čemu ljudi na prostorima Srbije nisu vični. U priču ulaze i novi kapitalisti, nastali u mutnim vremenima na sumnjive načine ili oni koji kupovinom nekadašnje društvene svojine pokušavaju da to postanu. Neki od njih, pokazalo se, tretiraju zatečene radnike kao svoju pokretnu imovinu ili još gore kao oruđe koje govori. U tom sudaru nastaje ono što nazivamo surovom stvarnošću tranzicije.
Ko su gubitnici tranzicije, kako je oni preživljavaju i doživljavaju, a ko su tranzicioni dobitnici? Nastojaćemo, koliko je moguće, da građanima pomognemo da se snađu sa pojmovima koji su im bili nepoznati – kako da prodaju besplatne akcije, kakva su prava novih vlasnika fabrika, a kakva su njihova, kakva su iskustva drugih zemalja i u drugim zemljama.
* * * * *
RFE
Tranzicioni elan stvoren posle 5. oktobra 2000. godine, posle samo godinu dana je počeo, čini se, polako da napušta sve aktere. Radnike i seljake koji sebe sve više doživljavaju kao žrtve tranzicije, ali i novu vlast koja je počela da kalkuliše da li će ona sama pasti kao prva žrtva uspešno sprovedene tranzicije. Nezadovoljni radnici, istina ne masovno, počinju da protestuju, nezadovoljni seljaci da blokiraju puteve, a uplašena i nesigurna vlast sve više da uzmiče.
Slede priče vojvođanskih seljaka, leskovačkih radnika, ali i kupaca preduzeća koje također muči neizvesnost, kao i nekih od predvodnika procesa privatizacije kao glavnog sidra tranzicije.
Kakva je situacija u Zrenjaninu?
U ovom času Zrenjanin se može predstaviti i kao grad stečaja, kao grad u kome je groblje unazad nekoliko godina jedina realizovana i kapitalna investicija, u kojem su propali stara pivara i novi Mekdonaldsov restoran, što se u svetskim razmerama beleži kao unikatni slučaj.
GRAĐANI
Banat je bogata zemlja, rodna, ljudi vredni, radni, samo smo sada ostali „neradni“. Pozatvarali su nam fabrike. Trideset i jednu godinu sam radio u industriji tepiha „Proleter“. Maltene kao dete sam počeo da radim tamo, a danas sam na ulici.
Zrenjanin nije grad koji propada, Zrenjanin je propao. Zrenjanska privreda je apsolutno propala i s tim moramo da se suočimo. Zrenjanski region je bio jedan od dva najveća i najmoćnija prerađivača hrane i industrijski najrazvijeniji grad u onoj velikoj Jugoslaviji. S raspadom te Jugoslavije se raspalo mnogo toga i danas je zrenjanska privreda praktično mrtva.
Zrenjanin je grad u totalnom kolapsu, privreda je propala.
Niko o nama ne vodi računa. Naši čelnici se samo brinu o sebi, otvaraju privatne firme, sebi nalaze dobre poslove, a privreda propada sve više i više.
Ja radim u „Jugoremediji“, firmi koja može da radi i dalje dobro, koja ima velikih zaliha, veliku perspektivu, ali će je ovi mafijaši uništiti.
RFE
Privatizacija „Jugoremedije“ je poništena, što je izazvalo oprečna mišljenja, ne samo među radnicima fabrike, nego i unutar same vlasti. Aleksandar Stefanović, advokat kupca iz Makedonije, preduzeća „Jaka 80“, ukazuje da takva odluka ima i neke konkretne posledice:
STEFANOVIĆ
Privatizacija će biti poništena? Odlično. Mi kažemo našem klijentu – super, neka ponište; pročitajte ugovor, neka vrate 25 miliona eura, koliko dođu sve kamate na onih 17 miliona, pa ćemo da razgovaramo. Ako neko misli da može da se igra u ovoj zemlji, radi se ipak o pravnom licu iz sada susedne države. Postoje tu nekakva međunarodna pravila po kojima se nešto radi.
RFE
Šta o tranziciji kažu radnici privatizovanih, ali i onih propalih preduzeća u Zrenjanjinu:
RADNICI
Na žalost se privatizacijom privrede u opštini Zrenjanin nije mnogo dobilo. Nisu se ispunila čak ni naša minimalna očekivanja da ćemo se upustiti u neku proizvodnju i zaposliti jedan broj ljudi. Imamo suprotan efekat te privatizacije.
Od momenta privatizacije radnici rade u četiri smene, prepušteni su na milost i nemilost poslodavcu koji kaže – jedan mesec ćete raditi, drugi nećete, treći ćete ići na godišnji odmor, četvrti na četrdeset i pet posto zakonski plaćeno… I kad upregne da rade u četiri smene, ljudi dobiju pet hiljada dinara.
Ljudi se otpuštaju, prebacuju u druge gradove…
Pojedine ljude šalju iz firme u firmu. Radimo čak u četiri smene, a novce niko nije video.
Samo da se pogrešno ne protumači, nismo mi protiv privatizacije, ali smo protiv privatizacije ovakvog oblika, jer se definitivno rezultati tranzicije i privatizacije u zrenjanskoj opštini ogledaju u broju nezaposlenih.
Trenutno se bavim sivom ekonomijom. Prodajem na pijaci robu bez plaćanja poreza i tako dalje.
Mi nemamo sredstava za život. Teško je.
RFE
Žal za starim vremenima radnici ne kriju. Sada kao da se sve okrenulo naglavačke. Njihove fabrike više nisu njihove, dolaze uljezi koji sebe nazivaju vlasnicima, ali im ne nude dobar posao i bolje plate:
Drugovi i drugarice, radnici i seljaci, penzioneri, Zrenjaninci, dok smo se tako oslovljavali živeli smo kao gospoda! Sada se oslovljavamo kao gospoda, a živimo kao ovaj naš grad, koji je mrtav grad kao i Begej koji kroz njega protiče!
Mi danas imamo situaciju da imamo negativne pojave, ako su negativne pojave obustave rada, štrajkovi, bitka za svakog radnika, u šećerani, u „Ipoku“, u „Jugoremediji“… Ne samo da preti opasnost da eskaliraju ta potencijalna žarišta i pojedinačni sporadični slučajevi, već preti opasnost da eskalira jedan socijalni bunt koji je sve evidentniji i evidentniji. Mnogi vlasnici, mnogi direktori, bez obzira šta mi mislili o toj privatizaciji, sebe doživljavaju kao egzekutore.
Izgleda da mi moramo da stignemo do dna da bi smo shvatili da moramo da krenemo. Šta je problem? Što kasnije shvatimo, to će skuplji i teži biti početak.“
RFE
Čak i seljake izdaje strpljenje:
SELJACI
Nećemo da gladujemo kao i naše krave! Hoćemo da radimo, hoćemo da proizvodimo…
Smanjile su se porcije, sve je manje u koritu i sad se prebrojavamo ko je pojeo više, da li jedno zrno Slovak, Mađar, Srbin… Sad je prilika za prebrojavanja.
Ne znam dokle će to ići, ali će pući ako ovako nastavi. Dolaze lokalni izbori, ne znam čemu se ovi nadaju.
Moja majka je meni 1990. godine rekla: „Kćeri, nemoj da vodiš računa ko će da bude na vlasti, nego samo vodi računa da ti leđa budu mokra“. Samo radom možemo da postignemo nešto, a mi smo evo došli do zaključka da s radom ne možemo ništa da postignemo, ništa, a leđa su nam stalno mokra, od jutra do mraka.
Bogatstvo Banata je u zemlji. Ne jednu žetvua, ne dve, već tri žetve tučemo ovde. Kakva „Milka“ čokolada, kakva Švajcarska. Plus što su ovde ljudi pravi ljudi, iskreni, vredni, sve će ti dati. Ali znaš šta ti neće dati? Ako ja sad ovaj lebac napravim i ti dođeš i kažeš – to je moj lebac, znači ako hoćeš da mi otmeš, a ja da budem gladan, to je onda već problem. Tu smo onda jako gadni.
* * * * *
RFE
Najveći gubitnici tranzicije, pokazuju istraživanja u svakoj zemlji, su radnici, niže obrazovane strukture. Nekad dobre, a sada propale fabrike ne mogu da im obezbede ni minimalnu egzistenciju. Još ako dođu u ruke loših vlasnika, očajanje je neizbežno. Kako to izgleda u Leskovcu, nekada jakom industrijskom centru?
Jedan smrtni slučaj, koji se pre dve godine desio na zboru radnika u Hotelsko-ugostiteljskom preduzeću „Balkan“ u Leskovcu, zaboravljen je od svih, a bio je u javnosti shvaćen kao upozorenje. Novica Antić, službenik u ovoj firmi, umro je na zboru radnika u svojoj četrdeset i sedmoj godini. Kako svedoče učesnici zbora, došao je vidno uzrujan, često je izlazio iz sale, a povremeno je predsedniku skupštine preduzeća i direktorima upućivao pretnje da će biti uhapšeni zbog malverzacija. Žučna rasprava o višegodišnjoj poslovnoj agoniji ove frime, mogla je da proizvede još tragičnih posledica da ekipa hitne pomoći nije stigla na vreme. Jedna od radnica „Balkana“ zadržana je tog dana u bolnici, a desetak je zatražilo pomoć zbog naglo izazvanih zdravstvenih smetnji. Za Novicu Antića i mnoge druge radnike koji su relativno mladi preminuli poslednjih godina, u Leskovcu kažu sa gorčinom da ih je „ubila tranzicija“. Kako to izgleda na primer u Elektroindustriji RUL, gde se godinu i po dana od datuma privatizacije ne primaju plate, objašnjava Nikola Šterović, predsednik Štrajkačkog odbora:
ŠTEROVIĆ
Nedavno smo imali još jedan smrtni slučaj; čovek jeste bio bolestan, ali nije imao parče hleba u kući, nije dobio bolovanje. To je katastrofa. Nama se pre nije dešavalo da nam u jednoj godini umre šestero ljudi. A to su sve mladi ljudi koji su se razboleli i umrli od nervoze i stresa, jer nisu imali čime da prehrane porodicu. Jedan čovek je rekao svojoj ženi: „Jedan od nas mora da umre da bi naša deca mogla dalje da se školuju; nemamo čime da ih hranimo“, nakon čega se obesio.
RFE
Leskovac je dugo držao primat u broju privatizovanih preduzeća. Ove godine je među vodećima u broju poništenih kupoprodajnih ugovora. RUL je primer promašene privatizacije, a posledice su tragične.
GRAĐANI
Trista porodica je za godinu i nešto otišlo na ulicu. Ovo je sramota i grehota šta rade s narodom. Ja razumem privatizaciju, ali da se pokrene proces proizvodnje, ljudi da primaju plate, da normalno žive… Mi smo kao u zatvoru.
Radim dvadeset i sedam godina, čistim tuđe kuće, bolesna, invalid sam rada. To nije život. I kako ti da voliš ovu državu i da veruješ u nju? Pojedini primaju plate i još traže povećanje, a nas niko ne primjećuje, kao da smo stoka.
Nemam šta da dam detetu ni da pojede. Kad ujutro ustanem, bežim od svoje dece. Treba da mu dam doručak, da mu dam za školu i puno drugih stvari. Pored toga bih trebao da plaćam struju, telefon… Ali nemam ni za hranu, a kamoli za šta drugo.
Nekad si bio domaćin u svojoj kuću, a sad nisi ništa. To je najteže.
Pa šta da ti kažem? Ne idem na pijacu, nemam novca ništa da kupim. Nosim odeću od pre deset godina…
Lakše nam je bilo kad je bio rat. Padne ili pukne bomba, ubije i gotovo. A ovo je polagano ubijanje. Niko ne može da nam plati naše živce, stresove, bolove koje smo prepatili za ovo vreme.
RFE
Radnici tvrde da velikom broju novih vlasnika nisu ni potrebni, jer gazde ne planiraju da se bave proizvodnjom:
ŠTEROVIĆ
Doveli su nas u bezizlaznu situaciju da smo morali da štrajkujemo. Mi smo prvo tražili pravo na rad, ne pare. Faktički nijedan od uslova iz kupoprodajnog ugovora nije ispunjen i došlo je do našeg štrajka koji i danas traje i došli smo na ivicu bede. Ko god je kupio fabriku, prvo što je uveo bila je minimalna plata. Jednostavno su želeli da radnici napuste fabrike da bi kasnije mogli te fabrike da prodaju. Tako da nijedna firma ne radi. Zato smo i došli u ovu situaciju.
RFE
Ovih dana radnici Vunarske industrije „Leteks“, koja je polovinom prošlog veka izgradila veći deo strukture Leskovca, organizovali su demonstracije gradskim ulicama tražeći od države da im isplati višegodišnje minimalne zarade i poveže staž sa preostalih sedam do osam meseci. Tako je dogovoreno prošle godine, kad je na osnovu Programa Vlade Srbije o restrukturiranju preduzeća 640 radnika ostalo bez posla.
RADNICI, „LETEKS“ – LESKOVAC)
Vrlo loše živim. Radila sam trideset godina u „Leteksu“, imam primanja tri hiljade i šesto dinara. Sin mi je nezaposlen. Muž je radio u „Proleteru“. Nemamo od čega da živimo. Ljudi su gladni. Možete slobodno da kažete da su ljudi gladni, jer nemamo para. Ni ovo što su rekli da će nam dati, ne daju. Borimo se, borimo se na naš radnički način. Nikoga ne ugrožavamo, samo tražimo svoj novac. Novac koji smo krvavo zaradili.
Ja sam Milan Đorđević, radnik-invalid. Bez plate sam, bez penzije, bez ičega.
RFE
Ovo društveno preduzeće, koje u svom sastavu ima nekoliko fabrika, bilo je najveći deo sistema „Leskoteksa“ s jedanaest hiljada radnika do polovine osamdesetih godina. Veći deo infrastrukture u gradu je izgradio „Leteks“. Sad u ovoj fabrici radi oko trista ljudi. Slična sudbina čeka ostale fabrike u zapadnoj industrijskoj zoni. Sad se tamo polako zatvaraju i kafane, jer nema ko da svrati nakon posla.
Industrija kozmetike, planirana kao alternativa tradicionalnom leskovačkom tekstilu, nestaje u „Neveni“ koja iza sebe ima jedan neuspeli tender, ali i u „Zdravlju“ koje je pronašlo strateškog partnera – islandsku kompaniju „Farmako“. Krupnim hipotekama i pogrešnim poslovnim potezima „Nevena“ je izgubila dominaciju na domaćem tržištu sapuna i zubnih pasti. Sad se i tamo zaboravilo šta je plata. Kao i fabrika RUL koja se nalazi preko puta, „Nevena“ je do pre neku godinu bila izuzetno jaka, objašnjavaju njene radnice:
RADNICE, „NEVENA“ - LESKOVAC
Ljudi su maksimalno ogorčeni, mogu vam reći. Žene s 40-50 godina starosti ili dvadeset godina radnog staža moraju da idu da beru višnje ili da se bave bilo kojim poslovima da bi zaradile za hleb i mleko, za ono najosnovnije u kući, da ne govorimo o dažbinama. Kad razgovaramo o tome ko šta treba da plati, kako i na koji način, onda većina žena krene da plače, da se nervira i većina njih završi u bolnici na snimanju srce.
Apsolutno svaka žena pije lekove za smirenje. Apsolutno svaka žena. Nijedna radnik „Nevene“ ne vidi izlaz i nije mu lako.
RFE
Oni koji su posle privatizacije u „Zdravlju“ ostali u fabrici, shvataju to kao privilegiju. Ne žele da govore na temu tranzicionih bolesti. Kažu da im je novi gazda povećao plate za deset posto i da su zadovoljni. Zbog činjenice da je više od šesto radnika moralo da ode iz fabrike uz otpremnine čiji je iznos određivan u „Farmaku“, kao i sporne procene same vrednosti kapitala celog preduzeća, ostao je gorak ukus u ustima javnosti. Neki i dalje tvrde da je „Zdravlje“ prodato budzašto:
Fabrika je otišla za tri i po miliona eura. To je sramota. „Zdravlje“ je otišlo, ne znajući ko ga kupuje, čiji je kapital, koja je banka, ali je sve to magla.
RFE
Oni koji su bili najostrašćeniji zagovornici transakcije sa islandskom kompanijom, danas kao stranački funkcioneri sumnjaju u ispravnost cele operacije:
Svi ovi slučajevi biće preispitani. Sve ono što nevalja će biti poništeno. A oni koji su kršili zakon će se naći u zatvoru.
RFE
Danas niko u Leskovcu nije u stanju da pruži tačne informacije o broju nezaposlenih. U Tržištu rada kažu da cifra nikad nije bila veća i da se kreće do dvadeset i pet hiljada ljudi. Međutim, među zaposlenima ima i onih koji odlaze na posao a ne primaju plate, a često se dešava da nezaposleni dobro zarađuju a ne plaćaju porez. U svakom slučaju, retki su oni koji se nadaju boljim danima:
GRAĐANI
Ničemu ne mogu da se nadam ako ovo ovako nastavi. Nema boljitka. Čemu bih mogla da se nadam kad nas niko ne pita da li imamo hleba, od čega preživljavamo. Svi traže da platimo struju, vodu, đubre i tako dalje, ali to te niko ne pita, da li imaš ili nemaš.
Ja jednostavno izlaz ne vidim. Ne vidim izlaz i ne vidim svoju budućnost.
* * * * *
RFE
Da li je privatizacija baš bila neophodna ili je bilo moguće bar malo je odložiti, najčešće je pitanje ne samo takozvanih gubitnika tranzicije, već i pojedinih bogataša nastalih na čerupanju društvene svojine. O tome govori bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović:
VLAHOVIĆ
Ako pogledate kako je evoluirala kritika privatizacije u Srbiji od 2001. godine naovamo, onda me i ne čudi pitanje da li je trebalo privatizaciju još odložiti ili je pak izbeći. Na samom početku je postavljeno pitanje da li nama privatizacija uopšte treba, tačnije da li preduzeća mogu da nastave da funkcionišu bez definisanog titulara svojine? To je naravno pogrešno. Zaista bi danas bilo izlišno polemisati zašto je neophodno da društvena svojina konačno dobije svog titulara. Međutim, ja sam u takvim kritikama prepoznao različite lobije. Prvi lobi jeste lobi upravo privatnih investitora krupnog kapitala koji je naviknut da u neregularnim uslovima ostvaruje velike vrednosti u svoju korist. A to se dešavalo tokom devedesetih godina, jer privatizacija nije bila mandatorna, tačnije nije bila obavezna i sve se činilo da se privatizacija nikada ne završi. I sam način besplatne podele akcija je ustvari bio samo odlaganje privatizacije i ništa drugo do svojinsko utemeljenje samoupravljanja i uopšte svojinsko utemeljenje jedne socijalističke svesti koja je nasleđena iz prethodnog perioda. Zaista je izlišno pričati da li je moguće egzistiranje društvene svojine. Naprotiv, društvena svojina paralelno sa privatnom svojinom ne može da egzistira. Mi smo imali nekakav privid funkcionisanja društvene i državne privrede samo do 1990. godine, do momenta kada privatna svojina nije počela paralelno da egzistira u jednom privrednom sistemu. Pa je onda takva društvena privreda bila neefikasna i cenu za to plaćamo mi danas, a plaćaće bogami i buduće generacije, jer su gubici društvene privrede bili socijalizovani. Na koji način? Pozajmljivanjem iz inostranstva, trošenjem devizne štednje stanovništva, raznim zajmovima, hiperinflacijom kao efektom neefikasne društvene privrede…
RFE
Da li je znači ova privatizacija surovo i preko noći ostavila ljude na ulici ili je samo formalizovala njihov položaj koji datira od ranije?
VLAHOVIĆ
Upravo taj intezivni socijalni program koji smo mi ugrađivali u proces privatizacije, bio je jedina, ne mogu da kažem glavna pošto je bio jedna, meta kritike međunarodnih finansijskih organizacija, uključujući i Svetsku banku i Međunarodni monetarni fond. Dakle, ja zaista mislim da privatizacija ni na koji način nije doprinela porastu stepena nezaposlenosti. Na kraju krajeva to može da se potvrdi matematički. Na početku tranzicije 2001. godine, mi smo imali 750 hiljada nezaposlenih, danas imamo 950 hiljada nezaposlenih. Na prvi pogled bi se moglo reći da je armija nezaposlenih povećana za 200 hiljada, međutim mi smo u januaru 2001. godine imali, pored 750 hiljada zvanično nezaposlenih, još 250 hiljada radnika koji su se nalazili na takozvanom prinudnom odmoru, dakle faktički nisu radili. Ta kategorija prinudnih odmora je ukinuta Zakonom o radu, dakle kategorija odmora bezgraničnog trajanja, i danas vi nemate radnike na prinudnom odmoru nego imate stvarno nezaposlene radnike. Čak i kad iz tog ugla pogledate, vidite da privatizacija nije doprinela porastu nezaposlenih.
Ja tvrdim da je Srbija imala najbolji model privatizacije i istovremeno najbolju implementaciju privatizacije. Unapređenje privrednog ambijenta u mnogome zavisi i od postignute političke stabilnosti, a bojim se da smo mi tu političku stabilnost izgubili još u avgustu 2001. godine, a da je sve ono što se dešavalo u 2002. godini bio zapravo samo jedan veoma veliki napor koji smo sa svoje strane ulagali da, sprovodeći neke ključne zakonske aktivnosti, pokažemo inostranim investitorima da je Srbija atraktivna zemlja za investiranje. Ono što očekujem u narednom periodu, tačnije ono što bi bilo preko poželjno, to je politička stabilnost. Politička stabilnost jeste preduslov nastavka reformskih procesa u našoj zemlji. Ne bi bilo dobro da politička stabilnost bude uspostavljena tako što će se osluškivati glasovi većine. U jednoj zemlji u tranziciji većina nikada nije za sprovođenje bolnih mera tranzicije. Naprotiv, odgovornost političara ili vlasti ili političkih partija koje se danas nalaze na vlasti jeste upravo da ono što prepoznaju kao buduće vrednosti, pokušaju da nametnu većini.
* * * * *
RFE
Dok radnici pojedinih privatizovanih preduzeća tvrde da novi vlasnici kupuju njihove firme budzašto i nakon toga glume vlasnike, kupci imaju drugačiju računicu:
KUPCI PREDUZEĆA
Početna cena je prihvaćena ovakva, možda vam se čini da nije visoka, ali predzeće ne radi, fabrika je zatvorena od 2000. godine. Postoje velike obaveze. Plate i doprinosi za zaposlene nisu plaćeni u zadnje tri godine. A kad fabrika ne radi dve-tri godine, onda možete da zamislite kako to izgleda. Nešto od toga može da se iskoristi, ali ne mnogo.
Revizija može u svako vreme da dođe, nema nikakvih problema. Ja plaćam cenu koja je tražena, to je sve išlo normalno, regularnim putem, ne plašim se ničega. Svaki pošten posao je dugotrajan posao i posao bez opasnosti.
Nemam ništa protiv revizije, ali ako radite u skladu sa postojećim zakonom, znači onim koji je na snazi, ako poštujete ugovorne odredbe ugovora koji potpisujete, ne vidim da se u zemlji kakva je naša, zemlja u tranziciji, dešava išta čudno, dakle nešto što se nije dešavalo i oko nas, s tim što je oko nas bilo mnogo gore.
* * * * *
RFE
Naš gost je i gospodin Ivan Mitrović, generalni direktor preduzeća „Galeb Group“, Šabac. Gospodine Mitroviću, da li se vi osećate kao gubitnik ili dobitnik tranzicije, odnosno da li mislite da pripadate nekoj grupi između ove dve kategorije?
MITROVIĆ
Odgovor na to pitanje nije nimalo jednostavan i nije jednoznačan. U svakom slučaju se osećam kao dobitnik tranzicije zato što je sam proces tranzicije doneo neke nove poslovne izazove za mene, pružio mi šansu za poslovnu afirmaciju i svakako stvorio mogućnost nove zarade. Ali istovremeno, neke stvari su se izgubile, odnosno postao sam gubitnik jer sam izgubio deo svog slobodnog vremena, deo vremena koji sam mogao posvetiti porodici, ali se nadam da ću dugoročno posmatrano ipak sebe moći da smatram dobitnikom procesa tranzicije.
RFE
Vi svakako imate radnike u svojoj firmi. Možete li nam reći nešto o tome kako se oni osećaju?
MITROVIĆ
Moram da napravim mali uvod pre nego što odgovorim na to pitanje. „Galeb Group“ je privatna kompanija koja postoji već dvadeset i sedam godina, ali je ona u procesu tranzicije privatizovala dve nove kompanije, to je preduzeće „Galeb-Metaloplastika“ i „Sartid-Limprodukt“ iz Novog Sada. Što se tiče radnika koji rade u ove dve kompanije, mi tu nismo vršili nikakva prinudna otpuštanja radnika, trudili smo se da ih maksimalno angažujemo i da podignemo njihov radni ambijent, da ga poboljšamo i da podignemo nivo produktivnosti i samim tim nivo zarade. Međutim, činjenica je da je globalno posmatrano tranzicija na nivou Srbije svakako donela radnicima dosta nevolja. Malo je tu obzira prema radnicima, prema njihovom socijalnom statusu. Znači svako privatizovano preduzeće je automatski postalo predmet revizije, znači njihovo poslovanje je podložno reviziji, novi vlasnici su se trudili da preduzeća dovedu do nivoa rentabilnosti da im donosi profit, a to je automatski značilo i smanjivanje broja radnika. Svakako da su radnici najveći gubitnici ovog procesa tranzicije, jer se o njima na žalost malo vodi računa, iako moramo biti svesni da su zapravo radnici ti na kojima se zasniva čitava ekonomija. Međutim, socijalni programi koji su donošeni zajedno sa uslovima za privatizaciju preduzeća se najčešće ne poštuju i rezultat toga je preko milion nezaposlenih radnika na zavodima za tržište rada u Srbiji.
RFE
Da li iz ovoga što ste vi rekli može da se razume da je moglo biti drugačije što se tiče položaja radnika, odnosno njihovog statusa i broja nezaposlenih?
MITROVIĆ
Teško je odgovoriti na to pitanje da li je moglo biti drugačije. Svaka tranzicija je bolna. Ja ne mogu da kažem da sam dobar poznavalac tranzicije u drugim zemljama, ali svakako da je i u drugim zemljama bilo sličnih problema. Činjenica je da se u nekom prethodnom periodu na preduzeća gledalo kao na neku socijalnu instituciju, gde je bila prevashodno ona društvena, socijalna funkcija da se što više ljudi zaposli, bez obzira na to da li su oni zaista bili potrebni. Činjenica je da u našim preduzećima postoji mnogo tehnološkog viška radnika i ja zaista mislim da proces tranzicije nužno podrazumeva i svođenje broja zaposlenih na neki racionalan, realan broj. Prema tome, otpuštanja je moralo biti. Da je tranzicija sprovedena u uslovima jače države, bogatije države, jačeg budžeta, onda bi ta socijalna funkcija države mogla doći više do izražaja i amortizovati socijalno nezadovoljstvo i bedu koja nastaje otpuštanjem radnika. Na žalost, u uslovima kada je naš budžet prazan, čini mi se da država nije mogla mnogo učiniti na tom polju.
RFE
Kako biste vi ukratko, ako biste morali u jednoj rečenici da opišete, opisali dosadašnji bilans privatizacije i tranzicije u Srbiji?
MITROVIĆ
Iskreno, mislim da je saldo više nego skroman. Činjenica je da je tokom prošle godine privatizovano svega negde oko hiljadu i dvesta preduzeća, da je proces privatizacije sada potpuno u zastoju i objektivno su rezultati daleko ispod očekivanja. Znači privatizacija na srpski način znači sporo i tromo ulaženje u neki novi, viši nivo privređivanja.
RFE
Zašto je to, po vašem mišljenju, bilo tako?
MITROVIĆ
Koliko god da su zaposleni, radnici bili nespremni, i država također, na taj proces tranzicije, imam utisak da ni ta nova klasa kapitalista, da ta prvobitna akumulacija kapitala nije izvedena na pravi način. U proces privatizacije su najčešće bili uključeni ljudi koji su do nekog bogatstva došli vrlo često i na sumnjiv način, na lak, brz način i mislim da nije bilo dovoljno poznavanja same suštine privatizacije. Preduzeća su često kupovana samo da bi se kupila, a ne zato da bi se od njih stvorili uspešni kolektivi.
Socijalizam, onakav kakav je bio na istoku Evrope i na prostoru bivše Jugoslavije, to je bio socijalizam u neku ruku nerazvijenosti, nadoknađivanja, industrijalizacije, ali je u svemu taj i takav socijalizam – samo na nižoj materijalnoj razini – bio nalik na ono što je na Zapadu bila izborila socijal-demokracija i radnički pokret i što smo zvali „država blagostanja“.
PROKOPIJEVIĆ
Ne postoji stvar koja je pogrešnija od takvog uverenja. Prosto, taj bivši sistem u bivšoj Jugoslaviji, to je sistem koji nije imao perspektivu; to je sistem koji je, da bi preživeo na nekom minimumu, koji je naravno sada na žalost veći od ovog trenutnog minimuma, dobio oko sto milijardi dolara zapadne pomoći od 1948. do 1984. godine u dolarima iz 1984. godine, znači možete da računate da je to negdje 150-160 milijardi dolara sada, uzimajući u obzir inflaciju u međuvremenu. To je jednostavno bio sistem koji je bio napravljen da troši pare i koji je napravljen da radi protiv tržišta, da bude antidemokratski, da ne bude vladavina prava nego vladavina jedne stranke i koji je naravno posle par decenija, u Rusiji posle sedam decenija, sam od sebe propao. Znači nisu Amerikanci umarširali u Moskvu ili u Berlin, već se on sam srušio. Alternativa zapravo nekoj tržišnoj demokratiji i okvirima kakve-takve vladavine prava u 20. veku ustvari i ne postoji.
RFE
Dijalog između pokojnog sociologa Stipe Šuvara i ekonomiste Miroslava Prokopijevića emitovali smo 1. maja. Očigledno je da saglasnosti još nema o tome da li je bivši socijalistički model morao da se uruši, odnosno o tome da li je tranzicija kroz koju je bivši Istočni blok prošao i kroz koji još prolazi, proces koji se morao dogoditi.
Srbija je posljednja zemlja regiona koja je krenula u proces tranzicije. Bez sumnje bolan, ali neizbežan. Socijalizam kao svetski proces evidentno nije uspeo. Samoupravljanje kao autentičan jugoslavenski eksperiment ostavilo je materijalne, ali i još ozbiljnije psihološke posledice na radničku klasu. Godinama ubeđivana, a zapravo obmanjivana da je ona vlasnik preduzeća, od kojih u međuvremenu uglavnom ni kamen na kamenu nije ostao, radnička klasa ne može da se pomiri s tim da njena radna mesta odavno ne postoje, da više nema ni sigurnog posla, ni sigurnih plata, da umesto komunizma koji izvesno neće stići, dolazi surovi kapitalizam, a taj podrazumeva borbu za opstanak, čemu smo se u predtranziciono vreme naučili, ali i borbu za radno mesto, čemu ljudi na prostorima Srbije nisu vični. U priču ulaze i novi kapitalisti, nastali u mutnim vremenima na sumnjive načine ili oni koji kupovinom nekadašnje društvene svojine pokušavaju da to postanu. Neki od njih, pokazalo se, tretiraju zatečene radnike kao svoju pokretnu imovinu ili još gore kao oruđe koje govori. U tom sudaru nastaje ono što nazivamo surovom stvarnošću tranzicije.
Ko su gubitnici tranzicije, kako je oni preživljavaju i doživljavaju, a ko su tranzicioni dobitnici? Nastojaćemo, koliko je moguće, da građanima pomognemo da se snađu sa pojmovima koji su im bili nepoznati – kako da prodaju besplatne akcije, kakva su prava novih vlasnika fabrika, a kakva su njihova, kakva su iskustva drugih zemalja i u drugim zemljama.
* * * * *
RFE
Tranzicioni elan stvoren posle 5. oktobra 2000. godine, posle samo godinu dana je počeo, čini se, polako da napušta sve aktere. Radnike i seljake koji sebe sve više doživljavaju kao žrtve tranzicije, ali i novu vlast koja je počela da kalkuliše da li će ona sama pasti kao prva žrtva uspešno sprovedene tranzicije. Nezadovoljni radnici, istina ne masovno, počinju da protestuju, nezadovoljni seljaci da blokiraju puteve, a uplašena i nesigurna vlast sve više da uzmiče.
Slede priče vojvođanskih seljaka, leskovačkih radnika, ali i kupaca preduzeća koje također muči neizvesnost, kao i nekih od predvodnika procesa privatizacije kao glavnog sidra tranzicije.
Kakva je situacija u Zrenjaninu?
U ovom času Zrenjanin se može predstaviti i kao grad stečaja, kao grad u kome je groblje unazad nekoliko godina jedina realizovana i kapitalna investicija, u kojem su propali stara pivara i novi Mekdonaldsov restoran, što se u svetskim razmerama beleži kao unikatni slučaj.
GRAĐANI
Banat je bogata zemlja, rodna, ljudi vredni, radni, samo smo sada ostali „neradni“. Pozatvarali su nam fabrike. Trideset i jednu godinu sam radio u industriji tepiha „Proleter“. Maltene kao dete sam počeo da radim tamo, a danas sam na ulici.
Zrenjanin nije grad koji propada, Zrenjanin je propao. Zrenjanska privreda je apsolutno propala i s tim moramo da se suočimo. Zrenjanski region je bio jedan od dva najveća i najmoćnija prerađivača hrane i industrijski najrazvijeniji grad u onoj velikoj Jugoslaviji. S raspadom te Jugoslavije se raspalo mnogo toga i danas je zrenjanska privreda praktično mrtva.
Zrenjanin je grad u totalnom kolapsu, privreda je propala.
Niko o nama ne vodi računa. Naši čelnici se samo brinu o sebi, otvaraju privatne firme, sebi nalaze dobre poslove, a privreda propada sve više i više.
Ja radim u „Jugoremediji“, firmi koja može da radi i dalje dobro, koja ima velikih zaliha, veliku perspektivu, ali će je ovi mafijaši uništiti.
RFE
Privatizacija „Jugoremedije“ je poništena, što je izazvalo oprečna mišljenja, ne samo među radnicima fabrike, nego i unutar same vlasti. Aleksandar Stefanović, advokat kupca iz Makedonije, preduzeća „Jaka 80“, ukazuje da takva odluka ima i neke konkretne posledice:
STEFANOVIĆ
Privatizacija će biti poništena? Odlično. Mi kažemo našem klijentu – super, neka ponište; pročitajte ugovor, neka vrate 25 miliona eura, koliko dođu sve kamate na onih 17 miliona, pa ćemo da razgovaramo. Ako neko misli da može da se igra u ovoj zemlji, radi se ipak o pravnom licu iz sada susedne države. Postoje tu nekakva međunarodna pravila po kojima se nešto radi.
RFE
Šta o tranziciji kažu radnici privatizovanih, ali i onih propalih preduzeća u Zrenjanjinu:
RADNICI
Na žalost se privatizacijom privrede u opštini Zrenjanin nije mnogo dobilo. Nisu se ispunila čak ni naša minimalna očekivanja da ćemo se upustiti u neku proizvodnju i zaposliti jedan broj ljudi. Imamo suprotan efekat te privatizacije.
Od momenta privatizacije radnici rade u četiri smene, prepušteni su na milost i nemilost poslodavcu koji kaže – jedan mesec ćete raditi, drugi nećete, treći ćete ići na godišnji odmor, četvrti na četrdeset i pet posto zakonski plaćeno… I kad upregne da rade u četiri smene, ljudi dobiju pet hiljada dinara.
Ljudi se otpuštaju, prebacuju u druge gradove…
Pojedine ljude šalju iz firme u firmu. Radimo čak u četiri smene, a novce niko nije video.
Samo da se pogrešno ne protumači, nismo mi protiv privatizacije, ali smo protiv privatizacije ovakvog oblika, jer se definitivno rezultati tranzicije i privatizacije u zrenjanskoj opštini ogledaju u broju nezaposlenih.
Trenutno se bavim sivom ekonomijom. Prodajem na pijaci robu bez plaćanja poreza i tako dalje.
Mi nemamo sredstava za život. Teško je.
RFE
Žal za starim vremenima radnici ne kriju. Sada kao da se sve okrenulo naglavačke. Njihove fabrike više nisu njihove, dolaze uljezi koji sebe nazivaju vlasnicima, ali im ne nude dobar posao i bolje plate:
Drugovi i drugarice, radnici i seljaci, penzioneri, Zrenjaninci, dok smo se tako oslovljavali živeli smo kao gospoda! Sada se oslovljavamo kao gospoda, a živimo kao ovaj naš grad, koji je mrtav grad kao i Begej koji kroz njega protiče!
Mi danas imamo situaciju da imamo negativne pojave, ako su negativne pojave obustave rada, štrajkovi, bitka za svakog radnika, u šećerani, u „Ipoku“, u „Jugoremediji“… Ne samo da preti opasnost da eskaliraju ta potencijalna žarišta i pojedinačni sporadični slučajevi, već preti opasnost da eskalira jedan socijalni bunt koji je sve evidentniji i evidentniji. Mnogi vlasnici, mnogi direktori, bez obzira šta mi mislili o toj privatizaciji, sebe doživljavaju kao egzekutore.
Izgleda da mi moramo da stignemo do dna da bi smo shvatili da moramo da krenemo. Šta je problem? Što kasnije shvatimo, to će skuplji i teži biti početak.“
RFE
Čak i seljake izdaje strpljenje:
SELJACI
Nećemo da gladujemo kao i naše krave! Hoćemo da radimo, hoćemo da proizvodimo…
Smanjile su se porcije, sve je manje u koritu i sad se prebrojavamo ko je pojeo više, da li jedno zrno Slovak, Mađar, Srbin… Sad je prilika za prebrojavanja.
Ne znam dokle će to ići, ali će pući ako ovako nastavi. Dolaze lokalni izbori, ne znam čemu se ovi nadaju.
Moja majka je meni 1990. godine rekla: „Kćeri, nemoj da vodiš računa ko će da bude na vlasti, nego samo vodi računa da ti leđa budu mokra“. Samo radom možemo da postignemo nešto, a mi smo evo došli do zaključka da s radom ne možemo ništa da postignemo, ništa, a leđa su nam stalno mokra, od jutra do mraka.
Bogatstvo Banata je u zemlji. Ne jednu žetvua, ne dve, već tri žetve tučemo ovde. Kakva „Milka“ čokolada, kakva Švajcarska. Plus što su ovde ljudi pravi ljudi, iskreni, vredni, sve će ti dati. Ali znaš šta ti neće dati? Ako ja sad ovaj lebac napravim i ti dođeš i kažeš – to je moj lebac, znači ako hoćeš da mi otmeš, a ja da budem gladan, to je onda već problem. Tu smo onda jako gadni.
* * * * *
RFE
Najveći gubitnici tranzicije, pokazuju istraživanja u svakoj zemlji, su radnici, niže obrazovane strukture. Nekad dobre, a sada propale fabrike ne mogu da im obezbede ni minimalnu egzistenciju. Još ako dođu u ruke loših vlasnika, očajanje je neizbežno. Kako to izgleda u Leskovcu, nekada jakom industrijskom centru?
Jedan smrtni slučaj, koji se pre dve godine desio na zboru radnika u Hotelsko-ugostiteljskom preduzeću „Balkan“ u Leskovcu, zaboravljen je od svih, a bio je u javnosti shvaćen kao upozorenje. Novica Antić, službenik u ovoj firmi, umro je na zboru radnika u svojoj četrdeset i sedmoj godini. Kako svedoče učesnici zbora, došao je vidno uzrujan, često je izlazio iz sale, a povremeno je predsedniku skupštine preduzeća i direktorima upućivao pretnje da će biti uhapšeni zbog malverzacija. Žučna rasprava o višegodišnjoj poslovnoj agoniji ove frime, mogla je da proizvede još tragičnih posledica da ekipa hitne pomoći nije stigla na vreme. Jedna od radnica „Balkana“ zadržana je tog dana u bolnici, a desetak je zatražilo pomoć zbog naglo izazvanih zdravstvenih smetnji. Za Novicu Antića i mnoge druge radnike koji su relativno mladi preminuli poslednjih godina, u Leskovcu kažu sa gorčinom da ih je „ubila tranzicija“. Kako to izgleda na primer u Elektroindustriji RUL, gde se godinu i po dana od datuma privatizacije ne primaju plate, objašnjava Nikola Šterović, predsednik Štrajkačkog odbora:
ŠTEROVIĆ
Nedavno smo imali još jedan smrtni slučaj; čovek jeste bio bolestan, ali nije imao parče hleba u kući, nije dobio bolovanje. To je katastrofa. Nama se pre nije dešavalo da nam u jednoj godini umre šestero ljudi. A to su sve mladi ljudi koji su se razboleli i umrli od nervoze i stresa, jer nisu imali čime da prehrane porodicu. Jedan čovek je rekao svojoj ženi: „Jedan od nas mora da umre da bi naša deca mogla dalje da se školuju; nemamo čime da ih hranimo“, nakon čega se obesio.
RFE
Leskovac je dugo držao primat u broju privatizovanih preduzeća. Ove godine je među vodećima u broju poništenih kupoprodajnih ugovora. RUL je primer promašene privatizacije, a posledice su tragične.
GRAĐANI
Trista porodica je za godinu i nešto otišlo na ulicu. Ovo je sramota i grehota šta rade s narodom. Ja razumem privatizaciju, ali da se pokrene proces proizvodnje, ljudi da primaju plate, da normalno žive… Mi smo kao u zatvoru.
Radim dvadeset i sedam godina, čistim tuđe kuće, bolesna, invalid sam rada. To nije život. I kako ti da voliš ovu državu i da veruješ u nju? Pojedini primaju plate i još traže povećanje, a nas niko ne primjećuje, kao da smo stoka.
Nemam šta da dam detetu ni da pojede. Kad ujutro ustanem, bežim od svoje dece. Treba da mu dam doručak, da mu dam za školu i puno drugih stvari. Pored toga bih trebao da plaćam struju, telefon… Ali nemam ni za hranu, a kamoli za šta drugo.
Nekad si bio domaćin u svojoj kuću, a sad nisi ništa. To je najteže.
Pa šta da ti kažem? Ne idem na pijacu, nemam novca ništa da kupim. Nosim odeću od pre deset godina…
Lakše nam je bilo kad je bio rat. Padne ili pukne bomba, ubije i gotovo. A ovo je polagano ubijanje. Niko ne može da nam plati naše živce, stresove, bolove koje smo prepatili za ovo vreme.
RFE
Radnici tvrde da velikom broju novih vlasnika nisu ni potrebni, jer gazde ne planiraju da se bave proizvodnjom:
ŠTEROVIĆ
Doveli su nas u bezizlaznu situaciju da smo morali da štrajkujemo. Mi smo prvo tražili pravo na rad, ne pare. Faktički nijedan od uslova iz kupoprodajnog ugovora nije ispunjen i došlo je do našeg štrajka koji i danas traje i došli smo na ivicu bede. Ko god je kupio fabriku, prvo što je uveo bila je minimalna plata. Jednostavno su želeli da radnici napuste fabrike da bi kasnije mogli te fabrike da prodaju. Tako da nijedna firma ne radi. Zato smo i došli u ovu situaciju.
RFE
Ovih dana radnici Vunarske industrije „Leteks“, koja je polovinom prošlog veka izgradila veći deo strukture Leskovca, organizovali su demonstracije gradskim ulicama tražeći od države da im isplati višegodišnje minimalne zarade i poveže staž sa preostalih sedam do osam meseci. Tako je dogovoreno prošle godine, kad je na osnovu Programa Vlade Srbije o restrukturiranju preduzeća 640 radnika ostalo bez posla.
RADNICI, „LETEKS“ – LESKOVAC)
Vrlo loše živim. Radila sam trideset godina u „Leteksu“, imam primanja tri hiljade i šesto dinara. Sin mi je nezaposlen. Muž je radio u „Proleteru“. Nemamo od čega da živimo. Ljudi su gladni. Možete slobodno da kažete da su ljudi gladni, jer nemamo para. Ni ovo što su rekli da će nam dati, ne daju. Borimo se, borimo se na naš radnički način. Nikoga ne ugrožavamo, samo tražimo svoj novac. Novac koji smo krvavo zaradili.
Ja sam Milan Đorđević, radnik-invalid. Bez plate sam, bez penzije, bez ičega.
RFE
Ovo društveno preduzeće, koje u svom sastavu ima nekoliko fabrika, bilo je najveći deo sistema „Leskoteksa“ s jedanaest hiljada radnika do polovine osamdesetih godina. Veći deo infrastrukture u gradu je izgradio „Leteks“. Sad u ovoj fabrici radi oko trista ljudi. Slična sudbina čeka ostale fabrike u zapadnoj industrijskoj zoni. Sad se tamo polako zatvaraju i kafane, jer nema ko da svrati nakon posla.
Industrija kozmetike, planirana kao alternativa tradicionalnom leskovačkom tekstilu, nestaje u „Neveni“ koja iza sebe ima jedan neuspeli tender, ali i u „Zdravlju“ koje je pronašlo strateškog partnera – islandsku kompaniju „Farmako“. Krupnim hipotekama i pogrešnim poslovnim potezima „Nevena“ je izgubila dominaciju na domaćem tržištu sapuna i zubnih pasti. Sad se i tamo zaboravilo šta je plata. Kao i fabrika RUL koja se nalazi preko puta, „Nevena“ je do pre neku godinu bila izuzetno jaka, objašnjavaju njene radnice:
RADNICE, „NEVENA“ - LESKOVAC
Ljudi su maksimalno ogorčeni, mogu vam reći. Žene s 40-50 godina starosti ili dvadeset godina radnog staža moraju da idu da beru višnje ili da se bave bilo kojim poslovima da bi zaradile za hleb i mleko, za ono najosnovnije u kući, da ne govorimo o dažbinama. Kad razgovaramo o tome ko šta treba da plati, kako i na koji način, onda većina žena krene da plače, da se nervira i većina njih završi u bolnici na snimanju srce.
Apsolutno svaka žena pije lekove za smirenje. Apsolutno svaka žena. Nijedna radnik „Nevene“ ne vidi izlaz i nije mu lako.
RFE
Oni koji su posle privatizacije u „Zdravlju“ ostali u fabrici, shvataju to kao privilegiju. Ne žele da govore na temu tranzicionih bolesti. Kažu da im je novi gazda povećao plate za deset posto i da su zadovoljni. Zbog činjenice da je više od šesto radnika moralo da ode iz fabrike uz otpremnine čiji je iznos određivan u „Farmaku“, kao i sporne procene same vrednosti kapitala celog preduzeća, ostao je gorak ukus u ustima javnosti. Neki i dalje tvrde da je „Zdravlje“ prodato budzašto:
Fabrika je otišla za tri i po miliona eura. To je sramota. „Zdravlje“ je otišlo, ne znajući ko ga kupuje, čiji je kapital, koja je banka, ali je sve to magla.
RFE
Oni koji su bili najostrašćeniji zagovornici transakcije sa islandskom kompanijom, danas kao stranački funkcioneri sumnjaju u ispravnost cele operacije:
Svi ovi slučajevi biće preispitani. Sve ono što nevalja će biti poništeno. A oni koji su kršili zakon će se naći u zatvoru.
RFE
Danas niko u Leskovcu nije u stanju da pruži tačne informacije o broju nezaposlenih. U Tržištu rada kažu da cifra nikad nije bila veća i da se kreće do dvadeset i pet hiljada ljudi. Međutim, među zaposlenima ima i onih koji odlaze na posao a ne primaju plate, a često se dešava da nezaposleni dobro zarađuju a ne plaćaju porez. U svakom slučaju, retki su oni koji se nadaju boljim danima:
GRAĐANI
Ničemu ne mogu da se nadam ako ovo ovako nastavi. Nema boljitka. Čemu bih mogla da se nadam kad nas niko ne pita da li imamo hleba, od čega preživljavamo. Svi traže da platimo struju, vodu, đubre i tako dalje, ali to te niko ne pita, da li imaš ili nemaš.
Ja jednostavno izlaz ne vidim. Ne vidim izlaz i ne vidim svoju budućnost.
* * * * *
RFE
Da li je privatizacija baš bila neophodna ili je bilo moguće bar malo je odložiti, najčešće je pitanje ne samo takozvanih gubitnika tranzicije, već i pojedinih bogataša nastalih na čerupanju društvene svojine. O tome govori bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović:
VLAHOVIĆ
Ako pogledate kako je evoluirala kritika privatizacije u Srbiji od 2001. godine naovamo, onda me i ne čudi pitanje da li je trebalo privatizaciju još odložiti ili je pak izbeći. Na samom početku je postavljeno pitanje da li nama privatizacija uopšte treba, tačnije da li preduzeća mogu da nastave da funkcionišu bez definisanog titulara svojine? To je naravno pogrešno. Zaista bi danas bilo izlišno polemisati zašto je neophodno da društvena svojina konačno dobije svog titulara. Međutim, ja sam u takvim kritikama prepoznao različite lobije. Prvi lobi jeste lobi upravo privatnih investitora krupnog kapitala koji je naviknut da u neregularnim uslovima ostvaruje velike vrednosti u svoju korist. A to se dešavalo tokom devedesetih godina, jer privatizacija nije bila mandatorna, tačnije nije bila obavezna i sve se činilo da se privatizacija nikada ne završi. I sam način besplatne podele akcija je ustvari bio samo odlaganje privatizacije i ništa drugo do svojinsko utemeljenje samoupravljanja i uopšte svojinsko utemeljenje jedne socijalističke svesti koja je nasleđena iz prethodnog perioda. Zaista je izlišno pričati da li je moguće egzistiranje društvene svojine. Naprotiv, društvena svojina paralelno sa privatnom svojinom ne može da egzistira. Mi smo imali nekakav privid funkcionisanja društvene i državne privrede samo do 1990. godine, do momenta kada privatna svojina nije počela paralelno da egzistira u jednom privrednom sistemu. Pa je onda takva društvena privreda bila neefikasna i cenu za to plaćamo mi danas, a plaćaće bogami i buduće generacije, jer su gubici društvene privrede bili socijalizovani. Na koji način? Pozajmljivanjem iz inostranstva, trošenjem devizne štednje stanovništva, raznim zajmovima, hiperinflacijom kao efektom neefikasne društvene privrede…
RFE
Da li je znači ova privatizacija surovo i preko noći ostavila ljude na ulici ili je samo formalizovala njihov položaj koji datira od ranije?
VLAHOVIĆ
Upravo taj intezivni socijalni program koji smo mi ugrađivali u proces privatizacije, bio je jedina, ne mogu da kažem glavna pošto je bio jedna, meta kritike međunarodnih finansijskih organizacija, uključujući i Svetsku banku i Međunarodni monetarni fond. Dakle, ja zaista mislim da privatizacija ni na koji način nije doprinela porastu stepena nezaposlenosti. Na kraju krajeva to može da se potvrdi matematički. Na početku tranzicije 2001. godine, mi smo imali 750 hiljada nezaposlenih, danas imamo 950 hiljada nezaposlenih. Na prvi pogled bi se moglo reći da je armija nezaposlenih povećana za 200 hiljada, međutim mi smo u januaru 2001. godine imali, pored 750 hiljada zvanično nezaposlenih, još 250 hiljada radnika koji su se nalazili na takozvanom prinudnom odmoru, dakle faktički nisu radili. Ta kategorija prinudnih odmora je ukinuta Zakonom o radu, dakle kategorija odmora bezgraničnog trajanja, i danas vi nemate radnike na prinudnom odmoru nego imate stvarno nezaposlene radnike. Čak i kad iz tog ugla pogledate, vidite da privatizacija nije doprinela porastu nezaposlenih.
Ja tvrdim da je Srbija imala najbolji model privatizacije i istovremeno najbolju implementaciju privatizacije. Unapređenje privrednog ambijenta u mnogome zavisi i od postignute političke stabilnosti, a bojim se da smo mi tu političku stabilnost izgubili još u avgustu 2001. godine, a da je sve ono što se dešavalo u 2002. godini bio zapravo samo jedan veoma veliki napor koji smo sa svoje strane ulagali da, sprovodeći neke ključne zakonske aktivnosti, pokažemo inostranim investitorima da je Srbija atraktivna zemlja za investiranje. Ono što očekujem u narednom periodu, tačnije ono što bi bilo preko poželjno, to je politička stabilnost. Politička stabilnost jeste preduslov nastavka reformskih procesa u našoj zemlji. Ne bi bilo dobro da politička stabilnost bude uspostavljena tako što će se osluškivati glasovi većine. U jednoj zemlji u tranziciji većina nikada nije za sprovođenje bolnih mera tranzicije. Naprotiv, odgovornost političara ili vlasti ili političkih partija koje se danas nalaze na vlasti jeste upravo da ono što prepoznaju kao buduće vrednosti, pokušaju da nametnu većini.
* * * * *
RFE
Dok radnici pojedinih privatizovanih preduzeća tvrde da novi vlasnici kupuju njihove firme budzašto i nakon toga glume vlasnike, kupci imaju drugačiju računicu:
KUPCI PREDUZEĆA
Početna cena je prihvaćena ovakva, možda vam se čini da nije visoka, ali predzeće ne radi, fabrika je zatvorena od 2000. godine. Postoje velike obaveze. Plate i doprinosi za zaposlene nisu plaćeni u zadnje tri godine. A kad fabrika ne radi dve-tri godine, onda možete da zamislite kako to izgleda. Nešto od toga može da se iskoristi, ali ne mnogo.
Revizija može u svako vreme da dođe, nema nikakvih problema. Ja plaćam cenu koja je tražena, to je sve išlo normalno, regularnim putem, ne plašim se ničega. Svaki pošten posao je dugotrajan posao i posao bez opasnosti.
Nemam ništa protiv revizije, ali ako radite u skladu sa postojećim zakonom, znači onim koji je na snazi, ako poštujete ugovorne odredbe ugovora koji potpisujete, ne vidim da se u zemlji kakva je naša, zemlja u tranziciji, dešava išta čudno, dakle nešto što se nije dešavalo i oko nas, s tim što je oko nas bilo mnogo gore.
* * * * *
RFE
Naš gost je i gospodin Ivan Mitrović, generalni direktor preduzeća „Galeb Group“, Šabac. Gospodine Mitroviću, da li se vi osećate kao gubitnik ili dobitnik tranzicije, odnosno da li mislite da pripadate nekoj grupi između ove dve kategorije?
MITROVIĆ
Odgovor na to pitanje nije nimalo jednostavan i nije jednoznačan. U svakom slučaju se osećam kao dobitnik tranzicije zato što je sam proces tranzicije doneo neke nove poslovne izazove za mene, pružio mi šansu za poslovnu afirmaciju i svakako stvorio mogućnost nove zarade. Ali istovremeno, neke stvari su se izgubile, odnosno postao sam gubitnik jer sam izgubio deo svog slobodnog vremena, deo vremena koji sam mogao posvetiti porodici, ali se nadam da ću dugoročno posmatrano ipak sebe moći da smatram dobitnikom procesa tranzicije.
RFE
Vi svakako imate radnike u svojoj firmi. Možete li nam reći nešto o tome kako se oni osećaju?
MITROVIĆ
Moram da napravim mali uvod pre nego što odgovorim na to pitanje. „Galeb Group“ je privatna kompanija koja postoji već dvadeset i sedam godina, ali je ona u procesu tranzicije privatizovala dve nove kompanije, to je preduzeće „Galeb-Metaloplastika“ i „Sartid-Limprodukt“ iz Novog Sada. Što se tiče radnika koji rade u ove dve kompanije, mi tu nismo vršili nikakva prinudna otpuštanja radnika, trudili smo se da ih maksimalno angažujemo i da podignemo njihov radni ambijent, da ga poboljšamo i da podignemo nivo produktivnosti i samim tim nivo zarade. Međutim, činjenica je da je globalno posmatrano tranzicija na nivou Srbije svakako donela radnicima dosta nevolja. Malo je tu obzira prema radnicima, prema njihovom socijalnom statusu. Znači svako privatizovano preduzeće je automatski postalo predmet revizije, znači njihovo poslovanje je podložno reviziji, novi vlasnici su se trudili da preduzeća dovedu do nivoa rentabilnosti da im donosi profit, a to je automatski značilo i smanjivanje broja radnika. Svakako da su radnici najveći gubitnici ovog procesa tranzicije, jer se o njima na žalost malo vodi računa, iako moramo biti svesni da su zapravo radnici ti na kojima se zasniva čitava ekonomija. Međutim, socijalni programi koji su donošeni zajedno sa uslovima za privatizaciju preduzeća se najčešće ne poštuju i rezultat toga je preko milion nezaposlenih radnika na zavodima za tržište rada u Srbiji.
RFE
Da li iz ovoga što ste vi rekli može da se razume da je moglo biti drugačije što se tiče položaja radnika, odnosno njihovog statusa i broja nezaposlenih?
MITROVIĆ
Teško je odgovoriti na to pitanje da li je moglo biti drugačije. Svaka tranzicija je bolna. Ja ne mogu da kažem da sam dobar poznavalac tranzicije u drugim zemljama, ali svakako da je i u drugim zemljama bilo sličnih problema. Činjenica je da se u nekom prethodnom periodu na preduzeća gledalo kao na neku socijalnu instituciju, gde je bila prevashodno ona društvena, socijalna funkcija da se što više ljudi zaposli, bez obzira na to da li su oni zaista bili potrebni. Činjenica je da u našim preduzećima postoji mnogo tehnološkog viška radnika i ja zaista mislim da proces tranzicije nužno podrazumeva i svođenje broja zaposlenih na neki racionalan, realan broj. Prema tome, otpuštanja je moralo biti. Da je tranzicija sprovedena u uslovima jače države, bogatije države, jačeg budžeta, onda bi ta socijalna funkcija države mogla doći više do izražaja i amortizovati socijalno nezadovoljstvo i bedu koja nastaje otpuštanjem radnika. Na žalost, u uslovima kada je naš budžet prazan, čini mi se da država nije mogla mnogo učiniti na tom polju.
RFE
Kako biste vi ukratko, ako biste morali u jednoj rečenici da opišete, opisali dosadašnji bilans privatizacije i tranzicije u Srbiji?
MITROVIĆ
Iskreno, mislim da je saldo više nego skroman. Činjenica je da je tokom prošle godine privatizovano svega negde oko hiljadu i dvesta preduzeća, da je proces privatizacije sada potpuno u zastoju i objektivno su rezultati daleko ispod očekivanja. Znači privatizacija na srpski način znači sporo i tromo ulaženje u neki novi, viši nivo privređivanja.
RFE
Zašto je to, po vašem mišljenju, bilo tako?
MITROVIĆ
Koliko god da su zaposleni, radnici bili nespremni, i država također, na taj proces tranzicije, imam utisak da ni ta nova klasa kapitalista, da ta prvobitna akumulacija kapitala nije izvedena na pravi način. U proces privatizacije su najčešće bili uključeni ljudi koji su do nekog bogatstva došli vrlo često i na sumnjiv način, na lak, brz način i mislim da nije bilo dovoljno poznavanja same suštine privatizacije. Preduzeća su često kupovana samo da bi se kupila, a ne zato da bi se od njih stvorili uspešni kolektivi.
