Dostupni linkovi

logo-print

Tante za kukuriku


Predsednik Republike Srbije Boris Tadić juče je i formalno preuzeo dužnost, i time je takozvana predsednička kriza – kao deo dublje krize političkih institucija – okončana na verovatno u ovom trenutku najoptimalniji mogući način: ne samo da je Srbija dobila izabranog predsednika, nego je i izbegla u jednom trenutku gotovo izvesnu perspektivu da joj predsednikom postane neko ko će, od svih evropskih prestonica, daleko najbolju komunikaciju imati s Hagom. Tačnije, s jednim od njegovih predgrađa.

Iako su ustavna ovlašćenja predsednika republike gotovo simbolična, iako on predstavlja tek reprezentativnu figuru, a ne nekoga ko raspolaže institucionalnim mehanizmima direktnog uticanja na političko stanje u državi, sama je inauguracija Borisa Tadića – po nekom, čini se, na brzinu smišljenom protokolu koji je imao spojiti diskretni tradicionalizam i stidljivi modernizam – bila prilično pompezna, teško uporediva sa skromnim ceremonijama preuzimanja dužnosti njegovih prethodnika iz devedesetih. Već se i iz tog kabastog ustoličenja može naslutiti da će Boris Tadić nastojati da se nametne kao, uz premijera Koštunicu, najvažniji politički igrač u zemlji, i teško da u tome neće uspeti, jer mu sve ide na ruku – malo zbog vlastitih političkih vrlina, malo zbog slabosti drugih, koji će još neko vreme iskijavati vlastite taktičke i strateške promašaje.

Vlada je sve slabija i njen je legitimitet dobrim delom potrošen izbornom katastrofom njenog kandidata, a stranke okupljene oko Vlade beleže strmoglav pad rejtinga; uz sve to, manjak političke konzistentnosti – koji je u Koštuničinoj vladi nešto poput ugrađene greške – sada je još očigledniji nego ranije, i niko se više izgleda ni ne trudi da sakrije da su i vrednosna usmerenja i pragmatični interesi stranaka okupljenih u Vladi do te mere suprotstavljeni da to ne obećava ništa više od jalovog mrcvarenja koje će se pre ili kasnije okončati padom Vlade i prevremenim izborima, ili pak parlamentarnim prekrajanjem njenog sastava, odnosno pravljenjem neke nove Vlade od sadašnjih skupštinskih aktera.

Drugi deo Tadićeve političke konkurencije, onaj starorežimsko-nostalgičarski ili od zamki tranzicije naprosto preplašeni blok okupljen oko radikala, vrebaće svaku priliku da sruši sadašnju vladu i istovremeno marginalizuje i izoluje Tadića. Taj blok nikako ne treba potcenjivati, jer opcija koja je dobila milion i četiristo hiljada glasova u situaciji kada je mnogo toga bilo protiv nje dokazao je da je i žilav i rešen da Srbiji ne dopusti izlaz iz začaranog kruga. Pa ipak, moglo bi se – ako bude pameti u centrističkom bloku – pokazati da je radikalski izborni poraz ipak početak izduvavanja jednog predimenzioniranog balona, dovoljno velikog da izgleda impresivno, pa i zastrašujuće, ali ne i da preuzme vlast.

Vreme slavlja je u svakom slučaju prošlo, i neprijatna stvarnost je sačekala i predsednika i premijera već koliko danas. Sudbina četvorice vojnih i policijskih generala sa haškim optužnicama još nije razrešena – o Ratku Mladiću da se i ne govori – a cela se vladajuća politička klasa i dalje neodgovorno bavi međusobnim prebacivanjem odgovornosti za njihov transfer u Sheveningen, odnosno sejanjem iluzija da se s Hagom može trgovati kao na kvantaškoj pijaci: ako mi njima tante, oni će nama kukuriku. Biće zanimljivo videti kako će se Boris Tadić, sada sa mesta jakog i popularnog predsednika, postaviti prema ovom, pre svega Vladinom opstruiranju međunarodnih obaveza Srbije. Njegova iskazana namera da bude kooperativan s Vladom sama po sebi nije sporna, ali ako se pokaže da je Tadić spreman da se solidariše sa tradicionalnim premijerovim duševnim bolovima u vezi sa međunarodnim Tribunalom, to neće biti dobro ni za Srbiju, ni za politički profil i identitet njenog novog predsednika. Srbija, naime, već ima jednog Vojislava Koštunicu, teško da bi znala šta da radi s njegovim duplikatom.
XS
SM
MD
LG