Dostupni linkovi

logo-print

Put Bosne u Evropu vodi preko Srebrenice


Devet godina nakon završetka rata međunaronda zajednica gubi strpljenje za političke igre pojedinih zvaničnika u Bosni, kaže za Radio Slobodna Evropa Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch), bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i austrijski ambasador u Beogradu povodom odluke Pedija Ešdauna da smeni 60 zvaničnika Republike Srpske * Međunarodna zajednica je odahnula nakon pobede Borisa Tadića, međutim veliki broj glasova njegovog oponenta pokazuje dubinu podela u Srbiji.

RSE: Da li Ešdaunov potez može da olakša hapšenje Radovana Karadžića i ostalih visoko rangiranih optuženika.

PETRIČ: Mislim da priznanje predsednika Republike Srpske Dragana Čavića da je Srebrenica crna stranica u srpskoj istoriji pokazuje da postoje srpski lideri u Bosni koji su shvatili da je krajnje vreme da se uhvate ukoštac sa ovim pitanjima i preuzmu odgovornost, između ostalog i za hvatanje Karadžića i Mladića. Ova odluka moga naslednika Ešdauna bila je neophodna. Devet godina nakon završetka rata međunarodna zajednica gubi strpljenje za političke igre pojedinih zvaničnika u Bosni.

RSE: Da li ovaj potez može da izazove i prkos kod Srba, osećanje koje je bilo prilično ukorenjeno u nedavnoj prošlosti.

PETRIČ: Da, svi znamo za inat, neku vrstu prkosa za koji su neki srpski lideri u bivšoj Jugoslaviji smatrali da je pozitivan, dakle biti protiv, pa makar i sopstvenih interesa. Obični ljudi u Republici Srpskoj sve više uviđaju da ih je etnonacioanlizam doveo u ćorsokak i da iz njega moraju da izađu. Nadajmo se da će ovaj odlučni potez Pedija Ešdauna olakšati taj proces, uključujući i suočavanje sa odgovornošću za zbivanja u prošlosti.

RSE: Glavna Haška tužiteljica izrazila je optimizam u utorak u Savetu bezbednosti da će Radovan Karadžić biti uhapšen do kraja godine. Da li je taj optimizam realno utemeljen.

PETRIČ: Ako radite na Balkanu morate biti optimista i zato delim optimizam Karle Del Ponte s obzirom da ima dosta jasnih indicija da je Karadžić sve izolovaniji. Sve ga manje ljudi podržava. On je uspeo da devet godina izmiče poterama, jer je mnogo Srba smatralo da je Karadžić heroj. Taj odnos se sada, međutim, menja. Nadajmo se da su Srbi shvatili da se jedino slanjem Karadžića u Hag mogu osloboditi kolektivne odgovornosti. Taj pristup o kolektvinoj odgovornosti je, svakako, pogrešan, ali postoji stav u delu javnosti u Bosni kao i u delu međunarodne, da su Srbi kao narod odgorovni. Jedino ljudi kao pojedinci mogu biti odgovorni i oni moraju biti privedeni pravdi i u tom smislu Karadžić je na prvom mestu zajedno sa Mladićem.

RSE: Bili ste visoki predstavnik u Bosni. Šta je ključna prepreka za hapšenje Karadžića i Mladića. Nespremnost vlasti u Beogradu i Republici Srpskoj da ih izruče zbog straha od negativnih političkih posledica usled veoma jakog nacionalnog resantimana, ili su dva najtraženija begunca jednostavno izvan domašaja domaćih vlasti.

PETRIČ: Radi se o kombinaciji mnogo faktora. Međunarodna zajednica je na početku, dakle kada se rat završio, reagovala veoma sporo. Mislim na period kada je moj prethodnik Karl Bilt u suštini pregovarao sa Radovanom Karadžićem da bi ga odstranio iz političkog života u Bosni. Tek kasnije je shvaćeno da je od ključne važnosti zapravo staviti Karadžića iza rešetaka. On se tada otisnuo u šumu i uspostavljen je razgranati mehanizam pomoći i podrške u Republici Srpskoj i Srbiji i bilo je veoma teško da ga međunarodna zajednica uhapsi bez saradnje ljudi na terenu, lokalne policije i oružanih snaga u Republici Srpskoj. Ne može se očekivati da međunarodna zajednica učini baš sve. Dakle, nužna je podrška pre svega vodećih domaćih političara, kao u slučaju Slobodana Miloševića. Da nije bilo Zorana Đinđića, Milošević bi možda još bio na Dedinju.

RSE: Mnogi se pitaju zašto veoma moćne međunarodne snage koje su u velikom broju prisutne u Bosni, naročtio je to bio slučaj na početku, ne uspevaju da uhvate haške begunce, za razliku od Sadama Huseina koji je uhapšen samo nekoliko meseci nakon što je zbačen sa vlasti.

PETRIČ: To pitanje sam često postavljao liderima NATO-a, generalnom sekretaru alijanse Robertsonu, komandantima SFOR-a, mojim kolegama američkim generalima koji su služili u Sarajevu. U pitanju je mnogo razloga, ali jedan od najvažnijih je, kao što ste ukazali na primeru Sadama Huseina, da sve dok nema saradnje srpske strane, biće veoma teško uhapsiti Karadžića i Mladića. To je dakle objašnjenje zašto međunarodna zajednica, SFOR, NATO nisu uspeli. Imam, međutim, osećaj da se situacija sada menja. Mada je bilo nekoliko neuspešnih potera za Karadžićem, treba nastaviti potragu i nadajmo se da će se uskoro naći u Hagu.

RSE: Kakva je Vaša procena. Da li vođstvo Republike Srpske zna gde je Karadžić.

PETRIČ: Moram da Vam kažem da sam o tome često razgovarao u Banjaluci sa srpskim rukovodstvom. Ja sam naravno sumnjao da su oni u potpunosti iskreni prema meni. Međutim, moguće je da su u kasnijoj fazi obe strane, mislim na Karadžića i vođstvo Srba, uvidele da je najbolje da rukovodstvo Republike Srpske ne zna ništa o njegovom kretanju. Ali prilično sam siguran da su pojedinci u srpskom vođstvu u priličnoj meri informisani gde se on nalazi.

RSE: Da li je Karadžić zapravo još u Bosni, jer ima i glasina da je odavno otišao u neku treću zemlju.

PETRIČ: Teško je predvideti, ali mislim da je najverovatnije u pokretu a ne stalno u jednom mestu.

RSE: Karla del Ponte je u više navrata tvrdila da je Ratko Mladić u Srbiji. Istovremeno, vlasti u Beogradu ističu da ne znaju gde se on nalazi. U čemu je problem, da li domaće vlasti zaista ne poseduju informacije, ili ga možda snage iz Miloševićevog režima koje nisu demontirane, skrivaju, ili se zvanični Beograd pribojava političkih konsekvenci u slučaju Mladićevog izručenja.

PETRIČ: Mislim da ne postoji dovoljno hrabrosti. Tragična sudbina Zorana Đinđića u tom smislu se negativno odrazila na spremnost dela srpskih politilčara da sarađuju sa Hagom. S druge strane, kao što ste rekli, postoji problem odnosa između civilnih vlasti i vojske. Mislim da Mladić još uvek ima bliske veze u aktivnoj vojsci. To prijateljstvo mu omogućava da izbegava izručenje Haškom tribunalu, dakle ta zaštita koju srpska vojska pruža bivšem kolegi.

RSE: Dakle, može se pretpostavljati da je Mladić uglavnom u Srbiji a ne u Bosni.

PETRIČ: Da. To se može tvrditi sa velikom verovatnoćom.

RSE: Već ste pomenuli gospodina Čavića. On je nedavno priznao da je masakr u Srebrenici crna stranica u srpskoj istoriji. Da li je njegova izjava prekretnica u prihvatanju srpskog entiteta u Bosni svog dela odgovornosti za rat, ili je Čavićev potez iznuđen pod pritiskom međunarodne zajednice, odnosno straha od konsekvenci zbog izostanka saradnje sa Haškim tribunalom.

PETRIČ: Gospodina Čavića znam veoma dobro. Sa njim, gospodinom Kalinićem i tadašnjim predsednikom Šarovićem potpisao sam u decembru 2000. sporazum, kojim se rukovodstvo Srpske demokratske stranke po prvi put pismeno na neki način obavezalo da će ispuniti neke osnovne principe kao preduslov za ponovno uključivanje u dijalog sa međunarodnom zajednicom. To se tada tumačilo kao moja kontroverzna odluka. No, ja sam smatrao da je veoma važno da sami Srbi, njihovo vođstvo prihvati odgovornost za ratne zločine. Nije dovoljno da samo Karla Del Ponte, međunarodna zajednica, Kofi Anan, Zapad, optužuju Karadžića, Republiku Srpsku ili Srbiju za zločine. Neophodno je da i srpsko vođstvo prihvati odgovornost i u tom smislu je priznanje Dragana Ćavića veoma važno. Svakako da je on osetio kakvo je raspoloženje u međunarodnoj zajednici i shvatio da nema ekonomskog i svakog drugog prosperiteta u Republici Srpskoj, za Srbe u Bosni, ako se ne budu suočili sa masakrom u Srebrenici. Osim tragedije u smislu ubijanja ljudi, Srebrenica je i simbolički tragedija, jer su Srbi u Republici Srpskoj neka vrsta zarobljenika srebreničke drame, sve dok ne budu spremni da prihvate istinu i odgovornost za zločine koji su tamo počinjeni. To će biti veoma dug i bolan proces, ali bez njega nije moguć put u Evropu. Zapravo, put u Evropu vodi preko Srebrenice, da kažem pomalo na patetičan način. Pretpostavljam da je Čavić to hteo da poruči svojim javnim istupom.

RSE: Može li njegovo priznanje kao i izveštaj Komisije Skupštine Republike Srpske o masakru u Srebrenici ubrzati proces integracija u Bosni, ili će kao što se u nekim scenarijima predviđa, u varijanti nezavisnosti Kosova, i ona biti podeljena.

PETRIČ: Bosna neće biti podeljena. U to sam prilično uveren. Prvo i najvažnije, međunarodna zajednica je mnogo uložila i novčano i politički. Time bi se poslala pogrešna poruka celom regionu, jer bi podela Bosne bila suprotna bazičnom evropskom principu a to je ideja integracija što znači relativizovanje postojećih a ne uspostavljanje novih granica. Istovremeno, jedino regionalne integracije mogu obezbediti progres.

RSE: U nastavku o Srbiji. Mnogi su u međunarodnoj zajednici optimisti da će nakon nedavnog izbora reformiste Borisa Tadića za predsednika, Srbija napraviti iskorak u ispunjavanju svojih međunarodnih obaveza, pre svega u saradnji sa Haškim tribunalom, čime bi se približila evro – atlantskim integracijama. Kakav je Vaš komentar.

PETRIČ: Najpre da kažem da se oseća olakšanje zbog pobede Tadića. To je pre svega važno za samu Srbiju. Srbi treba da shvate da su im potrebni političari koje Evropa prihvata. Boris Tadić svakako spada u tavke ličnosti i njemu će biti lakše da sarađuje sa Evropskom Unijom, kao što će i Briselu biti jednostavnije da podržava Srbiju.

S druge strane, izborni rezultat njegovog oponenta pokazuje da je Srbija duboko podeljena i to je problem. Mislim da Srbija još nije donela ključnu odluku kome odnosno gde pripada. Da li modernoj Evropi 21-vog veka, ili još uvek sebe doživljava kao mitski, poseban narod koji se bori protiv izmišljenog neprijatelja.

Tadić, kao i prethodno Đinđić, jeste oličenje pragmatičnog puta ka evropskim integracijama. Mnogi Srbi koji žive u zapadnoj Evropi, u Austriji, Nemačkoj, jesu jedan od pokazatelja da je Srbija istinski evropska država, ali mora da u skladu sa tim i deluje. To je suština politike.

RSE: Njegov prvi izazov biće saradnja sa Haškim tribunalom.

PETRIČ: Tadić ne može sam da u tome uspe. Ključna će biti Koštuničina podrška. Prisećam se decembra 1996. i opozicione koalicije koju su predvodili Đinđić i Drašković. Potrebno je da se demokratske snage ponovo okupe, ne samo da bi glasale za nekog kandidata kao što je Tadić iz taktičkih razloga, već da se time istovremeno iskaže i konsenzus oko proevropske politike. U tom smislu Koštunica je odlučujuća ličnost. Jedino ako se on i Tadić saglase oko ključnih pitanja i budu sarađivali, biće moguće rešavanje problema, kao što je saradnja sa Haškim tribunalom.

RSE: Ali, kao što je poznato, Koštuničina politička pozicija je prilično protivrečna.

PETRIČ: Da, znam da je protivrečna. Razgovarao sam sa njim u raznim prilikama. On oscilira između tradicionalne pozicije Srbije, a, s druge strane, kao inteligentnoj osobi, racio mu govori da je Evropa budućnost Srbije. Koštunica treba da se odluči i Tadić može u tome da mu pomogne, da se opredeli za saradnju sa Evropskom Unijom i Hagom.

RSE: O Kosovu. Razgovori o primeni standarda su u ćorsokaku nakon martovskog nasilja. Da li je moguć izlaz iz takve situacije. Da li je primena standarda preduslov za pregovore o finalnom statusu Kosova. Ili se takvim pristupom, koji će očigledno dugo trajati rizikuju nove frustracije i tenzije na albanskoj strani, jer se odlaganje pregovora o finalnom statusu navodi kao jedan od razloga za martovske nemire.

PETRIČ: U vreme kada je Mihail Štajner lansirao ideju o standardima pre statusa pre godinu i po dve dana, ona je bila sasvim opravdana. Bilo je veoma važno da se utvrdi neka vrsta redosleda poteza i naglasi važnost postizanja određenih standarda. Ali, sada je trenutak da se započne proces definisanja finalnog statusa. U tom smislu smatram da je nužno preoblikovati formulu "standardi pre statusa" u "standardi i status". Zalažem se za ovaj pristup jer se pitanje statusa neće rešiti preko noći i zbog toga treba raditi paralelno na primeni standarda i definisanju statusa. To je veoma važna odluka koju međunarodna zajednica treba da donese.

RSE: Kako bi to praktično izgledalo. Šta bi bio sledeći korak u toj proceduri.

PETRIČ: Smatram da najpre treba razdvojiti funkciju šefa UNMIK-a i pregovarača o finalnom statusu. Ne može jedna ličnost da obavlja oba posla, jer bi u tom slučaju administrator Ujedinjenih nacija na Kosovu na neki način pregovarao sa samim sobom. On je, s jedne strane, zadužen za stanje na Kosovu, ali istovremeno i za njegov budući status. Dakle, time se vrtimo u krug, što nije produktivno. Da bi se jasno definisala uloga međunarodne zajednice na Kosovu potreban je jak administrator sa preciznim mandatom Ujedinjenih nacija. Istovremeno, neophodan je posrednik koji bi se bavio finalnim statusom. Prirodno je da se njihove uloge prepliću, ali iz političkih i metodoloških razloga potrebno je da budu razdvojeni da bi smo na kraju ostvarili pozitivan rezultat. U suprotnom, ako se nastavi sa nejasnom praksom naizmeničnog potenciranja standarda i statusa, neće biti poželjnog ishoda.

RSE: Nedavno su pojedini međunarodni krugovi, kao što su nemački liberali, predložili da misija Evropske Unije preuzme ulogu UNMIK-a i da se Kosovo proglasi nekom vrstom evropske regije dok se ne reši njegov finalni status.

PETRIČ: Ne mislim da je to dobra ideja jer je rešenje statusa Kosova zadatak Ujedinjenih nacija. Potreban je angažman Saveta bezbednosti u kome su pet stalnih članica, SAD, evropske zemlje, Rusija i Kina. Nužno je da se oni saglase o finalnom statusu. Evropska Unija treba da preuzme ključnu odgovornost tek kada se definiše položaj Kosova. Evroska Unija, kao nejak politički subjekt, ne može da preuzme na sebe ovaj zastrašujuće težak zadatak da definiše budućnost Kosova.

RSE: Kada će finalni status Kosova biti rešen, i da li je njegova nezavisnost neizbežan ishod pregovora, kao što mnogi smatraju.

PETRIČ: Ja se pribojavam da ako nastavimo sa praksom iščekivanja i politikom da jedno govorimo javno a drugo privatno to će imati katastrofalne posledice, suočićemo se sa velikom krizom, sa nesagledivim posledicama da na primer Kosovo postane nezavisno ali bez podrške međunarodne zajednice, izolovano od sveta. Kosovo bi u tom slučaju bilo slaba država sa neizbežnim pratećim pojavama kao što je organizovani kriminal. To Evropi i svetu definitivno ne treba a i ne želi. Da bi se to predupredilo, neophodno je da se veoma sistematično započne posao na definisanju finalnog statusa i da se insistira na primeni demokratskih standarda, povratku izbeglica. Srbi treba da se vrate. To je nezaobilazni deo standarda, zatim poštovanje ljudskih prava i, naravno, ekonomski razvoj. Nemoguće je suzbiti ekstremizam, ako pre svega mladi ljudi ne vide budućnost na Kosovu. To se naravno neće rešiti preko noći i mislim da će trajati godinama, najmanje nekoliko godina, ali vreme do tada mora da se iskoristiti produktivno. U suprotnom, imaćemo za godinu dve dana sličan haos kao u martu.

Evropska Unija mora da igra sve važniju političku ulogu. Nadam se da će biti izabran evropski komesar za Balkan koji će se baviti i pitanjem Kosova. Ne znam šta će biti rezultat – nezavisnost ili neka varijanta članstva u Evropskoj Uniji što mi je bliže kao rešenje. O tome treba da pregovaraju Beograd, Priština i Brisel. Naravno, potrebna je i odluka Saveta bezbednosti. Evropa mora da pokrene inicijativu, formalna odluka treba da se donese u Njujorku.

RSE: Kakva će biti budućnost zajednice Srbija i Crna Gora kada istekne "Beogradski sporazum".

PETRIČ: Teško je reći. Nadam se da će reformske snage u Podgorici i Beogradu uvideti da nije potrebno da se Srbija i Crna Gora razdvajaju ako mogu zajedno da idu ka Briselu, u evropske integracije. Međutim, od vođstva dve repubile zavisi da li će doneti odluke u tom smislu. Ja se zalažem za pragmatski pristup. To znači ne preuveličavati razlike, ostanimo zajedno, jer od razdvajanja građani neće imati prevelike koristi. Oni su zasićeni od stalnog politiziranja i očekuju od vlade da obezbedi ekonomski razvoj.

RSE: Ima međutim mnogo prepreka u harmonizaciji ekonomskih sistema Srbije i Crne Gore zbog razlike u njihovoj veličini i oprečnih interesa. Mnogi kažu da to jednostavno ne funkcioniše. Ne samo Đukanović i crnogorska vlast, već je i potpredsednik Vlade Srbije Mirolljub Labus nedavno rekao da bi se Srbija i Crna Gora mnogo brže približili evropskim integracijama ako bi išle odvojeno. Da li će Evropska Unija izvršiti pritisak na ove dve republike da ostanu zajedno nakon isticanja "Beogradskog sporazuma".

PETRIČ: Ja sam protiv bilo kakvih pritisaka. Mislim da u ovoj fazi kada ne preti opasnost od novih ratova, rukovodstva dveju republika imaju najveću odgovornost da donesu odluku šta je to što žele. Istovremeno, Evropska Unija treba da insistira na evropskim standardima, demokratskim i ekonomskim. Integracija je moguća samo po evropskim kriterijumima, a ne kako to možda zamišljaju Crna Gora i Srbija. To svakako ne bi bilo prihvaćeno, ne bi funkcionisalo.
  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu “informacione mećave“ – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“ i „’Balkanizacija’ Interneta i smrt novinara“.

XS
SM
MD
LG