Dostupni linkovi

logo-print

Proizvodnja patriotizma


RSE
Šta vas je odvelo u Škotsku?
ČAPRIČI
Mene je zanimala škotska književnost, neki pesnici koje sam čitao. Hteo sam da vidim kako se tamo odvija život, pošto je bilo nekih sličnosti sa našim balkanskim prostorima. Video sam da postoji neko večno nepomirenje Škota sa Englezima. Studirao sam poeziju izvrsnog pesnika Edvina Morgana. On je savremeni pesnik, jedan od najprevođenijih škotskih pesnika. Na moje čuđenje, naišao sam na jednu pesmu u kojoj Edvin Morgan oveličava lik Envera Hodže, kao i državu Albaniju, staljinističku i izolovanu. On je posetio Albaniju početkom osamdesetih godina. Sreo sam se s njim i pitao ga šta ga je inspirisalo da takvu pesmu napiše. Rekao je da se divio tom čoveku i državi koja je suverena između tih neprijateljskih sila. Shvatio sam dokle može da ide pesnik u svojim frustracijama. U toj pesmi on je izgradio neke svoje frustracije iz pozicije večnih nepomirenja sa Englezima. On kaže da su im Englezi oduzeli krunu i carstvo. To je apsurd do kojeg može da stigne čovek u nepomirenju sa nečijom okupacijom. Takav pristup može da uništi celu jednu književnost. U tome sam našao neku sličnost sa ovim našim prostorima. I kod nas su znali pesnici da pišu skriveno o Enveru Hodži, Albaniji i tom sistemu. Sve je dobro, samo da to nije Srbija. Nije balkanski slučaj izolovan. Dosta je tih pojava i drugdje, ali tamo su na nekom civilizovanom nivou, ne ide se do rata.
RSE
Da li ste rekli pesniku Morganu šta mislite o Enveru Hodži i staljinističkoj Albaniji?
ČAPRIČI
Naravno. Pitao sam ga da li je video išta van hotela.
RSE
Kada ste bili u Škotskoj?
ČAPRIČI
U Škotskoj sam bio 1994. godine. U Škotskoj se moglo o svemu javno govoriti, pa i na univerzitetu. Nije bio greh govoriti, niko te zbog toga ne ganja.
RSE
Kakva je paralela između književnosti kosovskih Albanaca i kosovskih Srba?
ČAPRIČI
Od kada sam ja na ovim prostorima i odkada znam ove pisce, to su vremena potpunog odvajanja književnika. Dvadeset godina se albanski i srpski pisci ne druže. I kada bi se družili po nekim pesničkim mitinzima, to je bilo samo formalno. Srpska i albanska književnost nisu se podudarale. Prevodili su se neki srpski pisci sa Kosova na albanski i albanski pisci na srpski, ali to je bilo samo neko političko kalkulanstvo. Ne pamtim da su albanski i srpski pisci zajedno živeli i nešto zajedno delili.
RSE
Vi ste iz Crne Gore u Prištinu došli 1986. godine.
ČAPRIČI
Tako je, ali ovakva situacija među piscima je nastala još 1981. godine. Jaz je bio očigledan.
RSE
Da li bi ste posle pročitane knjige prepoznali da li je pisac Albanac ili Srbin, kada ne biste znali ime autora?
ČAPRIČI
Pisci sa ovih prostora ipak imaju nešto zajedničko. Srpski pisci pišu o Simonidi, o manastirima, o nekim srpskim nacionalnim rekvizitima. Albanski pisci takođe imaju svoje ilirske istorijske rekvizite.
RSE
Hoćete da kažete da su i jedni i drugi uronuli u istoriju.
ČAPRIČI
Da, bili su ukopani u nacionalni kodeks i mislim da danas književnost plaća ceh tog ukopavanja. Na Kosovu je počelo rušenje Jugoslavije. Možda su pisci i bili ti koji su to sve započeli. Setimo se samo famozne pesme Zlatanovića o Miloševiću koja se objavila u Književnoj reči. Deset godina je književnost bila obeležena nacionalnim kontekstom.
RSE
Pre pet godina, 12. juna, su NATO trupe ušle na Kosovo. Gde ste vi tada bili?
ČAPRIČI
Dan pre početka bombardovanja sam otišao iz Prištine u Ulcinj. Familija moje supruge je ostala u Prištini i bili su deportovani policijom u Blace. Tamo su bili dve nedelje, a posle toga je većina njih otišla za Nemačku.
RSE
To je početak bombardovanja. Gde ste bili na kraju bombardovanja?
ČAPRIČI
Ja sam bio u Ulcinju, a većina rodbine moje žene rasuta po svetu, najviše po Nemačkoj.
RSE
Šta za vas znači 12. jun? Kako pamtite taj dan.
ČAPRIČI
Mislim da taj dan obelezzava kraj jedne epohe i početak jedne druge. Ne bih rekao da je ova nova epoha lakša. Nismo smatrali da će biti toliko nagomilanih problema i neprilika na Kosovu i posle pet godina. Svi smo mislili da je to dan slobode i da je prekinuto sa nasiljem. Izgleda da niko nije zadovoljan do kraja.
RSE
Unazad gledajući, da li bi moglo da se kaže da je to ujedno i dan kada počinje da se ruši jedan stereotip, a to je, "mi nismo kao i oni" , s obzirom na osvetu koja je počela već u prvim danima?
ČAPRIČI
O tim događajima sam objavio jedan članak posle martovskih događanja u kojem sam pokušao da nazovem te pojave pravim imenom. Isti stereotip je bio prisutan svugde, i u Zagrebu, i u Ljubljani, i u Beogradu, i u Prištini. Svi su govorili - mi nismo kao oni - oni kolju, pale džamije, crkve, oni vrše masakre. Svi znamo razne egzoduse tokom rata u kojima se pokušalo da se celi jedan narod istera iz svojih kuća. U prvim danima posle rata dogodilo se nešto što je ličilo na osvetu, bez obzira što neki ljudi imaju političku kalkulaciju u vezi toga. Mislim da se ta ljaga ne može tako lako očistiti. Tu je bilo i nasilja, a pogotovo 17. marta. Dugo sam se bavio tim fenomenom i pitao se zašto je to tako. Svo ovo vreme ljudi su smatrali sebe žrtvom, i to s punim pravom. Trebao je samo jedan dan da se sve izvrne, da žrtva postane nasilnik, taj koji će da pali, da ubija, da krade. Samo dan pre toga su govorili - mi nismo kao oni. Koja je to čudna demonska pobuda koja vuče ljude da postanu isti kao i oni?
RSE
Šta to provocira albanske ekstremiste, pet godina posle odlaska srpske vojske sa Kosova i pet godina pošto je međunarodna zajednica preuzela brigu o Kosovu?
ČAPRIČI
Ima tu mnogo razloga, ali jedan koji volim da navodim je da svi proizvode patriotizam i svi se bore da budu prvi u toj proizvodnji patriotizma. Patriotizam proizvode akademije, sveštenici, pisci, političari pogotovo. Političarima ne bih zamerio, jer ih ima dosta koji imaju jedini proizvod s kojim bi izašli na tržište, a to je patriotizam koji je njihov kapital. To je apsurd ovoga prostora.
RSE
Da li taj patriotizam zamenjuje prazan prostor na Kosovu i jedno beznađe, jednu tešku socijalnu situaciju, rušenje iluzije da se sve može rešiti ako se reši samo jedan problem?
ČAPRIČI
Jeste, u tome je problem. Već pet godina Kosovo gaji nadu i sluša obećanja da će da bude nomalno društvo, pravna država, država pravde, sigurnosti i ravnopravnosti ljudi različitih nacionalnosti i vera. Kosovo ne da nije takvo društvo, već pet godina stagnira. Ne vidim neki skorašnji izlazak iz ove situacije. Mislim da će Kosovo za kratko vreme postati jedna bomba na Balkanu, ne bih rekao politička ili kriminalna bomba. Biće to jedna jaka, opasna, socijalna bomba na Balkanu.
RSE
Vi ste napisali jedan vrlo oštar tekst povodom martovskog nasilja. Kakva je bila reakcija na takav tekst?
ČAPRIČI
Odlična. Tih dana je bilo još takvih tekstova u albanskoj štampi, na televiziji, bilo je intervjua sa intelektualcima. Reagovanja je bilo puno, ali ne znam koliko je to stiglo do jačih medija u svetu i u Beogradu. Širio se krug ljudi koji su počeli da reaguju na takve pojave. Ranije je bilo samo par ljudi koji su reagovali i koji su bili spremni da javno kritikuju takve pojave, ali ovoga puta se taj krug ljudi širio. Viđeni ljudi koji su objavili svoje reagovanje su imali jakih tekstova i, rekao bih, nekalkulantskih i nepolitičkih.
RSE
Da li to znači da je stvorena klima na Kosovu da se mogu osuditi takva nasilja i da u tom smislu ima promena u odnosu na pre pet godina?
ČAPRIČI
Mislim da je nešto na tom planu učinjeno. Ovi komentari su dosta dobro primljeni. Za mene je to bilo interesantno. Razgovarao sam sa običnim ljudima i mogu da tvrdim da niko na Kosovu nije amenovao takve događaje, niko nije rekao kako su Srbi to i zaslužili. Primetio sam to u reagovanju običnih ljudi. I kod političara je bilo verbalnih reagovanja, ali kalkulantskih, u smislu da je ovo štetno za albanski narod i da će na međunarodnoj sceni to Albance puno koštati. Političari kalkuliraju šta će od toga biti. Obični ljudi kažu da je greh učiniti nešto tako, a to nije kalkulantsko. Svi političari u govorima kalkuliraju kada osuđuju te događaje, sveštenici kalkuliraju govoreći o patriotizmu.
RSE
Kada govorite o sveštenicima, na koju veru mislite?
ČAPRIČI
I na islamsku, i na pravoslavnu. U Srbiji svećenici kažu kako na Kosovu pale manastire, ali nikada ne kažu da je to greh. Za njih je paliti džamiju politički štetno, a ne greh. Srpska crkva posle rata nikada nije izjavila ni reč žaljenja za 220 džamija spaljenih na Kosovu tokom rata. Sada je na Kosovu Islamska verska zajednice verbalno osudila pojave paljenja manastira. Nedavno se održala jedna javna tribina oko paljenja verskih objekata. Jedan lider Islamske verske zajednice to osuđuje i kaže kako su Srbi spalili 220 džamija na Kosovu, a niko u svetu nije na to reagovao, dok se zbog 30 manastira digao celi svet. To je strašno. Kao da mu je to nedovoljan broj. Sveštenik treba da osudi greh, a ne da kalkulira brojevima. To je morbidno.
RSE
Mislim da je verbalnih osuda bilo i sa strane pravoslavnih sveštenika, a bilo je pokušaja i nekih sveštenika da spreče paljenje džamija po Srbiji za odmazdu onome što se događalo na Kosovu, ali vi govorite o suštinskim pojavama. Zašto su predmet agresije kulturni spomenici i verski objekti?
ČAPRIČI
To je jedna čudna demonska snaga koju je teško objasniti. Mislim da su ovi prostori jako dugo pod pritiskom proizvođača patriotizma. Počinioci tih strašnih radnji su uglavnom srednjoškolci, mladi ljudi. Prvi put sam takvu pojavu video kada su pokušali da obnove džamiju Ferhadiju u Banja Luci. Kada sam video kako ih mladi ljudi gađaju, nisam to mogao da shvatim. Opet sam video na Kosovu i u Srbiji kako mladi ljudi trče da pale manastire, džamije, kuće. Mislim da je razlog što su ti mladi ljudi odrastali pod pritiskom proizvođača patriotizma gde su najglasniji bili književnici, akademici i sveštenici.

Pri kraju bombardovanja na Kosovu, slušam intervju istoričara Batakovića. Rekao je kako treba da odgovara komandno lice koje je dalo naređenje policiji da se ide od kuće do kuće, ispred toliko svetskih kamera, i teraju ljudi da napuštaju svoje domove. Rekao je kako će to ostati crna mrlja u srpskom narodu. Takođe je rekao kako su premeštanja normalna u ratnim situacijama, ali ne na ovakav način. To mi je čudno zvučalo. On ima primedbu na način kako se egzodus vrši, ali kao takav mu ne smeta, smatra da je to korisno. Problem je u tome što hoće da očisti ljagu sa srpskog naroda. Slično je bilo i ovde. Počeli su neki akademici da pričaju o ljagi na albanskom narodu. Intelektualci su počeli da se bore kako da se očisti ljaga, a ne da se kao takva osudi. Mislim da ne treba očistitu ljagu, već je osuditi. Drugi veliki greh je prekriti ljagu. Ljaga se ne može sakriti, ona i treba ostati ljagom. Kada bi svi akademici to osudili, i moralno i etički, mislim da bi to sve izgledalo drugačije. Ne bi bilo toliko agresije, pogotovo ne među mladim ljudima. To je za mene jako loš signal za budućnost na ovim prostorima.
RSE
Vi ste u uredništvu Sarajevskih svezaka. To je jedan regionalni projekat gde se otvaraju teme iz oblasti kulture i stvaralaštva. Da li to znači da Kosovo ima interes za region?
ČAPRIČI
Svakako da ima. Sarajevske sveske mnogi ljudi smatraju jednim od najvrednijih projekata na ovim prostorima. Na početku nisam bio siguran kako će ljudi primiti taj magazin, pošto on izlazi mahom na slavenskim jezicima. Ponekada se tamo objave prevođeni tekstovi i na albanskom, i na makedonskom, i na mađarskom jeziku. Svi intelektualci su taj magazin primili sa zadovoljstvom, pogotovo kada su videli nivo tog časopisa i njegov kritički diskurs prema svim lošim pojavama u svim sredinama. Časopis je jako dobro primljen i nisam naišao na individue koje bi rekli nešto protiv tog magazina. Glavne teme su ove naše goruće, a takođe i pozicija ratnih književnika, ratno pismo, antiratno pismo, književnici huškaši rata, književnici koji su spremali nasilje i ratove u bivšoj Jugoslaviji. Objavljuje se i kreativna književnost, poezija, proza, prevodi se. Svaki centar donese tekstove iz svoje sredine i tamo ih plasira. U njemu izlažu ljudi koji nisu opterećeni nacionalnim kodeksom i apsurdnim temama, nego su kritički nastrojeni prema tome.
RSE
Kada mislite da će biti stvorena klima da počne proces pomirenja na Kosovu? Ko mora da odigra glavnu ulogu u tome?
ČAPRIČI
Teško je to sada reći. Ljudi su razočarani. Ne znam ni izvor tog razočarenja, ali mislim da bi bilo normalno da pisci i umetnici, po prirodi stvari, trebaju da idu pre događaja. Mislim da će se to i dogoditi, i da će pisci ići u tom pravcu. Ne vidim razloga zašto se umetnici i pisci ne bi sretali i sarađivali, odvojeni od političke klime i političkih problema, ali nisam optimista u tom pravcu.
RSE
Da li se danas na Kosovu koriste knjige na srpskom, hrvatskom, bosanskom jeziku?
ČAPRIČI
Mislim da ih ljudi koriste. Mnogi književnici, umetnici i ljudi koji se bave naučnim istraživanjima na svim poljima imaju jako bogatu biblioteku kod kuće, Narodnu i univerzitetsku bibliotku u Prištini, koja ima bogat fond literature na ovim jezicima, kao i sve novije knjige koje su sada objavljne u Beogradu, Zagreb, Sarajevu, Novom Sadu.
RSE
Da li se na Kosovu čitaju, i da li se zna, za nove pisce ?
ČAPRIČI
Za njih znaju samo oni ljudi koji ih znaju privatno, pisci koji idu po međunarodnim sastancima i koji se druže. Uglavnom oni čitaju dela tih autora. Šire se ne zna o tim književnicima, kao što se ne zna van Kosova o književnim zbivanjima na Kosovu. Podela je potpuna. Niko ne zna šta se dešava s one strane.
RSE
Rekli ste da su i na Kosovu stvaraoci zaronjeni u patriotizam i istoriju. Da li među mladima ima modernih evropskih trendova i u kojim oblastima najviše?
ČAPRIČI
Ima jako talentovanih mladih stvaraoca. Vrlo sam zadovoljan sa likovnom umetnosti. Galerija umetnosti Kosova je dosta aktivna. Mislim da je to institucija koja je najviše doprinela jednoj novoj klimi umetnosti na Kosovu. Tamo gostuju slikari i vajari iz glavnih kulturnih centara Evrope: iz Pariza, Londona, Rima, iz Nemačke. To je centar u koji ljudi rado odlaze i rado posećuju te izložbe. Kada se jedna izložba otvara, posetilaca je jako puno. Sada je bila izvrsna izložba Omera Kalešija iz Pariza. On je poznati slikar koji živi 40 godina u Parizu. Inače je iz Kičeva, iz Makedonije, Albanac poreklom. Volimo da pozovemo umetnike koji su etnički povezani sa nama. Omer Kaleši je vrlo jak slikar i vrlo poznat u Parizu. Mislim da ima i vrlo jakih i izvrsnih mladih slikara i vajara ovde. Oni su imali izložbe po kulturnim centrima Evrope gde su ih jako dobro primili. Mislim da ima i vrlo dobrih mladih režisera koji su kao studenti sa kratkometražnim filmovima bili jako dobro primljeni po raznim festivalima.
RSE
Kojim temama su se oni bavili?
ČAPRIČI
Oni su potpuno odvojeni. Izvršili su neki preokret i nisu opterećeni sterotipima, nacionalnim kodeksom, nego su jako otvoreni, jako kreativni i jako moderni stvaraoci. Vrednost je u tome što oni imaju individualnost u zanatu, a ne po temama što obrađuju. Mislim da ima i među istraživačima književnosti mladih kritičara koji se bave teoretskim pitanjima. I oni su napravili jedan perokret u načinu istraživanja književnosti i književnim trendovima, što je jako dobro i jako korisno za ove prostore, jer književnost je najviše patila od ukopavanja.

S druge strane, mislim da stvari ne stoje dobro u pozorištu, u muzici i u izdavaštvu. Država izdavaštvo nekako ne podporuje. Ranije smo imali četiri izdvačke kuće koje su dosta dobro radile. Država je doprinela da ti izdavači nekako umru. To je pogubno, jer vidim kako napreduju izdavači u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu. Pojavljuju se nove kuće koje su dosta jake. U Tirani je jedno dvadeset jakih izdavača. Za mene je fenomen kako su se iz jedne takve sredine, koja je bila dosta izolovana, podigle tako jake izdavačke kuće koje prevode sve što izlazi na svim jezicima sveta. Na Kosovu je izdavaštvo u krizi.
RSE
Da li ste u Tirani natrčali na nešto iz regiona što je sa tih jezika prevedeno na albanski?
ČAPRIČI
Jesam. Oni prevode sve. Tamo je preveden Krleža. Nedavno je objavljen prevod pesama Vaska Pope koji je dosta dobro primljen. Bila je i promocija te knjige u Tirani. Knjiga je vrlo luksuzna. Bilo je prevoda Jevrema Brkovića, makedonske književnosti. Objavljene su knjige Danila Kiša sa predgovorima kao i Ismaila Kadarea. Pozorište je u krizi, nema originalnih dramskih tekstova. Izbor svetskih komada je, mislim, nevešto odabran. Pozorište je išlo strmoglavim putem. Mislim da smo sedamdesetih imali bolje pozorište koje je bilo jako moderno i avangardno. Država finansira neke tekstove koji imaju ratnu tematiku, uveličavanje neke istorije, pogotovo zadnje. Bilo je to normalno posle rata, i sve se kretalo u tom pravcu, ali ne vidim zašto danas tome posvećuju istu pažnju. Na premijeri je više od pola sale prazno i nema reprize. Niko to neće da vidi. Muzika stagnira. Dosta kritikujem nacionalne medije jer preovladava folklor, novokomponovana muzika i slično. Priština je znala da bude regionalni centar gde se održavao poznati festival Prištinska scena, u kojem su učestvovali orkestri iz svih centara bivše Jugoslavije. Toga više nema. Nema ozbiljne muzike, nema baleta, nema opere, a bilo je svega.
XS
SM
MD
LG