Dostupni linkovi

logo-print

Boris Tadić– spasilac Vlade Srbije


Svako ko je u nedelju uveče gledao postizborni televizijski program, mogao je i bez uključenog tona pogoditi rezultate izbora – već po izrazima lica kandidata. To se, doduše, jedino nije odnosilo na široko nasmejanog kandidata vladajuće koalicije Dragana Maršićanina, koji je na izborima prošao tako loše da mu nije preostalo ništa drugo nego da emituje nešto što bi trebalo da liči na grimase dobrog raspoloženja. Što se ostalih relevantnih kandidata tiče, svi su imali manje ili više razloga za zadovoljstvo.

Tomislav Nikolić i Boris Tadić prošli su u drugi krug izbora, i Srbija će za trinaest dana u jednom od njih dvojice dobiti izabranog predsednika, prvog nakon poluzaboravljenog Milana Milutinovića, sadašnjeg pitomca pritvora UN u Sheveningenu. Sasvim je otuda razumljivo da su sinoć obojica imali razloga da se smatraju pobednicima ali, samo naizgled paradoksalno, mnogo je više radosti bilo kod onog pretendenta na predsedničku funkciju koji je osvojio nešto manje glasova, dakle kod demokratskog kandidata. Rezultat vršioca dužnosti radikalskog vođe za vreme dok se otac srpskog neoradikalizma nalazi na službenom putu, nedvosmislen je podbačaj ne samo u odnosu na njegova očekivanja, nego i na istraživanja brojnih agencija koje se tim poslom bave. Na drugoj strani, Boris Tadić je za svega nekoliko meseci uspeo praktično da udvostruči broj glasova u odnosu na onaj koji je dobila demokratska lista na parlamentarnim izborima u decembru, da se u kratkom roku nametne kao jedna od svega dve-tri političke ličnosti sa najvećom specifičnom težinom na srbijanskoj političkoj sceni, a usput i da se definitivno učvrsti na kormilu Demokratske stranke, unutar koje sada više verovatno neće imati neku pažnje vrednu konkurenciju. Trijumf je, dakle, potpun, i to utoliko pre što je Tadić promptno dobio podršku za drugi krug od svih stranaka vladajuće koalicije osim Koštuničinog DSS-a koji je još vidno ošamućen impresivnom izbornom katastrofom svog kandidata.

Tadićeve šanse za pobedu u drugom krugu objektivno su veće od Nikolićevih, mada tu treba biti u razumnoj meri oprezan. Naime, izbornu bazu srpskog radikalizma sa svim njemu naklonjenim satelitskim populističkim opcijama nikako ne treba potcenjivati, ali ovaj jučerašnji podbačaj po prirodi stvari radi protiv Nikolića, baš kao što je Tadić sada na talasu pobedničke euforije, kao radikali od decembra pa do sinoć. Drugim rečima, samo bi jako niska izlaznost birača mogla dovesti Nikolića na tron, jer je njegova glasačka baza doduše disciplinovana, ali brojčano mnogo jasnije i nepopravljivije limitirana od Tadićeve. Izbore bi moglo da odluči i opredeljivanje glasača koji su u prvom krugu podržali Bogoljuba Karića, dakle svojevrsnu antipolitičku opciju srodnu nekakvom postnacionalističkom, tranzicionom populizmu koji pokušava da se ugleda na fenomen Berluskonija u Italiji, mada mnogima više liči na tajkunsko politiziranje u Jeljcinovoj Rusiji. U svakom slučaju, Karić je takoreći niotkud stigao do podrške gotovo petine biračkog tela, i taj rezultat se mora respektovati, pre svega zato što ukazuje na dubinu koncepcijske i identitetske krize unutar ovdašnje tradicionalne “političke klase”.

Vladajuća koalicija, a pre svega Demokratska stranka Srbije, jedini je nedvosmisleni i više nego ubedljivi gubitnik ovih izbora. Ova heterogena skupina stranaka istakla je kandidaturu bezbojne političke ličnosti koja nije mogla da parira konkurenciji, i koja je zato pokušala da maksimalno depersonalizuje kampanju, što na neposrednim predsedničkim izborima naprosto nije pametno, u najmanju ruku. No, važnije od toga je da je sam Dragan Maršićanin bio savršeno ovaploćenje generalne političke linije njegove stranke, koja se mnogo lakše određuje prema onome što joj se ne dopada, nego što govori i čini ono što smatra da je nužno učiniti. Ona, dakle, strateški parazitira na stvarnim ili izmišljenim nedostacima njenih konkurenata, ali sama pati od hroničnog nedostatka političkog identiteta i konzistentnosti. Tako se može igrati neko vreme, pod uslovom da si u opoziciji; za vlast su ipak potrebni neki drugi, ozbiljniji kvaliteti, i to se i ovaj put više nego jasno pokazalo.

Zato je Vlada Srbije sada u velikoj krizi i pred mogućim raspadom posle samo četiri meseca rada. Cinično je da bi je iz ambisa najpre mogao izvaditi sam Boris Tadić ukoliko dobije izbore, bilo tako što bi pristao na rekonstrukciju Vlade, ili tako što bi – a ovo drugo je verovatnije – spokojno pustio Vladu da se krčka u sopstvenom sosu, dok bi njegova Demokratska stranka vredno skupljala političke poene za neke nove parlamentarne izbore. No, možda ni to neće biti moguće jer G 17 već najavljuje da hoće da izađe iz tog sosa u kojem bi mogla sasvim da se raskuva; slične poteze povlači i Srpski pokret obnove. Sve u svemu, mnogo briga za premijera Vojislava Koštunicu, koji sada možda sedi negde, sluša Igija Popa i pita se šta mu je sve ovo trebalo.

Sve je nekako izgledalo mnogo lakše i lagodnije dok je pokojni Zoran Đinđić bio krivac za sve.
XS
SM
MD
LG