Dostupni linkovi

logo-print

Egzotični balkanski kulturni identitet za Evropu


RSE
Šekspirovim „Mletačkim trgovcem“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Egona Savina, kao predstavom u čast nagradjenih, završeno je sinoć 49. Sterijino pozorje. Po odluci žirija, ubedljivi laureat ovogodišnjeg festivala sa sedam predstava u zvaničnoj konkurenciji, je švajcarsko izvodjenje „Profesionalca“ Dušana Kovačevića. Ovaj komad, u koprodukciji pozorišta iz Ženeve i Lozane, osvojio je Sterijinu nagradu za Najbolju predstavu u celini, kao i nagradu Okruglog stola kritike. Rediteljka Loran Skalam dobitnica je nagrade za režiju, a za ostvarenje u „Profesionalcu“ Piter Vilkinson osvojio je nagradu za scenografiju. Sterijinom nagradom za tekst savremene domaće drame nagradjena je Biljana Srbljanović i njega „Amerika II deo“, a glumačke nagrade osvojili su Branimir Popović za ulogu u komadu „Lažni car“, glumica Poznanjskog pozorišta Eva Šumska, i Svetozar Cvetković i Aleksandra Janković za uloge u predstavi „Amerika II deo“. A evo kako je umetnički direktor i selektor ovogodišnjeg Pozorja Ivan Medenica prokomentarisao odluke o nagradama:
MEDENICA
Doneli smo hrabre odluke, koje mogu biti netraumatične po naše pozorište, ali otrežnjavajuće za drugu godinu za redom festivala nacionalne drame: najbolja predstava je strana predstava, najbolji reditelj je strani reditelj. To je zabrinjavajuća činjenica, ali ja mislim da ona treba da bude podstrek da se neke strvari menjaju.
RSE
Dobitnica nagrade za tekst savremene domaće drame Biljana Srbljanović:
SRBLJANOVIĆ
Mesto našeg pozorišta na svetskoj sceni je bolje nego što je mesto naše države na svetskoj sceni, prema tome to je već nešto. Važno je da su počele da dolaze inostrane predstave, da je konačno na neki način priznato u našoj javnosti sistematski da su naš dramski pisci veoma prisutni u inostranstvu, da se igraju u ozbiljnim pozorištima, i da to nisu samo priče za našu dijasporu, ne radi se o toj vrsti gostovanja, nego da ima nešto da se pokaže na ozbiljnim festivalima.
RSE
Inače, upravo kao pokušaj da se domaća drama i pozorište stave u širi kontekst, paralelno sa takmičarskim repertoarom, prikazan je, po zamisli selektora Medenice, i program „Krugova“.
MEDENICA
Meni je jako drago što je novosadska publika upravo tu predstavu u „Krugovima“ jako lepo primila, i to onu predstavu za koju sam se ja najviše brinuo, a to je Kafkina „Amerika“, koja se ispostavila kao najznačajnije gotovo ostvarenje na ovogodišnjem festivalu.
RSE
A da su ti komadi van takmičarske konkurencije bili pravi poklon za publiku, utisak je i predsednika žirija Nikite Milivojevića.
MILIVOJEVIĆ
Jer nemačka predstava je za mene dogadjaj festivala.
RSE
Veoma je neuobičajeno, ako ne i jedinstveno, imati festival koji počiva na domaćem dramskom autoru, iznosi utiske sa Pozorja Piter Vilkinson, i ocenjuje da u takvom podržavanju domaćih autora zaostaje recimo i Švajcarska, i Francuska.

I konačno, koliko su teatarske utiske sa ovogodišnjeg Pozorja poremetili i neki nepozorišni ekscesi, kao što je bilo skidanje hrvatske zastave. Selektor Medenica.
MEDENICA
Možda i nije loše što se to desilo, jer se pokazalo do koje mere je to beznačajno i efemerno. Na to se nije velika pažnja obraćala, preko toga se prešlo jednom energičnom reakcijom, i evo, hvala Bogu, završilo se sinoć sa svim zastavama. Ja mislim da su takvi dogadjaji recidivi nečega što je, nadajmo se, videćemo kroz deset dana kad budu predsednički izbori, ipak neka davna prošlost.
* * * * *
U HRVATSKOJ SU POČELI DANI SATIRE. POZORIŠTE „KEREMPUH“, NEKADAŠNJI „JAZAVAC“ VEĆ 28 GODINA U ŠESTOM MESECU PRIKAZUJE NAJBOLJA KOMEDIOGRAFSKA I SATIRIČNA DELA. U TRI NEDELJE, KOLIKO FESTIVAL TRAJE, PREDSTAVLJAJU SE OSTVARENJA IZ HRVATSKE, ALI I IZ SUSEDNIH ZEMALJA. TIM POVODOM, RAZGOVARALI SMO SA ŽELJKOM UDOVIČIĆ, OVOGODIŠNJOM SELEKTORICOM DANA SATIRE


RSE
Šta je zapravo predmet satire u državama na Balkanu? Koliko je ono slično, recimo, izmedju Hrvatske, Slovenije, Bosne, Srbije, Crne Gore? Kakvo je vaše mišljenje?
UDOVIČIĆ
Mislim da je predmet satire danas prestalo biti ono što se dogadjalo juče. Danas smo se okrenuli čini mi se, bar prema prisustvu suvremenih hrvatskih pisaca i na ovogodišnjim Danima satire da je predmet njihove satire postalo prvenstveno ovo
vrijeme i mjesto koje nas sada okružuje, i to na način da su znatno kritičniji nego prije, da dubinski sondiraju probleme, i da im prilaze, ako tako možemo reći kada je humor u pitanju, na jedan ozbiljniji način. Uostalom, i kaže se da je komedija vrlo ozbiljna stvar. Što se tiče usporedbe sa susjednim zemljama, postoje različiti klišei. Pa se tako voli reći da se Slovenci manje znaju smijati od nas, a da se u Srbiji i Crnoj Gori više znaju smijati od nas. Mislim da su to pitanja klišea i pitanja dramskih struktura, i naprosto načina prilaženja temi. Ono što izdvajam, u ovom trenutku u Hrvatskoj od ostalih, jer mi je najlakše o njoj govoriti, kod nas se upravo u odnosu na druge zemlje dogadja pravi „wrighter boom“, ako ga tako možemo nazvati. Upravo su pisci oni koji su odredili ove Dane satire, dakle, pojavila se cijela jedna generacija mladih pisaca, koji su očito zainteresirani za ovo što se ovdje dogadja, za ovo vrijeme i mjesto.
RSE
Naravno, satira je jedna forma, a šta je sa onim smijehom? Čemu se zapravo smiju ljudi na ovim prostorima?
UDOVIČIĆ
Ljudi se zapravo smiju svojim manama, odnosno manama društva, ovisi koju temu ili na koji način se pojedini pisac odluči komentirati situaciju. Ako je pak riječ o stranim klasicima ili suvremenicima, koji su isto tako prisutni na ovim Danima satire, prisutni na našim pozornicama kao komediografi, onda tu redateljski pristup, i naravno glumačka interpretacija, učine prepoznatljivim tog klasika i u našim uvjetima. Dakle, oni zato jesu klasici, jesu dobri suvremeni svjetski autori, jer mogu funkcionirati, ovisno o redateljskom pristupu ili čitanju, na svim prostorima.
RSE
Zanimljivo je da se pokazalo da je „Balkanski špijun“ toliko blizak i Hrvatima, i Srbima, i Slovencima.
UDOVIČIĆ
Pa dobro, literatura nikada nije poznavala granice, to je sasvim sigurno. Tako da je „Balkanski špijun“ Duška Kovačevića i ove godine u selekcija Dana satire, ali videćemo još jednog Duška Kovačevića, ne u selekciji već na samom zatvaranju davadesetog dana satire, sa predstavom „Kontejner sa pet zvezdica“u izvedbi bivšeg ministra kulture Branislava Lečića, koji je nama poznat iz filmova o Matošu, i iz Dubrovnika, itd.
* * * * *
NA DANIMA SATIRE, KAO ŠTO STE ČULI, ODIGRAĆE SE I PREDSTAVA „BALKANSKI ŠPIJUN“ DUŠANA KOVAČEVIĆA, KOJA JE U TEATRU „KEREMPUH“ DOBILA HRVATSKU VARIJANTU. U NJOJ JE ŠPIJUN ŽENA, A NJENOG SUPRUGA LOJZEKA IGRA EDO VUJIĆ, KOJI JE NEDAVNO NA FESTIVALU KOMEDIJE U BEOGRADU DOBIO NAGRADU ZA NAJBOLJU MUŠKU ULOGU


VUJIĆ
Ja igram jednog muža papučara, zove se Lojzek, a njegova je supruga Milica, koja je ta zapravo. U originalu se zna da je glavno lice muško, to je pokojni kolega Bata Stojković igrao majestralno, a žena mu je bila Mira Banjac u beogradskoj verziji. Kako je Mustafa Nadarević režirao predstavu i radio dramatizaciju, mi smo malo stvari okrenuli, podredili našim situacijama i našem podneblji, tako da je glavno lice koje proganja tog špijuna – ženska, moja sjajna koleginica Elizabeta Kukić, a ja sam taj njezin muž, koji je čisti papučar. Ja sam dobio puno najvijača, ali i puno ponuda, jer su mi došle razne gospodje i supruge reći da im takav doma treba. Moja supruga još uvijek ima neke nostalgičarske trenutke, iz nejakih prijašnjih života, sistema, socijalizma. Medjutim, ona se priklonila ovoj situaciji i novoj Hrvatskoj, ali ona i dalje ima lagano jedno osjećanje u sebi: fali joj nešto što je nekada bilo, jedna druga vrsta zajedništva, i ona je opeterećena tim proganjanjem.
RSE
I kako Lojzek Milicu uvjerava da nema ništa strašno u cijeloj toj priči?
VUJIĆ
On je zapravo preplašena osoba, i sve njoj odobrava. On se živcira jer ona ima malo problema srčanih, pa onda on jako brine, tablete su na dohvat ruke, stalno je uvjerava ne se živcira. U jednom trenutku on, kad mu malo prekipi, ima razgovor sa ćerkom, i utoliko njemu krene suza, i veli „čuj, ja to više Sonja nemrem zdržat, znaš kaj, ja se bum rastavil i mirna Bosna“. On dodje na granicu, onda se ona opet pojavi, opet to izdrži sve do jednog trenutka kad mu stvarno „pukne film“ i onu bijelu pregaču, koju ima tjekom cijele predstave, skine i odlučuje se.
RSE
Kako to zvuči, to odlučno?
VUJIĆ
Ništa, on skine i veli: „Samo da znaš Milice, ne bum više peglal, ne bum više kuhal, ne budem usisaval, ne bu više Lojza nikome roboval, gotovo je, jel´ti jasno, gotovo, fajront, fertik, gotovo je, rastava, rastava“.
* * * * *
TEATAR „RUGANTINO“ IZ ZAGREBA NASTUPIO JE U ČETVRTAK UVEČE U BEOGRADSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU SA PREDSTAVNOM „UHO, GRLO, NOŽ“, RADJENOJ PO ISTOIMENOM ROMANU VEDRANE RUDAN. OVO JE TREĆI DOLAZAK OVOG ZAGREBAČKOG POZORIŠTA U SRBIJU. PRVI PUT JE TEATAR „RUGANTINO“ GOSTOVAO U BEOGRADU 1999. GODINE SA PREDSTAVOM „AJ, KARMELA“, DOK JE PROŠLE GODINE SA „ANTIGONOM U NJUJORKU“ PORED BEOGRADA OBIŠAO JOŠ NEKOLIKO GRADOVA U SRBIJI. O OVIM DOLASCIMA, KNJIZI VEDRANE RUDAN, REAKCIJI PUBLIKE I DRUGIM TEMAMA GOVORI GORDANA GADŽIĆ, GLAVNI AKTER PREDSTAVE „UHO, GRLO, NOŽ“


GADŽIĆ
Nastojimo, ustvari, da se na neki način što više ta saradnja, taj kontak uspostavlja i da se u tom smislu sve više nekako napreduje, da se dolazi u Beograd, da se dolazi iz Beograda tamo. Meni je do toga iznimno stalo iz razloga što sam ja odavde i što u biti neku unutarnju celovitost postižem ustvari baš na taj način, da povežem u sebi te dve celine.

Ja sam pročitala tu knjigu, ona je postala već dosta poznata, odnosno već je bila na tim top listama čitanosti. To je dosta zanimljivo s obzirom kakav je sadržaj te knjige i kakav je način na koji je pisana, i radikalnost pristupa, prvenstveno ratu, mislim i na muško-ženske odnose, ali prvenstveno ratu. Ipak, stanje duha i odnos prema tom ratu postoji u Hrvatskoj, on je sada smireniji, ali neke stvari koja ona govori su zaista meni bile neverovatne da neko uopšte to može da kaže. Ta hrabrost me je zainteresirala, da se na taj način o tome govori: zaista jedan izuzetno radikalan pristup, koji nigde nisam mogla da čujem, čak niti u svojim primislima. Osećala sam neku ljudsku, ne čak umetničku toliko potrebu, da ta predstava zaživi eto baš u Hrvatskoj. Mislim da su potpuno druge reference igranja tog komada u Srbiji, nego u Hrvatskoj, jer je to hrvatska priča prvenstveno, i da je treba u centru njenom i napraviti.

Ja sam, odmah da kažem, predstavu Sekinu gledala u Rijeci, kad su gostovali pre godinu dana na Festivalu malih scena. Sve najbolje o toj predstavi mislim. Medjutim, mi smo imali izbor samog materijala sasvim drugačiji, s obzirom da je to roman iz koga može da se napravi bar pet predstava koje uopšte ne moraju da se sudare tekstualno. Izbor teksta je puno više bio usmeren upravo na taj ratni deo, a muško-ženski odnosi su dosta maknuti u stranu. To mislim da je rezultat, prevenstveno izbora glumice, njenog psihofizičkog i starosnog statusa.

Ja sam uzela ono što je najdrastičnije u toj knjizi, tri priče koje se na kraju čuju, osim njenih ispovesti da je ona Srpkinja u Hrvatskoj. Te tri priče su najdrastičnije i vrlo teške za progutati.

Znala sam da je to jedan riskantan potez, ali sam nekako vjerovala da je došao trenutak da to može da prodje bez nekakvih ozbiljnih posledica, i imala sam pravo, i to baš u tim nekim strukturama, što nas pogadja, koje daju novac za buduće projekte.

Prvo govor, recimo, način na koji ona uopšte govori, to je ono što izaziva veliki otpor. Druga stvar je što se tiče tog samog ratnog odnosa, jer on je preradikalan. U jednom trenutku sam čak osetila da sam malo i nepravedna bila, jer donekle nije napravljen taj balans. Medjutim, imala sam dojam da je to, pre svega, ljudska priča, pa onda srpska, i da tako treba i da prodje.

Predtava je podeljeno primljena u Hrvatskoj, najvećim delom zbog toga što ta radikalnost dobrim delom nije naišla na odobravanje. Igra se na maloj sceni „Gavele“, gostovali smo u Karlovcu, Solinu, Drnišu, bisli smo u Tuzli, Rijeci. Očito je da je to predstava za gradske sredine i teško će prolaziti u manjim mjestima, pogotovu što će nas, kao jednu grupu koja mora voditi računa i o finansijskoj strani cele priče, dosta pogoditi, ali to je sa tom predstavom tako. Što će reći, Solin je već jedan grad koji podnosi, i to je bilo dobro. U Drnišu smo imali apsolutni fijasko, pola ljudi nam je izašlo, i to posle deset minuta.

Mene je ova predstava privatno i intimno užasno izmorila, jer u njoj nema nikakve nade, ona se tako užasno obračunava sa svim. Znači, ne samo sa vanjskom situacijom, da je bio rat, sa prijateljima u ratu, sa mužem, sa ljubavnikom, sa vlastitom decom, što je užasno bolno ali tačno. Kad se bavite sa tim materijalom dva meseca, onda zaista potonete u neki bezdan. U toj priči kao da nema ničega zašta čovek može da se uhvati. Dogadjalo mi se da se probudim ujutro, i ne bih se više probudila, baš vas na neki način ubije cela ta priča. Iako je ona i duhovita, ali iza toga ne znate za šta biste se ikada u životu uhvatili jer vas je sve izdalo.
* * * * *
DA LI JE REGION BLIŽI EVROPI U OBLASTI KULTURE, DA LI SU NAJBOLJI DOMAĆI FILMOVI, KNJIGE, POZORIŠNE PREDSTAVE, SLIKE DEO EVROPSKE KULTURE? DA LI VLADE ZEMALJA U REGIONU BRINU I O TIM DOMAĆIM PROIZVODIMA, KOJI IMAJU PRODJU NA STRANOM TRŽIŠTU? O TOME GOVORI DUŠAN MAKAVEJEV, FIMSKI REDITELJ, PROSLAVLJEN U SVETU U VREME KADA JE BIO ZABRANJEN U SVOJOJ ZEMLJI, DAVNIH SEDAMDESETIH, ŽIVEO JE U DEVEDESETIM PRETEŽNO U PARIZU. POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA PRAKTIČNO SE VRATIO U SVOJ BEOGRAD


MAKAVEJEV
Činjenica je da je nesrazmerno dobro ono što se zbiva u kulturi u odnosu na ono što se zbiva u drugim oblastima. Odnosno, u drugim oblastima se stvari ili ne zbivaju, ili se ne znam šta dogadja, ako mislimo na politiku, ekonomiju, komunikacije. A u kulturi ima fascinantnih varnica, divnih stvari. Recimo u Beogradu imate trenutno retrospektivnu izložbu Irvina, ogromnu, u Muzeju moderne umetnosti, koja je jedno slavlje i uživanje. U poslednjem broju časopisa „Reč“ izašao je jedan izvanredan esej Vukuce Djilas koji se zove „Napomene“, ima sto strana. Lane je bilo veliko iznenadjenje Boris Miljković sa knjigom „Čaj na Zamaleku“. Sad je izdao još jednu knjigu, pa je režirao „Nevjestu od vjetra“ Slobodana Šnajdera.
RSE
Vi sada govorite kao čovek koji živi u Beogradu, ali doskora ste ipak bili u Parizu. Mene zanima šta do vas stiže, kao čoveka iz srca Evrope, sa prostora bivše Jugoslavije? Da li se često čuju imena umetnika sa prostora bivše Jugoslavije?
MAKAVEJEV
To je sve dosta teško reći. Mislim da se čak i kada se pojavi dobar film, ne čuje se nadaleko, zato što sve što se ovde pravi kao da je prekriveno nekom kapom „nevidinko“, kao da ljudi nerado o tome govore.
RSE
Da li je teritorija bivše Jugoslavije, kad je u pitanju kultura, takodje „crna rupa“ u Evropi ili nije?
MAKAVEJEV
Ako recimo uzmete primer Filmskog festivala u Motovunu, koji je vrlo mali, traje nekoliko dana u julu, ali je fenomenalno energičan, ima uve tri puta više ljudi nego što može da udje u grad. On je sada u svetu „in“, tamo treba biti. To je jdan svetski festival napravljen na vrlo malom prostoru i traje pet dana. Pa imate Sarajevo festival, koji takodje ima jedan veliki žar i značaj, koji isto tako nije festival koji je bogznakako bogat, ali ima neku svoju unutarnju snagu koju kreira. I ta su se dva festivala pojavila na mapi festivala sveta kao značajna mesta. To je, recimo, izašlo sa ovih terena, i što mogu da vam kažem iz oblasti filma. Ali ako pogledate neke vebsajtove koji se proizvode na ovim teritorijama, ima nekoliko fenomenalnih vebsajtova, vrlo interesantnih fotografija, ali njih nije lako naći jer su pod nekim čudnim imenima. Dosta dugo sa ovih terena izlazi neka vrlo zanimljiva aktivnost, i treba obratiti pažnju. Bio je jedan izvanredan makedonski film pre nekoliko godina „Prah“ Milča Mančevskog, koji nije mnogo igran jer je vrlo čudan, komplikovan, vrlo ličan i značajan film. Posle svega toga je stigao Milčo Mančevski da predaje filmsku režiju na Njujorškom unuverzitetu. Znači, napravi se jedna kreacija, i onda jedan čovek promeni mesto boravka, a nije više u svom ambijentu da dalje radi filmove. U Evropi sada vrlo često možete videti kada izadje neki nov značajan film, on odmah igra u dvadesetak zemalja. Sad to više nije da filmu treba vremena da stigne s jednog mesta na drugo. U tom prostoru mi nismo, ali neke stvari koje se dese – putuju. Sada je nedavno izašla knjiga „Ministarstvo bola“ Dubravke Ugrešić u Zagrebu i Beogradu. To je jedna fantastična knjiga, ali ne znam da sam negde pročitao neki prikaz. Postoji neka nesrazmera izmedju značaja nečega što se pojavi, i ti odjeci su čudni, to su kao neke mukle sobe u kojima živimo. Uzmite primer, recimo, poslednje dve godine u Beogradu je napravljeno bar jedno šest izvanrednih filmova. Jedan za drugim pojavila su se tri filma, svaki vrlo originalan i ličan, a sva tri na temu policije. Jedan je „Profesionalac“ Duška Kovačevića, onda „Kordon“ Gorana Markovića, i treći je bio „Mali svet“ Miloša Radovića. Prošli su festivale, dobili nagrade, ne znam da li su dalje putovali.
RSE
Mislim da je trenutno najgledaniji film „Kad porastem biću kengur“.
MAKAVEJEV
To je apsolutno jedna divna nova pojava, taj Raša Andrić. Ne znam kako će da putuje, vrlo je beogradski film, sa jednom plejadom glumaca koji su svi zabavni i zanimljivi. Čekam da čujem da li je to negde stiglo. Jedan drugi film je takodje ostao čudno neprimećen, to je „Sjaj u očima“ Djidjija Karanovića, koji je bio na Venecijanskom festivalu, izvanredan film, dubok, emocionalan, značajan. Kada dodješ u Beograd, onda otkriješ nešto što je zapanjujuće, a to je da umesto nekoliko teatara, za koje čovek misli da postoje u Beogradu, ima ih, ustvari, jedno 15 ili 20, malih pozorišta. Dolaze strane grupe koje igraju, pozorišne, muzičke grupe, susreti pisaca, ali su novine tako haotične da to iz njih ne možeš da saznaš. Uopšte ne mogu da vam dobro prenesem kakva je atmosfera, ali ima šta da se vidi i čuje
* * * * *
„STADŽIS“ GRUPA SA KOJOM JE KARIJERU ZAPOČEO IGI POP, OMILJENA ZA DRAMATURGA IZ BEOGRADA MILENU MARKOVIĆ. IAKO PRIPADA GENERACIJI UMETNIKA KOJA JE SVOJ UKUS GRADILA NA UZORIMA SAVREMENE ZAPADNE KULTURE, NJENE DRAME BOJI ISKUSTVO POSLEDNJE DECENIJE PROŽIVLJENE U SRBIJI. TO SE VIDI I U DRAMI „PAVILJONI I ŠINE“, KOJOM SE MILENA MARKOVIĆ SVRSTALA U RED ONIH PO KOJIMA JE SRPSKO POZORIŠTE SVE POZNATUJE U SVETU


MARKOVIĆ
Ali to je jedan komad o tužnim ljudima koji žive u jednom strahu, siromaštvu, u jednom zatvorenom sistemu.
RSE
Kako i koliko srpska kultura nalazi svoje mesto izvan Srbije govori i pisac Goran Petrović.
PETROVIĆ
Ja razumem muke onih ljudi koji su se prihvatili prevodjenja mojih knjiga, priča i romana, zato što to nije lako, s obzirom da znam da nije blo lako ni pisati ih na srpskom.
RSE
Izdavač Gojko Božović.
BOŽOVIĆ
Od presudnog značaja jeste to da iza nekog pisca stoje dobre knjige.
RSE
Reditelji Goran Paskaljević...
PASKALJEVIĆ
Ako dodje kvalitetno uradjen film koji govori o nama, o nekom našem pravom problemu, to interesuje i zapadnu publiku.
RSE
I Zdravko Šotra.
ŠOTRA
Mi imamo veliku kulturnu tradiciju, imamo i narodni elemenat vrlo složen i vrlo bogat, i to je ono što možemo ponuditi svetu.
RSE
Godine izolacija, siromaštva, ratova, depresija, odlivanja mozgova, Milenu Marković izgradili su kao autora, koja kroz svoja dela pokušava da oslika realnost najugroženijih slojeva zemlje u kojoj živi, i to najugroženijih medju najugroženijima. U njenim delima to su žene, ovakvi uslovi, kako kaže, izgradili su i njen kulturni identitet.
MARKOVIĆ
Šta znači kulturni identitet? To znači, kada si ti iz jedne male kulture, da ti možeš da ideš napolje samo sa onim što je tvoje. Ne možeš, kao mali Djokica, viriti u svet i zamišljati šta tamo prolazi. Ako si pisac, kako ja razumem stvari, ti uopšte nemaš potrebe da imaš preteranog dodira sa inostranstvom. Šta to znači? Ja se ne bavim marketingom ili dizajnom, i PR agencijama. Znači, meni nije potrebno da se priklučujem na svetske tokove intravenozno da bih znala šta je moderno. Mene to apsolutno ne zanima. Ako nemaš neki specifikum u onome što radiš, tebe šibaju vetrovi mode i mitomanije gde god da odeš.
RSE
Kulturni identitet tako postaje prvi uslov za uspeh u inostranstvu. Da je Milena Marković u pravu pokazuje to što se njena drama koja govori o, kako sama kaže, otudjenim ljudima na ivici egzistencije, zatvorenim u malom prostoru, trenutno izvodi u Makedoniji, Sloveniji, ali i u Beču. Pri tome pečat koji je dala svom delu u svakoj sredini potpuno se drugačije čita.
MARKOVIĆ
Srdjan Janićijević je to režirao kao da se to dešava u Londonu: to je neka muzika koju su oni komponovali za neki „haus“, tu su glumci koji drugačije to igraju. Zrinko Kolić u Beču i Johana Tomeks su to videli kao metaforu komunizma. Ovde je to uradjeno kao jedna priča koja vrlo precizno prikazuje te ljude sa neke margine, predgradja beogradskog. Svaka ta predstava je drugačija.
RSE
Naša sagovornica navodi da je dramaturg Biljana Srbljanović otvorila evropska vrata srpskom pozorištu. Zahvaljujući uspehu Srbljanovićeve, čije su predstave popularne u više evropskih država, interesovanje za srpski teatar još traje.
MARKOVIĆ
Taj njen uspeh je doveo do toga da su sada, u ovom momentu, možda tako neće biti za godinu dana, interesantniji pisci iz Srbije i Crne Gore, nego, naprimer, ovi iz Bugarske itd.
RSE
Uz pozorište, na listi najpopularnijih srpskih kulturnih artikala u svetu jeste književnost. Mada se u Srbiji ističu tržišni uspesi Davida Albaharija u Nemačkoj, Francuskoj i Kanadi, ili Svetlane Velmar-Janković u Francuskoj, u izdavačkoj kući „Stubovi kulture“ nas uveravaju da su i mnogi drugi srpski pisci sve više prisutni na policama svetskih knjižara. Glavni o odgovorni urednik ove kuće Gojko Božović.
BOŽOVIĆ
Ne postoji opšte pravilo naprosto zato što su čitaoci različiti, izdavači su različiti, i pojedine čitalačke sredine su različite. Vrlo je zanimljivo pratiti, recimo, da neke knjige koje su doživele veliki uspeh u Španiji ili Nemačkoj, ne doživljavaju jednak uspeh u Francuskoj.
RSE
Dobitnik NIN-ove nagrade Goran Petrović jedan je od onih čije se knjige prevode i rado čitaju. „Atlas“ i „Opsada crkve Svetog Spasa“ dobro prolaze u Rusiji, prevedene su i na španski, dok je „Sitničanica kod srećne ruke“, istina pod imenom „Šezdeset i devet fijoka“, nakon francuskog, odnedavno dobila i izdanje na italijanskom. Specifičan Petrovićev izraz, čini se da autentično može da zvuči samo na srpskom jeziku, on to i sam priznaje:
PETROVIĆ
Razumem muke onih ljudi koji su se prihvatili prevodjenja mojih knjiga.
ODLOMAK IZ „OPSADE CRKVE SVETOG SPASA“:
„Mlado sunce je bogato zrnilo prvom toplotom, ali je iguman drhtao obuzet jezom. Nekakav trščar se razmicao, ali je prepodobni samo zurio, teško da je išta video. Iz raščijanog gustiša izletali su sanjivi vilini konjici, kotrljan je gurao poslednju noćnu grudvicu, ptice vrednice su strpljivo punile nebo, ali je starešina osećao kako u njemu trne i poslednja uzdanica u spasenje od zlomislenog neprijatelja iskupljenog pod Žiču“.
BOŽOVIĆ
Smatram da naša književnost ima šta da ponusi, da ona ima vrlo razudjenu poetiku, odnosno poetičke pravce, i u okviru svakog od tih poetičkih pravaca makar nekoliko istaknutih, vrednih imena.
RSE
Ipak promocija svakog srpskog pisca prepuštena je pojedincima. Država do sada nije razmišljala o mogućnosti da konkretnim, a ne deklarativnim potezima, podstakne prodor srpske književnosti u inostranstvo.
BOŽOVIĆ
Srbija je praktično jedina evropska zemlja u kojoj ne postoji ni jedan oblik institucinalne državne podrške prevodjenju srpske književnosti u svetu. Dakle, sve zemlje, i vrlo velike, kao što je Britanija, Francuska i Nemačka, i zemlje srednje veličine, kao što je, recimo, Češka ili Poljska, i vrlo male zemlje kao što su Norveška i Slovenija, imaju modele državne podrške kojima se finansira objavljivanje nacionalne književnosti na drugim jezicima.
RSE
Srbija to ne radi, pa je objavljivanje knjiga van zemlje prepušteno entuzijazmu pojedinih kuća kakvi su „Stubovi kulture“, kojima se može zahvaliti što je većina ovdašnjih izdanja u protekloj deceniji uopšte i izašla iz zemlje. Mora se napomenuti da su književna priznanja srpskim piscima za sada jedina nagrada, ozbiljnih zarada skoro da nema. Goran Petrović.
PETROVIĆ
Ja ne mislim da je to toliko važno. Jeste važno za život, jeste važno u nekom dnevnom smislu, ali ne mislim da je to toliko važno. Meni je poneki put krivo što mislim da bi ipak društvo, država, Ministarstvo kulture, možda moglo da napravi nešto što bi bio organizovaniji nastup naše književnosti, ukupno uzevši umetnosti, dakle ono što mislim da možemo da ponudimo. To je zaista jedan od jevtinijih načina da mi popravimo prilično poljuljan rejting zemlje.
RSE
Treći stub srpskog kulturnog prodora svakako je film. Mada je Emir Kusturica, bez sumnje, van konkurencije, više autora ostavilo je duboke tragove u evropskoj kinematografiji. Najveći uspeh Goran Paskaljević postigao je nagradom Evropske filmske akademije, koju je svojevremeno poneo njegov film „Bure baruta“.
PASKALJEVIĆ
Kad živite u ovakvom vremenu onda sudbine postaju dramatičnije, dramatičnije se živi, pa je i lakše naći temu, nažalost.
RSE
„San zimske noći“ zvaće se Paskaljevićev novi film, koji bi trebalo da bude završen za oko mesec dana. Po prvi put u istoriji svetske kinematografije glavnu ulogu igra 12 godina stara autistična devojčica. Autizam, navodi Paskaljević, ovde je metafora današnje Srbije.
PASKALJEVIĆ
Počeo sam da osećam da celo naše društvo, ili jedan njegov deo, zapada u neku vrstu autizma, da ponavljamo iste greške.
RSE
Gde je srpska kinematografija danas, i da li je zaista tako velika, kao što su mnogi skloni da veruju?
PASKALJEVIĆ
Kinematografija kao kinematografija, kao neki novi talas, kao nešto što su bili Makavejev, Pavlović Žika i onaj čuveni „crni talas“, to ne postoji trenutno. Veliki festivali nemaju previše interesovanja za naše filmove, i vrlo teško uspevamo da plasiramo naše filmove u Veneciji, u Kanu, u Berlinu. Nije nam kvalitetna kinemetografija, ja mislim.
RSE
Uz sve skromnije umetničke domete, srpski film ne doživljava ni velike komercijalne uspehe, uz par izuzetaka koji se pamte. Zonu Zamfirovu, radjenu po istoimenom delu Sreva Sremca, videlo je milion dve stotine hiljada ljudi. To je najgledaniji strani film u Austriji, verovatno zahvaljujući dijaspori uspešan je i u Kanadi i Australiji. Redtelj Zdravko Šotra.
ŠOTRA
Sve ekranizacije naših literarnih dela su dosta dobro prošle, s tim što je Zona jedan ekstrem koji je teško dostići. Sa Zonom se desilo nešto čudno. Ona je došla upravo u vreme kada su se redjali filmovi nekog sadržaja dosta teškog i mračnog, sa mnogo nasilja, i publika, ovaj narod koji je zasićen za deset godina teškog života takvim zbivanjima, mislim da se vrlo rado opredelila za romantičniji, vedriji sadržaj, koji je došao kao čaša hladne vode.
RSE
Koliko srpski filmski autori greše u potrebi da kopiraju zapadne, visoko komercijalne kinematografije, da zaboravljaju koje je njihovo mesto, i da recept za uspeh ne traže u onome što ova sredina nudi kao svoje.
PASKALJEVIĆ
Nekako mi se čini da mladji autori pokušavaju da se takmiče sa američkim filmom, da naprave nekakve komercijalne fimove, a to svet ne interesuje. Njih interesuje da vide autentične filmove sa ovog prostora, koji govore o našim problemima, i koji vrlo otvoreno i iskreno govore o tim problemima. A opet, s druge strane, kad želite takav film ovde da napravite, niko neće da vam to sponzoriše, neće da vam pomogne. Skupite pare samo kad dokažete sponzorima da će to biti film koji će da vrati novac sa domaćeg tržišta, koji će biti, kao, komercijalan. Ali su ti naši filmovi komercijalni kod nas. „Zona Zamfirova“ je film koji je imao milion gledalaca kod nas, i to je fantastično da postoji takav film, ali on dalje ne može da izadje, on ne znači više ništa, sem ovde.
RSE
Medjutim, i pored fantastičnog uspeha Zone, Zdravko Šotra nije uspeo da sakupi sredstva za svoj naredni projekat, film o maturantima Prve beogradske gimnazije iz 19. veka, i to generacije koja je u jednoj godini dala istorijske ličnosti, poput Jovana Cvijića i Mike Petrovića-Alasa, Kao i Paskaljević, i Šotra smatra da teme za uspešne filmove iz Srbije, treba tražiti u samoj Srbiji.
ŠOTRA
Ja mislim da smo mi bili malo obeshrabreni, pošto smo pretrpeli dosta ruženja u svetu, da uopšte naši sadržaji, naš elemenat može biti zanimljiv bilo kome. Mislim da je to greška, mi imamo veliku kulturnu tradiciju, imamo i narodni elemenat vrlo složen i vrlo bogat, to je ono što možemo ponuditi svetu.
RSE
Kao retko gde, umetnici u Srbiji sami će se boriti za svoje mesto i u svetu. Sve što bi moglo pomoći njihov uspeh, pod znakom je pitanja, osim što žive u zemlji u kojoj tema ima na pretek, i to priča i iskustava koje su i sami doživeli. Dramaturg Milena Marković.
MARKOVIĆ
Imam sada 30, a za deset ću imati 40 godina, to je više od pola života, a ja sam tu gde sam. Kasno mi je da idem bilo gde, a zbog raznoraznih sticaja ne mogu prosto da odem, i zbog toga imam odredjenu bol. Možda će se za 10, možda za pet godina nešto promeniti, ali meni već neće toliko biti bitno.
RSE
Da li je region bliži Evropi kad je o kulturi reč? Govori poznati književnik Bora Ćosić, koji živi i radi u Berlinu.
ĆOSIĆ
Ono što mi zaista posedujemo u svojoj bliskoj i daljoj kulturnoj prošlosti, treba na svaki način da ispostavimo ovde na Zapadu, jer ljudi nemaju pojma šta sve kod nas postoji. Pokriveno je plaštom svega onog lošeg što smo tokom istorije činili i sebi samima i drugima. Šta hoću da kažem? Ima već jedno dve godina kako ja ovde kroz Nemačku vodim jednu svoju sopstvenu izložbu koja se zove „Moje avangarde“. To je jedan prikaz kroz različite materijale koje sam ja ovde uspeo da prikupim i sačuvam iz svog prethodnog života, iz svega onoga što se tiče raznih avangardnih pokreta, od moga detinjstva pa na ovamo. Mene je, recimo, u vreme kad sam se rodio, sačekala već jedna, reklo bi se, avangardna postava u roditeljskoj i dedovskoj kući: bilo je tu neke secesije, nekog artdekoa. Na to se vrlo brzo nadovezao nadrealizam kroz najveće pesnike tog pravca, koji su bili moji duhovni očevi. Nadovezao se „futurizam“ koji sam ja, kroz rusku poeziju prevodio. Potom su došli moji saplemenici i savremenici iz moje generacije; ljudi iz „Medijale“, posle su došli i mladji od mene, kao što je slovenačka grupa „OHO“, kao što su „bodiartisti“, moji mladji prijatelji, i kao što je Marina Abramović, „konceptualisti“ kao Sanja Iveković i Braco Dimitrijević, i tako dalje. Jednom rečju, ja ovde pokušavam da prikažem šta je u našem kulturnom prostoru zaista postojalo, a što ovde skoro da nije poznato. Sad već i postaje da bude poznato, i u tome sam ja prilično ponosan.
RSE
Kad kažete: postaju poznati, koji umetnici, koja imena iz regiona su najpoznatija u Nemačkoj, naprimer?
ĆOSIĆ
Nažalost, još uvek nije ono najistaknutije ovde došlo do izražaja, jer, recimo, najistaknutije pisanje u Srbiji trenutno je, ja mislim, Radeta Konstantinovića. Dakle, ovde još uvek nema „Filozofije palanke“, nema ni knjiga o Beketu, „Dekartove smrti“, itd. Ja sam mnogo puta već o njemu pisao, postoje čitavi eseji koji su ovde objavljeni, pa takvo jedno ime koje ima vrlo mnogo slova u sebi, počinje ipak polako da ide u uši ove publike, kao što je, verovatno, i najveće ime koje mi imamo, to je Krležino – ono je bilo tu pa je malo izbledelo. Jer sami hrvatski, njegovi sinovi i unuci su se pobrinuli da se o njemu ovde što manje zna. I nema svako, recimo, Danijela Dragojevića, najvećeg hrvatskog pesnika, za koga ovde niko ne zna. Da ne govorim o drugima, sve do kod nas Borislava Radovića, do Mirjane Stefanović, do Čudića, do toliko divnih mladih i starih, mladjih ili srednjih pisaca, koji su zaista zapostavljeni. Ovde je bio veoma na ceni Tišma, uglavnom to je bilo pitanje teme, i njegovog holokaust eposa. Nekakva klima oko nas postoji, oko našeg duhovnog prostora, i mislim da se na tome mora raditi, da na tome moraju raditi naše vlade, bez obzira kakve bile. Moram reći da Hrvatska, kroz jednu sjajnu ovde veleposlanicu, ambasadorku ima više uspeha. Tu je u Brešanov film prošao. Mora se vrlo mnogo ulagati u kulturu, što čini jedna mala nacija kao što je Holandija, ili recimo jedna druga, kao što je Madjarska, ljudi iniciraju svoje autore. Za naše vlade, svi mi koji smo ovde, mi smo neki otpadnici, a kamoli da nas neko tamo promovira. Pa ja godinama nemam u Srbiji apsolutni nikakav publicitet: objavio sam preko 40 knjiga, a u srpskoj kulturi ne postojim. Prema tome šta ja mogu da očekujem od takvog jednog regirunga, jedne takve vlade, da ona nešto čini za mene. Meni to i ne treba, hvala Bogu, ali treba nama u celini, i treba našoj kulturi u celini. Ko će jedanput promovirati Marka Ristića kao veliku osobu nadrealizma evropskog, ovde negde u Evropi? Sigurno ne oni odande, nego ja koji pokušavam nešto da uradim.
* * * * *
UMJETNOST UVEK PREDNJAČI POZITIVNIM PROCESIMA, DOK SU KULTURNI STVARAOCI SA BALKANA UVEK BILI ZANIMLJIVI ZA EVROPU, POGOTOVU PISCI, KAŽE BASRI ČAPRIĆI, UNIVERZITETSKI PROFESOR I PREDSEDNIK KOSOVSKOG PEN KLUBA, I KAO PRIMER NAVODI JEDNU ANTOLOGIJU EVROPSKIH PISACA, U KOJOJ SE NALAZILO I PET STVARALACA SA BALKANA


ČAPRIĆI
Objavljena je pre jedno 10 godina u Londonu knjiga „Šta je to evropska kultura?“, i tu je uvršteno i pet pisaca sa područja Balkana: Albanac Kadare, Grk Kazanzakis, Bugarin Todorov, Rumun Jonesku, i Srbin Ivo Andrić. Ovi pisci su bili zanimljivi, i bili su na istoj ravni sa evropskim piscima. Ja mislim zato što su nosili jedan drugačiji svijet. Balkan je nekako bio zanimljiv, možda i kao egzotika, za ove evropske centre.
RSE
Posle toga je došlo deset tragičnih godina, vremena poslednjih ratova, kada su, po gospodinu Čaprićiju, pisci ponovo bili različiti od drugih, ali ovoga puta u negativnom kontekstu.
ČAPRIĆI
Pisci su počeli da se bore medju sobom koje je stariji, ko je vredniji na Balkanu, i nisu stvarali ovih deset godina na različitosti izmedju civilizacija, nego su počeli da proizvode patriotizam. Ova proizvodnja patriotizma je bila fatalna za slikarstvo, muziku, diskurzivnu delatnost, itd.
RSE
Proizvodnja patriotizma još uvek traje, ali prema rečima gospodina Čaprićija, nije na onom nivou koji je bio prisutan tokom proteklih desetak godina.
ČAPRIĆI
Vredni pisci su počeli da se odvajaju, nekako da izlaze iz tog kruga, ali po ovim centrima bivše Jugoslavije imamo još stara društva književnika: u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu, Skoplju, Prištini. Ta društva su jaka, tu se još uvijek proizvodi patriotizam, a ne književnost.
RSE
Svoju konstataciju profesor Čaprići potvrdjuje i poslednjim simpozijumom Društva književnika Kosova, na kojem se raspravljalo o istoriji zadnjih desetak godina, o prozi kosovskih pisaca. PEN klub, na čijem je čelu, je reagovao.
ČAPRIĆI
Zamislite kako to zvuči smiješno u ovom trendu globalizma. Nasuprot tome, pisci okupljeni oko kosovskog PEN-a, svakim danom se distanciraju od tog patriotskog koda, i mislim da su na istim frekvencijama sa piscima u Evropi.
RSE
Dobri pisci su zadnjih deset godina potisnuti, vrednosti su bile zamenjene kvazivrednostima, lažnim patriotizmom; objavljeno je stotinak dela koja ne zaslužuju ni da budu pomenuta, jer su bila za unutrašnju političku potrošnju, a nikako za prevodjenje i objavljivanje van kosovskih prostora. Sada se, prema rečima profesora Čaprićija, pojavljuje par imena prozaista, dramaturga i ...
ČAPRIĆI
A pogotovu imamo mlade režisere koji su napravili izvrsne kratkometražne filmove, koji su bili na festivalima jako dobro primljeni.
RSE
Ono što karakteriše sadašnja kretanja, prema gospodinu Čaprićiju, je da su stvaraoci na Kosovu...
ČAPRIĆI
Sada su bliže ovim trendovima, ili su na istim trendovima kao u svim centrima Evrope.
RSE
Medjutim, i pored toga, zanimanje za stvaraoce sa ovih prostora je malo.
ČAPRIĆI
Ne nose sa sobom ništa drugačije, znači to je taj hendikep. U prednosti su bili pisci koji su predstavljali Balkan kao jedan teren sukoba civilizacija, ili gde su preneli balkanske mitove koji su takoreći matrica evropskih ideja, itd.
RSE
Gde su danas balkanski stvaraoci?
ČAPRIĆI
Danas su nekako umjetnici sa Balkana, mislim, nevidljivi, neprimjećeni. Jesu u istim tokovima, jesu blizu, ali nekako nisu na vidjelu, neprimjećuju se.
* * * * *
POZNATI CRNOGORSKI KNJIŽEVNIK MLADJE GENERACIJE EUGEN SPAHIĆ KAŽE DA SU ON I NJEGOVE KOLEGE POSLEDNJIH GODINA NAPRAVILE OZBILJAN PROBOJ NA TRŽIŠTA REPUBLIKA BIVŠE JUGOSLAVIJE, TE DA JE SA TOG ASPEKTA RELAKSIRAN, AKO SE UZME U OBZIR DA SU NJEGOVA DELA DOSTUPNA VELIKOM BROJU ČITALACA. KADA JE U PITANJU PLASIRANJE CRNOGORSKE KNJIŽEVNOSTI U ZEMLJE U KOJIMA SE GOVORE TEMELJNI EVROPSKI JEZICI: NJEMAČKI, ENGLESKI I FRANCUSKI, STVARI SU, TVRDI SPAHIĆ, MNOGO KOMPLIKOVANIJE, JER DRŽAVA CRNA GORA, ZA RAZLIKU OD DRUGIH ZEMALJA U REGIONU, NE PREPOZNAJE VAŽNOST PROMOCIJE DOMAĆE KNJIŽEVNOSTI I U EVROPSKIM DRŽAVAMA


SPAHIĆ
Do sada se sve to svodilo isklučivo na individualne zasluge i kvalitete pojedinih crnogorskih pisaca mladje generacije, koji su jednostavno kroz neke prevode, bilo u časopisima, bilo u nekim drugim publikacijama, primjećeni kao interesantni. Prozni stvaraoci, prevedeni na engleski, njemački jezik, uskoro slijedi i francuski jezik.
RSE
Što se tiče slikarstva, prema riječima likovnog kritičara Nataše Nikčević, postoji više crnogorskih umjetnika čuja su djela izuzetno cijenjena u Evropi. Tipičan primjer je Petar Lubarda, slikar koji je prema riječima Nikčevićke, izvršio obrt u umjetnosti na eks-Jugoslovenskim prostorima, dobio niz svijetskih priznanja i nagrada, i koga su bezuspješno pokušavali da angažuju brojni svijetski galeristi.
NIKČEVIĆ
Ali on na sistem umjetnosti na Zapadu nije pristajao, dakle nije pristajao na činjenicu da bi potpisivanjem ugovora morao izvjestan period da radi precizno odredjen broj slika. Drugi crnogorski umjetnik, koga u ovom kontekstu treba pomenuti, jeste Branko Filipović – Filo, koji se već uvezivao u galerijski sistem na Zapadu. On je izlagao u čuvenim rimskim galerijama, belgijskom Muzeju moderne umetnosti. Njegovo slikarstvo, kao i ono Dade Djurića, kako je rekao Dado, je „isčupano“ iz Crne Gore. U tom kontekstu govoriću samo o ova tri imena.
RSE
Nataša Nikčević kaže da i mladi crnogorski umjetnici posjeduju kvalitete i individualnost, koja bi mogla omogućiti uvezivanje u sistem zapadnoevropskih galerija. Ona smatra da je Cetinjski bijenale značajan projekat koji crnogorskim umjetnicima srednje i mladje generacije omogućava proboj na evropsko tržište. Ali dodaje da takvih projekata i akcija mora biti više.
NIKČEVIĆ
Podsetiću da su neki od njih, kao Vesko Gagović i Irena Lagator dobili prije dvije godine na Cetinskom bijenalu najznačajnije nagrade koje je tada dodijelio UNESKO. U tom kontekstu država mora povjesti računa upravo o tim projektima i akcijama, koje znače nešto što je prirodno i prirodjeno biću umjetnosti, uvjezivanje u evropske i svijetske tokove.
RSE
Film je, iz mog iskustva, jedna od najekstenzivnijih grana umjetnosti, koja najlakše nalazi prijem kod stranih konzumenata, kaže za naš program poznati crnogorski režiser dokumentarnog filma Momir Matović. On je u poslednjih 15 godina učestvovao na više od 100 filmskih festivala, i osvojio preko 15 medjunarodnih priznanja, od „Grand prix“ do specijalnih nagrada. Tajna njegovog uspijeha, kako tvrdi, leži i u izboru tema.
MATOVIĆ
Moji filmovi se nisu bavili politikom, niti politikanstvom, i to je za njih bilo osviježenje u tom trenutku, jer su sa naših prostora dolazile sve crne vijesti. Vjerovatno su moji filmovi sa ljudima iz Crne Gore, sa netaknutom prirodom, sa nekim posebnim sudbinama, koji imaju jedno univerzalno dejstvo, sa tim univerzalnim temama, naišli na jedan dobar prijem i ostvario sam, do dana današnjeg, niz poziva za moje filmove na mnogim inostranim filmskim smotrama u Egiptu, na Sardiniji, Italiji. Po ko zna koji put mi ljudi šalju pisma interesujući se da li radim nešto novo.
RSE
Ali, kultura je u državi Crnoj Gori uvijek na poslednjem mjestu, kaže Matović. Iako je njegov rad u inostranstvu priznat i poštovan, država nije pokazala interesovanje da tu činjenicu iskoristi za sopstvenu promociju.
MATOVIĆ
Ovdje ne postoji jedan organizovani segment, ovdje ne postoji sprega, što se vidi u inostranstvu, televizije i kinematografije, ovdje ne postoji sprega izmedju ministarstva i kinematografije. Ovdje ne postoji interesovanje vlade Crne Gore prema kinematografiji. Želio bih da se javi neko ko će posvjedočiti da je neko iz vlade ili iz Ministarstva kulture pozvao nekog kinematografskog poslenika da mu čestita neku nagradu.
XS
SM
MD
LG