Dostupni linkovi

logo-print

Preskakanje senki, vađenje fleka, Legija - predizborna Srbija


Srbija ulazi u pretposlednju predizbornu nedelju, a izbori ipak i dalje nikako da u javnosti postanu tema broj 1: prvo je predaja Milorada Ulemeka Legije svojom kombinacijom tajnovitosti, spektakularnosti i potencijala za svakovrsne političke intrige, zloupotrebe i korisne malverzacije zasenila sve drugo, a potom je bizarna afera oko kralja šećera Miodraga Kostića svojom perfektno skrojenom televizičnošću i tabloidnošću daleko nadmašila bledunjava predizborna nadmetanja, pa usput privremeno gurnula u drugi plan čak i famoznog Legiju, koji se sada na miru i u stvaralačkoj tišini Okružnog zatvora sprema za svoju prvu besedu pred sudom, sasvim slučajno baš tri dana pred prvi krug predsedničkih izbora.

Izborni štab kandidata Demokratske stranke Srbije i ostalih stranaka vladajuće koalicije Dragana Maršićanina imaće u finišu kampanje mnogo posla sa otklanjanjem posledica možda najefektnijeg autogola koji smo videli u predizbornim kampanjama u istoriji postkomunističke Srbije, datog kada se na em ružan em kontraproduktivan način pokušalo zloupotrebiti bol i neprilike – pa i poneku, razumljivo, konfuznu i nepromišljenu izjavu – porodice ubijenog premijera Zorana Đinđića, i to optuživanjem protivkandidata Borisa Tadića i Đinđićevog bliskog saradnika Zorana Živkovića da znaju ko je zapravo ubio njihovog šefa, ali eto neće da kažu. Valjda zato što ni sami u svemu tome nisu čisti. Maršićaninov štab se najblaže rečeno žestoko preigrao sa ovakvim optužbama bez makar i zametka sadržaja i smisla, reakcija javnosti je gotovo bez izuzetka bila burna, i sada treba nekako izvaditi fleke. Maršićanin primetno pokušava da stavi neprijatnu temu ad acta, i da se vrati svojoj omiljenoj priči o glavnim konkurentima Tadiću i Tomislavu Nikoliću kao o predstavnicima dvaju pogubnih ekstremizama štetnih za Srbiju, koje treba odbaciti u ime jedino ispravnog, srednjeg, stabilnog i sigurnog puta koji oličava upravo on. Brzo ćemo saznati koliko je ovo ubedljivo za birače. Teško je oteti se dojmu da je ipak veoma jako raspoloženje da bi Srbiju ipak trebalo nekuda pokrenuti, pošto je vlada na čelu sa DSS-om ostavila dojam gotovo potpune, i to sistemske i planske neaktivnosti; a i ono što se ipak radi – recimo, u sektoru prosvete – svodi se na tobože trijumfalističko neutralisanje poteza prethodnika. Vladajuća koalicija će imati ogroman problem da se izbori s potmulim nezadovoljstvom predugim statusom quo, utoliko pre što je i sama podeljena: čini se da je samo DSS stabilno i čvrsto jezgro koalicije, dok svi ostali imaju i nekakvu rezervnu opciju, neki manje ili više razrađen “plan B” koji bi se aktivirao u slučaju izbornog brodoloma Vladinog kandidata.

Naravno, Maršićanin nije jedini koji ima neprilike, mada on i njegovi svakako imaju najviše toga da izgube. Tomislav Nikolić, koliko god emitovao nepokolebljivo samopouzdanje, mora biti svestan toga da će teško preskočiti vlastitu senku, to jest da je broj njegovih birača veliki, ali strogo limitiran – što će reći da je mnogo onih, iz svih političkih struja, koji bi uvek glasali protiv njega ako bude stani-pani - te je otuda njegov rejting možda nedovoljan za pobedu, osim u slučaju izrazito malog odziva konkurentskih birača. Boris Tadić, pak, kao da ratuje sam protiv svih, i to mu na jednoj strani ojačava poziciju, ali ga takođe limitira oko finalnog skora, utoliko pre što bi, ako Tadić prođe u drugi krug, kod Maršićaninovih birača mogao da proradi čuveni “sindrom komšijske krave”, pa bi onda osvetnički ostavili Tadića da se sam suoči sa ornom i disciplinovanom radikalskom armadom. U svakom slučaju, neizvesnost neće trajati još predugo, a u međuvremenu ćemo čuti i rezultate Legijinog stvaralačkog napora, a to sigurno neće biti dosadna proza kojoj manjka akcije.
XS
SM
MD
LG