RSE
Mada su obično samozadovoljno uljuljkani u osećanjuju vlastite grandioznosti, narodi Zapadnog Balkana nisu prezali da prisvoje nešto od onoga što pripada i drugima. Tako je Nikola Tesla veliki Hrvat, a još veći Srbin, Meša Selimović, čuveni srpski i bošnjački pisac, dok je Ivo Andrić istovremeno bosanski, hrvatski i srpski nobelovac. Slično je sa državnim teritorijama i gradovima. Mada su se te strasti malo stišale, njihovo težište sada je premešteno na srpsko-albansko podmirivanje računa. Ne samo da se uveliko licitira kartama o razgraničenjima, nego je na red došla i kulturna baština. Tako je ovih dana u Beogradu predstavljen jedan istorijski spis koji se pripisuje Jovanu Steriji Popoviću. U njemu se naširoko dokazuje i objašnjava kako je čuveni albanski junak Đurađ Skenderbeg, koji je severnu Albaniju oslobodio od Otomanske imperije, zapravo bio Srbin. Ni druga strana ne ostaje dužna. Pojedine kosovske institucije ne odustaju od težnji da se prizrenska crkva Bogordice Ljeviške, koju je kralj Milutin sazidao na samom početku 14. veka, pridoda albanskoj kulturnoj baštini s obrazloženjem da je to bila jedna od najstarijih rimokatoličkih crkava, koju su Srbi nasilno pretvorili u pravoslavni hram.
Dve trećine spomenika kulture na Kosovu potiče iz antičkog perioda i iz srednjeg veka. I dok se za antičku i ranosrednjevekovnu baštinu sa sigurnošću tvrdi da je vizantijskog porekla, za onu najbrojniju, nastalu od 12. do 16. veka, srpski istoričari, arheolozi i konzervatori kažu da je nesumnjivo delo srpskih graditelja. Epoha Nemanjića vreme je velike graditeljske delatnosti na Kosovu, kada je izgrađeno više od 200 crkava i manastira prvorazredne vrednosti. Arhitekta-konzervator Milka Čanak-Medić kaže da ne postoji dilema u pogledu toga ko ih je gradio:
ČANAK-MEDIĆ
Postoje podaci, zapisi i natpisi u samim crkvama ko su njihovi osnivaoci. Tako se zna da je kralj Milutin podigao Gračanicu. Ne samo da je to obeleženo u samoj crkvi sa predstavom kralja Milutina koji drži model crkve u ruci, nego je to zapisano i u nekim poveljama. Isto tako je poznato da je ktitor crkve u Dečanima kralj Stefan Dečanski. O tome postoje brojni zapisi, povelje koje je on izdao, zatim postoji jedna povelja koju je car Dušan izdao još kao kralj. Dakle, u svim tim dokumentima, a povelje su pravna dokumenta, navedeno je ko je njihov osnivalac i ko je završio gradnju Dečana. U mnogim literarnim delima je navedeno ko je gradio crkve, ko ih je dograđivao, jer one nisu sve iz iste epohe, dakle koji vladar ih je dogradio, koji arhiepiskop obnovio, dogradio velelepnu pripratu i tako dalje.
RSE
Po pravilu, episkopije su građene na mestima gde su ranije postojale vizantijske crkve. Takva je, recimo, situacija sa Crkvom Bogorodice Ljeviške, Bogorodice Hvostanske i Manastirom Svetih Arhangela kod Prizrena.
ČANAK-MEDIĆ
Za Bogorodicu Ljevišku se zna da je to bila episkopija još u vizantijsko vreme, početkom 11. veka, jer se pominje u hrisovulji Vasilija II. Ali isto tako postoji podatak, i to pisan, izveden u opekama na apsidi crkve, da je tu crkvu obnovio kralj Mulutin i koje godine. Tako je i sa ostalim spomenicima. Da ne govorimo o Svetim Arhanđelima koji su zadužbina cara Dušana i ostalim.
RSE
Na Kosovu je veliki broj reprezentativnih objekata albanske i otomanske kulturne baštine. Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika Kosova, evidentirano je više od hiljadu kulturnih, materijalnih i duhovnih vrednosti. Među njima 426 objekata je pod zaštitom zakona. Na tim objektima albanskog i otomanskog etno-kulturnog nasleđa su vidljivi uticaji helenske, romanske, vizantijske, osmanske i zapadnoevropske kulture. Najpoznatiji i najreprezentativniji objekti albanske i otomanske kulturne baštine su između ostalog arheološko nalazište Ulpijana, prizrenska, zvečanska i novobrdska Kalaja, velika Fatihova džamija i Čarši džamija u Prištini, Bajrakli džamija u Peći i Prizrenu, Hadum džamija u Đakovici, Sinan-pašina džamija u Prizrenu, kompleks Prizrenske lige u Prizrenu, stambena arhitektura u Prištini, zgrada Akedemije nauka i umetnosti u Prištini, zgrada Instituta za zaštitu spomenika Kosova u Prištini, Konak Tahir-bega u Peći, Kula hadži-Zeke, odnosno Jašar-paše u Peći i mnogi drugi. Pored ovih nekoliko najreprezentativnijih objekata, albanske i otomansko nasleđe se predstavlja i kroz razne zdruge oblike, kroz tragove ili izgrađene objekte koji su koliko-toliko sačuvani, a u nekim slučajevima i kompletno sačuvani, u mnogim sredinama na Kosovu, posebno selima i gradovima. Svedok su mnogih uspona i padova, izraz autentičnosti i posebnosti domaćih majstora i umetnika. Istovremeno, u davanju i uzimanju, ukršavanju elemenata susednih kultura i šire, Iliri odnosno Albanci nisu bili pasivni. Albanska kultura i umetnost se razvijala u tesnom kontaktu i saradnji sa kulturom i umetnošću drugih koji su živeli na Balkanskom poluostrvu i šire na istoku i zapadu. Posljednjih godina, posebno od 1990. do 1999. godine, nedostajao je konkretan rad na evidentiranju, zaštiti, valorizaciji, selekciji, studiranju, konzerviranju, restauraciji, predstavljanju i publikovanju kulturnog nasleđa i etno-kulturnih vrednosti albanske i otomanske kulturne baštine na Kosovu.
* * * * *
RSE
Da spor oko kulturnog nasleđa Kosova dobija na zamahu, postalo je očigledno nakon povratka Misije UNESCO-a, koja je nedavno obišla spomenike kulture koji su stradali u martovskom talasu nasilja. U pauzama razgovora sa generalnim direktorom ove međunarodne organizacije Koićirom Macurom, najviši srpski zvaničnici tih dana su se upinjali da dokažu kako na Kosovu ne postoji kosovska kulturna baština. Ne samo kosovski, već i međunarodni stručnjaci, sve češće spomenike kulture na tom prostoru nazivaju jednostavno kosovskim nasleđem, bez isticanja bilo kakvog nacionalnog predznaka. Kako tu tendenciju vide stručnjak Instituta za zaštitu spomenika kulture Kosova Djavit Ljokaj i direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije Marko Omčikus:
OMČIKUS
Na žalost postoji tendencija da se izbriše nešto što ima prefiks „srpski“. Protiv takve tendencije se apsolutno treba boriti jednostavno edukacijom. To je apsolutno nestručno i nenaučno. Pretpostavljam da je to priprema Kosova i Metohije kao neke nove države.
LJOKAJ
Pošto se radi o Kosovu, smatram da bi trebalo biti dovoljno da govorimo o hrišćanskoj kulturi, jer znamo da su Albanci pre dolaska Turaka bili hrišćani, čak imamo dovoljno podatak o tome da su hrišćanstvo primili veoma rano. Znači da je hrišćanstvo cvetalo i bez nekih nacionalnih predznaka. To je bila hrišćanska kultura i to je bilo univerzalno za sve. Svi su bili hrišćani i ja mislim da nema smisla da se govori o albanskoj hrišćanskoj kulturi, srpskoj, grčkoj ili nekoj drugoj, jer je u osnovi sve bilo hrišćanstvo.
RSE
Da li tim izostavljenjem nacionalnog predznaka, kosovski Albanci pokušavaju da prisvoje čitavu kulturnu baštinu ovog prostora? Saradnik Instituta za zaštitu spomenika Kosova Fejaz Dranćoli i direktor Prištinskog muzeja, čije je sedište u Beogradu, Branko Jokić:
DRANĆOLI
Ne pokušavaju prisvojiti nikakve spomenike,ovi spomenici su kosovski spomenici. Mislim da spomenici ne moraju imati nacionalnost. Spomenik je univerzalnog, globalnog karaktera. Ti monumentalni spomenici, kao što su Manastir Dečani, Gračanica i tako dalje, imaju veliku vrednost, ne samo za Kosovo i Kosovare, već i uopšte za ceo region i šire.
JOKIĆ
Ovo je sada apsolutna otimačina. Problem zaštite kulturne baštine na Kosovu i Metohiji nije više stručno pitanje, ono je više političko. Ako se mi budemo odnosili prema problemima na takav način, onda možemo da kažemo da nam nauka i naučno-istraživački rad uopšte nije potreban i da to više nema svoj značaj i svoju težinu. Onda nastaje jedna džungla, jedna hajdučija, jedno otimanje, jedno falsifikovanje istorije i istorijskih činjenica i svojatanje nečije kulturne baštine. Jer, to možemo nazvati i kriminalnim činom.
RSE
Istovremeno se spomenici i u međunarodnim krugovima sve više nazivaju samo kosovskim. Koliko je uopšte utemeljno određivanje pripadnosti baštine na tom prostoru prema nazivu regiona na kome su rasuti brojni spomenici kulture koji potiču još od vremena praistorije? Može li se sa stanovišta struke ovo nasleđe zbirno nazivati kosovskim, bez obzira na narode koji su narodi učestvovali u njihovoj gradnji?
LJOKAJ
Ja mislim da je kulturna baština sviju nas. A pošto se radi o Kosovu, može se okarakterisati kao kosovska kulturna baština. Jer, nije bitno ko je sve prolazio kroz Kosovo i ko je sve uticao na jednu kulturu, baština je kosovska, pošto Kosovo postoji kao lokacija i bilo bi normalno da to bude kosovska baština. Daleko od toga da se neko, od Rimljana pa do Srba, ovom prilikom ignoriše. To ne. Ali baština je nasledstvo svih i svi mi smo dužni da se brinemo o kulturnom nasleđu. Samim tim što je nazivamo kosovskom, ne isključujemo uticaj drugih kultura. Kroz Kosovo su prolazili razni narodi i imperije i iza sebe su ostavili trag na Kosovu i zato sada možemo da govorimo samo o kosovskom nasleđu, odnosno kulturi koja je tu ostala.
OMČIKUS
Govoriti o kosovskoj baštini ili stavljati neku regionalnu ili teritorijalnu odrednicu, to može više da se koristi samo u smislu nekog geografskog pojma. Znači, mi možemo da kažemo šta je na području Šumadije, ali kada se to geografsko lociranje zloupotrebljava, onda se verovatno radi o tendenciji da se kroz geografsku odrednicu izbriše ono što pripada srpskom nacionalnom korpusu.
RSE
Pripadnost spomenika kulture u svakom slučaju je povezana sa njihovim poreklom. A njihov nastanak na Kosovu vezan je za ilirski period prastanovnika Balkana, zatim za rimsko i vizantijsko razdoblje, nakon toga za period uspostavljanja srpske državnosti, pripajanja Otomanskoj imperiji i konačnog oslobađanja tog prostora.
OMČIKUS
To je slojevito nasleđe. Tu su boravili razni narodi, organizovano ili neorganizovano. Mi možemo da govorimo o srednjevekovnom sloju ako govorimo o uslovnom vizantijskom nasleđu, mada to nije samo vizantijsko nasleđe, možemo da govorimo i o romanskim uticajima i svim rugim uticajima, ali pripadnost određenoj naciji, određenoj istoriji te nacije, to se ne može oduzeti.
DRANĆOLI
Što se spomenika tiče, treba na naučnoj bazi istraživati kome pripadaju. Na Kosovu ljudi žive od praistorije. Možemo reći da su Albanci starosedeoci, onda dolaze drugi i tako dalje. Tako da na spomenicima ima različitih uticaja, i sa zapada i sa istoka, ima uticaja raznih perioda, počev od rimskog preko vizantijskog, nemanjićkog do osmanskog. Prema tome, ovi spomenici su eklektički spomenici, bili su pod uticajem raznih kultura i ja mislim da svaki spomenik iz svakog peroda treba da ima isti tretman.
RSE
U skladu sa tim novim nazivima za spomenike Kosova koji polako ulaze u upotrebu, sve češće se mogu sresti interpretacije, da su crkve koje se sada mogu videti na kartama Kosova, postojale mnogo pre naseljavanja srpskog stanovništva i da ih je koristio albanski živalj.
JOKIĆ
Ako neko pretenduje da o tome govori, onda neka ponudi argumente. Pričati takvu priču, koja se danas širi po albanskim medijima, pa i nekim drugim, za mene je krajnje neodgovorno i neozbiljno. Pa čak da je nešto od toga i tačno i da se može utemeljiti, znači li to da sada u bilo kojem delu Evrope i sveta niko ne bi smeo raditi bilo šta ili praviti neku monumentalnu građevinu koja će sutra biti spomenik kulture i tako dalje? Znači li to to?
DRANĆOLI
Kad uopšteno gledamo, do osmanskog perioda su stanovnici Kosova bili hrišćani i oni su koristili te spomenike, bez obzira da li su bili katolici ili pravoslavni, dakle svi stanovici Kosova su koristili te spomenike. Dolaskom Osmanlija, Albanci prelaze na islam, naročito u 18. i 19. veku, ali i ranije. Prema tome, ti spomenici su spomenici kosovskih žitelja.
RSE
Na tom tragu, često se na Kosovu može čuti da je Srpska pravoslavna crkva podizala svoje hramove na ruševinama albanskih crkava, čime su, kako se obično kaže, „duhovne vrednosti zamenjivane političkim“. Srpska pravoslavna crkva ovakve tvrdnje naziva šokantnim i lažnim teorijama, koje služe u agresivnom procesu stvaranja kosovske nacije i države. Slične interpretacije mogu se i dalje čuti od najviših kosovskih zvaničnika. Čak je i predsednik Kosova, doktor Ibrahim Rugova, u jednom trenutku rekao, da su „manastiri i crkve na Kosovu bili su prvobitno albanski i kasnije su ih oteli Srbi koji su uništili veliki broj albanskih katoličkih crkava“.
DRANĆOLI
Naravno da je veliki broj spomenika građen na hrišćanskim osnovama. Ne samo da to pokazuju arheološki nalazi, već dokazuju i srpski istraživači koji su te spomenike istraživali.
JOKIĆ
To je jedan nivo koji nema nikakvu, niti naučnu, niti materijalnu podlogu. On je u službi trenutne politike i onoga što se danas upravo događa na prostoru Kosova i Metohije. Ako je to tako, onda bi se postavilo i pitanje zašto su albanski teroristi 17. i 18. marta rušili sve pred sobom? Zašto su rušili navodno svoje spomenike? Ja mislim da je to u strašnoj kontradikciji.
RSE
Da li su pojedini srednjovekovni sakralni spomenici zaista podizani na temeljima albanskih crkava?
OMČIKUS
To je jedna teza koja je krajnje politička, nestručna i nenaučna. Apsolutno se ne može govoriti o tome da su građeni na ruševinama albanskih crkava. Ja moram da podsetim da su Albanci bili nomadski narod, koji je tek kasnije sišao u gradove.
LJOKAJ
Nije retkost da se verski objekti podižu tamo gde su ranije postojali drugi verski objekti, jer se smatralo da je to ipak sveto mesto i da ima neki značaj. Nije uvek bio cilj da se poruši ili oskrnavi jedan verski objekat da bi ga nasledio drugi.
RSE
Kao primer da su čak i najznačajniji pravoslavni hramovi izgrađeni na temeljima albanskih crkava, obično se pominje Bogorodica Ljeviška, čuvena prizrenska katedrala koju je sazidao srpski kralj Milutin. Prema učenju pojedinih kosovskih istoričara, na tom mestu je bila stara rimokatolička crkva koju su Srbi pretvorili u pravoslavni hram.
DRANĆOLI
Osim Bogorodice Ljeviške, imamo i druge spomenike koji su podignuti na temeljima starijih. Na primer Gračanica. To dokazuju najnoviji arheološki nalazi.
JOKIĆ
Posle Bogorodice Ljeviške će doći na red drugi manastiri. Mi smo znali već duže vreme da će to biti tako. Najavljivali smo i upozoravali smo na takvu mogućnost. Jednog dana će to biti Dečani. To je samo pitanje trenutka kada će oni i Manastir Dečani proglasiti svojom kulturnom baštinom.
RSE
Stavove pojedinih kosovskih istoričara, podržao je i Prizrenski muzej, tražeći u jednom trenutku od međunarodnih zvaničnika da se ova crkva pridoda korpusu albanske kulturne baštine.
OMČIKUS
To su također neke konstrukcije. Naravno, istorija ima svoje zakonitosti. Mnoge crkve su uvek građene na ruševinama starih, ali to nikako ne znači da je došla neka nova vlast ili civilizacija ili okupacija i napravila neki svoj trag. To je jedna konstrukcija koja nije na mestu.
LJOKAJ
Najbolji primer je baš Bogorodica Ljeviška koja, po određenim podacima, datira još iz paganskog vremena, pa je u 13. veku pretvorena u hrišćansku i sada je znamo kao Bogorodicu Ljevišku. Ali se zna i pod drugim nazivom – kao Džumar džamija, jer je dugi period služila kao muslimanska bogomolja, kao i mnoge druge crkve. Čak ja mislim da je napravljena greška što nije ostavljeno nekoliko tragova da se zna da je to bila i džamija.
RSE
No ne samo da se srpsko kulturno nasleđe povremeno pripisuje kosovskim Albancima, već se samo postojanje albanskog kulturnog nasleđa na Kosovu dovodi u pitanje i u Srbiji. Nedavno je predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović otvoreno rekao da na Kosovu postoje samo srpski i otomanski spomenici. Koliko su uopšte brojni spomenici albanskog porekla?
OMČIKUS
Njih nema mnogo, iako ja sada ne želim da minimiziram nečije nacionalno nasleđe. Ono za šta bismo mogli da kažemo da je albansko nasleđe, to je najviše nasleđe na nivou kulture stanovanja. Najreprezentativnije su te takozvane kule. To su ustvari mini fortifikacije, a u tom ograđenom prostoru su živele familije.
LJOKAJ
Mislim da je jedina kulturna baština koja nema verski karakter i koja je sticajem okolnosti bila zapostavljena, upravo albanska kulturna baština. Ne mislim da treba da se potencira u nacionalnom smislu, ali ona se nigde ne spominje. Spominje se rimsko kulturno nasleđe, pre toga grčko ili kasnije vizantijsko, pa onda srpsko i otomansko, međutim nigde nema albanskog kulturnog nasleđa. Međutim, mi imamo puno tragova i puno kulturnog nasleđa koje ima karakteristike baš albanskog življa, što se tiče načina života ili načina organizacije. Međutim, albanski živalj ovde gotovo nikad imao vlast, tako da ni njegova baština nije mogla da ima neku prednost. To je bila jedina kultura koja je bila ignorisana i zapostavljana.
RSE
Da li se na osnovu svega ovoga može reći da su na Kosovu ipak najbrojniji srpski spomenici i da je srpsko kulturno nasleđe neuporedivo prisutnije nego albansko ili otomansko?
JOKIĆ
Tu nema ničeg spornog, pa normalno da je neuporedivo prisutnije. Ako je srpski narod živio na tom prostoru, onda je i njegova kulturna baština apsolutno brojnija i značajnija.
LJOKAJ
Ako se neko skoncentriše na to da to dokaže, onda koristi sve moguće načine. Mislim da nije dovoljan agrument da je neka crkva srpska samo zato što je pravoslavna. Jer, pravoslavnih crkava ima i u Grčkoj i u Albaniji i u Bugarskoj i u Rumuniji i tako dalje, i ne vidim zašto bi samo činjenica da se radi o pravoslavnoj crkvi automatski eliminisala mogućnost da to bude i crkva nekog drugog naroda koji je živio na ovim prostorima.
LJOKAJ
Ja smatram da hrišćanstvo nije doneto, već da je ovde već postojalo. Prema tome, mislim da o tome ne treba previše razmišljati. Druga je stvar što se uvek potencira da je to „srpska crkva“, „Milutinova“, „Dušanova“, ali to ne znači da su to uvek bile srpske crkve, već su to bile hrišćanske crkve. Insistirati na tome da dodamo prefiks „srpska“, mislim da je to velika greška. Ako se razgovor nastavi u ovom smislu, doćićemo do jedne situacije gde ćemo morati da se ubeđujemo šta je srpsko, šta je grčko, šta je albansko i tako dalje, što ne vodi ničemu, to nikad nećemo moći da razrešimo.
JOKIĆ
Ako je srpska država postojala u toliko dugom periodu i ako je period Nemanjića na Kosovu i Metohiji, odnosno u staroj Srbiji, bio tako plodotvoran i ako su u tom periodu nastale tako monumentalne građevine, čiji se tvorci apsolutno znaju, zna se ko su bili graditelji i Gračanice i Bogorodice Ljeviške i Dečana, to nije nešto izmišljeno, to je zapisano i u samim manastirima. To su dokumenti i o tome se nema šta pogađati ili vagati da li je jedno ili drugo.
RSE
Očito da su se, kao i mnogi puta pre u svojoj dugoj istoriji, spomenici na Kosovu našli u senci politike. U situaciji stalnih etničkih napetosti između albanskog i srpskog stanovništa i nerešenog statusa ove pokrajine, prebrojavanje spomenika na Kosovu, često je u funkciji dokazivanja istorijskog prava ova dva naroda na Kosovo, uz argumentaciju – čiji su spomenici njihova je i zemlja.
OMČIKUS
Tu nema drugog tumačenja, protiv takvih tendencija se apsolutno treba boriti i sprečiti da uopšte stvari idu tim smerom.
LJOKAJ
Ja mislim da je to poslednjih godina uglavnom bio osnov politike, a mislim da je toga bilo i ranije, što je prouzrokovalo možda i nesuglasice, a možda i neku odbojnost prema spomenicima s tim potenciranim nacionalnim predznakom. Ljudima je počelo da smeta što se jedan objekat ograničava, a ranije nije bio ograničen, već su ga koristili svi. Što znači da su politički ciljevi mnogo doprineli da se ukorene neki stavovi koji ranije nisu bili prisutni, nego su počeli sada da se potenciraju. Na osnovu objekata se svojataju i područja, čitavi gradovi i tako dalje, što mislim da je velika greška.
RSE
Pri tom se u traženju dokaza o tragovima prisustva pojedinih naroda na Kosovu sve više instrumentalizuje struka koja se bave spomenicima kulture, tako da je i sama nauka vrlo često u funkciji nekih političkih ciljeva.
JOKIĆ
Pojedinci koji su jučer izašli iz šume, tako da kažem, koji su stvarali razne paravojne formacije na prostoru Kosova i Metohije, upravo su oni u ovom trenutku glavni glasnogovornici i tumači nastajanja kulturne baštine. Ali ako je ta kulturna baština nastala u zadnjih hiljadu godina ili nešto više od hiljadu godina, valjda se i do sada neko bavio tim problemom. Tragična je situacija da se u objašnjenje tog problema uključuju nepozvani ljudi, ljudi koji nisu ni po kojem kriterijumu kvalifikovani da rasuđuju o toj kulturnoj baštini.
DRANĆOLI
Ima i takvih koji se više bave politikom i u tu svrhu daju i svoje mišljenje o spomenicima. Međutim, nas u Institutu za zaštitu spomenika Kosova politika ne interesuje, za nas je spomenik spomenik. Mi spomenike tretiramo, zavisno od valorizacije, kao spomenike kulture. Za stručnjake koji se bave spomenicima su svi spomenici isti.
RSE
Izgleda da je kulturna baština Kosova jedino potrebna da bi se njome dokazivale neke druge stvari. U međuvremenu je spomeničko nasleđe Kosova, na kome su se stekla materijalna svedočanstva različitih kultura, prepušteno propadanju i često stihijskom, ali i organizovanom razaranju pojedinih pravoslavnih hramova. I ko bi u jednoj tako komplikovanoj i neizvesnoj situaciji trebalo da se stara o spomenicima Kosova?
DRANĆOLI
O spomenicima Kosova bi se trebale da staraju kosovske institucije, naravno uz pomoć međunarodnih institucija i međunarodnih faktora.
JOKIĆ
Po mom dubokom ubeđenju je to u ovom trenutku međunarodna zajednica. Ali to ne znači da se srpskom narodu i srpskoj državi može osporiti pravo na njihovu kulturnu baštinu.
RSE
Da li bi u u zaštiti spomeničke baštine Kosova trebalo da učestvuju stručnjaci iz Srbije, kako to nagoveštava Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti?
OMČIKUS
Kosovo i Metohija je i dalje deo Srbije. Znači, ovo je jedno privremeno rešenje, ali taj legislativni i stručni nivo iz Srbije bi trebao da bude apsolutno obezbeđen, uz pomoć struke iz regiona i iz sveta. Jer, sve ovo koliko je do sada uništeno, isuviše je veliki zalogaj za samo jednu skupinu stručnjaka.
DRANĆOLI
Ne bi loše bilo da u zaštiti spomeničke baštine Kosova, osim Kosovara, osim institucija Kosova, učestvuju i dugi koji su na neki način vezani za te objekte. To bi imalo samo pozitivni karakter. Dakle, bez obzira da li su iz Srbije, Bosne, Nemačke ili bilo kojeg dela sveta. To bi bilo samo za dobrobit spomenika kulture.
RSE
S obzirom da se gotovo iz dana u dan gomilaju nove sporne teme o poreklu, statusu i stanju spomeničke baštine na Kosovu, da li bi stručne diskusije i razgovori između srpskih i albanskih stručnjaka, koji su poslednjih godina potpuno izostali, dovelo do smanjivanja broja spornih pitanja?
JOKIĆ
Hajde da organizujemo jedan naučni simpozijum. Neka prvo nauka kaže svoju reč. A onda smo posle toga dužni da poštujemo ono što je nauka kazala i na šta je ukazala. To je jedini način da se stučno priđe problemima. Sve ovo drugo je iracionalno i doneće veliku nesreću svima koji žive na ovim prostorima.
DRANĆOLI
Sva saradnja je dobra, u svakom pogledu. Može se istraživati, arheološki dokazivati kojem periodu pripadaju ti spomenici. Zašto da ne? To čak rade i međunarodni specijalisti i arheolozi i drugi stručnjaci. Ali ne znam da li je to tako bitno.
RSE
Kako taj potencijalni dijalog stručnjaka iz Srbije i sa Kosova vide direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije Marko Omčikus i saradnik Insituta za zaštitu spomenika kulture Kosova Djavit Ljokaj:
OMČIKUS
Mi civilizacijski moramo da očuvamo sve što nam je istorija ostavila, to je poenta, a ne zalaženje u neku istoriju, čak do srednjeg veka i ispravljanje nekih nazovi nepravdi. To su potpuno loše, nezrele i politikantske priče.
LJOKAJ
Ja mislim da je to moguće, s tim što će da bude puno polemike, jer je jedan dugi niz godina bilo ustaljeno mišljenje, odnosno težnja da se odredi čije je šta. A onda po tome čije je šta, neko je smatrao da čak može da napravi i novu situaciju koja bi govorila o nekim pravima, čak i na osnovu nekih tapija i imovina, što ja mislim da je relativno. Jer, narodu koji živi na određenom području pripada sve. Normalno, bilo bi najbolje da se nesvojata nešto što je rezultat jednog dugog istorijskog perioda.
RSE
Taj pokušaj stručnjaka iz ove dve sredine da u međusobnom dijalogu razreše sva sporna pitanja, bio bi samo dokaz da je njima zapravo najviše stalo do onog čime se oni zaista bave. U protivnom, svaka strana će u kosovskim spomenicima videti samo onaj sloj koji joj odgovara, zatvarajući oči pred svim onim što su u te objekte ugrađivali drugi narodi. Od raskošnih graditeljskih ostvarenja tada bi ostale samo senke, jer bi time bila izneverena njihova prava suština.
Mada su obično samozadovoljno uljuljkani u osećanjuju vlastite grandioznosti, narodi Zapadnog Balkana nisu prezali da prisvoje nešto od onoga što pripada i drugima. Tako je Nikola Tesla veliki Hrvat, a još veći Srbin, Meša Selimović, čuveni srpski i bošnjački pisac, dok je Ivo Andrić istovremeno bosanski, hrvatski i srpski nobelovac. Slično je sa državnim teritorijama i gradovima. Mada su se te strasti malo stišale, njihovo težište sada je premešteno na srpsko-albansko podmirivanje računa. Ne samo da se uveliko licitira kartama o razgraničenjima, nego je na red došla i kulturna baština. Tako je ovih dana u Beogradu predstavljen jedan istorijski spis koji se pripisuje Jovanu Steriji Popoviću. U njemu se naširoko dokazuje i objašnjava kako je čuveni albanski junak Đurađ Skenderbeg, koji je severnu Albaniju oslobodio od Otomanske imperije, zapravo bio Srbin. Ni druga strana ne ostaje dužna. Pojedine kosovske institucije ne odustaju od težnji da se prizrenska crkva Bogordice Ljeviške, koju je kralj Milutin sazidao na samom početku 14. veka, pridoda albanskoj kulturnoj baštini s obrazloženjem da je to bila jedna od najstarijih rimokatoličkih crkava, koju su Srbi nasilno pretvorili u pravoslavni hram.
Dve trećine spomenika kulture na Kosovu potiče iz antičkog perioda i iz srednjeg veka. I dok se za antičku i ranosrednjevekovnu baštinu sa sigurnošću tvrdi da je vizantijskog porekla, za onu najbrojniju, nastalu od 12. do 16. veka, srpski istoričari, arheolozi i konzervatori kažu da je nesumnjivo delo srpskih graditelja. Epoha Nemanjića vreme je velike graditeljske delatnosti na Kosovu, kada je izgrađeno više od 200 crkava i manastira prvorazredne vrednosti. Arhitekta-konzervator Milka Čanak-Medić kaže da ne postoji dilema u pogledu toga ko ih je gradio:
ČANAK-MEDIĆ
Postoje podaci, zapisi i natpisi u samim crkvama ko su njihovi osnivaoci. Tako se zna da je kralj Milutin podigao Gračanicu. Ne samo da je to obeleženo u samoj crkvi sa predstavom kralja Milutina koji drži model crkve u ruci, nego je to zapisano i u nekim poveljama. Isto tako je poznato da je ktitor crkve u Dečanima kralj Stefan Dečanski. O tome postoje brojni zapisi, povelje koje je on izdao, zatim postoji jedna povelja koju je car Dušan izdao još kao kralj. Dakle, u svim tim dokumentima, a povelje su pravna dokumenta, navedeno je ko je njihov osnivalac i ko je završio gradnju Dečana. U mnogim literarnim delima je navedeno ko je gradio crkve, ko ih je dograđivao, jer one nisu sve iz iste epohe, dakle koji vladar ih je dogradio, koji arhiepiskop obnovio, dogradio velelepnu pripratu i tako dalje.
RSE
Po pravilu, episkopije su građene na mestima gde su ranije postojale vizantijske crkve. Takva je, recimo, situacija sa Crkvom Bogorodice Ljeviške, Bogorodice Hvostanske i Manastirom Svetih Arhangela kod Prizrena.
ČANAK-MEDIĆ
Za Bogorodicu Ljevišku se zna da je to bila episkopija još u vizantijsko vreme, početkom 11. veka, jer se pominje u hrisovulji Vasilija II. Ali isto tako postoji podatak, i to pisan, izveden u opekama na apsidi crkve, da je tu crkvu obnovio kralj Mulutin i koje godine. Tako je i sa ostalim spomenicima. Da ne govorimo o Svetim Arhanđelima koji su zadužbina cara Dušana i ostalim.
RSE
Na Kosovu je veliki broj reprezentativnih objekata albanske i otomanske kulturne baštine. Prema podacima Zavoda za zaštitu spomenika Kosova, evidentirano je više od hiljadu kulturnih, materijalnih i duhovnih vrednosti. Među njima 426 objekata je pod zaštitom zakona. Na tim objektima albanskog i otomanskog etno-kulturnog nasleđa su vidljivi uticaji helenske, romanske, vizantijske, osmanske i zapadnoevropske kulture. Najpoznatiji i najreprezentativniji objekti albanske i otomanske kulturne baštine su između ostalog arheološko nalazište Ulpijana, prizrenska, zvečanska i novobrdska Kalaja, velika Fatihova džamija i Čarši džamija u Prištini, Bajrakli džamija u Peći i Prizrenu, Hadum džamija u Đakovici, Sinan-pašina džamija u Prizrenu, kompleks Prizrenske lige u Prizrenu, stambena arhitektura u Prištini, zgrada Akedemije nauka i umetnosti u Prištini, zgrada Instituta za zaštitu spomenika Kosova u Prištini, Konak Tahir-bega u Peći, Kula hadži-Zeke, odnosno Jašar-paše u Peći i mnogi drugi. Pored ovih nekoliko najreprezentativnijih objekata, albanske i otomansko nasleđe se predstavlja i kroz razne zdruge oblike, kroz tragove ili izgrađene objekte koji su koliko-toliko sačuvani, a u nekim slučajevima i kompletno sačuvani, u mnogim sredinama na Kosovu, posebno selima i gradovima. Svedok su mnogih uspona i padova, izraz autentičnosti i posebnosti domaćih majstora i umetnika. Istovremeno, u davanju i uzimanju, ukršavanju elemenata susednih kultura i šire, Iliri odnosno Albanci nisu bili pasivni. Albanska kultura i umetnost se razvijala u tesnom kontaktu i saradnji sa kulturom i umetnošću drugih koji su živeli na Balkanskom poluostrvu i šire na istoku i zapadu. Posljednjih godina, posebno od 1990. do 1999. godine, nedostajao je konkretan rad na evidentiranju, zaštiti, valorizaciji, selekciji, studiranju, konzerviranju, restauraciji, predstavljanju i publikovanju kulturnog nasleđa i etno-kulturnih vrednosti albanske i otomanske kulturne baštine na Kosovu.
* * * * *
RSE
Da spor oko kulturnog nasleđa Kosova dobija na zamahu, postalo je očigledno nakon povratka Misije UNESCO-a, koja je nedavno obišla spomenike kulture koji su stradali u martovskom talasu nasilja. U pauzama razgovora sa generalnim direktorom ove međunarodne organizacije Koićirom Macurom, najviši srpski zvaničnici tih dana su se upinjali da dokažu kako na Kosovu ne postoji kosovska kulturna baština. Ne samo kosovski, već i međunarodni stručnjaci, sve češće spomenike kulture na tom prostoru nazivaju jednostavno kosovskim nasleđem, bez isticanja bilo kakvog nacionalnog predznaka. Kako tu tendenciju vide stručnjak Instituta za zaštitu spomenika kulture Kosova Djavit Ljokaj i direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije Marko Omčikus:
OMČIKUS
Na žalost postoji tendencija da se izbriše nešto što ima prefiks „srpski“. Protiv takve tendencije se apsolutno treba boriti jednostavno edukacijom. To je apsolutno nestručno i nenaučno. Pretpostavljam da je to priprema Kosova i Metohije kao neke nove države.
LJOKAJ
Pošto se radi o Kosovu, smatram da bi trebalo biti dovoljno da govorimo o hrišćanskoj kulturi, jer znamo da su Albanci pre dolaska Turaka bili hrišćani, čak imamo dovoljno podatak o tome da su hrišćanstvo primili veoma rano. Znači da je hrišćanstvo cvetalo i bez nekih nacionalnih predznaka. To je bila hrišćanska kultura i to je bilo univerzalno za sve. Svi su bili hrišćani i ja mislim da nema smisla da se govori o albanskoj hrišćanskoj kulturi, srpskoj, grčkoj ili nekoj drugoj, jer je u osnovi sve bilo hrišćanstvo.
RSE
Da li tim izostavljenjem nacionalnog predznaka, kosovski Albanci pokušavaju da prisvoje čitavu kulturnu baštinu ovog prostora? Saradnik Instituta za zaštitu spomenika Kosova Fejaz Dranćoli i direktor Prištinskog muzeja, čije je sedište u Beogradu, Branko Jokić:
DRANĆOLI
Ne pokušavaju prisvojiti nikakve spomenike,ovi spomenici su kosovski spomenici. Mislim da spomenici ne moraju imati nacionalnost. Spomenik je univerzalnog, globalnog karaktera. Ti monumentalni spomenici, kao što su Manastir Dečani, Gračanica i tako dalje, imaju veliku vrednost, ne samo za Kosovo i Kosovare, već i uopšte za ceo region i šire.
JOKIĆ
Ovo je sada apsolutna otimačina. Problem zaštite kulturne baštine na Kosovu i Metohiji nije više stručno pitanje, ono je više političko. Ako se mi budemo odnosili prema problemima na takav način, onda možemo da kažemo da nam nauka i naučno-istraživački rad uopšte nije potreban i da to više nema svoj značaj i svoju težinu. Onda nastaje jedna džungla, jedna hajdučija, jedno otimanje, jedno falsifikovanje istorije i istorijskih činjenica i svojatanje nečije kulturne baštine. Jer, to možemo nazvati i kriminalnim činom.
RSE
Istovremeno se spomenici i u međunarodnim krugovima sve više nazivaju samo kosovskim. Koliko je uopšte utemeljno određivanje pripadnosti baštine na tom prostoru prema nazivu regiona na kome su rasuti brojni spomenici kulture koji potiču još od vremena praistorije? Može li se sa stanovišta struke ovo nasleđe zbirno nazivati kosovskim, bez obzira na narode koji su narodi učestvovali u njihovoj gradnji?
LJOKAJ
Ja mislim da je kulturna baština sviju nas. A pošto se radi o Kosovu, može se okarakterisati kao kosovska kulturna baština. Jer, nije bitno ko je sve prolazio kroz Kosovo i ko je sve uticao na jednu kulturu, baština je kosovska, pošto Kosovo postoji kao lokacija i bilo bi normalno da to bude kosovska baština. Daleko od toga da se neko, od Rimljana pa do Srba, ovom prilikom ignoriše. To ne. Ali baština je nasledstvo svih i svi mi smo dužni da se brinemo o kulturnom nasleđu. Samim tim što je nazivamo kosovskom, ne isključujemo uticaj drugih kultura. Kroz Kosovo su prolazili razni narodi i imperije i iza sebe su ostavili trag na Kosovu i zato sada možemo da govorimo samo o kosovskom nasleđu, odnosno kulturi koja je tu ostala.
OMČIKUS
Govoriti o kosovskoj baštini ili stavljati neku regionalnu ili teritorijalnu odrednicu, to može više da se koristi samo u smislu nekog geografskog pojma. Znači, mi možemo da kažemo šta je na području Šumadije, ali kada se to geografsko lociranje zloupotrebljava, onda se verovatno radi o tendenciji da se kroz geografsku odrednicu izbriše ono što pripada srpskom nacionalnom korpusu.
RSE
Pripadnost spomenika kulture u svakom slučaju je povezana sa njihovim poreklom. A njihov nastanak na Kosovu vezan je za ilirski period prastanovnika Balkana, zatim za rimsko i vizantijsko razdoblje, nakon toga za period uspostavljanja srpske državnosti, pripajanja Otomanskoj imperiji i konačnog oslobađanja tog prostora.
OMČIKUS
To je slojevito nasleđe. Tu su boravili razni narodi, organizovano ili neorganizovano. Mi možemo da govorimo o srednjevekovnom sloju ako govorimo o uslovnom vizantijskom nasleđu, mada to nije samo vizantijsko nasleđe, možemo da govorimo i o romanskim uticajima i svim rugim uticajima, ali pripadnost određenoj naciji, određenoj istoriji te nacije, to se ne može oduzeti.
DRANĆOLI
Što se spomenika tiče, treba na naučnoj bazi istraživati kome pripadaju. Na Kosovu ljudi žive od praistorije. Možemo reći da su Albanci starosedeoci, onda dolaze drugi i tako dalje. Tako da na spomenicima ima različitih uticaja, i sa zapada i sa istoka, ima uticaja raznih perioda, počev od rimskog preko vizantijskog, nemanjićkog do osmanskog. Prema tome, ovi spomenici su eklektički spomenici, bili su pod uticajem raznih kultura i ja mislim da svaki spomenik iz svakog peroda treba da ima isti tretman.
RSE
U skladu sa tim novim nazivima za spomenike Kosova koji polako ulaze u upotrebu, sve češće se mogu sresti interpretacije, da su crkve koje se sada mogu videti na kartama Kosova, postojale mnogo pre naseljavanja srpskog stanovništva i da ih je koristio albanski živalj.
JOKIĆ
Ako neko pretenduje da o tome govori, onda neka ponudi argumente. Pričati takvu priču, koja se danas širi po albanskim medijima, pa i nekim drugim, za mene je krajnje neodgovorno i neozbiljno. Pa čak da je nešto od toga i tačno i da se može utemeljiti, znači li to da sada u bilo kojem delu Evrope i sveta niko ne bi smeo raditi bilo šta ili praviti neku monumentalnu građevinu koja će sutra biti spomenik kulture i tako dalje? Znači li to to?
DRANĆOLI
Kad uopšteno gledamo, do osmanskog perioda su stanovnici Kosova bili hrišćani i oni su koristili te spomenike, bez obzira da li su bili katolici ili pravoslavni, dakle svi stanovici Kosova su koristili te spomenike. Dolaskom Osmanlija, Albanci prelaze na islam, naročito u 18. i 19. veku, ali i ranije. Prema tome, ti spomenici su spomenici kosovskih žitelja.
RSE
Na tom tragu, često se na Kosovu može čuti da je Srpska pravoslavna crkva podizala svoje hramove na ruševinama albanskih crkava, čime su, kako se obično kaže, „duhovne vrednosti zamenjivane političkim“. Srpska pravoslavna crkva ovakve tvrdnje naziva šokantnim i lažnim teorijama, koje služe u agresivnom procesu stvaranja kosovske nacije i države. Slične interpretacije mogu se i dalje čuti od najviših kosovskih zvaničnika. Čak je i predsednik Kosova, doktor Ibrahim Rugova, u jednom trenutku rekao, da su „manastiri i crkve na Kosovu bili su prvobitno albanski i kasnije su ih oteli Srbi koji su uništili veliki broj albanskih katoličkih crkava“.
DRANĆOLI
Naravno da je veliki broj spomenika građen na hrišćanskim osnovama. Ne samo da to pokazuju arheološki nalazi, već dokazuju i srpski istraživači koji su te spomenike istraživali.
JOKIĆ
To je jedan nivo koji nema nikakvu, niti naučnu, niti materijalnu podlogu. On je u službi trenutne politike i onoga što se danas upravo događa na prostoru Kosova i Metohije. Ako je to tako, onda bi se postavilo i pitanje zašto su albanski teroristi 17. i 18. marta rušili sve pred sobom? Zašto su rušili navodno svoje spomenike? Ja mislim da je to u strašnoj kontradikciji.
RSE
Da li su pojedini srednjovekovni sakralni spomenici zaista podizani na temeljima albanskih crkava?
OMČIKUS
To je jedna teza koja je krajnje politička, nestručna i nenaučna. Apsolutno se ne može govoriti o tome da su građeni na ruševinama albanskih crkava. Ja moram da podsetim da su Albanci bili nomadski narod, koji je tek kasnije sišao u gradove.
LJOKAJ
Nije retkost da se verski objekti podižu tamo gde su ranije postojali drugi verski objekti, jer se smatralo da je to ipak sveto mesto i da ima neki značaj. Nije uvek bio cilj da se poruši ili oskrnavi jedan verski objekat da bi ga nasledio drugi.
RSE
Kao primer da su čak i najznačajniji pravoslavni hramovi izgrađeni na temeljima albanskih crkava, obično se pominje Bogorodica Ljeviška, čuvena prizrenska katedrala koju je sazidao srpski kralj Milutin. Prema učenju pojedinih kosovskih istoričara, na tom mestu je bila stara rimokatolička crkva koju su Srbi pretvorili u pravoslavni hram.
DRANĆOLI
Osim Bogorodice Ljeviške, imamo i druge spomenike koji su podignuti na temeljima starijih. Na primer Gračanica. To dokazuju najnoviji arheološki nalazi.
JOKIĆ
Posle Bogorodice Ljeviške će doći na red drugi manastiri. Mi smo znali već duže vreme da će to biti tako. Najavljivali smo i upozoravali smo na takvu mogućnost. Jednog dana će to biti Dečani. To je samo pitanje trenutka kada će oni i Manastir Dečani proglasiti svojom kulturnom baštinom.
RSE
Stavove pojedinih kosovskih istoričara, podržao je i Prizrenski muzej, tražeći u jednom trenutku od međunarodnih zvaničnika da se ova crkva pridoda korpusu albanske kulturne baštine.
OMČIKUS
To su također neke konstrukcije. Naravno, istorija ima svoje zakonitosti. Mnoge crkve su uvek građene na ruševinama starih, ali to nikako ne znači da je došla neka nova vlast ili civilizacija ili okupacija i napravila neki svoj trag. To je jedna konstrukcija koja nije na mestu.
LJOKAJ
Najbolji primer je baš Bogorodica Ljeviška koja, po određenim podacima, datira još iz paganskog vremena, pa je u 13. veku pretvorena u hrišćansku i sada je znamo kao Bogorodicu Ljevišku. Ali se zna i pod drugim nazivom – kao Džumar džamija, jer je dugi period služila kao muslimanska bogomolja, kao i mnoge druge crkve. Čak ja mislim da je napravljena greška što nije ostavljeno nekoliko tragova da se zna da je to bila i džamija.
RSE
No ne samo da se srpsko kulturno nasleđe povremeno pripisuje kosovskim Albancima, već se samo postojanje albanskog kulturnog nasleđa na Kosovu dovodi u pitanje i u Srbiji. Nedavno je predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović otvoreno rekao da na Kosovu postoje samo srpski i otomanski spomenici. Koliko su uopšte brojni spomenici albanskog porekla?
OMČIKUS
Njih nema mnogo, iako ja sada ne želim da minimiziram nečije nacionalno nasleđe. Ono za šta bismo mogli da kažemo da je albansko nasleđe, to je najviše nasleđe na nivou kulture stanovanja. Najreprezentativnije su te takozvane kule. To su ustvari mini fortifikacije, a u tom ograđenom prostoru su živele familije.
LJOKAJ
Mislim da je jedina kulturna baština koja nema verski karakter i koja je sticajem okolnosti bila zapostavljena, upravo albanska kulturna baština. Ne mislim da treba da se potencira u nacionalnom smislu, ali ona se nigde ne spominje. Spominje se rimsko kulturno nasleđe, pre toga grčko ili kasnije vizantijsko, pa onda srpsko i otomansko, međutim nigde nema albanskog kulturnog nasleđa. Međutim, mi imamo puno tragova i puno kulturnog nasleđa koje ima karakteristike baš albanskog življa, što se tiče načina života ili načina organizacije. Međutim, albanski živalj ovde gotovo nikad imao vlast, tako da ni njegova baština nije mogla da ima neku prednost. To je bila jedina kultura koja je bila ignorisana i zapostavljana.
RSE
Da li se na osnovu svega ovoga može reći da su na Kosovu ipak najbrojniji srpski spomenici i da je srpsko kulturno nasleđe neuporedivo prisutnije nego albansko ili otomansko?
JOKIĆ
Tu nema ničeg spornog, pa normalno da je neuporedivo prisutnije. Ako je srpski narod živio na tom prostoru, onda je i njegova kulturna baština apsolutno brojnija i značajnija.
LJOKAJ
Ako se neko skoncentriše na to da to dokaže, onda koristi sve moguće načine. Mislim da nije dovoljan agrument da je neka crkva srpska samo zato što je pravoslavna. Jer, pravoslavnih crkava ima i u Grčkoj i u Albaniji i u Bugarskoj i u Rumuniji i tako dalje, i ne vidim zašto bi samo činjenica da se radi o pravoslavnoj crkvi automatski eliminisala mogućnost da to bude i crkva nekog drugog naroda koji je živio na ovim prostorima.
LJOKAJ
Ja smatram da hrišćanstvo nije doneto, već da je ovde već postojalo. Prema tome, mislim da o tome ne treba previše razmišljati. Druga je stvar što se uvek potencira da je to „srpska crkva“, „Milutinova“, „Dušanova“, ali to ne znači da su to uvek bile srpske crkve, već su to bile hrišćanske crkve. Insistirati na tome da dodamo prefiks „srpska“, mislim da je to velika greška. Ako se razgovor nastavi u ovom smislu, doćićemo do jedne situacije gde ćemo morati da se ubeđujemo šta je srpsko, šta je grčko, šta je albansko i tako dalje, što ne vodi ničemu, to nikad nećemo moći da razrešimo.
JOKIĆ
Ako je srpska država postojala u toliko dugom periodu i ako je period Nemanjića na Kosovu i Metohiji, odnosno u staroj Srbiji, bio tako plodotvoran i ako su u tom periodu nastale tako monumentalne građevine, čiji se tvorci apsolutno znaju, zna se ko su bili graditelji i Gračanice i Bogorodice Ljeviške i Dečana, to nije nešto izmišljeno, to je zapisano i u samim manastirima. To su dokumenti i o tome se nema šta pogađati ili vagati da li je jedno ili drugo.
RSE
Očito da su se, kao i mnogi puta pre u svojoj dugoj istoriji, spomenici na Kosovu našli u senci politike. U situaciji stalnih etničkih napetosti između albanskog i srpskog stanovništa i nerešenog statusa ove pokrajine, prebrojavanje spomenika na Kosovu, često je u funkciji dokazivanja istorijskog prava ova dva naroda na Kosovo, uz argumentaciju – čiji su spomenici njihova je i zemlja.
OMČIKUS
Tu nema drugog tumačenja, protiv takvih tendencija se apsolutno treba boriti i sprečiti da uopšte stvari idu tim smerom.
LJOKAJ
Ja mislim da je to poslednjih godina uglavnom bio osnov politike, a mislim da je toga bilo i ranije, što je prouzrokovalo možda i nesuglasice, a možda i neku odbojnost prema spomenicima s tim potenciranim nacionalnim predznakom. Ljudima je počelo da smeta što se jedan objekat ograničava, a ranije nije bio ograničen, već su ga koristili svi. Što znači da su politički ciljevi mnogo doprineli da se ukorene neki stavovi koji ranije nisu bili prisutni, nego su počeli sada da se potenciraju. Na osnovu objekata se svojataju i područja, čitavi gradovi i tako dalje, što mislim da je velika greška.
RSE
Pri tom se u traženju dokaza o tragovima prisustva pojedinih naroda na Kosovu sve više instrumentalizuje struka koja se bave spomenicima kulture, tako da je i sama nauka vrlo često u funkciji nekih političkih ciljeva.
JOKIĆ
Pojedinci koji su jučer izašli iz šume, tako da kažem, koji su stvarali razne paravojne formacije na prostoru Kosova i Metohije, upravo su oni u ovom trenutku glavni glasnogovornici i tumači nastajanja kulturne baštine. Ali ako je ta kulturna baština nastala u zadnjih hiljadu godina ili nešto više od hiljadu godina, valjda se i do sada neko bavio tim problemom. Tragična je situacija da se u objašnjenje tog problema uključuju nepozvani ljudi, ljudi koji nisu ni po kojem kriterijumu kvalifikovani da rasuđuju o toj kulturnoj baštini.
DRANĆOLI
Ima i takvih koji se više bave politikom i u tu svrhu daju i svoje mišljenje o spomenicima. Međutim, nas u Institutu za zaštitu spomenika Kosova politika ne interesuje, za nas je spomenik spomenik. Mi spomenike tretiramo, zavisno od valorizacije, kao spomenike kulture. Za stručnjake koji se bave spomenicima su svi spomenici isti.
RSE
Izgleda da je kulturna baština Kosova jedino potrebna da bi se njome dokazivale neke druge stvari. U međuvremenu je spomeničko nasleđe Kosova, na kome su se stekla materijalna svedočanstva različitih kultura, prepušteno propadanju i često stihijskom, ali i organizovanom razaranju pojedinih pravoslavnih hramova. I ko bi u jednoj tako komplikovanoj i neizvesnoj situaciji trebalo da se stara o spomenicima Kosova?
DRANĆOLI
O spomenicima Kosova bi se trebale da staraju kosovske institucije, naravno uz pomoć međunarodnih institucija i međunarodnih faktora.
JOKIĆ
Po mom dubokom ubeđenju je to u ovom trenutku međunarodna zajednica. Ali to ne znači da se srpskom narodu i srpskoj državi može osporiti pravo na njihovu kulturnu baštinu.
RSE
Da li bi u u zaštiti spomeničke baštine Kosova trebalo da učestvuju stručnjaci iz Srbije, kako to nagoveštava Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti?
OMČIKUS
Kosovo i Metohija je i dalje deo Srbije. Znači, ovo je jedno privremeno rešenje, ali taj legislativni i stručni nivo iz Srbije bi trebao da bude apsolutno obezbeđen, uz pomoć struke iz regiona i iz sveta. Jer, sve ovo koliko je do sada uništeno, isuviše je veliki zalogaj za samo jednu skupinu stručnjaka.
DRANĆOLI
Ne bi loše bilo da u zaštiti spomeničke baštine Kosova, osim Kosovara, osim institucija Kosova, učestvuju i dugi koji su na neki način vezani za te objekte. To bi imalo samo pozitivni karakter. Dakle, bez obzira da li su iz Srbije, Bosne, Nemačke ili bilo kojeg dela sveta. To bi bilo samo za dobrobit spomenika kulture.
RSE
S obzirom da se gotovo iz dana u dan gomilaju nove sporne teme o poreklu, statusu i stanju spomeničke baštine na Kosovu, da li bi stručne diskusije i razgovori između srpskih i albanskih stručnjaka, koji su poslednjih godina potpuno izostali, dovelo do smanjivanja broja spornih pitanja?
JOKIĆ
Hajde da organizujemo jedan naučni simpozijum. Neka prvo nauka kaže svoju reč. A onda smo posle toga dužni da poštujemo ono što je nauka kazala i na šta je ukazala. To je jedini način da se stučno priđe problemima. Sve ovo drugo je iracionalno i doneće veliku nesreću svima koji žive na ovim prostorima.
DRANĆOLI
Sva saradnja je dobra, u svakom pogledu. Može se istraživati, arheološki dokazivati kojem periodu pripadaju ti spomenici. Zašto da ne? To čak rade i međunarodni specijalisti i arheolozi i drugi stručnjaci. Ali ne znam da li je to tako bitno.
RSE
Kako taj potencijalni dijalog stručnjaka iz Srbije i sa Kosova vide direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije Marko Omčikus i saradnik Insituta za zaštitu spomenika kulture Kosova Djavit Ljokaj:
OMČIKUS
Mi civilizacijski moramo da očuvamo sve što nam je istorija ostavila, to je poenta, a ne zalaženje u neku istoriju, čak do srednjeg veka i ispravljanje nekih nazovi nepravdi. To su potpuno loše, nezrele i politikantske priče.
LJOKAJ
Ja mislim da je to moguće, s tim što će da bude puno polemike, jer je jedan dugi niz godina bilo ustaljeno mišljenje, odnosno težnja da se odredi čije je šta. A onda po tome čije je šta, neko je smatrao da čak može da napravi i novu situaciju koja bi govorila o nekim pravima, čak i na osnovu nekih tapija i imovina, što ja mislim da je relativno. Jer, narodu koji živi na određenom području pripada sve. Normalno, bilo bi najbolje da se nesvojata nešto što je rezultat jednog dugog istorijskog perioda.
RSE
Taj pokušaj stručnjaka iz ove dve sredine da u međusobnom dijalogu razreše sva sporna pitanja, bio bi samo dokaz da je njima zapravo najviše stalo do onog čime se oni zaista bave. U protivnom, svaka strana će u kosovskim spomenicima videti samo onaj sloj koji joj odgovara, zatvarajući oči pred svim onim što su u te objekte ugrađivali drugi narodi. Od raskošnih graditeljskih ostvarenja tada bi ostale samo senke, jer bi time bila izneverena njihova prava suština.