Dostupni linkovi

logo-print

M. ZUPANČIČ – ŠTO VIŠE ZNAŠ, TEŽE ŽIVIŠ


PORTRET GOŠĆE
Naša večerašnja gošća punih dvadeset i pet godina živi na selu, pola sata vožnje od Ljubljane i Nacionalnog teatra Drame gde je njen stalni posao. Ko je svoje odmore provodio u Sloveniji i zaustavljao se na Bledu, možda mu se učini poznatim to mestašce, Bohinjska Bela. Ne treba se zavaravati, mirno selo je u poslednjih dvadeset i pet godina bilo samo povremeno utočište, jer je naša gošća, poznata glumica, Milena Zupančič, strastveni putnik. Njena priča će bit putovanje kroz razna područja, dalja i bliža, na razne kontinente.

Sjajna glumica, čini se, malo je nehajna kada je o brojnim nagradama reč, a možda je zaista teško zapamtiti tako bogatu kolekciju. Odgovor na pitanje o nagradama otprilike ovako izgleda: ''Tri ili četiri Lovorova venca na sarajevskom MES-u, Sterijinih nagrada puno, pet mislim, dve ili tri Zlatne arene, tri Teodore, Ćele kula''. Jedino što je bez dvoumljenja rekla je: ''Za životno delo, jedna Prešernova''. Uloge već sa manje teškoća nabraja, kao i pozorišta u kojima je radila: Mesno gledališče, Mladinsko pozorište Celje, Kranj, Trst. Uloge u pozorištima - preko stotinu, a u filmovima oko tridesetak. Igrala je pred publikom u celoj bivšoj Jugoslaviji. Mogli su je gledati nekadašnji Jugosloveni na Dubrovačkim letnjim igrama, sarajevskom MES-u, kome se i posle rata vratila, novosadskom Sterijinom pozorju, Niškom filmskom festivalu.

Zato je 1991. godine, kada se sve prekinulo, ovu glumicu obuzeo očaj. Šta je umetniku teže nego kada mu silom oduzmete publiku, i to njen veći deo, kada joj oduzmete talentovane kolege, mnogobrojna pozorišta, šansu da se odmerava na prestižnim festivalima.

Sada je, ne samo gluma, dovodi u zemlje kroz koje je prohujao strašan rat. Ona je ambasadorka UNICEF-a i to za celi region. UNICEF je uvek znao da odabere. Velika umetnica, Milena Zupančič, iznad svega je osoba koju krasi dobra volja.
RSE
Kako izgleda život u vašem selu?
ZUPANČIČ
Trenutno sam kod kuće, ali ne i svako veče. Već mnogo godina živim na selu. U početku su mi se svi čudili kako mogu da živim tako daleko od Ljubljane, kako mogu da živim na selu, kako mogu odgajati dete u seljačkoj sredini. Meni ono ipak puno znači. Onog trenutka kada napustim Ljubljanu i kada idem na put prema Gorenskoj napravim jedan veliki zid i podvučem veliku crtu između toga što se događa u centru, teatru i društvenom životu. U potpunosti promenim svoj život. Ovde sam sa drugim ljudima samo Milena i pričam druge priče. Baš taj dvojni život mi omogućava da izdržim sve to. Ovde je prekrasno i na neki način mnogo mirnije. Dalako sam od tih raznih priča. Na kraju vidite da ljudi izgovaraju iste rečenice deset godina. Ništa ne propuštate ako niste stalno u središtu.
RSE
Šta trenutno igrate u vašem matičnom pozorištu?
ZUPANČIČ
Ove godine imam malo lakši život u teatru. Igram u tri predstave: Romeo i Julija, Prustovom - Traženje izgubljenog vremena i u sjajnoj predstavi Tomasa Bernharda – Ritter, Dene Voss.
RSE
Kakav je pozorišni repertoar u Sloveniji?
ZUPANČIČ
Jako je različit. Dugi niz godina se mnogo forsirao plesni teatar. I sada postoji, ali nije više u fokusu. Komercijalni teatar je sada na prvom mestu i Slovenija ga je prepuna. Radi se o velikom broju različitih teskstova. To je malo lakši repeortar, rekla bih žući. U mnogim teatrima izvode se i klasični tekstovi, kao i moderni. U Drami se igra sve, od Dostojevskog, preko Moliera, Šekspira, pa do najnovijih autora kao što je Jasmin Reza. Puno se izvode i moderni tekstovi mladih Iraca.
RSE
Da li se izvode i tekstovi autora iz Slovenije?
ZUPANČIČ
Mnogo manje. U poslednje vreme najplodniji autor je Matijaš ZUPANČIČ. U Drami smo, u prošloj sezoni, imali praizvedbu teksta koji je napisala moja koleginica, glumica, Saša Pavček. Bilo je razdoblje kada su slovenački autori bili jako plodni. Možda je to bilo vreme kada je teatar ukazivao na neke probleme, da ne kažem da je to bilo neko političko pozorište za koje više nema mesta. Sada su se te teme, ili istrošile, ili nisu povoljne. Sve je postalo stvar komercijale.
RSE
Da li ima autora iz regiona?
ZUPANČIČ
Na žalost, nema. U jednom komercijalnom pozorištu, sa velikim uspehom se izvodio Balkanski špijun - Duška Kovačevića. To je sve od autora iz regiona, na žalost.
RSE
Slovenija je sada kapitalistička zemlja. Da li su ove promene o kojima govorite rezultat toga i u kom smislu je sistem vrednosti promenjen?
ZUPANČIČ
U kapitalističkom sistemu na prvom mestu je kapital. Baš zbog toga je vaskrslo toliko komercijalnih, privatnih teatara, u koja dolazi publika koja inače nije dolazila u klasični teatar. To je zabava kojoj je cilj zaradaditi što više para. Neke druge ideje su postavljene u drugi plan. Sve je svedeno samo na zaradu, bez obzira na kakav način. Ipak je u starim teatrima repertoar ostao malo ''ozbiljniji''. Ti teatri imaju svoju publiku i predstave su pune. Nije to ista publika kao u komercijalnim teatrima. Teško u kapitalistučkom sistemu teatri zarađuju pare. Budžet, to što država daje teatrima, nije se povećao, tako da treba paziti i birati pravi repertoar, napraviti najbolje predstave koje pune pozorišta. Drama, gde ja radim, još uvek jako dobro funkcioniše. Kod nas su potpuno pune predstave Šekspira, Prusta, Dostojevskog.
RSE
Slovenačka pozorišta su bila prestižna sa svojm predstavama na jugoslovneskim festivalima, na Sterijinim igrama u Novom Sadu. Šta se danas događa?
ZUPANČIČ
To je veliki problem. Nestao je taj deo i nemamo se s kim takmičiti, od koga učiti. Na jugoslovenskim festivalima učestvovalo je puno teatara i različitih predstava. Moglo se upoređivati i takmičiti, ali ne takmičiti u lošem smislu. Uvek smo mogli naći nešto u srpskom teatru, a oni nešto u našem. Sada se to sve svelo na nacionalne festivale, a to je sasvim nešto drugo. Kada se pet istih teatara takmiči između sebe, to nije to. Što se tiče festivala van zemlje, toga ima, ali bilo je i prije. Upravo smo se vratili sa jednog festivala iz Austrije. Drama često odlazi po Evropi na razne festivale, ali odlazila je i prije toga. Još dugo nećemo biti nigde primljeni na isti način kao što smo bili primljeni u Sarajevu, u Srbiji.
RSE
Da li iz vas govori nostalgija, ili tako misle i vaše kolege koje ne pamte to vreme?
ZUPANČIČ
Moglo bi se reći i jedno i drugo. Naravno da delimično iz mene govori i nostalgija, pošto znam kako je to izgledalo. Sasvim je nešto drugo imati prostor od 22 miliona gledaoca i puno kolega. Odjednom se to svelo na jedan mnogo manji broj, na samo dva miliona. Jasno je da je čoveku žao. Biće mi žao do kraja života. Kada mlađim glumcima pričamo o tome kako se nekada odvijao tetatarski život, njima je strašno žao što i oni nemaju tu mogućnost. Kada smo prvi put posle svih tih ratova i promena gostovali u Beogadu, pre dve godine, većina naših mlađih glumaca po prvi put je bila u Beogradu. Išli su radoznalo i nisu znali šta ih očekuje. Bili su tako oduševljeni prijemom i svime. Tada im je još više bilo žao što nisu doživeli taj teatarski život i teatarski prostor.
RSE
Bili ste u Irskoj. Da li ste u Irsku išli kao glumica ili kao ambasadorka UNICEF-a?
ZUPANČIČ
Ni jedno, ni drugo. Strašno volim putovanja. Ako neko predugo vreme ne idem nekuda postajem neprijatna i sebi i drugima. U Irsku sam išla sasvim privatno. Putujem autom tako što ne znam ni gde ću spavati, ni gde ću biti. Kada mi se neki put učini zanimljiv tamo skrenem. Svaka zemlja me u potpunosti zadovolji, jer kada krenem znam da ću voljeti zemlju po kojoj putujem. Već unapred znam da će mi biti lepo i da će mi biti sve interesantno. Velike su razlike između pubova na selu Irske i u Dablinu, ali svuda je prisutna radost života. Istorija te prati na svakom koraku. Ona je nešto posebno. Rekla bih da je to mitska zemlja.
RSE
Kakva je filmska produkcija u Sloveniji?
ZUPANČIČ
Snima se filmova onoliko koliko ih se uvek snimalo. Mladi reditelji misle da se nekada snimalo više, ali to nije istina. I filmovi su kao i teatar, iste priče, lakši žanr. Para nema i režiseri se moraju snalaziti kako najbolje znaju. Svaki reditelj je sebi producent. Film više sarađuje sa prostorem bivše Jugoslavije, pre svega sa Bosnom. ''Slovenački'' film koji je dobio Oskara je Ničija zemlja. Slovenci su bili jedni od koproducenata. Tu je i dokumentarni film Atorzija koji je ove godine bio kandidat za Oskara. Opet su Slovenci bili koproducenti a autori su bili Bosanci. Daleko najgledaniji slovenački film je Kruh i marmelada koji je režirao i radio Branko Đurić. Radi se još jedan film u koprodukciji sa Bosnom u kojem su Bosansci stvaraoci.
RSE
Zašto nema takvih projekata sa Srbijom i Crnom Gorom?
ZUPANČIČ
Malo sam se odmakla od filmskog sveta pa ne znam šta se dešava, ali verovatno nisu došli do nekih ozbiljnijih razgovora. Nadam se da će se i to desiti vrlo brzo. Od Slovenačkih filmova bih izdvojila Kruh i mleko koji je dobio ngradu za debitanstski film u Veneciji. Takođe mi se dopao i Expres-Expres. Ostali filmovi nisu ništa specijalno.
RSE
Bojim se da publika u Srbiji ne zna za ove filmove i pozorišne predstave o kojima ste vi govorili. Da li vi znate šta se događa na pozorišnoj i filmskoj sceni Srbije i Crne Gore?
ZUPANČIČ
Svi vaši kultni filmovi su bili na repertoaru u Sloveniji. Imali su dosta posetioca i jako su dobro primljeni. Na sreću, otvorila se razmena teatara iz Crne Gore i Srbije. Već nekoliko puta su gostovali u Ljubljani. Slovenačka publika ih je jako dobro primila. Sale su krcato pune, glumci su primljeni sa ovacijama. Prošle godine je nedelju dana gostovao Atelje 212. Svako veče su imali drugu predstavu. Pre njih je gostovalo Jugoslovensko dramsko pozorište. Dolazili su i teatri iz Crne Gore. Mi sada odlazimo u Srbiju i Crnu Goru.
RSE
Da li je tačno da su u vreme prekida kontakata između Beograda i Ljubljane neke vaše kolge pojedinačno dolazile iz Beograda na premijere?
ZUPANČIČ
Sada dolaze. Znate kako je bilo teško putovati, i još uvek nije jednostavno. To je strašno. Sada na premijere dolaze direktori Jugoslovenskog dramskog i Ateljea 212, a sa njima stižu i neki glumci. Opet su se otvorile neke komunikacije. Naši možda manje odlaze na premijere u Srbiju i Crnu Goru. Bila sam na jednoj premijeri u Beogradu ove sezone. Išla sam gledati Molijera u Jugoslovesnko dramsko pozorište.
RSE
Koliku ste pauzu napravili kada je u pitanju Beograd?
ZUPANČIČ
Ogromnu. Ne znam posle koliko godina sam opet bila u Beogradu jer ne znam brojati godine. Prvi put sam, posle duge pauze, bila u Beogradu pre dve godine. Imala sam veliku tremu. Nekada sam tamo bila stalni gost. Bojala sam se kako će ljudi reagovati, kako će me publika primiti. Onda odjednom kao da je sve to bilo juče. Prijatelji su i dalje ostali prijatelji. Sve je bilo isto, kao da se nismo ni razišli. Najviše me usrećilo to što su me sasvim obični ljudi na ulici poznavali, to šo me nisu zaboravili.
RSE
Kako je u Evropskoj uniji?
ZUPANČIČ
Za sada još ne znamo. Verovatno će biti onako kako smo se par godina pripremali. Nadamo se da će biti onako kako nam govore. Za sada se to vidi samo po tome što su porezi veći i što je sve skuplje. To da se može sa ličnom kartom putovati, još nismo isprobali. I pre ulaska u Evropsku uniju smo mogli ulaziti u Italiju i Austriju sa ličnom kartom. Ipak nam savetuju da bi bilo dobro sa sobom imati i pasoš.
RSE
Kada je reč o kulturi, da li su vam sada bliži neki evropski fondovi?
ZUPANČIČ
O tome je jako teško govoriti u ovome trenutku. Tek će se videti kako će to izgledati. Ti fondovi su i ranije bili prisutni. Za zahtev treba ispuniti gomilu papira, puno je u tome birokratije. Da bi dobio sredstva iz nekog fond uvek moraš imati dovoljno vlastitih sredstava. Najnoviji film koji se snima u koprodukciji sa Bosancima ima neke pare iz evrofonda. Mslim da će sa teatrom biti najveći problem. Problem je jezika, zemlje su male. Već sada su dolazilili neki reditelji iz Evrope, ali za najbolje uvek treba imati puno para. Postoji jedan zajednički projekat. To je teatar u Novoj Gorici koji je na granici sa Italijom. Pokušavaju da stvore zajedničku publiku koja će videti i jedne i druge predstave. Nadam se da će to uspeti.
RSE
Od prošlog novembra ste ambasadorka UNICEF-a za ceo region.
ZUPANČIČ
Već šest godina sam ambasador UNICEF-a, ali su me prošlog novembra iz centra UNICEF-a delegirali da budem i regionalni ambasador za jugozapadni Balkan. Očekuju da ću malo više pokrenuti rad UNICEF-a i pomoći tim krajevima kojima je pomoć potrebna. Situacija je strašna i ja to znam. Pre toga sam dosta putovala po Africi i Azija i bila jedna od tih koji pokušavaju pomoći deci celoga sveta. Kada se negde desi rat onda se svi angažuju i žele pomoći. Neki i pomognu. Kako vreme odmiče malo se previše počne zaboravljati na te probleme. Znam da rane i problemi nisu stvar jedne godine. Oni traju decenijama. Sa njima ostaju i velike teškoće.
RSE
Kao ambasadorka UNICEF-a, u kojim ste sve zemljama bili?
ZUPANČIČ
Nepal, Honduras, po palestinskim logorima, Nigeriji, po Aziji Africi, južnoj i srednjoj Americi. I privatno kada putujem po tim zemljama radim to isto - čekiram probleme dece. Dosta često se ti problemi zaboravljaju. Sigurno se zaboravio problem na prostorima bivše Jugolavije. To nije u redu, jer problemi su još uvek veliki. Treba pokrenuti dalju pomoć.
RSE
Iskustvo na Balkanu pokazuje da je pomoć mnogih međunarodnih organizacija jedan veliki biznis. Nisam baš siguna da li se to odnosi i na UNICEF. Kakvo je vaše iskustvo u tom smislu?
ZUPANČIČ
Ima i toga. Kada je neki problem u središtu, onda svi navale da pomognu, mnogi od njih zbog svoga imidža. Setite se kako su mnogi dolazili u Bosnu čim se rat završio jer je to bilo moderno. Sada se to nekako zaboravlja. Uvek se svi prebace tamo gde je žarište i gde su mediji najaktivniji. To se ni meni ne dopada.
RSE
Gde ste bili u region kao ambasadorka UNICEF-a?
ZUPANČIČ
Bila sam nakratko u Beogradu jer sam imala informaciju da su deca u Srbiji najviše stradala u Evropi. Bila sam u jednoj beogradskoj bolnici i videla sam uvete koji su zabrinjavajući. Neku pomoć sam uspela da donesem. Pre četiri godine sam putovala po celoj Bosni, od Banja Luke pa do Sarajeva. Za koji dan opet odlazim u Bosnu, ali ovaj put počinjemo raditi nešto konkretno za te prostore. Opet ću ići u Banja Luku, Zenicu, Kakanj, Sarajevo. Ne možemo praviti razliku između dece različite nacionalnosti. Deca ne biraju ni gde će se roditi, ni kojim roditeljima, a muke su za svu decu jednako velike. Treba pomoći jednako svoj deci različite nacionalnosti na prostorima Bosne i Hercegovine.
RSE
O kojim projektima je reč?
ZUPANČIČ
Jako mi se čine bitnim dva projekta. Prvi se tiče dece koja su ostala bez roditelja i koja su smeštena po raznim sirotištima. UNICEF želi napraviti jedan program koji bi pomogao tome da što više takve dece uđe u okrilje neke familije, da žive pravi porodični život, da rastu normalno. Drugi projekt je demokratizacija škole. Još uvek postoje tri školska sistema sa različitim udžbenicima, sa tri različite istorije. To za budućnost nije dobro. Nova geneacija mora početi živeti zajedno. Netrpeljivost mora da se briše, a ne da tu mržnju starija generacija prebacuje na decu.
RSE
Da time nećete zapostaviti glumu?
ZUPANČIČ
Ni u kojem slučaju. To ide uporedo. Koliko ozbiljno radim svoj glumački posao, toliko ozbiljno radim i ovaj. Kada su me odabrali da budem ambasador i da se bavim problemima dece, o UNICEF-u dosta toga nisam ni znala. Kasnije, kada sam sve to videla i osetila, potpuno me taj posao zaokupirao. Život mi je postao teži, jer što više znaš, teže živiš. Što manje znaš, lakše spavaš.
RSE
Da dobijete ponudu, da li bi ste zaigrala u nekom od beogradskih ili crnogorskih pozorišta?
ZUPANČIČ
Kada bih imala vremena, vrlo rado. Zvali su me da igram u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali, na žalost, u to vreme sam bila prezauzeta i nije se moglo ni normalno putovati, nisu postojale veze.
RSE
Da li ima neko od kolega sa kim bi ste posebno rado zaigrali?
ZUPANČIČ
Ima ih nekoliko, ali ih ne bi nabrajala da ne bi nekoga slučajno zaboravila. U Beogradu se pojavila vrlo dobra mlada generacija glumaca, a da ne govorim o mojoj. Ja bih rado glumila sa svima koji su dobri glumci i dobri ljudi.
XS
SM
MD
LG