Subota je za mene radni dan. Pripremam emisiju za ponedeljak. Na Radio dolazim kasno, do 4 ujutru je trajalo slavlje najpre agencije Beta koja je slavila deseti rodjendan, a potom smo nazdravljali Jasmini Seferović, koleginici koja je dobila nagradu za rad na TV emisijama o ratnim zločinima. U radijskom bifeu ulećem u žučnu raspravu: polemika se vodi oko toga postoji li razlika izmedju predsedničkih kandidata SRS i DSS Tomislava Nikolića i Dragana Maršićanina, da li će ukoliko pobedi Boris Tadić iz DSa pasti Koštuničin kabinet ili će demokrate ući u Vladu, šta ako padne Vlada pa na vanrednim parlamentarnim izborima radikali dobiju više nego ikad. Neko me pita da li bih glasala za Borisa Tadića ukoliko ga podrži Dobrica Ćosić? Nemam odgovor i sve više sam ubedjena da će naredni izbori proći bez mene.
Nedelja, 9. maj, Dan borbe protiv fašizma ili kako se sada zove Dan Evrope. Ne znam zašto je promenjeno ime - bar u mojoj zemlji fašizam je prisutniji od Evrope. U Nišu skinhed pretukao romsku porodicu. Grafiti protiv cigana na osnovnoj školi. Pre nekoliko dana sam ponovo čula pijane tinejdzere koji iz nekih besnih kola viču: Ubi zakolji da Šiptar ne postoji. Džamije u Beogradu i Nišu još stoje spaljene. Novine su prepune slika Milorada Lukovića Ulemeka Legije i tekstova o njemu. Nema fotografija Ivana Stambolića, nigde ništa o Zoranu Djindjiću, ne sećamo se ni kako su izgledali ljudi ubijeni na Ibarskoj magistrali. Milorad Luković Ulemek Legija je optužen da je učestvovao u njihovom ubistvu. Njegovi advokati iz dana u dan objašnjavaju kako je on nevin a bivši šef DBa Rade Marković iz zatvora piše pismo koje objavljuje NIN u kojem bodri Lukovića da konačno saopšti istinu i skine krivicu sa osvedočenih patriota.
U ponedeljak 10. maja glavna vest je trebalo da bude prvo pojavljivanje Milorada Lukovića Ulemeka Legije na sudjenju za ubistvo premijera Djindjića. Danima se najavljivalo kako će njegova prva izjava promeniti tok sudjenja, oboriti optužnicu a na optuženičku klupu dovesti ljude bliske ubijenom premijeru. Ništa od toga, njegov iskaz odložen je za mesec dana. Umesto dogadjaja u beogradskom specijalnom sudu vest dana stiže iz Haškog tribunala. Naš ministar pravde Zoran Stojković je otišao u Hag ne bi li garantovao za privremeno puštanje na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića. Neočekivano, postao je svedok odbrane i unakrsno ispitivan. Možda to jeste presedan u sudskoj praksi ali je za mene takodje presedan da ministar ide da garantuje za ljude koji su u zatvoru morali da budu mnogo, mnogo ranije.
Utorak 11. maj i konačno slobodan dan. Umesto planirane šetnje, zbog kiše ceo dan provodim kod kuće. Odavno mi se nije desilo da imam vremena da u jednom danu pročitam celu knjigu. Eva Hofman: Izgubljena u prevodu. Preporučujem.
U sredu potpuno nepripremljena na televiziji gledam kraj izveštaja u kome nekoliko maskiranih ljudi odseca glavu nekom čoveku. Užasnuto okrećem kanale i na drugoj stanici saznajem da je odsečena glava amerikancu Niku Bergu. Berg je civil, došao je poslom u Irak saopštavaju izveštači. Jedan američki zvaničnik priča da je to još jedan dokaz o varvarstvu. Jeste, pomislih, kao što je varvarstvo silovanje zatvorenika i bombardovanje civila. Za mene je sve to deo iste priče u kojoj dzelati i žrtve smenjuju uloge. Odavno sam to shvatila ali se od tog saznanja ne osećam nimalo pametnije i bolje.
Četvrtak 13. maj. Javljaju mi da je Vlada Srbije prihvatila predlog Zakona kojim se obustavlja reforma obrazovanja koju je započela Vlada Zorana Djindjića. Od sada će škola trajati ponovo osam umesto devet godina, ukida se obavezno učenje stranog jezika od prvog razreda ali je zato obavezan izbor izmedju veronauke i gradjanskog vaspitanja. Moja prijateljica čiji sin završava prvi razred je očajna. Pokušava da organizuje roditelje da pišu peticiju ali shvata da je polovina roditelja zapravo potpuno nezainteresovana za to šta im deca uče u školama.
Petak, dan uoči 15. rodjendana Radija B92. Žurka već počinje. Nova zgrada u koju smo se uselili pre par meseci je puna gostiju koji hodaju okolo i pričaju kako su nam prostorije divne, čestitaju na uspehu. Devedesetdvojka je postala velika medijska kuća, radio, televizija, internet, izdavaštvo, muzička produkcija. Ovih dana nam je program pun prigodnih emisija, podsećanja na početke, na situacije u kojima smo zatvarani i zabranjivani, proteste koje smo predvodili. Upravo slušam Srdjana Andjelića, vodi svoj program i dalje sa istom energijom kao i devedesetih. I očekujem da devedesetdvojka zadrži upravo takvu energiju jer se po njoj razlikujemo od ostalih.
Nedelja, 9. maj, Dan borbe protiv fašizma ili kako se sada zove Dan Evrope. Ne znam zašto je promenjeno ime - bar u mojoj zemlji fašizam je prisutniji od Evrope. U Nišu skinhed pretukao romsku porodicu. Grafiti protiv cigana na osnovnoj školi. Pre nekoliko dana sam ponovo čula pijane tinejdzere koji iz nekih besnih kola viču: Ubi zakolji da Šiptar ne postoji. Džamije u Beogradu i Nišu još stoje spaljene. Novine su prepune slika Milorada Lukovića Ulemeka Legije i tekstova o njemu. Nema fotografija Ivana Stambolića, nigde ništa o Zoranu Djindjiću, ne sećamo se ni kako su izgledali ljudi ubijeni na Ibarskoj magistrali. Milorad Luković Ulemek Legija je optužen da je učestvovao u njihovom ubistvu. Njegovi advokati iz dana u dan objašnjavaju kako je on nevin a bivši šef DBa Rade Marković iz zatvora piše pismo koje objavljuje NIN u kojem bodri Lukovića da konačno saopšti istinu i skine krivicu sa osvedočenih patriota.
U ponedeljak 10. maja glavna vest je trebalo da bude prvo pojavljivanje Milorada Lukovića Ulemeka Legije na sudjenju za ubistvo premijera Djindjića. Danima se najavljivalo kako će njegova prva izjava promeniti tok sudjenja, oboriti optužnicu a na optuženičku klupu dovesti ljude bliske ubijenom premijeru. Ništa od toga, njegov iskaz odložen je za mesec dana. Umesto dogadjaja u beogradskom specijalnom sudu vest dana stiže iz Haškog tribunala. Naš ministar pravde Zoran Stojković je otišao u Hag ne bi li garantovao za privremeno puštanje na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića. Neočekivano, postao je svedok odbrane i unakrsno ispitivan. Možda to jeste presedan u sudskoj praksi ali je za mene takodje presedan da ministar ide da garantuje za ljude koji su u zatvoru morali da budu mnogo, mnogo ranije.
Utorak 11. maj i konačno slobodan dan. Umesto planirane šetnje, zbog kiše ceo dan provodim kod kuće. Odavno mi se nije desilo da imam vremena da u jednom danu pročitam celu knjigu. Eva Hofman: Izgubljena u prevodu. Preporučujem.
U sredu potpuno nepripremljena na televiziji gledam kraj izveštaja u kome nekoliko maskiranih ljudi odseca glavu nekom čoveku. Užasnuto okrećem kanale i na drugoj stanici saznajem da je odsečena glava amerikancu Niku Bergu. Berg je civil, došao je poslom u Irak saopštavaju izveštači. Jedan američki zvaničnik priča da je to još jedan dokaz o varvarstvu. Jeste, pomislih, kao što je varvarstvo silovanje zatvorenika i bombardovanje civila. Za mene je sve to deo iste priče u kojoj dzelati i žrtve smenjuju uloge. Odavno sam to shvatila ali se od tog saznanja ne osećam nimalo pametnije i bolje.
Četvrtak 13. maj. Javljaju mi da je Vlada Srbije prihvatila predlog Zakona kojim se obustavlja reforma obrazovanja koju je započela Vlada Zorana Djindjića. Od sada će škola trajati ponovo osam umesto devet godina, ukida se obavezno učenje stranog jezika od prvog razreda ali je zato obavezan izbor izmedju veronauke i gradjanskog vaspitanja. Moja prijateljica čiji sin završava prvi razred je očajna. Pokušava da organizuje roditelje da pišu peticiju ali shvata da je polovina roditelja zapravo potpuno nezainteresovana za to šta im deca uče u školama.
Petak, dan uoči 15. rodjendana Radija B92. Žurka već počinje. Nova zgrada u koju smo se uselili pre par meseci je puna gostiju koji hodaju okolo i pričaju kako su nam prostorije divne, čestitaju na uspehu. Devedesetdvojka je postala velika medijska kuća, radio, televizija, internet, izdavaštvo, muzička produkcija. Ovih dana nam je program pun prigodnih emisija, podsećanja na početke, na situacije u kojima smo zatvarani i zabranjivani, proteste koje smo predvodili. Upravo slušam Srdjana Andjelića, vodi svoj program i dalje sa istom energijom kao i devedesetih. I očekujem da devedesetdvojka zadrži upravo takvu energiju jer se po njoj razlikujemo od ostalih.
