Dostupni linkovi

logo-print

Taksisti bez zaštite

  • Dejan Radulović

“Mislio sam da hoće nešto da me pitaju, otvorio sam vrata, jedan od tih momaka koji je bio najkorpulentniji među njima dobro me zavalio nogom po licu. Pao sam, on je ščepao nešto u ruku, neku letvu, palicu i počeo je da me udara po glavi. Ja sam nabio ruke gore.”

“Ovaj iza mene mi je stavio, mislio sam da je struna i počeo da me davi. Odjednom počinjem da se cimam, ne sećam se posle šta je bilo. Odjednom samo prekid i počinjem da padam.”

Priču o životu taksista počinju dvojica taksista koji su nedavno napadnuti u Beogradu i Nišu. Naizgled običan posao na ulicama srpskih gradova postao je nadnica za strah:

“Na autoputu mi je stavio nož pod grlo i rekao da mu dam sve što imam kod sebe počevši od sata, novca, da li imam narukvicu, lanac oko vrata... sve one stvari koje bi bile zanimljive za njih. Rekli su mi da stanem tu na autoputu. Počupali su mi ovaj taster kojim mogu da dozovem, stavili su mi nož i rekli da obe ruke držim na volanu. Došlo je do guranja tu u kolima, nisam mogao da odreagujem zbog volana i zato sam se okrenuo prema njemu. On mi je polomio nos, pošao je da me udari nožem koji sam ja uhvatio rukom. On me je tu isekao.”

“Biti taksista znači čisto preživeti ovo vreme uz minimum zarade.”

“Ja tu sliku ne verujem da ću do kraja života izbrisati. Ispred sebe sam imao čoveka od 70 godina koji nije poverovao kolegi da je poskupeo taksi. Kada sam ja hteo pomognem i da objasnim da je to stvarno tako on je jednostavno izašao iz auta i uperio pištolj u mene.”



Milivoje Armuš predsednik Beotaksija kaže da nadležne institucije pod hitno treba nešto da preduzmu kako bi taksisti bili bezbedniji:

“Posao taksista je vrlo nezahvalna i opasna delatnost i ako se o njoj ne povede računa da stvarno napravi reorganizaciju na nekom posebnom nivou, mislim da će ovo biti sve gori i gori posao. Ne možemo ga definisati kao najgori posao ali verujte da je jedan od najgorih poslova koji ja znam.”

29 godišnjeg taksistu Fortune iz Niša su mučki i gotovo na smrt pretukla dvojica mladića u nameri da mu otmu auto. Pravo je čudo da je ostao živ jer ga je pošto je 12 sati ležao u jarku nedaleko od Niša, pronašao jedan poljoprivrednik:

“Imao je bokser i nožem me je otpozadi ubo dok se nisam se onesvestio u kolima. Jedan me je držao sajlom, drugi me je udarao bokserom i nožem dok se nisam onesvestio. Posle su se igrali sa mnom.”

Tiosav Samardžić vozač Beotaksija oporavlja se od napada obesnih mladića koji su kako kaže prišli i počeli da ga tuku iz čista mira:

“Ovoga momka sam zbacio s leđa i on je ispao iz kola. Posle desetak metara je eksplodiralo kao bomba, gađali su nas s nekom flašom, posle sam je našao u kolima. Izbili su mi zadnje staklo a pre toga i prednje levo su mi polomili. Izleteo sam napolje na ulicu, naišla je policija i posle je došla hitna pomoć. Odveli su me u Urgentni centar i pružili mi pomoć. Ruke su mi bile prilično otečene, krvav, sa velikim podlivima.”

I to je slika sa naših ulica, priča onih koji zarađuju prevozeći ljude različitih profila, ljudi koji se niotkud stvore baš onda kad zatreba. Da baš tih, vozača taksija sa kojima ponekad ćaskamo, sve jedno šta god mislili o njima oni su ipak tu.
XS
SM
MD
LG