Dostupni linkovi

logo-print

Živeti kao i sav ostali svet


Branko VUCKOVIC, Sead SADIKOVIC

U Izbegličkom centru "Bresnica" u Kragujevcu još uvek živi 130 građana prognanih sa Kosova među kojima je pedesetoro
dece. Nakon devet godina provedenih u u izgnanstvu, u kampu, sa minimalnim životnim sulovima, većina njih izgubila je nadu da će se ikada vratiti na Kosovo ali i veru u bolju budućnost.Bez posla i sopstvenog krova nad glavom oni provode uboge izbegličke dane zaboravljeni od medunarodnih humanitarnih organizacija ali i od domaćih vlasti koje im pored besplatnog smeštaja obezbeduju još samo jedan obrok dnevno.

„Ja sam Milorad Ilić; ovde sam došao sa šest članova. Rodom sam iz Đakovice, Srbin sam i živim ovde već osam godina, ušli smo i u devetu. Nadali smo se da ćemo se kad tad vratiti ali od toga nema ništa. Opet nadamo se, žalimo svoje Kosovo, svoju otadžbinu.“

„Ja sam Zvezdana Ilić i živim već devet godina u kolektivnom centru. Kupamo se u jednom kupatilu već osam godina, ne možeš da dođeš na red, ima dvanaest familija, svaka ima po pet - šest članova, svi čekamo na red da se okupamo. Dvanaest familija, jedan bojler, dva šporeta, ne možeš ni da skuvaš. Niko nam se ne obraća već devet godina – ovo nije život za nas.“

„Ja sam Ljuba iz Orahovca, drugi sam razred u školi u kojoj nemamo nikakve uslove. Sad treba da uzmemo knjige ali nemamo para da platimo pa pišemo molbe da dobijemo besplatne knjige ali ne može jer ima puno izbeglica u školi. U početku sam bio tužan zato što niko nije hteo da me prihvati zato što sam došao iz Orahovca, a oni su svi odavde, ali smo se ubrzo sprijateljili pa se družimo.“

„Ovde sam dobio samo slobodu a tamo sam ostavio kuću, stan, imao sam posao, imala žena posao. Bio sam na obezbeđenju srednje škole, žena je radila u fabrici Bambi – moglo je da se živi, imali smo solidne plate. Ovde sam dobio samo slobodu i dosta sam oboleo. Živeli smo fino sa Šiptarima, ne mogu da kažem, radili smo zajedno u istoj firmi, družili smo se – dolazili su kod nas, mi kod njih. Odjednom ispade zbrka i pobegosmo. Voleo bih da vidim svoj gradić, svoj stan, kuću, grobove... Ali nema toga.“

„Volela bih, volela bih sada da odem da vidim ali nema ništa od toga. Barem jednom da odem da vidim stan u kojem sam živela, svoj rodni kraj u kojem imam stričeve, tetke. Ne viđamo se, ne mogu da idem, ne smem. Svašta se događa na putu, napadaju, nisi siguran.“

„Ja sam mali ali su mi roditelji pričali da je dole mnogo lepo. Imali smo svoje imanje, kuću. Voleo bih i ja da se vratim i da vidim svoj kraj.“

„Ja bih predložila EU da dođu, vide i da se uvere kakav mi život ovde vodimo. Jedan bojler, dvanaest familija, deca mala, bebe, ko će pre da se opere, velike vrućine, bolesni ljudi.“

„Ja bih preporučio, kad bi mogli nekako da reše ovaj status da i za njih i za nas bude bolje. Da živimo kao što smo živeli. Možda bi to vreme i donelo kada bismo mogli da se sklopimo među sobom, sa komšijama, nismo mi toliko zavađeni. Nekad smo živeli jako dobro, kada bismo to mogli da se dogovorimo da ne budemo na teretu Srbije koja već ima dosta nezaposlenih.“

„Voleo bih da postanem učitelj zato što je meni moja učiteljica mnogo pomogla i ja bih hteo da pomognem drugoj deci.“

Višegodišnja neizvjesnost, nedefinisan status, odsustvo često elementarnih uslova za život samo su dio svakodnevice izbjeglica u Crnoj Gori. Sa njima smo na svjetski Dan izbjeglica u Beranama razgovarali.

Dragana su iz Bosanske Krupe, kao trinaestogodišnjaka doveli roditelji u Berane. Bilo je to prije trinaest godina, a on je i dalje tu kao izbjelica u najvećem kolektivnom centru na sjeveru Crne Gore izbjegličkom naselju „Rudeš“, gdje je utočište našlo blizu hiljadu ljudi, u gradu gdje je raseljenih i izbjeglih sa prostora bivše Jugoslavije skoro tri hiljade lica:

„Nemaš posao i to je to“.

RSE: Zašto nemaš posao?

DRAGAN: Pa, ne znam.

RSE: Imaš li ličnu kartu?

DRAGAN: Nemam.

RSE: Imaš li vozačku dozvolu?

DRAGAN: Imam.

RSE: Kako si položio vozački?

DRAGAN: Na foru.

RSE: Pa, zar se mora na foru rješavati stvar?

DRAGAN: Ko ima neke veze može nešto da rješi. To je sve danas tako.

RSE: Mora se na foru?

DRAGAN: Pa, mora.

RSE: Ti si samo na foru vozač i ništa više.

DRAGAN: Trista i nešto eura sam dao, pa eto.

RSE: Nije ti baš neka fora. Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

DRAGAN: Pa, ne znam. Da nađem neki normalan posao ovdje da tražim.

„Neizvjesnost je osnovni problem“, kaže i Draganova majka:

„Mi koji smo iz Bosne došli nemamo nikakva prava, ni tamo ni ovamo. Ja kad dođem tamo nema ništa, posao me ne čeka, niti ću ga kad dobiti. Penziju ne mogu da dobijem, tako ni muž. Ova djeca ovdje ne rade, ne znaju šta je život, ne znaju šta je sreća. Mi smo barem prije rata znali šta je sreća, šta je život. Sada se ničemu ne radujemo“.

Vlado Petković je već osam godina od kada je došao iz Mitrovice nezaposleni, a diplomirani inženjer poljoprivrede. U drvenoj kućici sa suprugom, takođe, nezaposlenom medicinskom sestrom i troje djece čeka stan. Davno je naučio da svira harmoniku, pa sada i ne previše veselo živi od veselja. Postao je muzikant:

„To je bio moj hobi jedno vreme dok sam bio na Kosovu, međutim, sada mi je to glavna profesija“.

RSE: Zar za stručnjake nema ovdje posla?

PETKOVIĆ: Za sada nema posla. Postoji više barijera. Jedna je što bi morali da se odjavimo sa Kosova, a onda bi automatski odjavom izgubili mnoge stvari pre svega imovina dole. Tako da ni sami ne znamo šta da radimo, a uzeli bi rado ovde lične karte, međutim, ne možemo, još ovde nam ne daju. I tako da smo ni na nebu, ni na zemlji, mada ja se nadam da će biti bolje.

PETKOVIĆ (SUPRUGA): Sobe su male, jedna sobica, svi smo tu.

(Glas bebe).

RSE: Je li ovo bio bunt protiv, neću da budem izbjeglica, da li to to znači?

PETKOVIĆ: Najverovatnije. Jednostavno, hoćeš nešto, a ne možeš ništa i neko čekanje. Kao da živimo u nekoj zabludi. Očekuješ nešto, a to je tako sporo.

Vojimir Vujošević rođen je u Gusinju prije 60 godina. Život je ipak proveo na Kosovu. Prostranu kosovsku ravnicu sada mu zamjenjuje baštica pred drvenom izbjegličkom barakom:

RSE: Napravili ste jedan kutak, jednu bašticu, malo hlada u njoj, a u baštici ima jedno metar i po kvadratni.

VUJOŠEVIĆ: Možda dva. Nema više. To je samo cvijeće. To imamo i drugo ništa. Evo, vidite, kako je, kolibe i ovo. Nema šta da se radi, nema ništa. Mučimo se kako možemo i znamo. Dokle su god mogli i imali, činjeli su, davali su, sad nekoliko godina ne daju ništa. Nema više i tako. Šta da radimo. Takva je sudbina bila.
XS
SM
MD
LG