Dostupni linkovi

logo-print

Slučaj Tolimir


Dok haški optuženik Zdravko Tolimir odbrojava prve dane u pritvorskoj jedinici Shevingena, u Srbiji i Bosni se ne smiruju strasti koje je izazvalo njegovo hapšenje. Ne samo da državni zvaničnici u Srbiji i dalje opovrgavaju ono što su Radiju Slobodna Evropa otkrili neki od onih koji su u samom vrhu vlasti – da je Tolimir lišen slobode u Srbiji, a da je nakon toga iscenirano njegovo hapšenje u pograničnom delu bosanskog entiteta Republici Srpskoj, nego se na to kršenje zakona oglušuju i pravosudni organi.

S obzirom da je i sam Tolimir pred Međunarodnim krivičnim tribunalom rekao da je uhapšen u Srbiji, a da slična saznanja našeg radija nisu opovrgnuta, okružni ili opštinski tužilac već je odavno morao da pokrene predistražne radnje kako bi se ispitali svi ti navodi. Ali vlastima u Republici Srpskoj i najbližem okruženju srpskog premijera Vojislava Koštunice očigledno odgovara izmišljena verzija o Tolimirovom hapšenju, pa je način na koji je ovaj bliski saradnik Ratka Mladića lišen slobode tema i naše današnje emisije. No, pre nego što se vratimo na dan kada je Zdravko Tolimir uhapšen, čujmo kako su neki od glavnih aktera u ovom slučaju, opisali taj događaj:

• Načelnik Kriminalističke policije Republike Srpske Gojko Vasić:

„Određenim aktivnostima, koje je provela Policijska stanica Bratunac, uhapšeno je jedno lice. Kasnije je utvrđeno da se radilo o gospodinu Tolimiru.“

• Haški optuženik Zdravko Tolimir:

„Uhapšen sam na teritoriji Srbije, čiji sam državljanin, nakon čega sam prebačen na teritoriju Republike Srpske, čiji nisam državljanin.“

• Direktor policije Ministarstva unutrašnjih poslova Vlade Srbije Milorad Veljović:

„Mi smo od bezbednosnih službi dobili određene informacije, koje smo prosledili policiji Republike Srpske.“

• Generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić:

„Gde, kako i kad je uhapšen Zdravko Tolimir? Možda blizu seoskog puta u Bratuncu, na Bežanijskoj kosi.“

RSE: No, pre nego što se sagledaju različiti aspekti hapšenja čoveka koji je optužen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje običaja rata, čujmo šta će samoj Srbiji doneti ovaj čin. Glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla Del Ponte:

„Osamnaestog juna ću biti u Njujorku, na sednici Saveza bezbednosti, ali do tada očekujem da će biti nekih dodatnih pozitivnih koraka. Izveštaj kojim ću obavestiti Savet bezbednosti će biti odraz tih pozitivnih koraka, odnosno u tom izveštaju ću objasniti šta će do tada biti urađeno, odnosno šta će vlada do tada uraditi. Za mene je to naročito važno zato što moj mandat ističe u septembru mesecu i očekujem da ću do tada biti u situaciji da kažem mnoge pozitivne stvari.“

Dok su poslednjeg dana maja obavljane finalne pripreme za posetu glavne haške tužiteljke Karle Del Ponte Beogradu, u kasnim popodnevnim satima iznenada je stiglo šturo saopštenje da su pripadnici MUP-a Republike Srpske u saradnji sa MUP-om Republike Srbije uhapsili haškog optuženika Zdravka Tolimira. Bivšeg generala Vojske Republike Srpske, posle Radovana Karadžića i Ratka Mladića najtraženijeg haškog begunaca, policijske snage su navodno uhapsile u blizini Bratunca kada je pokušavao da pređe granicu, ne navodeći se sa koje strane – iz Srbije ka Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, ili u obratnom smeru. Na kraju je potvrda ove vesti stigla i od portparola Međunarodnog krivičnog tribunala Refika Hodžića:

„Tužilaštvo Tribunala je obaviješteno od strane vlasti Republike Srpske o hapšenju Zdravka Tolimira. „

Tokom čitavog dana su, međutim, nezvanično kružile informacije da je policija na tragu jednom drugom haškom beguncu – Stojanu Župljaninu. Prema našim saznanjima, i MUP Srbije je tokom tog dana obavestio članove Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom da se proveravaju obaveštajni podaci o ovom bivšem načelniku banjalučke policije. Umesto novih informacija o potrazi za Župljaninom, neočekivano je stigla vest da je uhapšen Tolimir. Ne znajući da je hapšenje Zdravka Tolimira, koji je optužen za zločine nad Bošnjacima u Srebrenici i Žepi 1995. godine, po svemu sudeći izrežirano, zvaničnici Srbije zaduženi sa saradnju sa Haškim tribunalom prihvatili su zvaničnu verziju događaja koju im je servirala policija. Jedan od njih je bio i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić:

„Mogu potvrditi da je Zdravko Tolimir uhapšen na teritoriji Republike Srpske. Smatrali smo da je korektno da to prvo saopšte nadležni organi Republike Srpske, tačnije MUP Republike Srpske, i to je učinjeno. A radilo se o zajedničkoj akciji, imajući u vidu činjenicu da je ona izvedena u pograničnom pojasu između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine (tačnije Republike Srpske) i da smo mi s naše strane, tačnije naša policija, obezbeđivali naš deo granice, ukoliko bi, eventualno, došlo do pokušaja bekstva Zdravka Tolimira sa područja Republike Srpske odnosno Bosne i Hercegovine.“

Javnost i medije pre je svega zanimalo više detalja o hapšenju Zdravka Tolimira, tim pre što se radilo o čoveku koji je svojevremeno zahtevao da se odobri upotreba hemijskog oružja kako bi se razbili položaji Armije Bosne i Hercegovine, i koji je predlagao da se napadaju izbegličke kolone kako bi se borci suparničke vojske prisili na predaju. Portparol glavne tužiteljke Karle Del Ponte Olga Kavran bila je, međutim, krajnje suzdržana u davanju nekih širih objašnjenja:

„Još uvek nemamo detalje. Gospođa Karla del Ponte je obaveštena. Kasno popodne ju je nazvao premijer Republike Srpske Milorad Dodik da je obavesti da je Tolimir uhapšen.“

No čak i ako bi se moglo razumeti što je sam Haški tribunal bio oprezan što se tiče pojedinosti o Tolimirovom hapšenju, sumnju je počela da budila škrtost u davanju informacija od strane onih koji su po prirodi stvari morali znati šta se zapravo dogodilo u noći Tolimirovog hapšenja. Mada je premijer Republike Srpske Milorad Dodik o svemu tome izvestio tužiteljku Karlu Del Ponte, on sva svoja saznanja nije želeo da podeli sa medijima:

„Vi vjerovatno imate više informacija. Ja znam da je čovjek uhapšen, da su ga preuzeli organi Haškog tribunala. To je sve što znam.“

Policijski organi Srbije sa druge strane nisu izdali bilo kakvo zvanično saopštenje o njihovoj ulozi u hapšenju haškog begunca. Jedino je direktor srpske policije Milorad Veljović, u pauzi jednog skupa posvećenog regionalnoj saradnji, našao za shodno da izgovori o tome jednu polurečenicu.

„Mi smo od bezbednosnih službi dobili određene informacije, koje smo prosledili policiji Republike Srpske. A mi smo u hapšenju Tolimira maksimalno pomogli.“

Konačne obrise zvanične verzije o hapšenju Zdravka Tolimira, dao je ipak načelnik Kriminalističke policije Republike Srpske Gojko Vasić:

„Aktivnosti su provedene na osnovu određenih operativnih saznanja da bi se neko od haških optuženika trebao naći na tom području. Blokiranjem terena i određenim aktivnostima koje je provela Uprava Kriminalističke policije, jedinice za podršku iz Zvornika i Bijeljine i Policijska stanica Bratunac, uhapšeno je jedno lice koje kod sebe nije imalo dokumenta. Kasnije je utvrđeno da se radi o gospodinu Tolimiru.“

Mada su neke opozicione partije u Srbiji, pre svega Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije, počele da iznose dokaze o tome da je bliski saradnik Ratka Mladića zapravo uhapšen u Beogradu, prvo pojavljivanje Zdravka Tolimira pred sudom, donelo je svedočenje o svemu tome iz prve ruke:

„Uhapšen sam na teritoriji Srbije, čiji sam državljanin, nakon čega sam prebačen na teritoriju Republike Srpske, čiji nisam državljanin. Protiv moje volje, bez prava na advokata i bez prisustva advokata. Odveden sam na lokaciju Bratunca, koji se pominje kao lokacija za sve optužbe i optužnice koje mi se stavljaju na teret, iz meni nepoznatih razloga. A Bratunac se nalazi sasvim suprotno od mjesta sa kojeg sam prebačen i od Banjaluke.“

Penzionisani general Tolimir, za koga su postojali mnogi dokazi da je i nakon rata ostao jedan od ključnih saradnika Ratka Mladića, i da je upravo on organizovao mrežu njegovog skrivanja nakon što je Mladić 1. juna 2002. godine napustio objekte Vojske Srbije, detaljno je opisao svoje putešestvije do Haškog tribunala:

„Odveden sam iz Republike Srbije u Bijeljinu. Iz Bijeljine sam vraćen 100 kilometara, da bih bio doveden na lokaciju Bratunca, koji je van pravca kretanja kojim je izvršena moja ekstradicija. Prevezen sam tajno i neprimjetno. Tražio sam konsultacije s advokatom, međutim, to mi nije omogućeno. Iz Bratunca sam ponovo vraćen u Bijeljinu, a iz Bijeljine u Banjaluku. U Banjaluci su sa mnom obavljeni razgovori od strane Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde, s njihovom namjerom da prihvatim da sam državljanin Republike Srpske. Za to su nuđene i određene pogodnosti meni i mojoj porodici. Međutim, ja sam to odbio. Ni tada mi nije dozvoljeno pravo na advokata. Nije uvažen moj zahtjev da se vratim u Republiku Srbiju, da bi me nadležni organi države čiji sam državljanin isporučili Međunarodnom sudu u Hagu, koji na to imaju pravo. A vidio dam da imaju i nalog za moje hapšenje i privođenje, koje im je dostavljeno istovremeno kad i Republici Srpskoj. Što znači da nisam morao da budem u Republici Srpskoj, mogao sam da budem isporučen iz Srbije.“

Sve to se potpuno poklapalo sa tvrdnjama koje su iznosili članovi Srpske radikalne stranke, da je Zdravko Tolimir zapravo uhapšen u jednom novobeogradskom naselju. Potpredsednik ove partije Tomislav Nikolić:

„Po izjavama svedoka, ljudi koji žive u istoj zgradi gdje se nalazi stan u kojem je uhapšen general Tolimir, jasno je da je bar mesec dana ranije taj stan bio pod potpunom prismotrom, da je BIA znala gde se nalazi Zdravko Tolimir i da je čekala dan kada će izvršiti njegovo hapšenje.“

Haški tribunal nije, međutim, barem u ovoj fazi postupka, pokazao bilo kakvog interesovanje da se bavi okolnostima vezanim za hapšenje Zdravka Tolimira, što nam je i potvrdila predstavnica sekretarijata ovog suda Aleksandra Milenov:

„Optuženik, ukoliko želi, može da se obrati sudu i u vezi sa pitanjima koja se tiču njegovog hapšenja. E sad, da li takva pitanja imaju nekakve veze sa Tribunalom i da li tu Tribunal može da preduzme mere, to zavisi od situacije. Bilo je slučajeva da su se optuženici žalili sudu zbog načina njihovog hapšenja, međutim, najčešće, to nisu pitanja koja utiču na sud.“

No, ne samo da su stranke iz Miloševićevog režima dovodile u pitanje službenu verziju o hapšenju Zdravka Tolimira, smatrajući to izrazom nekakvog patriotizma, nego su se protiv obmana koje su servirali zvaničnici Srbije i Republike Srpske usprotivila i udruženja poput „Majki enklava Srebrenica i Žepa“. One su otvoreno rekle da je policija inscenirala hapšenja „bolesnog i polumrtvog“ haškog optuženika, kako bi pokazali svetu i javnosti da pojedine institucije savesno obavljaju svoj posao. Njihovo uverenje direktno je potkrepio direktor Državne gencije za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine (SIPA) Sead Lisak:

„Kada se hapšenje desilo, mi smo dobili obavještenje od MUP-a Republike Srpske da se očekuje prelazak istočne granice BiH i Srbije od strane jednog haškog optuženika. To obavještenje smo odmah proslijedili graničnoj policiji i drugim nadležnim institucijama, a dali smo određene zadatke i našem regionalnom uredu u Tuzli da izvrši odgovarajuće provjere. U međuvremenu su se dešavale sve one aktivnosti vezano za hapšenje koje su već poznate javnosti. SIPA nije imala podatke da se to hapšenje zaista tamo i desilo, dakle nismo ni učestvovali u tim aktivnostima.“

Pomalo paradoksalno, ispostavilo se da o akciji hapšenja Zdravka Tolimira nije na bilo koji način bila uključena ni granična policija Bosne i Hercegovine, što je dodatno produbilo sumnje da nekome očigledno nisu bili potrebni objektivni svedoci ovog događaja. Direktor granične policije BiH Vinko Dumančić:

„Granična policija u tome nije sudjelovala, niti ja osobno. Ja sam za taj slučaj saznao preko sredstava javnog informiranja, iskreno da vam kažem. Vi znate kolika je dužina naše granice i sasvim je moguće da je taj gospodin prešao na nekom mjestu koje mi u tom trenutku nismo pokrivali.“

Mada je svima već bilo očigledno da je na delu prava farsa, koja je trebalo da pribavi političke poene kako Srbiji, tako i Republici Srpskoj, policija se uporno držala onoga što im je naređeno da govore. Načelnik Uprave za analitiku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske Mladen Petrović:

„MUP je već dao izjave u vezi toga i ja nemam ništa novo da dodam. Što se tiče Tolimirovih izjava, svaki optuženi ima pravo da se brani onako kako smatra da je najbolje za njega.“

Prema podacima koje je naš radio dobio iz samog vrha vlasti, Zdravka Tolimira lišili su slobode pripadnici Bezbednosno-informativne agencije u Srbiji (BIA), a nakon toga je inscenirano njegovo hapšenje na teritoriji Bosne i Hercegovine, odnosno Republike Srpske. O akciji kojom je koordinirao direktor BIA-a Rade Bulatović, bili su upoznati samo neki članovi vlade, iz najbližeg okruženja Vojislava Koštunice.

O hapšenju Zdravka Tolimira nisu bili obavešteni ključni ljudi u čijoj je nadležnosti potraga za licima koja su optužena za ratne zločine – tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, načelnik Vojno-bezbednosne agencije Svetko Kovač, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju Haškim tribunalom Rasim Ljajić, niti je o tome bio informisan novoosnovani Savet za nacionalnu bezbednost na čijem se čelu nalazi predsednik Boris Tadić. Ljajić i Vukčević zbog toga su ponudili ostavke premijeru Vojislavu Koštunici.

Čitava akcija izvedena je u najvećoj tajnosti, tako da ni u samom vrhu MUP-a nisu znali da BIA raspolaže podacima o mestu skrivanja Zdravka Tolimira i da se sprema njegovo hapšenje. Na taj način su obmanuti i neki državni čelnici Srbije, koji su tek nakon dolaska tužiteljke Karle del Ponte upoznati sa činjenicama o hapšenju Zdravka Tolimira.

Poslanik Stranke Demokratske akcije u Skupštini Republike Srpske Ramiz Salkić je uveren da bio neku ozbiljniju akciju, kakvo je hapšenje haških begunaca, morao u Bratuncu neko da primeti:

„Njegovim prebacivanjem ovamo, svako zna da dobivaju poene i ovi ovdje i oni tamo. Ja sam iz Bratunca. Ovdje nije bilo nikakvih aktivnosti. Pozornici su bili malo aktivniji, ali, naravno, Zvornik je blizu, gdje je Jedinica za specijalne podrške i vrlo lako se može organizovati da oni dođu i preuzmu čovjeka koji je uhapšen.“

Tako su se možda prvi put od kako postoje, složile oko nečega pojedine partije iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić:

„Evo su ovde zavedene, sa svim dokumentima, službene beleške koje jasno govore o tome gde, kako i kad je uhapšen Zdravko Tolimir. Evo šta kažu – da je u tom stanu, kad se dogodilo hapšenje, pronađen pasoš Republike Srbije broj 183353 i zdravstvena knjižica na ime Zdravko Tolimir JMBG 271 194 838 0014. U komodi u dnevnoj sobi pronađen je crni muški novčanik sa ličnom kartom, vozačkom dozvolom, čekovnom karticom poštanske štedionice i mesečnom karticom GSP, sve na ime Zdravko Tolimir. Ovde je navedeno i ime lica koje je to pregledalo i koja su lica iz BIA-e s tim licem bila. Ako je reč o nekoj običnoj krađi ili teškoj krađi ili razbojništvu, pa šta tu onda rade tri lica iz BIA-e? Ja vas molim da više ne obmanjujete građane, da ljudima ne govorite da je belo crno, a da je crno belo.“

U ovom trenutku je teško naslutiti rasplet tog čitavog zamešateljstva, ali je jasno da slučaj ima političku pozadinu. Zvanična verzija o hapšenju Zdravka Tolimira trebalo je oslabi pritisak međunarodne zajednice na Republiku Srpsku koja nije ništa uradila na ispunjenju obaveza prema Haškom tribunalu, pokaže kooperativnost Srbije prema Međunarodnom krivičnom sudu, ali tako da istovremeno ne naruši kredibilitet premijera Vojislava Koštunice na unutrašnjem planu. Na taj način čelnik BIA-e Rade Bulatović bio bi promovisan u nosioca poslova za ispunjenje obaveza prema Haškom sudu, čime stranke koje su učestvovale u formiranju nove vlade, a pre svega Demokratska stranka i G17 plus, postaju taoci Koštuničine strategije za rešavanje haškog pitanja. Vojni analitičar iz Banjaluke Dragan Marčetić:

„Republika Srpska i Srbija su se najvjerovatnije dogovorile, pošto je Zdravko Tolimir rođen u Glamoču (1948. godine), da je njegovo prioritetno državljanstvo, državljanstvo Bosne i Hercegovine, i zbog toga su montirali da ga isporuče oko Bratunca, da se Srbija ne bi petljala oko toga. Tako će biti, najvjerovatnije, i sa ostalim haškim optuženicima. Po mojoj proceni, Tolimir je davno markiran od strane Bezbjednosno-obavještajne agencije Srbije da je on jedan od četvorice najslabije pozicioniranih haških optuženika. To su Radovan Karadžić i Ratko Mladić, pa je tu Slobodan Župljanin i na kraju Zdravko Tolimir.“

Dobar poznavalac rada Haškog tribunala Dejan Anastasijević smatra da su režiseri ove farse u početku verovali da bi sa Tolimirom mogli da se dogovore da i on podrži ovaj scenario, u zamenu za pomoć porodici i pri finansiranju odbrane. Kako se on nije dao ubediti, primenjen je „plan B“ – jednostavno je isporučen u Sheveningen:

„To kako je i kada on dospeo pod jurisdikciju Haškog tribunala, Hag uopšte ne mora da zanima. Za njih je on optuženi i jedino što im je važno, to je da je on u sudu. Međutim, ukoliko je on govorio istinu, onda su prekršeni neki zakoni Republike Srbije. A mogući razlog zašto se čitava ta igra igrala jeste da u ovom trenutku i Republici Srpskoj i Srbiji trebaju nekakvi pozitivni poeni u vezi sa saradnjom sa Haškim tribunalom, pa je onda bilo politički oportuno to predstaviti kao zajedničku akciju Republike Srbije i Republike Srpske.“

Vojnom analitičaru iz Beograda Zoranu Dragišiću, koji slovi za jednog od kandidata za direktora Bezbednosno-informativne agencije i dalje, međutim, nije najasnije zbog čega je zapravo napravljena čitava ujdurma oko hapšenja Zdravka Tolimira:

„Ne mogu uopšte da dokučim zašto bi to radili. Tim pre što je dolaskom Karle del Ponte, verovatno MUP Republike Srbije imao više razloga da hapšenje Tolimira pripiše sebi kao uspeh, nego da to prepusti nekome drugom. Mislim da ta argumentacija da hapšenje haških optuženika može izazvati ne znam kakve bezbednosne probleme u Srbiji, apsolutno ne stoji. Što se toga tiče, mogu slobodno biti pohapšeni svi ostali optuženici.“

Dok čelnici Srbije, poput potpredsednika vlade Božidara Đelića i dalje, nastoje da zabašure čitavu stvar…

„Gospodin Tolimir je uhapšen. Činjenice najviše govore, nagađanja su druga kategorija. Ja to, naravno, neću komentarisati.“

...premijer Republike Srpske Milorad Dodik, u svemu tome vidi nečije skrivene namere:

„Gospodin Tolimir je lociran i uhapšen u zajedničkoj akciji organa policije Republike Srbije i policije Republike Srpske, na prostoru Republike Srpske, i na osnovu toga je uspostavljen kontakt s Haškim tribunalom. Sve što mi ovdje uradimo, nastoji da se omalovaži. Ja nisam bio u Bratuncu. Ja nisam zadužen da hodam po terenu i hapsim. Ja sam sjedio u svom kabinetu i dobio obavještenje policije u kome je tako bilo napisano.“

Jedno je ipak jasno: glavna tužiteljka Karla Del Ponte je tokom svoje posete Beogradu čestitke za hapšenje Tolimira uputila na jednu jedinu adresu:

„Dozvolite da vam kažem da je istina da zaista jesam čestitala šefu BIA-e, Radetu Bulatoviću, za ovu, uspešno izvedenu akciju i saradnju.“

Hapšenjem Zdravka Tolimira u Srbiji, a potom njegovim prebacivanjem na granicu sa Bosnom i Hercegovinom, prekršen je niz članova Zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. U Zakonu stoji da lišavanje slobode okrivljenih lica izvršavaju organi unutrašnjih poslova, a da je „organ unutrašnjih poslova dužan da okrivljenog odmah sprovede nadležnom istražnom sudiji, koji će odrediti pritvor ili lice lišeno slobode pustiti na slobodu“, što u Tolimirovom slučaju nije učinjeno. Prebacivanjem ovog haškog optuženika na granicu BiH, prekršena je zakonska odredba da pre donošenja rešenja o pritvoru, okrivljenog mora da sasluša nadležni sudija. Nakon toga se određuje pritvor koji „može trajati do predaje optuženog Međunarodnom krivičnom tribunalu, odnosno do pravosnažnosti odluke kojom je zahtev za predaju odbijen“. „Protiv rešenja o određivanju pritvora okrivljeni i njegov branilac mogu uložiti žalbu veću nadležnog suda, u roku od tri dana od dana prijema rešenja“, kaže jedan od članova Zakona, što Zdravku Tolimiru nije omogućeno. Ekspert za međunarodno pravo Vojin Dimitrijević.

„Ja pretpostavljam da je to želja Vojislava Koštunice da ne okalja svoj srpski obraz time što će ikoga da uhapsi. Jer, oni su zaboravili na taj Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom. Bilo je važno da se ne prekrši to sveto pravilo da ova vlada neće nikoga uhapsiti. Tako da je Tolimir maknut negde drugde da bi tamo bio uhapšen.“

Uprkos svim nedoumicama koje otvara način na koji je uhapšen i isporučen Zdravko Tolimir, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić smatra da će u dogledno vreme biti ispunjenje sve obaveze prema ovom međunarodnom sudu:

„Iskazana je jasna politička volja svih u ovoj zemlji da se ostale obaveze prema Haškom tribunalu u potpunosti ispune. Prema tome, nikada nismo imali ovakav stepen saglasnosti i konsenzusa oko izvršavanja preostalih obaveza prema Haškom tribunalu.“

No, dok se ne uđe u trag još nekome od onih koji su optuženi za najteže ratne zločine, ne bi bilo zgoreg rasvetliti sve one sumnjive detalje oko hapšenja Zdravka Tolimira. Ne samo da i za njega, bez obzira na teške sumnje za učešće u genocidu, važe postojeći zakoni, nego će utvrđivanje istine oko ovog događaja otkriti koliko je vlada na čelu sa Vojislavom Koštunicom iskreno spremna da se Zdravko Tolimir uskoro ponovo sretne sa svojim bivšim komandantom – Ratkom Mladićem.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG