Dostupni linkovi

logo-print

Kockanje teritorijama, vlašću i sudbinama


RSE: Da li ste videli noviju vest da su se Putin i Buš složili da se nastave razgovori o Kosovu. Rusija se tu malo zaštitnički ponaša. Zato je Toma Nikolić i rekao da bi bilo dobro da smo mi njihova provincija.

POPOV: Zašto je on to rekao, neću da nagađam, a da velike sile hoće da razgovaraju i da vode računa o svim važnim svetskim temama, to nije ništa novo. Za nas je daleko važnije kako se instrumentalizuje problem Kosova da bi se sakrilo sve ono što se događa na teritoriji gde ova vlast ima puni suverenitet. Upravo tu, gde ima puni suverenitet, želi da pokaže i da se preporuči svima onima koji odlučuju o Kosovu, da ima kapacitet da rešava probleme ljudskog života. Umesto da se trude da to rade i nešto urade, nadmeću se oko toga ko se više, za sada verbalno, bori za 15 posto teritorije, unoseći jedan dar-mar u duhovni život, politički život i socijalni život ove zemlje.

RSE: Bila je slična atmosfera i pre nego što je počeo rat u Hrvatskoj i Bosni. Nije se tada toliko govorilo o teritoriji, koliko o našim ljudima tamo, mada su Radikali postavljali granice Karlobag-Virovitica.

POPOV: U narednom broju ima više tekstova o toj temi. Svakako da se na jedan način govori o Kosovu. U vreme kada je postojala duboka kriza okolnih imperija, recimo otomanske imperije, koja se raspada u određenim okolnostima, ili kriza austrougarske imperije, onda se i o Bosni i Hercegovini raspravljalo na izvestan način. Srbija je imala jedan polet, ne samo u krizi imperija, nego je imala jedan polet u ustancima XIX veka, u balkanskim ratovima i imala je jake saveznike u svetu. Drugačija je situacija kada nema saveznike u svetu i uzda se, s jedne strane u predimenzionirane predstave o moći JNA, uoči minulih ratova, i u verovanje da će bar neka velika sila stati na stranu srpske vojske i srpskih trupa, i ono što je interesantno, da će se izmeniti odnos snaga u svetu u njihovu korist. Onda se u to ime ide u jedan, ili u više ratova, sa, pokazalo se, krajnje problematičnim ishodima, porazima i velikom katastrofom, i socijalnom i političkom i duhovnom. Nastala je jedna atmosfera koja je deprimirajuća, u kojoj se vode neke verbalne borbe, vrlo ogorčene i surove. Upravo tokom maja smo to mogli gledati na sednicama Narodne skupštine Srbije, koje su trajale oko 50 sati. Svađaju se ljudi i u drugim Parlamentima, čak se ponekada i potuku, ali ono što je rečeno tokom tih 50 sati, nikada nigde nije rečno. Mislim na jedan arsenal ubojitih reči, počev od moralnog nipodaštavanja sagavornika, do krajnje surovih reči - da su drugi izdajnici, ubice, pljačkaši. To je bila prava orgija verbalne surovosti koja sve ruši, sve kida i čovek ima utisak da je vlast, koja je prosto ušla u te ljude, njih stimulisala da se odreknu svake kočnice i svakog obzira i da postanu sasvim obesni, što u našem jeziku znači raspojasani, da daju svojim instinktima maha. Tako je izgledalo da vlast i vlastoljublje uništava ono tkivo koje politika treba da pravi kako bi se formirala politička zajednica i jedan uravnoteženi legitimni poredak koji ima svoje probleme, ali i jedan okvir u kome se oni rešavaju.

RSE: Populizam se mogao i očekivati, kao i nastavak takvog ponašanja jer posle 5. oktobra, ljudima koji su se tako ponašali, nije stigao ni mali prigovor.

POPOV: Ne znam da li se moglo baš sve to očekivati jer takva količina razornih strasti je retko viđena i sumnjam da je iko to mogao da predvidi, kao ni što niko ozbiljan nije mogao da predvidi da se nakon tih reči može sklopiti vlada. Opšta mesta o nacionalizmu i populizmu, ili bilo čemu drugom, malo pomažu da to razumemo. Očigledno da ono što njih tako strašno zavađene i razdvaja i spaja je draž vlasti, koja nije samo privlačna kao puka moć, nego ona svakako donosi određene materijalne koristi, a u mnogim slučajevima, u našem novijem iskustvu, to je evidentno, ona služi da se izbegne odgovornost za ono što bi trebalo da bude predmet odgovornosti - za krađe, za pljačke, za zločine i za razne promašaje. Da bi se to sakrilo, ta strast je još više naduvana, ne samo da se stvori jedan psihološki ambijent koji omogućuje to skrivanje, nego da se obezbedi i određena institucionalna zaštita kroz imunitet, kroz raspolaganje institucijama, koje se nekako skrpe, a naročito kroz raspolaganje onim oko čega su se najviše svađali, a to je u čijim rukama će biti ministarstva sile. Mi ni danas ne znamo u čijim su oni rukama. Opet će biti raznih mistifikacija. Ono što je jako važno, možda najvažnije, je to što smo očekivali posle 2000. godine, ne da se ostvari neko idealno stanje, neka harmonija, visoki standard, ulazak u Evropsku uniju, nego da se jedna tekovina, koja je izborena 2000. godine, a koja je temelj demokratije, izborna smena vlasti, nastavi. Čak je i Milošević pod velikim pritiskom priznao izbornu smenu vlasti i završio kako je završio. Koštunica, koji na izborima nije dobio oslonac da nastavi vlast, ni po koju cenu nije hteo da prihvati izbornu smenu vlasti. Sadašnji poredak, onako kako je skrpljen i koji je sa raznih strana pozdravljen jer je time izbegnuto neko veće zlo koje se pomaljalo, koje je gmizalo, mnogi ljudi su primili sa olakšanjem. Taj poredak nema legitimitet, znači nema podršku građana i birača. Legitimitet nije nekakav luksuz, on je samo ideal, već minimalan uslov da se u jednom poretku ne zloupotrebljava vlast onoliko koliko se zloupotrebljavala i zloupotrebljava na štetu građana, same zemlje, čitave Srbije i njene budućnosti, uključujući rešavanje problema Kosova. To je ono što se dešavalo ovih burnih majskih dana i što imamo sada kao realnost.

RSE: Vi ste bili jedan od glavnih zagovornika lustracije u Srbiji.

POPOV: Nisam.

RSE: Sećam se koliko često ste o potrebi lustracije govorili.

POPOV: Podržavao sam je i smatram da je veoma važna, ali nisam u tome mnogo učestvovao. Rezervisan sam prema svakoj ideji i svakom poduhvatu koji nije dovoljno obrazložen. Kriteriji i osnovi lustracije nisu dovoljno jasni, a oni bi bili jasniji u ovom području o kojem smo govorili, a to je kako se postiže legitimitet jednog poretka. Mi iz Republike smo, naročito proteklih godina, najviše bili angažovani na pokretanju debata, i učestvovanju u njima, o donošenju novog Ustava i izborima za Ustavotvornu skupštinu, da se u tom procesu postigne bazični socijalni konsenzus, po kome bi bilo onemogućeno nekažnjeno ubijanje i pljačkanje, gde bi bile zaštićene i privatna i javna svojina, kojim bi bilo omogućeno da ljudi zaštite i svoja prava iz radnog odnosa, kako bi ljudi mogli pristojno da žive od svoga rada, da u jednom legitimnom poretku mogu slobodno da oblikuju svoju životnu perspektivu i da razvijaju svoje ambicije. Kada svega toga nema, onda nestaju i ambicije. A kada nema ambicija, koje počivaju na realnim i posticajnim civilizacijskim vrednostima, onda ni lustracija nema sasvim jasna merila.

RSE: Dobili smo novi Ustav prošle jeseni, ali, sve ovo što ste pobrojali, nije u njemu.

POPOV: Naravno da nije. Debata o Ustavu i Ustavotvornoj skupštini je zaskočena parolom da po svaku cenu treba voditi borbu za Kosovo. Tu je postignut jedan dogovor, proistekao iz onoga što oni zovu kohabitacija između, ne samo Radikala, DSS-a i Socijalističke partije Srbije, nego i DS-a, koja se predstavlja kao njihov glavni protivnik. Svi oni su učestvovali u zaskakanju jednog procesa. Nedavno je i sam predsednik DS-a, a istovremeno i predsednik Republike, Boris Tadić, rekao da bi novi izbori bili kockanje. Naravno da bi bili kockanje kada oni stvaraju jednu kockarsku atmosferu takvom kohabitacijom i takvom sabornošću. Oni radije govore šta su postigli takvim Ustavom, koji je više oktroisan, nego što je proistekao iz debate, a naročito ovakvom vladom koja je u skladu sa tim načinom donošenja Ustava.

RSE: Rado kažete uljuđenost. Kada ćemo da postanemo uljuđena zemlja?

POPOV: Ne znam kada, ali znam kako - tako što će ljudi prestati da se stide onih koji su na vlasti, da smatraju da je dovoljno da ih se stide da bi se osećali čak uzvišeno i uljuđeno. Naročito je važno shvatiti da nije reč samo o nasilnom nametanju varvarskog ponašanja, koje smo gledali tokom ratova i posle ratova i ovih proteklih majskih dana, nego o takvoj vlasti, koju već dugo imamo, koja nastoji da ovlada emocijama ljude. Ona se nameće jednim emotivnim stavom, na kojem naročito insistira, a to je da oni, ne samo najviše vole Srbe i Srbiju, nego jedini vole Srbe i Srbiju. Zbog toga se mnogi ljudi, koji istinski vole Srbe i Srbiju, stide da to kažu. U takvim okolnostima, kada se savladaju te prepreke, ne samo ideološke, političke, ne samo nevolje koje imamo zbog posledica ratova i zbog problematične tranzicije, tek tada će se javiti prave, normalne ambicije za uljudnim životom, i ličnim i zajedničkim. Možda će na sve ovo što se događalo proteklih dana, i što se sada događa, i što će se možda događati pod uticajem raznih nasilnika i strasnika, više pristojnih ljudi reagovati i pokazati kako se uljudno mogu rešavati svi ti problemi u našu korist, ali pokazati i okolini da se konačno smirujemo, da nismo ljudi koji su skloni samo nasilju, sudarima i obračunima, nego da možemo rešavati svoje probleme uz određenu saradnju sa svetom, ali ne isključivo uz njihovu pomoć, nego uz njihovu podršku onome što radimo ovde.
XS
SM
MD
LG