Dostupni linkovi

logo-print

Vampiri u Banatu


Ðorde VOJNOVIC

U Radojevu, jednom od najstarijih srpskih naselja, koje se u pisanim izvorima pominje još u prvoj polovini 14. veka, zabeleženo je nešto još interesantnije, a to je borba sa vampirima!? Prema knjizi francuskog autora Roberta Ambelaina “Vampirizam – legenda ili stvarnost” (Le vampirisme - de la Legende au reel) izdatoj 1977. godine u Parizu, u ediciji Roberta la ffonta, Radojevo je ušlo u svetsku literaturu o misterijama i do danas neverovatnim slučajevima vampirizma u svetu.

Sve to ne bi bilo zanimljivo da je reč o običnim pričama, legendama i predanjima, ali radi se o zvaničnom izveštaju koji je carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra 1732. godine predao major saniteta Jožef Faredi - Tamarski. O tome u svojoj monografiji “Radojevo u Banatu” piše i profesor Nebojša Faranov, Radojevčanin koji živi u Srpskoj Crnji, upravnik je Narodne biblioteke “Đura Jakšić” u tom selu i pasionirani istraživač i pisac knjiga o prošlosti Banata:

"Ja radim neke druge stvari, narodne običaje, nošnje, banatske etnološke stvari. Nisam se još potpuno zainteresovao za to, to je samo pronađeno pre godinu dve. To stoji tu kod mene ali nisam još ništa na tome radio."

Jula 1732. godine, Faredi - Tamarski je po naređenju princa od Virtemberga poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru te godine. U njegovom izveštaju koji se danas nalazi u Bečkim arhivima navodi se da su, meštani tvrdili da su žrtve vampira po imenu Miloš. Slavko Popov je hroničar ovog dela Banata koji se graniči sa Rumunijom:

"Zanimljivo je što do sada u izučavanju vampirologije, tog fenomena u svetu, sadašnje Radojevo, ondašnja Peterda pa potonja Klarija, je poslužila kao najilustrativniji primer da su ti događaji ili postojali ili su bili do te mere uverljivi da su ljudi stvarno u njih verovali. Kada je jedan ondašnji intelektualac, vojnik i oficir, lekar po struci morao to da uradi, čak i da stane na stanovište da ima sumnjivih detalja o pokojnicima koji su na traženje meštana iskopani, pogotovo na vampiru Milošu koji je bio višestruko zanimljiva ličnost. Ne zna se prezime tog čoveka, ne zna se da li postoje današnji potomci."

U toku svog života Miloš je, saopštava u svom izveštaju major Faredi – Tamarski, važio za neku vrstu vrača. Činjenica da je držao pticu koju je naučio da govori i da je uhvatio i pripitomio vuka, koga je potom držao kao ljubimca - potvrđuju njegove magične moći. Faredi - Tamarski je pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, međutim, posle nekoliko rasprava zaključio je da nisu spremni da prihvate njegove argumente, pa je odlučio da ekshumira nekoliko pokojnika. Iskopavanje je počelo od Miloša, koji je bio sahranjen 15 meseci ranije (aprila 1731). Kada su uklonili zemlju i podigli drvenu ploču koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut, a oči su mu bile širom otvorene, uprkos činjenici da mu ih je njegova žena zatvorila nakon smrti. Tanak mlaz krvi mu se lagano slivao iz usta, a krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, kao i na zemlji ispod ploče:

"Dokument jeste unikatni zapis. Autor knjige se poslužio njim zato što on u bečkoj arhivi sačuvan kao originalni dokument tog vremena. To nije bila neka bezazlena situacija, neka narodna priča, legenda i verovanje. Vlada u Beču se zainteresovala za taj fenomen i ostavila o tome pisani trag koji danas može poslužiti kao jedan od retkih originalnih dokumenata tog vremena. Uopšte, u svetskoj literaturi je retko da se takav događaj zabeleži tako pomno i detaljno i da posluži kasnije autorima koji osporavaju ili podržavaju teoriju o postojanju ili nepostojanju vampira."

Da čujemo još detalja ove priče... Pošto su to meštani zahtevali, major Faredi - Tamarski je naredio da se leš probode kocem. Zatim, iz straha da će meštani opet iskopati vampira po njegovom odlasku, naredio je da se leš prelije ugašenim krečom, pre nego što se ponovo zatrpa grob.
Na saslušanju rođaka 11 žrtava, doktor je saznao da su uglavnom umrli u roku od šest do deset dana, jednostavno - kopneći. Noću su imali strašne košmare, a nekoliko njih imalo je plavkaste belege na vratu.
Faredi - Tamarski odlučio je da otkopa i grobove žrtava. Njih osmoro izgledali su kao obični leševi koji su se normalno raspadali, a dvoje su bili dobro očuvani iako su im ruke i noge bile ukočene i nisu se mogle pomerati dok je poslednja žrtva, žena, izgledala kao da spava, a udovi su joj bili savršeno pokretljivi.
Faredi - Tamarski je izjavio da mu ova tri leša izgledaju dovoljno sumnjivo, pa je dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim vampirom. Uprkos svim merama, meštani su i dalje mislili da vampire treba kremirati:

"Ta priča, događaj je kasnije živeo u sećanju meštana. Groblje iz hiljadusedamstotrideset i neke nije sačuvano, ali ostalo je zabeleženo, ostala je činjenica, dokument koji je nezaobilazna literatura za proučavanje fenomena vampirologije u svetu."

Ovaj događaj iz prve polovine 18. veka, koji je dospeo i do dvorske kancelarije u Beču gde je dokument o izvršenom uviđaju arhiviran, prema tome nije plod mašte i ušao je u svetsku “antologiju” vampirizma.
XS
SM
MD
LG