Dostupni linkovi

logo-print

Hajka na pukovnika Đorovića


Đorović je zbog kontakata sa haškim istražiteljima, svedočenja pred Tribunalom i objavljenih kritičkih tekstova, prvo premešten u garnizon u Kragujevcu, a potom je i nekoliko puta disciplinski odgovarao, podseća Fond.

RSE: Fond za humanitarno pravo se obratio pismom predsedniku Borisu Tadiću sa molbom da vas zaštiti. O čemu se radi?

ĐOROVIĆ: Ja sam se i neposredno pokušao obratiti predsedniku Tadiću, u pisanoj formi, kako je kod nas u vojsci propisano. Tražio sam od komande u Kragujevcu, u kojoj sam u službi, da to prosledi predsedniku Republike, obzirom na njegova ovlašćenja koja proizilaze iz ustava i obzirom da vrši funkciju vrhovnog komandanta, u ubeđenju da samo on može da me zaštiti od progona oficira bezbednosti, koji pokušavaju da unište i mene i moju porodicu. Shvatio sam da su uporni i više se plašim za život svoje porodice nego za svoj.

RSE: Sve to vezujete za vaše svedočenje pred Haškim tribunalom, odnosno za vašu saradnju sa Haškim tribunalom.

ĐOROVIĆ: Da, vežem to za svedočenje pred Haškim tribunalom, koje sam već obavio, kao i za njihova očekivanja da ću biti svedok i u drugim predmetima, takođe pred Haškim tribunalom. Ja sam u ratu bio tužilac, prvo u Beogradu, a potom na Kosovu i video sam strašne stvari. Svojevremeno sam pokušao da kod nadležnih državnih organa – kako je i red – makar pokrenem te postupke. Međutim, kad sam shvatio da od toga nema ništa i kad su odlučili da me ućutkaju i prognaju iz vojske, onda sam, po zahtevu Istražnog odeljenja Haškog tribunala, pristao da svedočim o onome što sam saznao pri istraživanju u funkciji tužioca.

RSE: U kojem slučaju ste svedočili?

ĐOROVIĆ: Svedočio sam u slučaju «Milutinović», ali i u drugim slučajevima.

RSE: Možete li, ukratko, da nas podsetite šta ste tada izjavili pred Haškim tribunalom?

ĐOROVIĆ: Izjavio sam ono što sam neprekidno tvrdio i nadležnim organima u zemlji – da su vrh vojnog pravosuđa, Generalštab i Ministarstvo odbrane, a preko njih i vrhovna komanda, dakle i sam vrh države, znali šta se zbiva. Znali su i za grobnice, znali su i za progone, znali su i za oduzimanje dokumenata i nastojanje da se prognanicima spreči povratak u zemlju. Dakle, znali su za sve što se zbivalo. To sam tvrdio jer znam da je to tako iz izveštaja koje smo mi svakodnevno dostavljali osnovnim tužilaštvima i sudovima, kao i Vrhom vojnom sudu, a Vrhovni vojni sud je o tome svakodnevno izveštavao vrhovnu komandu, odnosno samog predsednika Republike (tada Miloševića).

RSE: Kada ste svedočili pred Haškim tribunalom?

ĐOROVIĆ: Od 12. do 14. marta ove godine.

RSE: Kakve su bile reakcije u vašoj okolini?

ĐOROVIĆ: Mene su i proterali iz Ministarstva odbrane upravo zbog nekoliko tekstova na tu temu. Pred novu godinu sam napisao jedan izveštaj u vezi sa novodonetom naredbom o obavezama Vojske Srbije prema haškim beguncima. U tom izveštaju sam tvrdio da se, za razliku od prethodne naredbe, u novodonetoj naredbi grupa visokih oficira u vojsci ohrabruje da nastave sa pružanjem pomoći haškim beguncima, odnosno da nastave da im pomažu, kao što su to neprekidno radili otkad su optužnice podignute. Taj izveštaj sam dostavio mojoj komandi, odnosno komandantu, koji je zapravo od mene i tražio da napišem pisani izveštaj sa predlogom šta komanda treba da radi, obzirom da sam ja načelnik Pravne službe u komandi Operativnih snaga, i umesto da me pohvale i nagrade, oni su konsultovali nekoga u Generalštabu odnosno u Ministarstvu i meni je komandant rekao da im je iz Ministarstva naređeno da me stave pod vojno-disciplinski sud, što su i učinili. Pretpostavljam da me nikad neće izvesti pred taj sud, ali će zato u mom dosjeu ostati taj dokumenat, u kome će stajati da je postupak pokrenut. Potom, pred sam moj odlazak u Hag, po pozivu, iako sam imao odobrenje Vlade Srbije, komandant me je pozvao i rekao da ne smijem ići sve dok ministar ne donese pismenu odluku da mi odobrava da otputujem. To mi je saopštio na dan kad sam trebao da krenem iz Kragujevca. To je bio zadnji ozbiljni pokušaj da me spreče da odem u Hag.

RSE: Zašto ste zabrinuti za svoju bezbednost i za bezbednost vaše porodice?

ĐOROVIĆ: Zato što su mi u više navrata pretili ljudi za koje sam ubeđen da su ili pripadnici ili saradnici Vojne službe bezbednosti. Presreli su me ovde, u blizini zgrade, u decembru prošle godine, kad sam doputovao iz Kragujevca, i umalo me nisu udarili vozilom. Hteli su zapravo da pokažu da mogu i da me udare kolima, ali i da me ubiju ako treba. Tada su mi rekli da će mi otkinuti ruke do laktova. Moj brat je, naime, dva meseca pre toga imao saobraćajnu nesreću i ostao bez prstiju na rukama. Traumiran tom njegovom nesrećom, tu njihovu pretnju sam shvatio ozbiljno, a ubeđen sam da dolazi od Vojne službe bezbednosti. U avgustu mesecu prošle godine, kad sam trebao da se pojavim kod istražnog odeljenja Haškog tribunala, koje se nalazi ovde u Beogradu, po pozivu i takođe uz dozvolu Vlade Srbije koja me oslobodila od obaveze čuvanja vojne i državne tajne, pozvao me je telefonom inspektor, izvesni Predrag Dabetić, iz Policijske uprave grada Beograda i rekao mi da ako ne dođem najkasnije do šest sati ujutro, on će poslati deset žandara i ako treba razvaliti vrata, vezati i mene i moju porodicu i tako vezane nas odvesti u stanicu. Otvoreno mi je rekao da ne smem da se pojavim u Hagu i da ne smem da svedočim. Ja sam sve to prijavio mojoj komandi, ali potom sam shvatio da oni zapravo sve to znaju i da to radi ista grupa ljudi iz Vojne službe bezbednosti. I to otprilike ljudi koji su svojevremeno radili u vojnoj policiji i kojima sam ja imao nesreću da dajem zadatke da obavljaju one policijske poslove u rasvetljavanju zločina i drugih krivičnih dela na kojima sam ja kao tužilac radio.

RSE: Da li ste bilo kada dobili od bilo koga odgovor?

ĐOROVIĆ: Ne, nikada. Podneo sam i krivičnu prijavu protiv komandanta zato što nije hteo da prosledi moju molbu, upućenu predsedniku Republike. Znate, postoji krivično delo sprečavanja u podnošenju pravnog sredstva. Svakom građaninu, pa i meni kao oficiru i bivšem tužiocu i sadašnjem načelniku Pravne službe, ustavom je garantovano pravo podnošenja molbe, žalbe, predstavke ili posebno molbe za zaštitu i pružanje pomoći. Moj komandant je toliko siguran u one koji su mu dali zadatak da me progoni i uništava, da mi je otvoreno, pred komandom, dakle pred drugim ljudima, rekao da tu moju molbu neće proslediti, da mogu da podnesem krivičnu prijavu, ali da mu niko ništa ne može. Tako da je on tu moju, već četvrtu molbu upućenu predsedniku Republike, zadržao, sa objašnjenjem da mu niko ništa ne može.

RSE: Šta vi trenutno radite, gospodine Đoroviću?

ĐOROVIĆ: Ja sam na bolovanju. Desetog aprila je kod mene u kancelariju banulo troje ljudi, u policijskoj opremi, naoružano do zuba, i tražili su od mene da pođem u Kraljevo. Pitao sam ih zašto u Kraljevo, a umesto odgovora su se bacili na mene, lisicama mi vezali ruke i tom prilikom su me teško povredili. Nisam znao o čemu se radi. Znao sam samo da sam ispravan, da nisam ništa napravio. Pretpostavljao sam da je taj upad vezan za moje svedočenje pred Haškim sudom, međutim, znao sam da način na koji to rade nije u skladu sa zakonom. Cijeli taj dan su me držali vezanog, pa mi je pozlilo. Pretpostavlja se da sam preživeo blaži infarkt. Odveli su me hitnu pomoć u kragujevački Klinički centar. Ni tamo mi lisice nisu skinuli. Neprekidno su bili uz mene. Jedan od njih mi je sve vreme, dok sam ležao gotovo nepomičan, pretio da će mi, kad izađem iz Kliničkog centra, smrskati glavu. To su doslovno njegove reči. Pri tom se hvatao za onu policijsku palicu. Odveli su me oko deset sati pre podne, vezanog. Proveli su me kroz komandu da me svi dobro vide. U međuvremenu su mi ispreturali kancelariju, pokrali su mi neke radne beležnice u koje sam zapisao sve važnije o radu na Kosovu. Uzeli su, takođe, nekoliko dokumenata koje sam pisao u vezi sa Kosovom, ali i sa zločinima počinjenim u Bosni i u Slavoniji, jer sam i to istraživao. Nešto su skinuli i s mog računara. Držali su me od deset ujutro do šest popodne, dakle punih osam sati, a za to vrijeme su preturali po mojoj kancelariji. Kad su me vratili, oko šest sati, tražili su da predam službeni pištolj. Službeno oružje se, naime, drži u sefu.

RSE: Znači, vi ste trenutno na bolovanju.

ĐOROVIĆ: Ja sam na bolovanju do kraja ovoga meseca, kada idem ponovo na kontrolu.

RSE: Dijagnoza je, znači, infarkt.

ĐOROVIĆ: Prva dijagnoza, u Kragujevcu, je infarkt. A ovde u Beogradu, na VMA, tu dijagnozu su ispitivali i krajem meseca će imati definitivne rezultate. Simptom je bol u grudima. Za sada znaju da se radi o angini pektoris sa komplikacijama. A to da li sam preživeo i infarkt, ustanoviće na ovim novim, kontrolnim pregledima.

Naglašavajući da je saradnja sa Tribunalom državna obaveza i da je obaveza Srbije zaštita svedoka, Fond od predsednika Srbije "očekuje da zaustavi hajku na potpukovnika Đjorovića, javno ohrabri pripadnike vojske da iznose svoja saznanja o ratnim zločinima i stavi do znanja čuvarima Miloševićevog nasledja da za njih nema mesta u profesionalnoj vojsci Srbije".

Ministarstvo odbrane Srbije saopštilo je u ponedeljak uveče da potpukovnik Lakić Djorović do sada nije obavestio vojne organe o tome da mu neko preti zbog toga što je svedok Tužilaštva u Hagu.

Ministarstvo odbrane tvrdi da Djorović “nije bio uhapšen
ili maltretiran 10. aprila 2007. godine, već su ga organi vojne policije priveli tog dana, u skladu sa Zakonom u krivičnom postupku, zbog toga što je odbijao da vrati oružje koje je zadužio u prethodnoj jedinici.”
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG