Dostupni linkovi

logo-print

Sukob palanačkog i modernog duha


Kosovo je, razume se, deo mita. Ja volim da citiram jednog od najvećih savremenih istoričara, Erika Hobsbauma, koji je govoreći o toj sadašnjoj krizi rekao: „Niko neće poreći da se je 1389. godine tamo dogodila bitka koja je ušla u srpski mit, koja je postala deo srpskog identiteta, ali to neće biti odlučujuće za rešavanje statusa jedne teritorije na kojoj živi dva miliona neslavenskog stanovništva“, izjavila je gošća Press kluba, istoričarka, doktor Latinka Perović.


RSE:
Govorite o tome kako mi kao Srbija bežimo od modernosti i kako smo podeljeni na dva pola – narodnjački i zapadnjački. Gdje je koren toga?

PEROVIĆ: Vaše pitanje je središnja tema mojih istraživanja, ali na neki način i glavna kontroverza moderne srpske istorije. Srpski narod, takoreći, počinje 19. vek ni iz čega. Kao seljački narod, sa visokom nepismenošću, kao hajdučki narod koji živi od epa i koji je očuvao neke vrednosti pod Turskom, koju mi veoma uprošćavamo kao državu. Mi nju vidimo na osnovu naših epskih interpretacija, međutim, to je bila velika država, koja se u suštini držala na autonomiji svojih delova, pa je tako i srpski narod uživao tu samoupravnu autonomiju, imao tu kolektivnu zadrugu, opštinu. I na neki način, taj model se petrifikovao. To je bio model koji je zadovoljavao minimalne potrebe, uz prilično ograničen ulog truda u sve to. I možda baš ta zadruga odnosno opština pokazuju kako mentaliteti mogu da nadžive institucije, jer su i zadruga i opština jedinice u kojima je postojala kolektivna svojina, samouprava, bile su dosta hijerarhijski organizovane. Ustanove su se potrošile, nestale su, ali je taj mentalitet zatvorenosti, malih potreba i malog truda nadživeo te institucije. Srpska država već negde od tridesetih godina 19. veka, kad postaje kneževina, kad počinje da se organizuje kao država i kad teži ka tome da dovrši oslobođenje od Turske, svoje mlade ljude šalje u svet. To nisu neke brojne skupine, ali to su ljudi koji su se obrazovali u velikim, evropskim zemljama (najviše u Nemačkoj, Francuskoj i Švajcarskoj). To su ljudi koji donose izvesna znanja i ta znanja pomažu da se organizuju prve institucije, da se napišu zakoni, da se organizuje školstvo. S tim institucijama, razume se, dolaze i izvesne zapadnoevropske ideje, dolaze pojmovi o modernoj državi i modernom društvu. Taj proces se intenzivira, naročito posle sticanja nezavisnosti 1878. godine, i tada ta malobrojna srpska intelektualna elita – to su ljudi koji su se uglavnom formirali za vreme prve vlade kasnije kneza Mihajla i mislim da je bila elita i u obrazovnom i u vrednosnom smislu – već ima jasne pojmove o evropskoj civilizaciji i o evropskom društvu. Oni oslobođenje ili sticanje nezavisnosti doživljavaju kao stvarno istorijsku prekretnicu i koncentrisani su na tu državu i na njen razvoj po uzoru na mlade evropske države. Glavni impuls tome jeste doneo knez Mihajlo, po povratku iz Evrope. On je imao dobar osećaj za državu. Tačno je znao da je to veoma siromašan narod, da je to veoma zaostao narod, ali je isto tako osećao da su potrebe njegovog razvoja urgentne. Zanimljivo je da je govorio o tome da Srbija nema ljude i da će za te zadatke koji pred njom stoje, morati da ih traži i da ih pronalazi. Dakle, ta generacija koja se formirala pod uticajem kneza Mihajla, posle njegovog povratka iz Evrope, bila je nosilac tih glavnih ideja o razvoju države u evropskom smislu.

RSE: Da li je on upravo zbog toga bio ubijen u 45-toj godini života, dakle kao mlad čovek, ili su za to postojali drugi razlozi?

PEROVIĆ: On je u svakom slučaju bio prvi modernizator Srbije od formata i razlozi za njegovo ubistvo u velikoj meri leže i u tim njegovim orijentacijama. On je ipak bio su sukobu sa jednim, vrlo tvrdokornim, patrijarhalnim društvom, iako je on o tome – moram reći – veoma vodio računa. To je čak, na neki način, bilo i fizički predstavljeno na prijemima koje je on organizovao. On je uvek na jednom spratu imao te vojvode i ratnike, u njihovim nošnjama, sa oružjem, a na drugom te obrazovane ljude, profesore i tako dalje. Dakle, jako je vodio računa o tome i osećao je da je to i fizički prilično odvojeno da bi moglo da se poveže. Posle 1878. godine, posle sticanja državne nezavisnosti, taj proces modernizacije države i razvoja Srbije po uzoru na male evropske države se ubrzava. I Srbija je tada bila, kao i svaka mala zemlja, između velikih sila, pre svega između Austrougarske i Rusije. Već 1881. godine dolazi do stvaranja prvih političkih stranaka u Srbiji i moglo bi se reći da se tada definišu tih glavni pravci kojima će se kretati razvoj Srbije i koji će biti u neprestanom sudaru, vrlo retko će teći paralelno. Delimično će se prožimati, ali su svi istraživači, naročito spoljni, taj odnos između patrijarhalnog i modernog društva videli kao prilično antagonistički, gotovo neprijateljski. To formiranje partija dovodi do profilisanja tog velikog narodnjačkog bloka i do stvaranja Narodne radikalne stranke. Ona je već prilikom stvaranja imala jako dugu istoriju. Izrasta iz tog pokreta Svetozara Markovića, pokreta koji je kao svoju ideologiju imao neponavljanje zapadnoevropskog puta, preskakanje kapitalizma, u velikoj meri i pod uticajem revolucionarnih ideja u Evropi koja je prošla industrijsku revoluciju, koja je prošla političke revolucije i koja je imala u usponu nova socijalna učenja koja su predviđala revolucionarni prevrat i u samoj Evropi. Dakle, Radikalna stranka izrasta iz tog pokreta, delimično rediguje i koriguje te Markovićeve osnovne ideje, ali prvenstveno sledi tu ideju o narodu kao izvoru i utoci vlasti. Narod je identifikovan sa seljaštvom, jer je 90 posto ljudi u Srbiji živjelo na selu. To je bilo siromašno selo, seljaci su radili na veoma malim, ograničenim posedima, proizvodili su malo, toliko da zadovolje svoje potrebe. Narodna partija, koja je po svojoj definiciji bila glavni i jedini predstavnik narodnih interesa, teži stvaranju narodne države i u narodnoj samoupravi vidi vezivno tkivo te države. To je ono što je ideologija. A sadržaj tog realnog života je bio takav da je to bila stranka koja se borila za apsolutnu dominaciju i vlast. Ona već posle liberalnog ustava 1888. godine osvaja apsolutnu većinu u Skupštini. Iz te većine proizilazi i vlada i ima većinu u svim institucijama, osim u Namesništvu. Tako da je to u suštini prva partijska država koja je stvorena u Srbiji. Radikali, kada su došli na vlast, ne samo da su „poradikalili“ svoju organizaciju i bazu, nego su, u suštini, proželi ceo državni mehanizam svojim članovima i svojim pristalicama.

RSE: Jesu li se okretali prema Rusiji, kao što se okreću današnji Radikali?

PEROVIĆ: Naravno da su se okretali prema Rusiji. Tu su oni otišli korak dalje od Svetozara Markovića, jer su već bili preuzeli vlast. Austrija je bila suviše blizu i smatrali su da je od nje opasnost neposrednija, a Rusija je bila daleko. Takođe su Istok smatrali superiornijim u odnosu na zapadnoevropsku civilizaciju, zbog podele koja se desila u hrišćanstvu, i bili su okrenuti toj slavenskoj civilizaciji. U tom smislu su bili čak i navini, ako hoćete i megalomani – iza Rusije su uvek, u jednom sveslavenskom savezu, videli Srbiju. To je ta veza koja je zaista istorijska, duboka i vezana za jedan model države i za jedan model društva. Druge stranke, Liberalna i Napredna, bile su manjinske stranke i uglavnom su bile koncentrisane u gradovima, imale su pismeno činovništvo i dobru štampu. Imale su ljude koji su boravili u Evropi i koji su se dobro obrazovali, koji su imali pojam o modernoj državi kao državi koja je zasnovana na vladavini zakona i smatrali su da je Srbija pred istorijskim zadatkom da se okrene razvoju u dubinu, da tu ideju oslobođenja i ujedinjenja ne shvati usko politički, već da radi na duhovnom i kulturnom ujedinjenju naroda. Imali ste veoma realistične i zrele ljude, koji su smatrali da će o istočnoj krizi odnosno o rešenju istočnog pitanja odlučivati velike sile i da Srbija, kao jedna mala država, treba da ekonomiše svojom moći, da se na kraju odrekne tih, u suštini malih, imperijalnih pretenzija i da razvija realnu državu koju je dobila posle nezavisnosti. Te dve orijentacije, kako ih bar ja vidim na osnovu svojih istraživanja, su obeležile istoriju Srbije u moderno doba (u poslednja dva veka) i uvek su se, na tim važnim istorijskim zaokretima obnavljale i izoštravale.

RSE: Mene ovo što ste rekli plaši. Ako ta polarizacija, koja je užasna – nigde susretanja, ni u jednoj ideji, ni u čemu – toliko dugo traje, da li je to i naša budućnost, a ne samo prošlost?

PEROVIĆ: Nema pravila po kojima bi s moglo naslutiti da će jedan istorijski narod nastaviti da se razvija kao istorijski. Za to su potrebne vrlo precizne strategije, za to je potreban veliki napor, za to su potrebne jasne pretpostavke. I naravno, ta podela o kojoj govorimo, ona se obnavljala i u 20. veku. Ona se obnavljala i u prvoj Jugoslaviji. Manifestovala se u velikoj meri i kroz nacionalne sukobe u Jugoslaviji. Obnavljala se i preko komunističkog pokreta. Iako je on bio monistički pokret, reflektovao je i moderne struje evropske misli i evropskog društva. To je verovatno bila glavna uloga komunističke elite. U oslobodilački rat su ušle i seljačke mase i taj pokret doživljava svoju evoluciju i na tim raskršćima koja su odlučivala u kom će se pravcu krenuti – u pravcu zaista evropeizacije ili odustajanja od toga. Ishod je bio prilično nepovoljan u pogledu razvoja jedne moderne države, modernog društva, sa svim konsekvencama koje iz toga proizilaze. Mislim da je, ipak, kraj 20. veka bio najveći izazov, zbog globalnog procesa, zbog toga što je u tom sukobu blokova u hladnom ratu, ipak zapadnoevropska civilizacija odnela pobedu, jer je bila i tehnološki i vrednosno razvijenija. Srbija je i tada bila, u okviru Jugoslavije, pred tim izborom. Tada je taj izbor rešila u korist jačanja državne privrede, dugog zadržavanja partijskog monopola, vraćanja na nacionalizam, zbog čega je i došlo do tako dramatičnog raspada jugoslovenske države i do tako velikog sloma, u kome se mi danas nalazimo. Važan iskorak se dogodio s pojavom Zorana Đinđića. Namerno tako kažem jer mislim da je on jedna važna tendencija u 5. oktobru 2000. godine, ali da to nije čitav događaj i čitava promena. On je vrlo dobro razumeo istorijsko vreme. On je bio darovit i veoma obrazovan čovek. On je shvatio da Srbija nema mnogo vremena. On je želeo da polarizuje njen mentalitet, baš taj patrijarhalni i moderni diskurs da dovede do kraja. Mislim da je u tome, u velikoj meri uspeo. Međutim, sve to što se desilo nakon njegovog ubistva jedna je involucija koja Srbiju u velikoj meri drži u mestu, sa prilično neizvesnim perspektivama, zbog toga što se region, što se Balkan, više nego ikad u svojoj istoriji, uključuje u evropske procese, za šta je sama Evropa zainteresovana. Naravno, to njeno interesovanje nije neiscrpno. Ona postaje važan konkurent, i u prvirednom smislu, Americi. Ona postaje svetska sila. Ona ima nove prostore koji nju zanimaju – Aziju i Afriku. Mi ćemo se, naravno, u velikoj meri kretati s njenom energijom. Pri čemu, ja mislim, postoji jedna opasnost – ovde je, nekako, opšte mesto da je položaj Srbije geopolitički jako važan i da ona ne može biti zaobiđena. To je iluzija. Srbiju velike komunikacije već zaobilaze i mislim da ona gubi dragoceno vreme, koje će jako teško moći da nadoknadi.

RSE: Vrlo često ljudi kažu da je Kosovo naša kolevka, da su tamo grobovi naših predaka, da je Kosovo srpska svetinja i tako dalje. U suštini, koliko se sećam, vi ste jednom rekli da smo mi Kosovo dobili kao nagradu za pobedu u balkanskim ratovima 1912. godine. Međutim, šta je tu bilo pre nego što je Otomansko carstvo porobilo te delove, dakle Srbiju i taj deo gde je danas Kosovo?

PEROVIĆ: Mislim da ćete vrlo teško naći narod koji se kao naš, u projekciji svoje realne politike toliko oslanja na prošlost. Ovde je dva veka živa ideja o obnovi srpske srednjevekovne države. Pre svega, srednjevekovna država nije bila samo srpska. U srednjem veku nema modernih nacija, nema modernih država. Na tom prostoru gde je bila srednjevekovna država, danas su druge države i drugi narodi. Uopšte je ideja da vi to možete da vratite, da obnovite nešto što zastrašuje sve one koji zajedno sa vama dele taj prostor i teritoriju. Kosovo je, razume se, deo mita. Ja volim da citiram jednog od najvećih savremenih istoričara, Erika Hobsbauma, koji je govoreći o toj sadašnjoj krizi rekao: „Niko neće poreći da se je 1389. godine tamo dogodila bitka koja je ušla u srpski mit, koja je postala deo srpskog identiteta, ali to neće biti odlučujuće za rešavanje statusa jedne teritorije na kojoj živi dva miliona neslavenskog stanovništva“. Mislim da je iskustvo od jednog veka, od 1912. godine do najnovijih vremena, pokazalo da taj problem integracije Kosova u Srbiju nije dao rezultate. Suviše je, naime, upotrebljavana sila. Nijedna od kolonizacija nije uspela. Vrlo dobro znamo kakva je bila situacija za vreme Drugog svetskog rata. A i taj pritisak posle Drugog svetskog rata, ta vojna uprava, takođe je jedan dokaz da vi to ne možete da zadržite i da vladate silom. Taj pokušaj integracije Albanaca u Jugoslaviju je bio važan projekt i prilično realan projekt, pod pretpostavkom da je Jugoslavija mogla da opstane kao jedna elastična zajednica. Moram reći, kao neko ko je posmatrao stvari iznutra i u njima učestvovao, sve što je Kosovo u tom razdoblju dobilo, dobilo je uz otpor u Srbiji i uz podršku ostalih iz Jugoslavije, koji su takođe želeli veći stepen autonomije za sebe i mnogo manji i mnogo manje rigidan centralizam. Ta ideja o autonomiji u okviru Srbije je takođe brutalno narušena i mi ne možemo kao savremenici, kao ljudi koji, ipak, uzimaju činjenice u obzir, izgubiti iz vida da su osamdesete i devedesete godine bile godine jakog terora na Kosovu, da je postojao taj plan o čišćenju teritorije, o izgonu Albanaca. S tim da to nije plan koji je nastao samo za vreme Slobodana Miloševića. Svi su ti planovi završeni, na neki način, porazom. Ta ideja o republici je takođe bila uvek dočekivana sa krajnjim neprijateljstvom. Za mene je to jedna od potvrda da mi Srbi ne pristajemo na minimum u rešavanju jednog spornog pitanja i da smo onda prisiljeni da damo maksimum.
XS
SM
MD
LG