Dostupni linkovi

logo-print

Ratovi bez heroja


Dodjela nagrada Internacionalne lige humanista Đukanoviću i Maroviću, protesti intelektualaca koji su uslijedili i oštre reakcije ranijih laureata na te kritike otvaraju i niz principijelnih pitanja o moralu u politici, o nespremnosti da se čuje kritika, ali i potrebi da se raznim tumačenjima mijenja nedavna prošlost. To je bio i povod za intervju sa Filipom Davidom, beogradskim piscem.


RSE:
Kako gledate na vrlo prisutan fenomen na ovim prostorima, pokušaja prekrajanja bliske prošlosti? Navešću jedan primjer, čitav period do ’97. u Crnoj Gori se sada pokušava predstaviti kako smo mi bili žrtve Miloševićeve politike, a ne saučesnici. Zašto mislite da je tako teško suočiti se sa sopstvenim likom u ogledalu?

DAVID: Nije bilo ozbiljnog diskontinuiteta sa prošlošću. U pitanju su uglavnom isti ljudi koji su vodili jednu politiku pre petnaest, dvadeset , deset godina koji je vode i danas ili su u pitanju institucije gde su mnogi od ljudi koji su služili najrazličitijim političkim sistemima i naravno, kada se govori o diskontinuitetu govori se pre svega o lustraciji. Lustraciju je trebalo sprovesti, na primer, u Srbiji, posle 2000. godine ali nije bilo snage, a danas je gotovo smešno govoriti o lustraciji, ali to je problem koji nije samo srpski, očigledno, nego je problem u svim novim državama, bivšim republikama Jugoslavije. On se u ovom ili onom vidu ponavlja i sigurno je to problem koji koči svaku ozbiljnu političku promenu, koči reforme u političkom sistemu, u ekonomskom sistemu, u promeni kulturnog modela i slično.

RSE: Šta mislite o evoluciji u politici? Da li pozitivne promjene u političkom djelovanju mogu da aboliraju za ranije činjenje, ne činjenje?

DAVID: Normalno je da mi moramo prihvatiti da se ljudi menjaju, da menjaju čak i neka svoja politička uverenja. Neki ljudi shvate da su progrešili, neki evoluiraju u svom mišljenju. Naša specifična situacija je u tome što su posledice određenih političkih delovanja doprinele tome da su se događali veliki zločini, da su se vodili ratovi u kojima nije bilo heroja kao što je poznato, nego uglavnom oni koji su te ratove vodili i oni koji su ih sledili nalaze se ili u Hagu ili im se sudi u zemljama gde su te zločine počinili. To je problem. Da bi neko u takvim okolnostima promenio svoje mišljenje on mora prvo da se suoči sa onim što je činio prethodno i da to kaže iskreno i da ta iskrenost bude prihvaćena kao neki zalog da čovek zaista ima drugačije mišljenje od onoga koje je imao u početku svoje političke karijere. Međutim, ta vrsta iskrenosti nije karakteristična za naše političare i ja ne znam da li se ijedan sa ovih prostora kritički osvrnuo na ono svoje delovanje početkom devedesetih godina u vreme raspada Jugoslavije i znamo šta se sve kasnije događalo.

RSE: Uz sve to političke elite su prilično osjetljive na kritike, posebno ako dolaze iz redova intelektualaca. Da li je u osnovi takvog jednog stava upravo osjećaj moći ili svemoći koji je vrlo često prisutan kod njih?

DAVID:
Mislim da se tu radi o određenoj i to ne maloj krivici onoga što vi sa pravom i nazivate neke intelektualne elite. Naše intelektualne elite, mislim da je to isto slučaj u većini zemalja ex Jugoslavije, nisu kritički raspoložene prema vlastima, nego predstavljaju podršku vlastima bez obzira kakve su te vlasti, a definicija pravog intelektualca, po mom mišljenju je da je to osoba koja je kritička prema svakoj vrsti vlasti i to ne iz nekih namera da bude kritičar radi kritike, nego upravo za to da bi ukazivala vlasti na sve mane, pogreške koje čini. I dobra vlast se ogleda u tome što je spremna da prihvati tu vrstu kritike, ali isto tako mislim da danas oni koji su kritički nastrojeni su u manjini u svim ovim sredinama, a da vlasti ni izdaleka nisu spremne na tu vrstu dijaloga i na tu vrstu kritike.

RSE: Najčešći argument odbrane političara kada je u pitanju kritika je pozivanje na podršku naroda. Djeluje li to pomalo neukusno ako znamo da su kroz bližu i dalju istoriju i najveći diktatori uživali ogromnu podršku svojih glasača?

DAVID: Naravno, to je isto jedna floskula koja apsolutno nije tačna, često su u istoriji i svetskih ideja i politike i ostalih ljudskih delatnosti pojedinci bili ti koji su proganjani upravo zbog svojih ideja koje su se posle pokazale da su jedino ispravne i da su tačne, a nastupali su protiv većine koja nije bila u pravu. Istorija je puna takvih primera, ima ih u daljoj prošlosti, ima i u bliskoj prošlosti, prema tome to pozivanje na narod to je jedna od onih vrlo čestih izanđalih fraza koje možemo čuti od naših političara.

RSE: U kolikoj mjeri uopšte ima morala u politici?

DAVID: Ja sam pristalica apsolutne teze da je moral svuda potreban, u svakoj ljudskoj delatnosti, a pogotovo u politici, a naš veliki problem je što morala zapravo nema, a i najmanje ga ima u politici. Takva situacija kakva je dovodi do toga da većina naših političara i nema nekih čvrstih uverenja da se to uglavnom pretvara u neku borbu za vlast, za neke lične i u najboljem slučaju za neke partijske interese, a da su neki opšti interesi potpuno zapostavljeni i dogod to bude tako i nama će biti tako kako je.
  • 16x9 Image

    Slavica Brajović

    Za Radio Slobodna Evropa radi od početka 1997. godine, a na mjestu šefa podgoričkog biroa je od juna 2000., kad je startovala i polusatna emisija Radija Slobodna Evropa o događajima u Crnoj Gori.

XS
SM
MD
LG