Dostupni linkovi

logo-print

Bilo je časno - dezertirati


Ðorde VOJNOVIC

Prva reakcija na poziv za vojnu vežbu, odnosno za odlazak u rat bila je pobuna rodbine i roditelja mobilisanih mladića. U arhivi RSE ostao je tonski zapis, izjava jedne majke:
"Za koga mlade ljude šaljemo, za koga ratujemo? Zašto da dam sina? Zbog čega". U istoj anketi iz 1992. godine beelžimo i ovu izjavu:
"Za koga se bore ova naša deca i za koga ćemo se mi boriti? Jer to nije kraj!? Ovo nije kraj što će naši možda otići da poginu?! To nije kraj, to će biti mnogo gore. Otići ćemo svi."
Ta i takva reakcija, pokazalo se vremenom, bila je instiktivna, nastup građana nije bio promišljen i nije odslikavao stav, mada jeste bio dramatičan i dobro argumentovan:
"Moj brat od tetke je Hrvat po naciji sa očeve strane, to je moj rođeni brat od tetke. Imam zeta Slovenca, imam brata u Sloveniji. Pa zar mi treba tako da se omrznemo međusobno, da idemo jedan protiv drugog?"

Otpora nakon ovih prvih mobilizacija više nije bilo. Po povratku sa vojne vežbe, odnosa sa ratišta prva grupa rezervista istakla je na gradskoj kući u centru Zrenjanina šahovnicu koju je odmah potom i zapalila uz pesmu:

"Od Topole, od Topole, pa do Ravne Gore, sve su straže, sve su straže, đenerala Draže...."

Ta grupa je uprkos zvaničnom stavu tadašnjeg predsedništva Jugoslavije da oficijelna vojska ne učestvuje u ratnim operacijama to potvrdila:

"Mrze ljudi, žene, deca, sve to kad zapale, vetar kad dune smrdi. Ima da rasturimo sve živo, doneli smo municiju, doneli smo oružje."

Neslavni pokazatelj svesti i lojalnosti banaćana te i naredne godine bio je odziv vojnih obveznika i ratnih dobrovoljaca najveći u Srbiji. Retki su bili slučajevi ne odazivanja na te pozive:

"Još uvek su granice bile otvorene. Otišao sam u Mađarsku. Ušao sam prvo u voz koji se zaustavio u Budimpešti a posle toga sam ušao u prvi sledeći voz i obreo se u Bratislavi. Tamo sam ostao nekih 3-4 meseca, do momenta kada je potpisan mir sa Hrvatskom 26. januara 1992. Čim je potpisan mir sa Hrvatskom ja sam se vratio, usledio je rat u Bosni. Ponovo su me tražili pozivari pa sam se ponovo skrivao. Mada mi nismo učestvovali u ratu u Bosni, ne znam da li su me tražili. To je drugi rat koji sam izbegao. Treći rat je bio bombardovanje."

Radivoje Vukić je izbegao, a Miomir Markov odbio poziv za učešće u ratu:

"Kada sam dobio poziv, otišao sam tamo i rekao pretpostavljenima da ne želim da učestvujem u građanskom ratu. Onda su me oni počeli ubeđivati kako to nije u redu, međutim ja sam ostao uporan i odlučio da ne idem. Osuđen sam prvo na 6 meseci zatvora, na 2 godine uslovno, a po žalbi javnog vojnog tužioca kazna je preinačena na 3 meseca zatvora bezuslovno. Zatvor sam odležao ovde preko."

To je podsećanje u fragmentima. Dramatično svakako... u jednom momentu jedan od lokalnih vladara, Svetislav Krstić, predsednik zrenjaninske opštine pohvalio se podatkom da je osam i po hiljada naoružanih ljudi u roku od dva, tri dana otišlo iz grada.
Svetislav Krstić je danas pokrajinski funkcioner. On je jedan iz grupe osoba koje znaju odgovor na pitanje - gde je tih osam i po hiljada naoružanih ljudi tada otišlo i da li se ikada vratilo u Zrenjanin. Nijedna institucija, nijedan lokalni funkcioner ne odgovara na to pitanje. Pa da je tih osam i po hiljada ljudi išlo u lov na zečeve o tome bi nekakav trag morao postojati.
Na ovom ružnom primeru demonstrirana je nespremnost zvaničnika, ali i građana srednjeg Banata da se suoče sa istinom. Kolektivna amnezija i samo sporadična sećanja. Gradom danas držeći dvoje dece za ručice šeta čovek koji mi je1992. godine, po povratku sa vojne vežbe sav ozaren ispričao da nikoga nije ubio jer je bio angažovan na čišćenju Vukovara. Na moje pitanje o čemu se radi objasnio je da je njegov zadatak bio da ide od kuće do kuće i u svaki podrum ubacuje po dve bombe. To u slučaju da se jedna ne aktivira.
XS
SM
MD
LG