Verovatnoća fatalne nesreće na Everestu je 80 posto veća tokom silaženja iako je ono fizički manje zahtevno. Pošto su se spustili u bezbednu bazu, vođu ekspedicije Dragana Jaćimovića pitali smo zašto je to tako:
"Kada se popnete na vrh tu nastaje veselje, ludilo, euforija, plakanje, vrištanje i onda kad se sve to završi, bukvalno vas na kraju i napusti, a vi ste dali sve od sebe da dođete do tog vrha, računajući da će vam energija biti potrebna za nazad. I kad krenete nazad, shvatite odjednom da ste jako umorni. Čisto tehničke prirode, znači mnogo je teže spustiti se nego popeti. Možete i sami da probate uz neku stenu da vidite kako to izgleda."
Da ih vođa ekspedicije nije opomenuo da treba i da se spuste, ne bi ni posle sat i po vremena krenuli sa najvišeg vrha sveta, kaže član ekspedicije Miloš Ivačković:
"Ja sam recimo tada bio u najvećoj krizi, ali tada sam dobio i najveću energiju kada je počelo da sviće, kada je pukao pogled, kada sam video šta je sve oko mene. I to je nešto što me je dodatno vuklo ka vrhu. I onda kada smo došli na vrh, pošto je bilo sunčano, seli smo, opustili smo se što baš i nije bilo dobro. Da nije bilo vođe da kaže da treba da se spustimo, ko zna kad bi krenuli dole. Gore smo bili blizu sat vremena, čuo sam od ovih što snimaju da smo skoro i sat i po vremena bili gore."
Nekoliko puta pomislio je na to da odustane:
"Uspon je krenuo u 11 sati po kineskom vremenu, a na vrhu smo bili sutradan oko 10 sati, znači nekih 11 sati je trajao uspon. Bilo mi je stvarno jako teško, naročito taj noćni deo pošto smo imali malih problema još kad smo krenuli iz visinskog logora br.1, 2 i 3. Vetar i sneg su nam rasturili logor 1 tako da kad smo došli tamo trebalo je da legnemo u šatore, istopimo vodu i da se pripremimo za sutrašnji dan, međutim nismo imali šatore. Pomogli su nam ljudi iz nekih druge ekspedicije, međutim bilo nas je mnogo u tom malom šatoru, nismo ni spavali, jedva smo stigli da istopimo vodu, bili smo strašno umorni. Prolazilo mi je par puta kroz glavu odustajanje."
Dragana Rajblović, prva žena sa Balkana koja je osvojila Mont Everest nije pomišljala na odustajanje:
"Zato što sam ja pre 6 meseci bila isto na vrhu Čoju, koji je 6. vrh po visini na svetu i ja sam te stvari prevazišla tamo."
A da li je, s obzirom na to da je jedini ženski član ekipe, bila u drgačijem položaju u odnosu na ostale članove ekspedicije:
"Ako ja ne mogu da nosim svoj teret onda stvarno, gde će oni da nose pored njihovog tereta još i moj?! Ali, u suštini, bilo je nekih stvari koje su mi mnogo pomogle. Evo, Miloš je, sa kojim ste malopre pričali, u visinskim kampovima redovno kuvao i stvarno je bio od pomoći jer na tim visinama raditi sve to, kuvati supu, topiti sneg za vodu, skupljati sneg u džakove - to nije nimalo lako."
Espedicija je na putu do Mont Everesta proslavila dva rođendana, nepalsku novu godinu, a bilo je i žurki i druženja sa članovima drugih ekspedicija. Vođa ekspedicije Dragan Jaćimović:
"Otišli smo u jedno selo i tamo smo se razonodili, čak smo uspeli da igramo basket na 4.200 u jednoj kineskoj policijskoj stanici. Sve to u cilju da ljudi u jednom momentu zaborave gde su pošli, jer je velika napetost i psihičko opterećenje penjati se na Everest."
Vreme je, kako kaže, bilo Božji blagoslov:
"Temperature su bile recimo -30-tak stepeni, što je Florida za Everest, znači jako toplo. Što se tiče brzine vetra bio je negde oko 10 km/h, što je Božiji blagoslov."
Ekspedicija se uspešno spustila u bazni kamp na 6 400 metara, odakle sutra nastavlja put ka podnožju planine. Dragana Rajblović:
"Onda ćemo polako i postepeno da idemo sve niže i niže, jer je opasno da idemo jako brzo na manje visine."
RSE: Koliko dugo ćete se spuštati?
"Možda recimo svaki dan po 1000 m, znači 3-4 dana, sve dok ne dođemo do Katmandua, glavnog grada Nepala, odakle krećemo za Beograd."
Članovi ekspedicije bili su skromni kada smo ih pitali kakav doček u Srbiji očekuju. Miloš Ivačković:
"Očekujem da će naši prijatelji i rodbina doći i to je to. Biće mi drago koga god da vidim na aerodromu."
"Kada se popnete na vrh tu nastaje veselje, ludilo, euforija, plakanje, vrištanje i onda kad se sve to završi, bukvalno vas na kraju i napusti, a vi ste dali sve od sebe da dođete do tog vrha, računajući da će vam energija biti potrebna za nazad. I kad krenete nazad, shvatite odjednom da ste jako umorni. Čisto tehničke prirode, znači mnogo je teže spustiti se nego popeti. Možete i sami da probate uz neku stenu da vidite kako to izgleda."
Da ih vođa ekspedicije nije opomenuo da treba i da se spuste, ne bi ni posle sat i po vremena krenuli sa najvišeg vrha sveta, kaže član ekspedicije Miloš Ivačković:
"Ja sam recimo tada bio u najvećoj krizi, ali tada sam dobio i najveću energiju kada je počelo da sviće, kada je pukao pogled, kada sam video šta je sve oko mene. I to je nešto što me je dodatno vuklo ka vrhu. I onda kada smo došli na vrh, pošto je bilo sunčano, seli smo, opustili smo se što baš i nije bilo dobro. Da nije bilo vođe da kaže da treba da se spustimo, ko zna kad bi krenuli dole. Gore smo bili blizu sat vremena, čuo sam od ovih što snimaju da smo skoro i sat i po vremena bili gore."
Nekoliko puta pomislio je na to da odustane:
"Uspon je krenuo u 11 sati po kineskom vremenu, a na vrhu smo bili sutradan oko 10 sati, znači nekih 11 sati je trajao uspon. Bilo mi je stvarno jako teško, naročito taj noćni deo pošto smo imali malih problema još kad smo krenuli iz visinskog logora br.1, 2 i 3. Vetar i sneg su nam rasturili logor 1 tako da kad smo došli tamo trebalo je da legnemo u šatore, istopimo vodu i da se pripremimo za sutrašnji dan, međutim nismo imali šatore. Pomogli su nam ljudi iz nekih druge ekspedicije, međutim bilo nas je mnogo u tom malom šatoru, nismo ni spavali, jedva smo stigli da istopimo vodu, bili smo strašno umorni. Prolazilo mi je par puta kroz glavu odustajanje."
Dragana Rajblović, prva žena sa Balkana koja je osvojila Mont Everest nije pomišljala na odustajanje:
"Zato što sam ja pre 6 meseci bila isto na vrhu Čoju, koji je 6. vrh po visini na svetu i ja sam te stvari prevazišla tamo."
A da li je, s obzirom na to da je jedini ženski član ekipe, bila u drgačijem položaju u odnosu na ostale članove ekspedicije:
"Ako ja ne mogu da nosim svoj teret onda stvarno, gde će oni da nose pored njihovog tereta još i moj?! Ali, u suštini, bilo je nekih stvari koje su mi mnogo pomogle. Evo, Miloš je, sa kojim ste malopre pričali, u visinskim kampovima redovno kuvao i stvarno je bio od pomoći jer na tim visinama raditi sve to, kuvati supu, topiti sneg za vodu, skupljati sneg u džakove - to nije nimalo lako."
Espedicija je na putu do Mont Everesta proslavila dva rođendana, nepalsku novu godinu, a bilo je i žurki i druženja sa članovima drugih ekspedicija. Vođa ekspedicije Dragan Jaćimović:
"Otišli smo u jedno selo i tamo smo se razonodili, čak smo uspeli da igramo basket na 4.200 u jednoj kineskoj policijskoj stanici. Sve to u cilju da ljudi u jednom momentu zaborave gde su pošli, jer je velika napetost i psihičko opterećenje penjati se na Everest."
Vreme je, kako kaže, bilo Božji blagoslov:
"Temperature su bile recimo -30-tak stepeni, što je Florida za Everest, znači jako toplo. Što se tiče brzine vetra bio je negde oko 10 km/h, što je Božiji blagoslov."
Ekspedicija se uspešno spustila u bazni kamp na 6 400 metara, odakle sutra nastavlja put ka podnožju planine. Dragana Rajblović:
"Onda ćemo polako i postepeno da idemo sve niže i niže, jer je opasno da idemo jako brzo na manje visine."
RSE: Koliko dugo ćete se spuštati?
"Možda recimo svaki dan po 1000 m, znači 3-4 dana, sve dok ne dođemo do Katmandua, glavnog grada Nepala, odakle krećemo za Beograd."
Članovi ekspedicije bili su skromni kada smo ih pitali kakav doček u Srbiji očekuju. Miloš Ivačković:
"Očekujem da će naši prijatelji i rodbina doći i to je to. Biće mi drago koga god da vidim na aerodromu."
