Dostupni linkovi

logo-print

Preživeti srpsku skupštinu


Pošto se najpre čulno uverimo da smo mi preživeli i nastavili da preživljavamo, umesto da živimo, ostaje nam da vidimo jesu li oni iz Skupštine preživeli i zadobili život večni. A što ne bi preživeli, upitao bi neki apologeta bilo koje od stranaka kreatorki skupštinskih tanatosa koji se okončao opšte-ministarskim erosom.

Ako se protivite uvođenju zakona logike i etike, prava i elementarne pristojnosti, kao i zakona uopšte u politički parlamentarni život, sasvim je umesno čuditi se pitanju ima li života posle skupštine, jesu li oni politički preživeli i tako dalje. Poznat je slučaj hrišćanskog mislioca Tertulijana iz Kartagene, koji se protivio uvođenju filozofije u religiju. Svoj prezir prema filozofskom dovođenju u pitanje religijskih dogmi iskazao je čuvenom sentencom - verujem jer je apsurdno. Naši ujedinjeni, sada već bivši raskolnici, a novo-vladari Srbije, daju Tortulijanu za pravo.. Po njima, itekako ima života posle skupštine. Nama čak obećavaju da nas čeka bolji život, možda i večni, ako verujemo u njih. Pa da, verujemo jer je apsurdno. Bolji razlog od toga ne uspevam da sagledam.

Na tragu ove teološko-tanatološko-političke rasprave, za RSE govore:

Zoran Hamović, književnik i direktor izdavačke kuće Klio
Milan st. Protić, istoričar i političar
Miljenko Dereta, direktor Građanskih inicijativa



HAMOVIĆ: Svakako da je veoma teško odgovarati na pitanje ima li života posle skupštine jer kada god se vezujemo za neku instituciju u Srbiji, uvek imamo mnogo više mogućnosti da budemo rezignirani kada vidimo da smo promašili, nego da budemo zadovoljni kada smo pogodili. I jedan i drugi proces nas dovode u jedno stanje, ne toliko ravnodušnosti, nego u jednu vrstu besa jer osećamo nemoć da bilo šta možemo da promenimo. Ne mislim na individualnu poziciju, na poziciju nemoćnog pojedinca, već upravo na one koji su zajedno sa istomišljenicima vrlo često u prilici da posle izvesnih napora shvate da su ti napori bili uzaludni. Sa tim osećanjem smo ulazili u neke mnogo veće akcije i aktivnosti kojih se sećam još od 1996. godine pa na ovamo. U svaku sledeću smo ulazili sa sve većim nadama, a sve manjim rezultatima. Ono što je najteže, a tako bar doživljavamo stvarnost ili realnost oko sebe, jeste da su i ljudi koji su sa nama u to ulazili, dolazeći na neka mesta od kojih očekujemo više institucionalne podrške, naprosto izneverili, ili činili neku vrstu izdajstva onih ideja koje smo baštinili kao zajedničke. Mislim da je to neka vrsta obrazsca u kome se neprekidno nalazimo, u nemogućnosti da se malo izdignemo iznad problema i budemo, u odnosu na realnost koja nas okružuje, u nekoj drugoj poziciji.

Pozicija ne mora da bude viša, ali makar dovoljno sa strane, da bi smo mogli malo pametnije da prosuđujemo o stvarima gde smo, šta smo, protiv kojih ili za koje smo. Nesumnjivo je da svaka država mora počivati, a to je nešto što svi znamo, na određenim institucijama. Nesumnjivo je da je važno da jedna država mora da se oslanja na Ustav, na Skupštinu, na vladu i na sve one institucije koje bivaju podržavane upravo ovim glavnim. Čini mi se da neprekidno imamo osećaj da je naša sudbina jedino i samo vezana za te institucije i da mi ništa sami ne možemo učiniti za sopstvene živote jer su oni u tolikoj meri vezani da mi ne možemo da razmišljamo ni sekunde bez uticaja, ili bez direktne veze sa uticajem tih institucija. Ta vrsta paralisanja nas dovodi do toga da uvek budemo iznevereni i da glavni kapital nezadovoljstva jeste u tome što prestajemo da činimo ono što je za nas bitno. Mnogo prostora posvećujemo i ostavljamo baveći se onim stvarima koje nam vreme neumitno odnosi, a nikakvu dobit ne donosi.

Sa druge strane imamo nešto što je zastrašujuća i gotovo strašna neozbiljnost onih koji dolaze na određene pozicije, bar mogu da govorim u sopstveno ime. Vrlo često imam osećaj veoma velike neodgovornosti određenih ljudi koji dolaze na vrlo važne funkcije. Samo uzmite u obzir činjenicu da gotovo pet meseci imamo neku vrstu tehničke države, u kojoj je jedan zbir neodgovornosti proizveo osećaj da smo za ova četiri meseca izgubili i sledećih osam meseci ove godine, budući da ništa ne može tako lako i brzo da se nadoknadi. Iz tih razloga moramo vrlo kritički posmatrati ono što se događalo.
Čini mi se da je najveći mogući problem u tome što svi mi živimo u jednoj zemlji koje su se svi odrekli, svako na svoj način. Prestali smo da budemo odgovorni za vreme i prostor u kome živimo. Svako je u dovoljnoj meri postao neka ćelija koja se sama kreće, nezavisno od drugih. I naravno, u tim sudarima sigurno da nema mnogo onoga što kapitalizujemo kao neko zajedničko dobro.

Kada se podvuče crta, možemo da kažemo da je ovo vreme velike potrošnje i kvantifikacije te potrošnje, a nikakvog sarađivanja, međusobnog odnošenja i uvažavanja u ime ciljeva koji jesu projektovani kao bliža i dalja budućnost. Praktično je budućnost izbrisana i u tom smislu je odgovor na vaše pitanje, ima li života posle skupštine, upravo taj da će ga biti samo onoga časa kada fitilj bude malo duži, kada budemo imali više vremena i nadahnuća da se bavimo drugim, a ne samo sobom i kada budemo imali više razumevanja i za tuđe greške jer tu počinje sve. Razumevajući tuđe greške, razumevajući i opraštajući te greške kao da dajemo priliku svima da se međusobno ispravljaju. Sarađujući prestajemo da kvantifikujemo, nego povećavamo onu vrstu izvrsnosti koja je neophodna i koja je istorijski, od sada pa na dalje, za nas od najveće moguće važnosti. Tek tada počinje obostrani život, a ne jednostrani, jer ukoliko produžimo ovim putem on će ostati samo jednostrani, to jeste tuđi. Neće više moći da bude naš. Nećemo moći ništa da proizvedemo na šta ćemo moći da zalepimo etiketu to smo mi. Džabe ćemo pisati Beograd je svet. On svet neće biti. To će biti samo jedna preteća parola, a nikako ona koja ima neku vrstu substancionalne izvršnosti, ona koja se podrazumeva kao nešto normalno i kao nešto dobrodošlo, kao nešto naše, kao nešto što osećamo u dubini i ne moramo da pišemo kao parolu.



PROTIĆ: Poslednji događaji u Skupštini Srbije stvarno ne daju veliku nadu našim građanima i našoj javnosti da veruju u parlamentarizam i demokratiju kao najbolji politički sistem, pogotovo posle svih onih godina pod Miloševićem, kada je Parlament ponižavan i kada je korišćen za najvulgarnije i najniže izlive strasti i reči. Mislili smo da je to vreme prošlo, ali evo, vratilo se i ponovo je Parlament bio mesto na kojem su mogle da se čuju najružnije stvari. Pri tome ni jedno ozbiljno pitanje nije bilo pokrenuto ni s jedne strane, tako da javnost Srbije, koja je to gledala u milionskom broju, ništa lepo ni dobro nije mogla, ni da vidi, ni da čuje.

Uzrok tome je što od početka višestranačkog života u Srbiji, još od Miloševićevog vremena pa do danas, na žalost, političke stranke šalju poslanike i ljude koji većinom nisu od integriteta, poštenja i nezavisnog mišljenja, već su slepi, ili poslušnici određenih partijskih interesa, koji tu dolaze da bi preko određenih prinadležnosti, koje imaju narodni poslanici, bili obezbeđeni. Upravo zbog toga njihovi nastupi u Parlamentu ne odgovaraju onom stepenu ozbiljnosti i dostojanstva koje jedno narodno predstavništvo treba da ima. Mislim da su za to najviše odgovorne političke stranke. Ove Miloševićeve političke stranke su takve bile oduvek. One su inicijatori jednog prizemnog i vulgarnog tona u Parlamentu. Na žalost, poslednjih dana smo se uverili da ni ove demokratske političke stranke, ili antimiloševićevske političke stranke i njihovi pojedini predstavnici, nisu odoleli tom iskušenju da sve svoje najružnije osobine prikažu u Parlamentu Srbije.

Mislim da će biti potrebno mnogo vremena, dobre volje, iskustva i ukupne nacionalne emancipacije da bi smo dobili jedan pravi Parlament, onakav kakav on zaista treba da bude i kakav jeste u najrazvijenijim demokratskim zemljama u svetu. Ruku na srce, i tim najrazvijenijim narodima je bilo potrebno više desetina, ako ne i stotina, godina da izgrade autoritet narodnog predstavništva. Kod nas je to moglo da ide brže da su ključni politički faktori u zemlji razumeli da je suština demokratije, da je srce demokratije Parlament, a da su izvršna i sudska vlast sekundarne u odnosu na narodno predstavništvo. Kada se i Zakon i Ustav donose preko noći, preko kolena i na silu, kada se ne dozvoljava da ljudi od integriteta uđu u narodne predstavnike i to dožive kao najveću počast koja u jednoj zemlji može da se dobije, mnogo veću nego što je ministarska fotelja ili bilo koje drugo mesto jer su narodni poslanici predstavnici naroda, teško možemo da očekujemo da parlamentarne debate budu bolje nego što smo videli.

U nekoliko dana videli smo najstrašnije vređanje narodnih poslanika, do granica banalnosti, a onda smo videli jedno veštačko jedinstvo u Parlamentu koje je delovalo toliko otužno i toliko neiskreno da je izazvalo gotovo istu onu vrstu otpora kod građana, kao i ono kada su se međusobno optuživali i vređali na najvulgarniji način. Srbija očigledno nije još uspela da izgradi prave demokratske političke institucije, pre svega što ključni politički činioci u zemlji za to nisu zainteresovani. Oni misle da je Parlament mašina za izglasavanje njihovih ideja, njihovih zakona i njihove politike i ništa više od toga. Od tuda je ukupan intelektualni, moralni i kulturni nivo u Parlamentu Srbije tako nizak.


Ne možemo da odustanemo od svega i da izgubimo svaku nadu. U ovom trenutku izgleda kao da ćemo vrlo teško napredovati, ali čini mi se da će vreme pred nama svakako doneti poboljšanje. Koliko će vremena za to biti potrebno i da li će to doneti neka buduća generacija, ili će se to dogoditi još za naših života, teško je reći. Ali jednom kada smo zakoračili na put demokratije i parlamentarizma, nadam se da nećemo izgubiti bar taj osnovni pravac, bez obzira na to što nam u ovom trenutku izgleda kao da je to bio uzaludan napor.

DERETA: Ima li života posle skupštine - mislim da je pitanje na koje odgovor dajem samom činjenicom da odgovaram na njega. Znači, preživeo sam skupštinsku noć, preživeo sam nešto što je bio prelazak iz jednog oblika života u drugi. Poređenje koje mi se nameće jeste da li je skupština jednaka smrti.
Sve je počelo skoro pre 20 godina na noćnim sednicama, neopisivim grubostima, neopisivim vređanjima, primitivizmom, banalnošću, grubošću jednog celog okruženja. I ova skupština nas je na to nesumnjivo podsetila. Posle toga nas je, takva noćna sednica, podsetila na inflacije, na sankcije, na bombardovanje, i ono što je najstrašnije, podsetila nas je na sve one ljude čiji su članovi porodice proteklih godina stradali i na sve patnje koje im je ta vrsta sednice donela. Mislim da je ova sednica suočila građane Srbije sa prošlošću, sa paklom iz kojeg smo jedva izašli i po mom utisku ozbiljno ih uplašila.

Zato sam zahvalan onima koji su nam to priredili. Omogućili su nam da se zapravo preispitamo, da vidimo da li se nešto promenilo, da li su u pravu oni koji kažu da je isto kao što je nekada bilo. Jedna moja kolegica kaže da je gore jer nije bolje. Mislim da je taj strah koji se pojavio, ta strepnja od budućnosti, koju bi nam sigurno omogućili oni koji su te noći vladali Srbijom, nešto od čega su se ljudi toliko strašno uplašili. Nisu se uplašili ti koji su tu odluku doneli.

Samo podsećanje na tu sednicu me uzbuđuje i mislim da je to nešto što je još jedan ožiljak nad svima nama, a to je još jedno iskustvo da zapravo niko nije mogao u punoj meri da razume tu poruku. Kako to život često hoće, ta sednica Skupštine Srbi je imala svoj pojavni oblik u gospođi Vučić, koja zaista liči na neke likove iz knjiga sa bajkama, od kojih se deca plaše, pa je i to pridonelo celom tom utisku. Ta jedna zgužvana žena je, eto, vodila ovu Srbiju ka propasti, sve to uvijajući u kućicu koja je napravljena od slatkiša. Sve je to bio jedan otrov koji je pokušao ponovo da zatruje Srbiju. Moja prva reakcija je bila da kada nam novo-izabrani predsednik Skupštine, Nikolić, u pet u jutro, kada je sunce već svanulo, kaže, umesto dobro jutro, laku noć, onda zaista imamo puno razloga da se zabrinemo.

Teško je reći koja su sve iskustva koja ćemo povući iz ove skupštinske smrti koju smo preživeli, koja nije bila klinička, ali nije bila definitivna. Mislim da je jedna od stvari koja će biti pozitivna posledica svega toga činjenica da su ljudi shvatili odgovornost za to koga biraju u Skupštini. Nadam se da je ovo bilo dovoljno osvešćujuće i da će sledeći put, kada budu zaokruživali nekoga na izbornoj listi, imati u vidu i to gde će nas taj čovek, ili ta partija, odvesti, koliko će nas udaljiti od sveta, kakav će nam biti život koji takva jedna politika donosi.

Mislim da je to bilo važno jer su najzad i poslednje maske pale. Više Đavo ne može da se krije iza neke humane maske, ne može da se krije iza slatkih reči. Đavo je pokazao i svoj rep i svoj trozubac i svoja kopita.

U tom skupštinskom iskustvu je još nešto što je poučno za generacije koje dolaze. To je jezik koji se tamo koristi. To je banalnost tih pošalica. To je zabavljanje jedne grupe ljude, dok se druga grupa drži za glavu. To je ponižavanje ljudi, to je vređanje, to je odsustvo svakog morala i svake mere, to je odsustvo svakog poštovanja prema institucijama. Kada se u okviru zakonodavne institucije, naviše u jednoj zemlji, druga institucija, institucija predsednika Republike vređa na način na koji je to bilo činjeno u Skupštini Srbije, onda se zaista postavlja pitanje gde su granice dobrog vaspitanja. Kada se u zakonodavnom telu jedne zemlje, koja za sebe tvrdi da je već deo Evrope, o susednim zemljama govori na način na koji je govoren u Skupštini Srbije, onda je jasno da mi ne želimo da sa tim ljudima u našem okruženju imamo prijateljske odnose. Sve to je doprinelo da se pred svima, koji su tu noć probdeli, naprosto ukaže ta slika Srbije koja je okružena novim granicama, novim zidovima kojima preti izolacija. Preti joj da postane crna rupa. Centar te crne rupe je u ovom trenutku u Skupštini Srbije. Nadao sam se skorim izborima i mogućnosti da se ta crna rupa, ako ništa drugo, oboji nekom drugom bojom. Obzirom na malu političku ponudu koja postoji u Srbiji, da su svi krivci za takvu noć u Skupštini preživeli, nećemo biti jednaki u rasporedu snaga.

Da je sasvim sigurno da ćemo ista lica gledati i posle sledećih izbora je nešto u šta apsolutno ne sumnjam. Mislim da će biti potrebno bar još dva izborna ciklusna da bi se Skupština očistila od ljudi koji tako govore, koji tako misle i kojima je zaista lični interes jedino što ih zapravo održava u politici i jedino što im je cilj, a za taj cilj su spremni da žrtvuju sve - i poštenje i profesionalnost i pristojnost i budućnost svoje sopstvene dece.
XS
SM
MD
LG