Dostupni linkovi

logo-print

Pogasi svoje sveće Lora


...Ponekad, iz zaumne zemlje Srbije dodje mi pripovest koja svedoči da nadrealizam onde način je života. Postoji dakle u Smederevu čuvar puževa u privatnoj fabrici, Živorad Katić. Kako je s puževima ne znam, ali se kaže kako je jednom bio naumio da ubije Tita, pa su mu oduzeli oružje. Kasnije se bavio privatnim pravnim savetima u nekom parku, nego su mu tamo ukrali pisaću mašinu, posao je propao. Najzad, bacio se na profesionalno držanje pogrebnih govora, katkad u stihovima...

Bora COSIC, pisac iz Srbije

Berlin
Subota, 12. maj
Breton je mislio da će se svet završiti na jednoj kafanskoj terasi, možda taj svet onde može i početi. Tako ovaj dnevnik, kakav nisam vodio nikad, jer smatram da su nadevci datuma nešto veštačko, pa se život ne može rezati kao kruh svagdanji, odvajajući danas od juče, ipak, ovaj dnevnik započinjem u malenoj kavani iz ulice Glinka. U toj berlinskoj ulici, u nekoj od ovih kuća ruski kompozitor je i umro. Tako smo, kao i više puta pre, u ovom zakutku sa samo nekoliko stolova i jednim duhom, neuporedivim, a kad bi me neko pitao u čemu je ta neuporedivost, rekao bih da ne znam. U svakom slučaju, to je ono mesto u kome se može dobiti najbolja brusceta u Berlinu, gde se mogu listati stara izdanja knjiga o ovom gradu, a osim svega, može se videti nekakav neodredjeni svet, katkad poznat, katkad ne, ljubazan, svakodnevan, u svakom slučaju pomešan. Ocrtavajući onu mešavinu najvećeg nemačkog grada, koji nije jedino nemački. Samo što se to, meni najprijatnije mesto za večernji čas, ne može baš lako pronaći, neupućeni treba ga tražiti kao svaku dragocenost.

Nedelja, 13. maj
Nadrealistički bard nekadašnjeg Beograda Marko Ristić beležio je svojim dnevnicima svaki momenat svoga bivstva, čak i one kada «zapravo nije radio ništa». Tako je lagano nastajala jedna mitologija praznih sati, dosade i melanholije, sistem privlačan i dekadentan, mimo svih nedaća istorije. « Ništa», medjutim, u mom berlinskom boravku uvek znači mnogo više; samo jedna kratka šetnja od muzeja moderne, niz Litzowljev kanal, je dovoljna. Najpre, tamo su vesela slova Jeny Holzer koja skakuću po tavanici ovog muzeja danima i noćima, jedna tekuća vrpca poezije materijalizovana i pretvorena u industrijsku traku veselja i duhovitosti. Potom, dolazi tamno mesto u dvorištu ministarstva odbrane, gde je ubijen antihitlerovski pobunjenik, jednooki plemić Staufenberg. Malo niže prazan je plac, tu je nekada bilo prvotno poslanstvo kraljevine Jugoslavije, gde je službovao veliki pesnik Crnjanski. U vreme Speerovih zamisli o germanskom Berlinu to poslanstvo je srušeno u svrhu bulevara koji onde nikada nije podignut. Tako od mesta gde je Crnjanski bio atašeom, ostala je, kao i inače, gola ledina, uredan berlinski travnjak.

Ponedeljak, 14. maj
Sinoć sam gledao film Joasha Tatarija, persijskog dokumentariste koji živi u Berlinu, o andjelima u Americi. Pun je zanesenjaka i ludaka koji skupljaju figurice ovih nadnaravnih stvorova, a jedan od njih tvrdi kako je svog heruvima fotografisao na nekom prozoru. Ali mnogo je bliži svakom fantazmu onaj helikopter za brzo spasavanje unesrećenih, koji se takodje tako zove, Američki andjeo. Za dar Tatariju, pronašli smo na buvljaku kod Ferbeliner strasse malenog andjela od mesinga, izdubljenog iznutra, njime su očito gasili svetiljke u nekoj crkvi. Pogasi svoje sveće Lora, izgovorio je pre pola stoleća Djuza Stojiljković u poznatoj epizodi Tenesi Wiliamsa, na sceni beogradskog dramskog pozorišta. U onoj staklenoj menažeriji bilo je mislim i andjela.

Utorak, 15. maj
Ponekad, iz zaumne zemlje Srbije dodje mi pripovest koja svedoči da nadrealizam onde način je života. Postoji dakle u Smederevu čuvar puževa u privatnoj fabrici, Živorad Katić. Kako je s puževima ne znam, ali se kaže kako je jednom bio naumio da ubije Tita, pa su mu oduzeli oružje. Kasnije se bavio privatnim pravnim savetima u nekom parku, nego su mu tamo ukrali pisaću mašinu, posao je propao. Najzad, bacio se na profesionalno držanje pogrebnih govora, katkad u stihovima. «Pesmica mora da sadrži biografske podatke i način umiranja», kaže Katić. «Moji govori treba da pokrenu emocije kod slušalaca, da oslikaju život pokojnika i izazovu tugu kod mase». Katić je zadovoljan poslom govornika koji mu u pomoravskim selima donosi deset eura, večeru, košulju i peškir. Nekad ga na sahranu dovezu, češće na mesto dogadjaja dolazi biciklom u crnom odelu, sa kravatom i odgovarajućom košuljom, sve zavisi od dogovora. Danas je, inače, dan pobede nad mračnim silama fašizma u Drugom svetskom ratu.

Sreda, 16. maj
Brassai, francuski fotograf prošlog veka, zapravo se zvao Gyula Halasz, a ime uzeo je od svog rodnog grada Brašova (Brasso). Kao mlad čovek našao se u Parizu, pa ono što danas posmatram u Martin Gropius Bau, najbolja je fotografska hronika tridesetih godina u onom gradu Picassa, Cocteaua i Bretona. Zapravo je Brasaii pesnik polusveta, kao da je najveći deo vremena provodio po tamnim uličnim uglovima, u podzemlju metroa i po kuplerajima. Nema gospode na njegovim snimcima, samo snažni, rogobatni muškarci pod kačketima, lepe vrtirepke po kafeima i kurve. Ali mimo lascivnih fotosa iz kreveta javnih kuća ostavio je Brasaii snimke kratkih lirskih trenutaka u sred mnogobrojnih jeftinih odnosa, uvek udvostručenih ogledalima pariskih kavana. Po danu, medjutim, Brasaii slikao je ulične scene, takodje siromašnih ljudi i skromnih sredina, sa musavom decom u igri, staricama koje se vraćaju sa tržnice, raznosačima na biciklima. Po tome, on kao da je opisao prizore iz daleke budućnosti, samo u socijalizmu. Ono što se moglo videti po gradovima Poljske ili Rumunije, tek dvadeset godina kasnije.

Četvrtak, 17. maj
Ako ćemo ići koji dan na severno more, nemačko, treba pogledati kraj u koji odlazimo. Tako na madjioničarskoj spravi interneta lako se pronadje mala nakupina kuća medju dinama, ali ubrzo dolazi do uvećanja kao u filmu Antonionija, Pa onda ne samo da se mogu videti ulice, krovovi i drveće, prodire ova inspekcija u duh samog naselja, skoro da shvatamo kako oni ljudi onde govore, kako dišu. Nema više privatnosti, ali privatni život, napisao je jedan naš pisac, to je zapravo skorašnja pojava, od pre nekih sto pedeset godina. Onda kada su ruska gospoda našla se u komadima Čehova, a oni drugi zaseli po klubovima anglosaksonskim.
Okrnjena je sada ta nejasna pojava privatnosti i ovde, u samom Berlinu. Karitative složbe, socijalne radnice ili kako se to već zove, pronalaze u poslednje vreme na više mesta porodice u užasno bednom stanju. Mahom je to samohrana majka s troje ili četvoro dece, alkoholičarka i gubitnica, koja ne vodi računa ni o čemu, pa se stan lagano pretvorio u smelište po kome taj njen nesretni porod gamiže kao da su životinjice. Ko, medjutim, može preuzeti na sebe da nečiji život, čak i najbedniji, koriguje izvana? Jer nije nikakva dobra volja suseda pozvala zvanične organe da ureduju, nego zadah tog žalosnog tudjeg bivstva, koji im je smetao. Ali svakome nešto smeta od ostalih ljudi. Ako su malo previše crnpurasti, ako govore nejasno uobičajeni jezik, ako su zabradjeni, ako nose komične crne šešire. Samo što svako od nas nosi svoju vrstu čadora, za svakim od nas ostaje naš ljudski zadah, kao trag.

Petak, 18. maj
Nemački pisacWalter Kempowski otvoriće ovih dana izložbu o svom životu, prikazaće svoje iznošene cipele, kutije popušenih cigareta, firmu sa neke radnje, maketu grada Rostocka, izradjenu vlastitom rukom, modele brodica, čak i vrata sa zatvora u kome je, u vreme Honeckerovog carstva bila zatočena njegova mati. Potom tu su igračke, figure vojnika, čitava serija male dečje soldateske, izradjena godine 1940, od jedne iste tvrtke, marke Lineol. Ne znam kako se medju njima našao vojnik koji puca u stojećem stavu, moj vojnik, igračka iz mog okupacijskog detinjstva. Mislio sam da su Beograd i druge gradove okupirali samo oni rumeni soldati u zelenim wermachtovim uniformama, sad vidim da je naše detinjstvo bilo zaposednuto i jednom drugom četom, ne samo Hitlerovom, nego i ovom, od Lineola.
XS
SM
MD
LG