Dostupni linkovi

logo-print

Šta otkriva slika u parlamentarnom ogledalu


RSE: Da li ste ovih dana gledali šta se događalo u Skupštini?

STOJADINOVIĆ: Jesam. Bio je to jedan mazohistički poduhvat. U nekim trenutcima, posle zgražavanja nad onim što sam video, nisam mogao da odolim, pa sam se ponovo vraćao. To je za mene bio jedan dokaz, za razliku od onoga što misli Mićunović, da evolucije kod nas nema, a ako je i ima, ona je pomalo retrogradna. Na neki način mi se vraćamo unazad. Više ne verujem da Parlament jedne države može da bude nešto najbolje što narod može da izabere. Mislim da su oni ljudi koje smo videli, uz neke izuzetke, sublimat onoga što je u našoj državi, u našem društvu, zaista najbolesnije i najgore. To je jedna zastrašujuća slika nas samih. Ako je to naše ogledalo, onda za nas, izgleda, nema mnogo nade.

RSE: Da li ste 5. oktobra 2000. godine očekivali da će se Radikali u tako punom sjaju vratiti na političku scenu? Oni su kao partija bili na političkoj sceni, ali nisu bili na najvišim funkcijama.

STOJADINOVIĆ: Tomislav Nikolić, je bio na vlasti i bio je potpredsednik ondašnje savezne vlade. Njihov sadašnji najagresivniji glumac u Skupštini, Vučić, je bio ministar informisanja, ministar koji je bio rodonačelnik onog inkvizicijskog zakona o štampi, uz upade policije i drastično kažnjavanje novinara. Ja sam 5. oktobra bio na najgorem mestu, na uglu Kosovske i Vlajkovićeve ulice, gde je bila moja tadašnja redakcija Glasa javnosti. Direktno sam učestvovao u okršaju sa policijom.

RSE: Da li ste dobili batine?

STOJADINOVIĆ: Dobio sam nekoliko bobotaka i nagutao sam se onog dima. Pošto sam bio vojnik, znam da to nije bio čist suzavac. To je bila neka kombinacija nekih vrlo opasnih materija. Sva sreća što je bio širok prostor, pa nije bilo pogibija od tog otrova. Naivno sam smatrao da to nije revolucija, da je to ono osećanje nepravde što se narodu kradu glasovi, što se krade njihova volja, da je to samo izraz jednog dugogodišnjeg besa koji je nagomilavan povodom nemogućnosti da se izađe iz klešta jednog totalitarnog režima Slobodana Miloševića i njegovih epigona. Kasnije se pokazalo da tu ništa nije bilo završeno, da su samo otišli neki ljudi koji su bili deo sistema. Otišla je jedna oligarhija, jedna klika, ali ne cela. Najopasniji deo tog organizma je ostao. On je deo simbioze finansijske moći i ratnih profitera, srpskog podzemlja, fuzije podzemlja i politike. Mi smo u situaciji u kojoj je politika sišla u podzemlje, a podzemlje se popelo na vlast. Mislim da je to sve ostalo i da ovih dana upravo imamo dokaz za takvu jednu bolest u Srbiji.

RSE: Neko je izjavio da je Đinđić hteo da se razračuna sa svim ostatcima prethodnog režima, ali da u tome nije imao podršku Koštunice. Svi mi smo osećali da Koštunica nije ni za šta što je radikalno.

STOJADINOVIĆ: Mislim da to nije tačno. Koštunica jeste za nešto što je radikalno i to pokazuje upravo ova koalicija.

RSE: Mislila sam na raščišćavanje sa prethodnim režimima.

STOJADINOVIĆ: Posle svega se vidi da je Koštunica, očigledno, političar koji je, za razliku od mnogih pretpostavki, pragmatičar kada je u pitanju vlast, ali je on vrlo opasan pragmatičar kada je u pitanju interes države. Koštunica je čovek koji ignoriše činjenice. On očigledno stvara jedan spekulativni ambijent u koji pokušava da umetne činjenice koje se čak protive jednom takvom nasilju. Ali, ako se činjenice ne slože u tu njegovu Rubikonovu kocku, koja se ne može sklopiti, utoliko gore po njih. Mislim da je upravo ovo što se događa ovih dana dokaz da se ovde radi o jednom političkom autizmu koji nije u interesu Srbije i njena sudbina je u rukama jedne grupe oligarha ili klike ljudi. To je interesna grupa na vlasti. Nesposobni su da na bilo koji način odstupe od ambijenta u kojem imaju mogućnosti da ostvaruju neke svoje interese, koji nemaju nikakve veze sa interesima Srbije, nemaju nikakve veze sa Kosovom, nemaju nikakve veze sa napretkom Srbije, nemaju nikakve veze sa nečim za šta se oni deklarativno zalažu. Na delu je jedna autoritarna demagogija, gde se ljudi, koji se pozivaju na demokratiju, služe svim sredstvima da bi ostali na vlasti i da bi produžili stanje agonije, kako bi ta vlast, makar tehnička, njima donosila ono što su oni od te vlasti navikli da imaju, neovisno od svojih zasluga. Što Srbija više propada, oni su sve snažniji. Sada su na vlasti upravo ljudi koji su na neki način, bukvalno ili direktno, bili simboli propadanja Srbije, simboli njenih najgorih vremena. Ovo je simbioza onih ljudi koji su bili najveći promašaji 5. oktobarskog prevrata i onih ljudi koji su simboli najgorih godina u istoriji Srbije, a to je od 1991. do 2000. godine, ako je tada taj najgori deo istorije uopšte završen.

RSE: Sigurna sam da ste videli reakcije iz inostranstva i da zastava za Dan Evrope, Evropske unije, koja je trebala da se vijori 12. maja pred Skupštinom, neće biti postavljena, neće doći delegacija Evropske unije. Dokument o viznom režimu, koji je trebao da bude potpisan, neće biti potpisan. Berza odmah reaguje. Šta vam to govori? Da li ulazimo u novi period nestabilnosti, ili je to samo trenutno reagovanje?

STOJADINOVIĆ: Nadam se da je to trenutno i da ćemo imati uskoro nove izbore, mada novi izbori teško da mogu doneti neku drastičnu promenu u odnosu na rezultate izbora od 21. januara. Deo biračkog tela demokratskog bloka, koji očigledno više ne postoji i teško da postoje političke snage koje se mogu tako nazvati, je posle svega ovoga demoralisan, depresivan. Mnogi ljudi su rekli da neće izlaziti na izbore jer čitavi ovi pregovori, ovo oklevanje i ovo potcenjivanje glasačke volje je dovelo do toga da se oni smatraju građanima čiji se glas, ne samo ne poštuje, nego se on ignoriše i s njim se manipuliše.

Mislim da je ovo zaista veoma loše za Srbiju, čak i pod uslovom da ne bude koalicione vlade. Toma Nikolić, kao simbol najgorih vremena, jeste loše rešenje za Srbiju, on jeste simbolika onoga što je u prošlosti bilo najgore. On je već dao nekoliko nesuvislih izjava u svom kratkom mandatu. Rekao je da bi voleo da Srbija bude ruska provincija, a da Evropska unija ovde nema šta da traži. Te dve rečenice su lozinka svega onoga o čemu su Radikali govorili u svojoj predizbornoj kampanji. Na tu poruku, koja je bila jasna i pre nego što je Nikolić postao predsednik Skupštine, dobili smo ove simboličke poruke koje treba da nas opomenu. Ali nije najgore to šta Evropa sada misli o nama. Evropa taj stav može da promeni u slučaju da mi promenimo odnos prema njoj. Najgore je to što se sada nama dešava, to osećanje beznađa, osećanje uzaludnosti zbog nekih stvari koje smo uradili, ili smo bili uvereni da smo uradili, osećanje da je naš vrednostni sistem potpuno porušen, osećanje da je totalitarna ideologija bila ekstremno desno, fašistička ili staljinistička. Mislim da se ideologija Srpske radikalne stranke ne može definisati drugačije nego kao ekstremna mešavina levice i desnice. Pokušaj da ti ljudi ponovo određuju sudbinu Srbije i realna situacija, koju na neki način određuju, je nedostatak nade za nas unutar Srbije. Izolacija dolazi kasnije. Ona je rezultat ovoga u čemu smo mi sami. Ne Evropa, već mi određujemo svoju sudbinu, ali najgora stvar je u tome što se nalazimo pred nemogućnošću da bilo šta rešimo u svoju korist. Ništa što se tiče nas više ne zavisi od nas i to je ono što je najdepresivnije, to je ono što nas dovodi u situaciju da praktično ne znamo šta treba uraditi. Čak i ako to znamo, ne znamo ko to može da uradi. Očigledno je da kod nas, osim onih snaga koje su sada dominantne na ovaj način, nema drugih političkih snaga koje mogu da ponude bolju ideju. Da je te ideje bilo, ne bi se dogodilo ovo.

RSE: Zapad nam stalno šalje poruku, već dugo vremena, da moramo da izručimo Ratka Mladića, inače nema nikakvog istinskog približavanja, ne samo Evropskoj uniji, nego evropskim vrednostima i evropskom načinu mišljenja. Napisali ste sjajnu knjigu – Ratko Mladić između mita i Haga. Šta mislite, ko krije Mladića – crkva, obaveštajne službe, vojska, kriminalni elementi?

STOJADINOVIĆ: Teško je reći ko krije Mladića. Mladić je čovek od koga mit nije stvorila Srbija sama, ili sve te institucije o kojima ste govorili. Mislim da je Zapad stvorio mit o njemu.

RSE: Na koji način?

STOJADINOVIĆ: Imam podatak da je na Ratka Mladića od 1995. godine organizovano šest potera, ili potraga, u kojima su učestvovale najelitnije jedinice zapadnih vojski. Očigledno je da ga nikada nisu našli. Sigurno je da Ratko Mladić ne može da se krije sam, da on ima neke moćne pomagače. Postoji nekoliko pretpostavki o tome, ali svaka od tih pretpostavki je daleka od bilo kakvog poimanja šta se dešava – da li je on u Srbiji, da li je u Rusiji, Francuskoj. Postoji hipoteza da ga čuva francuske obaveštajna služba zbog pilota, da ga čuvaju naše domaće službe, da ga čuvaju konzervativne i nadri-patriotske snage koje su najviše profitirale u ratovima, da ga čuvaju kao simbol prošlog vremena, ne pristajući da to vreme prođe i da je to jedan od razloga zašto se Ratko Mladić nije našao u Hagu, da ga čuva sadašnja vladajuća oligarhija, upravo zbog straha da bi Ratko Mladić mogao da poremeti neki balans koji je postojao u srpskom biračkom telu. Dok traje sve ovo, Ratko Mladić može da bude potpuno siguran da ga niko neće tražiti, može sasvim slobodno da se šeta po Beogradu. Mislim da se on, bez ikakvih problema, može nalaziti u Beogradu, da je suđenje jatacima bila jedna farsa koja dokazuje, ne samo nemoć, nego i nedostatak želje vlasti da dopru do njega. Ne bih govorio ni o nemoći, ni o svemoći, obaveštajnih i službi bezbednosti u Srbiji, ali bez njihove pomoći on se ne može sakriti i bez njihove pomoći on ne može biti pronađen. Sve drugo su nagađanja, pa i ovo što sada govorim su nagađanja. Ni ja, ni bilo ko drugi, nemamo nikakvu informaciju o tome šta se dešava.

Pretpostavljam da vlast ima informacije. Ako vlast nema informacija o tome šta se dešava sa Ratkom Mladićem, onda je potpuno nesposobna i ne kontroliše službe bezbednosti. Ako ima informacija, a ne radi ništa, ona je u kolaboraciji s njim. To je ta osnovna dilema koja se mora postaviti pred te ljude koji su na čelu Srbije i odlučuju o njenoj sudbini. Oni su odlučili da je važnija sudbina Ratka Mladića, nego sudbina Srbije. Oni su proturili onu lažnu dilemu da je čitava Srbija taoc Ratka Mladića.. To nije tačno. Niko ne može biti taoc jednog čoveka. Mi smo samo taoci nesposobne vlasti, ili vlasti koja na taj način radi. Na potpun odgovor mi nedostaje ključna informacija, a to je gde se on nalazi i kada će biti uhapšen. Ne znam gde je i ne verujem da će biti uhapšen.

RSE: Van toga što ga traži Hag zbog određenih razloga, šta mislite o njemu kao vojniku, o njegovoj strategiji, taktici, o svemu onome što krasi uspešnog vojnika?

STOJADINOVIĆ: Raka Mladića znam kao vojnika, kapetana, od 1973. godine. Bio je komandant bataljona u Kumanovu. On je odličan vojnik na taktičkom nivou, čovek koji ima veoma visoku vojničku inteligenciju, koji ima dobro vojničko obrazovanje, koji je neka vrsta mešavine struke na nivou taktike i ideologije države u kojoj smo svi živeli. On je svoju ideologiju vrlo brzo promenio. Od čoveka koji je tvrdio da neće dozvoliti da se JNA raspadne, postao je simbol borbe srpskog naroda za opstanak. To je njegov prevrat u ideološkom smislu. Mislim da se Ratko Mladić, i pored toga što je postao mit, sa svojim političkim guruom, Slobodanom Miloševićem, nije podnosio zbog osećanja prema ličnoj harizmi. Svaki od njih je hteo da bude vođa svih Srba. Obojica su napravili jednu strategijsku grešku koja nas je, po mom sudu, vodila u ratove. Greška je što su mislili da je NATO hipertrofirani džin koji nema nikakvu snagu i koji neće nikoga napasti, koji će se raspasti jer nema protivnika pošto Istočni blok više ne postoji. Druga hipoteza, koju su imali je, da čak i ako takav NATO bude nasrnuo na Srbiju, Rusija će odmah ustati u našu odbranu. Više puta sam lično slušao izlaganje i jednog i drugog na tu temu i za mene su to bila zastrašujuću saznanja i uverenje da su ljudi koji su bili gospodari života i smrti svuda gde su se vodili ratovi imali katastrofalno loše procene koje su nas lagodno odvele u ratove. Niko nije mogao da spozna šta će se dogoditi, da nam Rusi neće pomoći jer nam nikada i nisu pomogli, da nas NATO neće mimoići jer bi se desio niz provokacija. NATO je bio dovoljno veliki da pokuša da svoj prestiž konačno stavi na probu, inače bi zaista bili dovedeni pred komičan ishod onoga što oni zaista jesu.

Ratko Mladić je bio odličan komandir bataljona. Pravio je katastrofalne greške. On je sigurno simbol i vojničkog i političkog poraza. On je bio najodgovorniji za svoje jedinice. Velika ovlašćenja su recipročna odgovornosti koju neko mora da ima povodom toga. On mora da odgovara za ono šta su njegove jedinice uradile i on je bio komandant te vojske. Šta je tu lično uticalo, a šta koncepcijski, šta je bila politika, a šta je bila njegova lična odluka, to su već pitanja za analize i istoriju, ali mislim da ne postoji razlog za njegovo mitsko uzdizanje. Možda ne postoji razlog ni za potpuno bacanje u blato. On, po meni, nije nikakav heroj, nego nesrećnik koji se našao u tim vremenima na jednom važnom mestu. Očigledno ga je obeležio na jedan najgori mogući način. Najgore je to što su posle svega njega kao simbol uzeli neki od onih ljudi koji su u Srbiji najgori i koji su upravo rat iskoristili za svoje nadri-patriotsko uzdizanje, za pokušaj da budu neka vrsta parametra šta je to rodoljublje, a šta ne. Sve ono što se ne slaže sa njihovim stavom, oni proglase izdajom.

Otprilike smo takvu jednu atmosferu imali i u Skupštini Srbije. Ono što se događalo devedesetih, ponovo se vratilo na najgori mogući način. Ako ste slušali Dačića, onda ste mogli da vidite na koji se način govor mržnje može proglasiti političkim stavom. To je za mene nešto najužasnije što sam čuo u poslednjih desetak godina.

RSE: Povremeno iz Haškog tribunala stižu i zahtevi za isporučenjem i Karadžića. Pitam se, otkud im ideja da je Karadžić u Srbiji? Godinama je bio, ili u Crnoj Gori, ili u Bosni. Prelazi granicu čas ovamo, čas onamo. Strane trupe, koje su stacionirane u Bosni, ne mogu da ga pronađu. Kako bi on bio u Srbiji kada ne može da prelazi Drinu?

STOJADINOVIĆ: Mislim da se Karadžić spominje sporadično. Kada pritisci na Srbiju povodom Ratka Mladića očigledno ne daju nikakve rezultate, razbijaju se o logiku ovdašnjih vlasti, onda se nama Karadžić poturi kao zatezna kamata, iako svi znaju da je odnos prema Karadžiću, i ovde i tamo, već poprimio folklorne dimenzije. Svaki službenik koji ovde dođe kaže da ako nećemo da isporučimo Mladića, nema Evrope.

Očigledno da nama nije potrebno neisporučivanje Mladića. Da nema Evrope, mislim da nam je dovoljan i Tomislav Nikolić, koji želi da bude na čelu jedne ruske provincije. To smo čuli ovih dana i to mora da nas zabrine, ne zbog toga što je Toma Nikolić to rekao, nego zbog toga što je takav čovek došao na čelo jedne institucije. Parlament Srbije se može podičiti da je u svojoj istoriji imao vrhunski obrazovane ljude, koji su imali misao i svest o nezavisnosti. Ta njegova hipoteza o ruskoj provinciji potpuno negira inače lažni stav o tome da su Radikali nosioci srpskog patriotizma i njegovog kriterija. To je jedno podaništvo koje niko od ljudi koji su se borili za evropske integracije nikada nije rekao. Evropske integracije podrazumevaju visok nivo nezavisnosti u okviru tih integracija, a ovde se radi o jednom podaništvu koje nije ništa manje komično, a u ovom trenutku tragično, poput onog slavlja u toku bombardovanja kada su nas, ti isti i Toma Nikolić, priključili Uniji Rusije, Ukrajine i Belorusije.

RSE: To nikada nije potpisano.

STOJADINOVIĆ: Ma kakvi. Ljudi su se smejali. Smejao se i Jelcinj. Shvatili su to tako da ljudi u ratu, u strahu, imaju pravo da prave i velike gluposti. To su bili ozbiljni ljudi koji su shvatili da će tako da reše osnovni problem koji je vezan za nesreću u državi. To su zablude koje s političkim znanjem i logikom zaista nemaju nikakve veze.

RSE: Kada bi vas neko od mladih ljudi, koji tek počinju neku karijeru i život, pitao da li da ostanem u ovoj zemlji, ili da idem, šta bi ste mu rekli?

STOJADINOVIĆ: Rekao bih da ostanu u ovoj zemlji jer se ima za šta boriti. Mislim da su ljudi koji se zalažu za demokratske procese, za evropske integracije, ljudi koji zaista misle dobro svojoj državi. Nama bez demokratizacije države i društva nema spasa. Mislim da ljudima koji su u Srbiji predstoji jedna nova demokratska evolucija, koja mora da krene iz početka. Mnogi su se ljudi, koji su bili u tom procesu, prilično zamorili. Pokazali su da nemaju dovoljno kapaciteta da odgovore izazovima stvarnosti i istorije. Pokazalo se da mi nemamo među-generaciju mladih političara koji će svoj posao raditi operativno, a ne kao ljudi koji dolazak na vlast razumeju kao vrhunac ostvarenja svojih želja, a silazak sa vlasti kao veliku tragediju. Sigurno je da nama tek predstoji promena u tom smislu. Nadam se i siguran sam da dolazi generacija mladih, pametnih, poštenih, čestitih, obrazovanih ljudi, lepo vaspitanih, energičnih koji će umeti da sve ovo što se dogodilo u Skupštini svojim znanjem, nenasilno, proteraju odatle, da ti ljudi odu tamo gde im je zaista mesto, na groblja, u magacine, da rade neke poslove koji priliče prosječnim ljudima, ili onima ispod proseka, da dođu oni ljudi koji će imati političke snage da Srbiju zaista privedu svojoj samospoznaji, katarzi i posle svega toga jednoj integraciji, na žalost svih onih koji su bili one večeri u Skupštini.

Nezavisno od političkih stavova, Čedomir Jovanović je na mene ostavio najjači utisak, utisak najzrelijeg političara. On im je održao lekciju o parlamentarizmu. Ne govorim o njegovim stavovima jer se sa nekima slažem, a sa nekima ne. Način dijaloga, način postavljanja argumenata i način na koji se diskutuje sa političkim neistomišljenicima je po mom sudu na njegovoj strani. On je mlad čovek i kao takav ima mogućnosti da napreduje, da nazaduje, da briše neke svoje grehe iz mladosti. Pretpostavljam da ima još mnogo ljudi koji će izaći na kraj sa ovom velikom krizom Srbije, sa njenim vraćanjem u prošlost i vratiti nas tamo gde zaista pripadamo. Mi ne pripadamo nikakvom azijatskom ili nekom drugom mitskom Istoku. Mi pripadamo Mediteranu i Evropi i mi smo evropska država. Svi oni ljudi koji nas vraćaju među Nesvrstane, ili među onaj svet kojima pripadamo na osnovu pravoslavnog mita, ili nečeg drugog, oni u ovoj državi neće imati mnogo šanse.
XS
SM
MD
LG