Dostupni linkovi

logo-print

Mediji dodaju ulje na vatru sandžačke krize


Autor: Nataša ODALOVIC.

ĆOROVIĆ: U svetlu najnovijih događaja je i ono što se desilo u okolini Novog Pazara i mislim da je besmisleno da pričam o bilo čemu drugom. Moja moralna i svaka druga obaveza je da pričam o onome što nam se dešava ovde i što je posledica jednog dugog perioda stvari koje se dešavaju u Sandžaku. Ubijen je jedan, navodno, od vođa Vehabija u Novom Pazaru, drugi je ranjen, ranjen je i jedan policajac. To je epilog onoga što se desilo pre nepun mesec dana, a to je da je nađena jedna pećina sa oružjem u sjeničkoj opštini. Policija je krenula u akciju da uhapsi Vehabije koje su nađene blizu pećine. Dvojica su pobegla. Sada su oni uhvaćeni – jedan je ranjen, a drugi je ubijen.

Šta je priča koja stoji iza toga? Javno mnijenje u Srbiji je ponovo bombardovano gadostima koje permanentno dolaze iz Sandžaka, kako je to teroristička grupa, produžena ruka Al Kaide. Šta je istina? Ona, na žalost, ne može da se objasni tako lako, tako brzo i tako jednostavno. Priča počinje početkom devedesetih godina kada je Slobodan Milošević krenuo da rastura Jugoslaviju. Godine 1992., jedan od krajeva koji je bio neka sledeća meta napada bio je i Sandžak. Sandžak je 1992. godine bio opasan tenkovima i topovima. Već tada je to bio signal da je Sandžak sledeći dom za vešanje, sledeće bure barut, da smo mi ona pretnja i da smo mi sledeći za odstrel. Iz vrlo praktičnog razloga, a to je ekonomska situacija, koja je bila neverovatno dobra u prvoj polovini devedesetih godina, Milošević je ipak odabrao da ne izvrši egzekuciju nad Sandžakom, nego da sakriva strašno mnogo novaca koji nigde nismo videli, užasno mnogo netransparentnog novca, da finansira sebe i svoje ratove. I zaista je priča, da smo mi sledeći i da posle Kosova dolazimo na red, non-stop kružila. Na svu sreću, to se nije desilo. Desila se 2000. godina i 5. oktobar.

Događaj koji se desio 3. oktobra uveče je - Na Dnevniku u 19:30, Slobodan Milošević je rekao potpuno identičnu rečenicu koju slušamo ovih dana. Tada sam bila u Skopju i gledala sam Dnevnik. Slobodan Milošević je rekao: "Terorističke grupe u Sandžaku pokušavaju da destabilizuju zemlju". Mislim da je tada Slobodan Milošević rešio da napravi svinjariju u Sandžaku. Peti oktobar ga je pretekao i mi smo se izvukli i tog puta.

Na žalost, taj vokabular i taj način pravljenja problema ostao je i do dana danas. Očigledno da ovom zemljom dugi niz decenija upravljaju državno-bezbedonosne strukture, koje su zaista najmonstruoznije strukture, a mi možda ni nismo svensi koliko su to strašni ljudi. Oni su svoj vrhunac doživeli za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Milošević je bio istureni politički eksponent, a oni su radili iza šta su hteli, pravili su ratove u bivšoj Jugoslaviji, rasturali su zemlju.

Na žalost, ta priča sa odlaskom Slobodana Miloševića nije završena. Ti ljudi su ostali i dalje tamo gde jesu. Oni su temelji ove države i sve što smo mi započeli 5. oktobra srušilo se ubistvom Zorana Đinđića. Ti ljudi su ubili Zorana jer im nije odgovarala moderna Srbija. Tim ljudima ne treba moderna, ne treba nova, ne treba zdrava Srbija, njima treba bolesna, nemoćna, glupa, primitivna Srbija, kojom mogu da manipulišu jer fenomenalno u ovoj zemlji funkcioniše priča – zavadi pa vladaj. Pravi se stalno atmosfera straha i paranoje. Ljudi u Srbiji se decenijama pune raznoraznim budalaštinama, raznim manijama gonjenja i stalno vidimo neprijatelja oko sebe. Tu ne treba da budete mudri, dovoljno je da bacite samo jednu priču i da odmah imate neprijatelja.

Vehabije

Šta sada radi naša država? Poslednjih godina Vehabije kao pokret postoje na području Balkana, tačnije od 1995. godine, posle završetka rata u Bosni. Vehabije, čije je sedište u Beču, polako pružaju svoje pipke ka Balkanu i pokušavaju da naprave impakt i u Bosni i u Sandžaku i na Kosovu i u Crnoj Gori, svuda gde žive Muslimani. Vehabijski pokret je započeo u XVIII veku sa namerom i ciljem da se vrate tradicionalni koreni Islama. Već od samog početka je bio upotrebljen od strane međunarodnih tajnih službi. Na žalost, to se i ovde dešava. Verujem da jedan broj mladih ljudi ulazi u vehabijski pokret sa namerom i ciljem da pripada nekom čvrstom Islamu. To što Vehabiti rade, nema nikakve veze sa Islamom. To se jako dobro videlo kada je Novi Pazar u pitanju. Možda postoji mali broj mladih ljudi koji su iz primitivnih ruralnih sredina, koji su ušli u tu priču, verujući da je to nešto što će ih spasiti. Jedan veliki broj ljudi, zločinci i najgori kriminalci međunarodnog nivoa, su se samo sakrili iza toga, obukli su tu odeću, pustili bradu i ušli u redove Vehabija. Tu su sebi našli trenutno uporište i sklonište.

Prošle godine su se desila dva veoma značajna incidenta. Jedan je prekid koncerta grupe Balkanika, upravo do strane grupice Vehabija, a drugi se desio krajem prošle godine, kada se pucalo u džamiji, što je apsolutno nespojivo sa tradicijom Islama, da neko nosi pištolje u džamiju i da pravi kriminalne radnje. Policija skoro i da nije reagovala. Na koncertu grupe Balkanika bilo je četiri ili pet uniformisanih policajaca. Da li je bilo nekoga u civilnoj odeći, zaista ne znam. Kada su oni divljali i bacali instrumente, na užas svih nas koji smo tu bili prisutni, jedan moj prijatelj je prišao policajcu i pitao ga zašto ne reaguju. Policajac je rekao da ne žele da se mešaju u religijska pitanja. To nema veze sa religijom. To su vandali i kriminalci i to je akt koji je uperen protiv bezbednosti. To je kršenje javnog reda i mira. I kada bi Papa to lično uradio, istog trenutka bi bio uhapšen.

Dok god su Vehabije ovde nama pravili probleme, to nije interesovalo nikoga. Ministar Jočić je rekao pre mesec dana: "Mi već tri godine ukazujemo da postoje kampovi". Izvinite, o čemu se ovde radi? Ukazujem ja kao građanka, kao pripadnica nevladine organizacije. Policija ima da hapsi, a ne da ukazuje. Kome policija ima šta da ukaže. Vrlo svesno i vrlo namerno se Vehabije navodnjavaju, čuvaju se kao zenica oka. Policiji ni slučajno ne pada na pamet da ih kazni i da ih juri. Oni se drže kao kec u rukavu i kada bude zatrebala destabilizacija, izvučićemo Vehabije. To se, na žalost, upravo sada dešava. Nemojmo da zaboravimo da mi tri meseca nemamo vladu. Mi se sunovraćujemo u siromaštvo. Gubimo Kosovo. E sada, da im ljudi ne uđu u vladu i ne prebiju i tehničkog premijera i tehničke ministre, a bogami i celu Skupštinu, dajte da napravimo problem. A ko nam je bolji problem nego Sandžak.

Ukazaću da Vehabije nisu jedini problem. Problem je i trgovina narkoticima. Mislim da nema deteta u Pazaru koje ne zna da policija stoji iza trgovaca narkoticima, da je policija organizovala ozbiljan veliki narko-dileraj. Tu je i priča o javnim kućama. Pre 12 godina sam pisala o tome, u nekom lokalnom listu, i nikome nije palo na pamet da reaguje. Nemojte da zaboravite na raskol između Islamske zajednice Sandžaka i Beograda. Tu nema skrivanja. U novinama veliki naslovi gde piše - Koštunica podržava Jusufspahića, Tadić podržava Zukorlića. Kakve su to igre? Postoje strukture unutar Islamske zajednice, pa neka se one same dogovore. Šta ima ljude iz verskih zajednica i verskih ustanova da podržavaju Koštunica, Tadić ili bilo ko drugi. To je odlično da se javnom mnijenju kaže - Pogledajte kako su razjedinjeni. Ne mogu im ni hodže zajedno, a kako bi tek oni sa ostalim narodom u Srbiji živeli mirno.

Pogledajte šta se radi sa političarima. Zar misle da je slučajno da su Rasim i Sulejman ovako suprotstavljeni? Njihov sukob može da se opiše jednom rečju, a to je rat. Beogradu, da odgovara, imali bi smo jednog jakog partnera ovde. Svi smo mislili da će to biti Rasim jer je on i zbog pozicije ministra uspeo da obezbedi jednu dobru poziciju u Beogradu, ljudi u Srbiji mu veruju, on je simpatičan mladi čovek, ali to nije tako. Sulejman ima trenutnu zaštitu Vojislava Koštunice, bez zazora. Krše zakone i rade šta hoće, ponašaju se kao na Divljem Zapadu. Sve ono što se dešavalo tokom prošle godine, razne odluke oko opoziva predsednika opštine i rušenja Skupštine, su potpuno nelegalne odluke ministra Lončara. To su krivična dela ljudi koji stvaraju zakone u ovoj zemlji. Sve to zaista ukazuje da u Sandžaku još dosta dugo neće biti mira i plašim se perioda koji je pred nama.

Željela bih da ljudi u Srbiji malo drugačije počnu da gledaju na ovaj prostor ovde, da ne vide samo ono što im se servira u medijima. Željela bih da poručim prijateljima i kolegama iz medija da ne budu jednostrani, da, trčeći za senzacijama, dolaze ovamo i pričaju samo sa političarima, nego i da pričaju sa običnim ljudima iz nevladinog sektora. Građane u Srbiji molim da pokušaju da malo drugačije gledaju na stvari jer možda je krajnje vreme da počnemo da mislimo svojim praznim stomacima, a ne da verujemo svim gadostima koje nam serviraju političari. Treba zaista da budemo malo mudri, pogotovo posle mnogo godina i ratova i patnje, da pokušamo da svi zajedno probamo da izađemo, da pokušamo da mislimo o sebi i da zaista pokušamo zajedno da izađemo iz ovog strašno teškog perioda za nas.

Koliko je realna pretnja od osiromašenog uranijuma?

VUKSANOVIĆ: Razmišljajući o tome šta bi trebao da bude nekakav najbitniji događaj, ne samo ovih dana, već i meseci, a koji je vezan za aktuelnu političku situaciju, došla sam do zaključka da je to stresna situacija u kojoj živimo mnogo godina unazad, koja je podrazumevala i iscrpljujuće sankcije i ratove, kako u okruženju, tako i na našoj teritoriji, i bombardovanje i bombe koje su bile izrađene na osnovi osiromašenog uranijuma, koje su zapravo, kako neki stručnjaci kažu, proizvele veliki broj malignih oboljenja u Srbiji danas. Takva epidemija obično se ne javljaju prvih nekoliko godina posle bombardovanja, što je, na žalost, pokazalo iskustvo naših suseda u Bosni i Hercegovini. Tokom ove godine se očekuje da će ta epidemija zapravo doživeti prave velike razmere. Da li je naš zdravstveni sistem u dovoljnoj meri pripremljen za prihvat mnogobrojnih budućih pacijenata? Ukoliko se ovakve slutnje obistine, kako smo za takve stvari kadrovski i prostorno pripremljeni? Kako stojimo sa lekovima, sa aparatima? Koliko se uopšte ulaže u zdravstvo i u neke sistemske promene, pogotovo na planu onkologije? To je vrlo bolno pitanje, pogotovo ako se ima u vidu statistika da približno 18,5 hiljada ljudi godišnje premine, bilo od lečenog, bilo od nelečenog karcinoma. Možda je taj broj i veći.

Iako postoje različita udruženja i neke organizovane prevencije, ili pokušaj masovnijeg ranijeg otkrivanja karcinoma, kao i edukacije stanovništva, medicinskog osoblja nema, a pri tome je budžet za zdravstvo i sam vrlo nizak, a kamoli za onkologiju. U Švajcarskoj se preko 1,5 milijardu eura godišnje izdvaja samo za onkologiju. Ukoliko možete da budete i izlečeni, šta vam je sve potrebno i da li imate dovoljno novca da se izlečite? Postoje neki vrlo skupi lekovi koji se primenjuju cikličnim terapijama na 21 dan. Oni nisu na pozitivnoj listi lekova. Jedna doza iznosi 1000 eura, a koristi se u kombinaciji sa citostaticima. Da li je i među bolesnicima od ovako teške bolesti došlo do klasnog raskola? Da li perspektivu izlečenja, ili čekanja na iznalaženje adekvatnog leka, imaju samo oni koji su bogati i dobrostojeći i koji mogu za jednu dozu leka da izdvoje 1000 eura, a ovi ostali su prepušteni sami sebi?

Problem je vrlo složen i komplikovan, obzirom na tešku političku situaciju koja nas pritiska sa svih strana i čini mi se sa sve intenzivnijim zaplitanjem, umesto rasplitanjem, stvari. Imam utisak da će ovi problemi na neki način eskalirati i ugroziti ono što se zove javno zdravlje, kolektivitet, pa i samu naciju, a da se u javnosti veoma malo o tome govori i da tekstovi koji izlaze u štampanim medijima i televizijske emisije nisu u dovoljnoj meri aktivne u alarmiranju da je problem vrlo urgentan, da ga treba sistemski rešavati i da osim dnevne politike postoji nešto što se detektuje kao zdravlje pojedinca i kolektiviteta, a što predstavlja neku vrstu pretpostavke za našu zajedničku budućnost.


Nasilnici su ozakonili nasilje

DERETA:Mislim da se u našem društva malo govori o svim važnim temama. Govori se pogrešno i govori se površno. Razmišljajući o tome, kojoj od tih tema da se posvetim, nisam mogao da se odlučim između tri. Jedno je pitanje reforme univerziteta koja stoji i u kojoj se sve svelo na količinu novca koju studenti treba da plate da bi bili školovani ili da izaberu da li će plaćati ispite koje ne polažu, ili će plaćati znanje koje treba da steknu. To znanje koje treba da steknu treba da im daju nastavnici koji se ne pomeraju decenijama sa svojim mesta, koji se ne usavršavaju, koji pišu istu knjigu u ne znam kom izdanju.

Druga tema je pitanje Crne Gore. Naše drugo oko u glavi se osamostalilo, ali smo mi još uvek potpuno slepi za taj deo nekadašnje naše države. Oslepili smo za taj deo našeg bivšeg sugrađana. Oslepili smo za sve probleme koje taj novi raspored u regionu znači za živote naših ljudi. Sve se svelo na registraciju automobila, a ne govori se o tome na koji način ljudi ne mogu da ostvare svoja prava po pitanju imovine, školovanja i slično.

Ipak sam se opredelio za nešto o čemu se, naizgled, mnogo govori u našoj javnosti, ali, po meni, na veoma pogrešan način. To je pitanje nasilja u porodici. Kod nas se nasilje u porodici identifikovalo sa sigurnim kućama. Sigurne kuće se bave posledicom, a nasilje u porodici ima svoje uzroke i te uzroke treba rešavati. Treba se baviti prevencijom nasilja u porodici, a imam utisak da se na tome uopšte ne radi. Ne radi se jer je to jedan složen proces u kome je potrebno menjati vrednosne sisteme, u kome je potrebno menjati odnose muškarca i žene, u kome je potrebno rehabilitovati i vratiti dostojanstvo porodici, u kome je potrebno zaštiti decu, u kome je potrebno uspostaviti jedan novi dijalog unutar društva i jedan novi odnos unutar društva prema onima koji to nasilje vrše.

Ako danas razgovarate sa ženama iz nevladinih organizacija, koje se aktivno bave tim pitanjem i pokušavaju da smanje broj žrtava nasilja u porodici, posebno žena, a ne toliko dece, čini mi se da one sve iskazuju isti stav, a to je da su institucije spore, da su institucije neefikasne. Institucije pokazuju prve znakove razumevanja problema, ali se plaše i rasprostranjenosti tog problema. Osećaju se nemoćnim i ne pronalaze pravi način da se s tim problemom suoče. Govorim o nasilju u porodici jer mi se čini da ono, ne samo da generiše nasilje u društvu, nego tu postoji sasvim sigurno direktna relacija. Legitimizacija nasilja u porodici je na neki način činjenica da onaj koji čini nasilje nije zakonski, na pravi način, kažnjen, ne koriste se čak ni mogućnosti koje zakon pruža, ne koristi se mogućnost da se onaj koji čini nasilje udalji iz porodice. Uglavnom se žrtva sklanja od nasilnika, a ne nasilnik od onih nad kojima vrši nasilje. To je pogrešan pristup.

Pokušavam da skrenem pažnju na činjenicu da jedna lepa akcija, koja ima divnu promotivnu aktivnost, a to je izgradnja sigurne kuće u Beogradu i širom Srbije, nije dovoljna. Potrebno je sistemsko rešenje u kome bi smo zaštitili i žene i decu i porodicu i celo društvo od nasilja. To se naravno može postići kroz jedan osmišljeni rad i osmišljenu koordinaciju aktivnosti zakonodavnog i represivnog dela države: policije, tužilaštva, sudova, socijalnih službi i nevladinog sektora, koji treba da se bavi onim drugim delom, a to je zaštitom i radom na ispravljanju posledica tog nasilja.

Govorim o nasilju u porodici jer je većina nasilnika u ovom trenutku ozakonila nasilje u našem društvu, te je ono postalo nečim čime država ne želi da se bavi. Nedavno smo čuli jednog od ministara da je za novinara koji je bio izložen nasilju rekao da bi trebao da se štiti sam. Država nije sposobna, ne želi da štiti žrtve nasilja, ne želi da se time bavi jer, verovatno, vidi neki interes u tome da se nasilnici slobodno kreću, da stvaraju nesigurnost u društvu i da na taj način ograničavaju građane u njihovim pravima i aktivnostima.
XS
SM
MD
LG