Dostupni linkovi

logo-print

Meta na leđima novinara


Gost Press kluba je Đorđe Vlajić, dopisnik BBC radija, potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije i član Izvršnog odbora tog udruženja.


RSE:
Vest koja se nameće ovih dana u svim medijima je pokušaj ubistva našeg kolege, Dejana Anastasijevića, iz lista Vreme. To jeprobudilo ponovna sećanja na to da nije rešena smrt ni Dade Vujasinović, ni Slavka Ćuruvije, ni Milana Pantića. Ne zna se ni ko je pretio Kruhonjiću, novinaru iz Novog Sada. Gde smo tu mi novinari?

VLAJIĆ: Izgleda da neka zla stvorenja ponovno crtaju mete na novinarskim grudima i leđima, što mi se nimalo ne dopada. Mislim da pritisak na novinare nije mnogo ni jenjavao u odnosu na Miloševićevo vreme, samo je menjao forme. Recidivi Miloševićeve vlasti su preživeli promene, deo njih je preživeo promene i preteći novinarima oni praktično štite svoj minuli rad. Nova politička nomenklatura, koja je došla posle Miloševića, osetila je potrebu da dobije novinare kao saveznike, ali nije trpela kritiku. I zbog toga je bilo sporova vlasti, koja je došla posle Miloševića, i nekih njenih čelnika sa novinarima. U srpskom novinarstvu nije baš ni profesionalno dobra situacija. Ima tu svega i svačega. Kada se sve zajedno sabere, ovo što se dogodilo sa Dejanom Anastasijevićem je samo opora opomena da novinari i dalje jesu meta i da mogu biti žrtve. Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, prošle godine je bilo oko 60 napada na novinare, a od početka ove godine bilo ih je šest-sedam nedeljno.

RSE: Pretpostavljam da ih je na lokalu mnogo više nego u Beogradu?

VLAJIĆ: Na lokalu je situacija mnogo dramatičnija. Prošle godine smo se dosta bavili novinarskim kodeksom i to je bila prilika da jedna ekipa ljudi iz NUNS-a i UNS-a, uz podršku OEPS-a, obiđe celu Srbiju, mnoga mesta, i razgovara sa kolegama, ne samo o kodeksu, nego i o uslovima u kojima rade i stanju u profesiji. I tamo je situacija dramatična, počev od onih najbanalnijih razloga da, ako novinari počnu nešto da istražuju, uvek naiđu na nekoga iz lokalne politike, biznisa ili kriminalne nomenklature. U velikim gardovima, poput Beograda, Novog Sada ili Niša, se ipak nešto teže dolazi do novinara. U manjim sredinama se svi i porodično poznaju, tako da predsednik opštine može da zna gde svaki od novinara, ne samo stanuje, ali zna i sve podatke o njemu. Onda su ti pritisci užasno veliki i grubi. Ne samo da unižavaju profesiju i onemogućavaju rad novinara, nego i unižavaju ljude koji se bave novinarstvom.

RSE: Da li ste videli izjavu ministra za kulturu i informacije, Dragana Kojadinovića, koji je otprilike rekao - Ko je kriv Dejanu Anastasijeviću što ne menja stan u parteru za neki, na možda lošijem mestu, ali sigurnijem. To je zamena teza.

VLAJIĆ: Nisam tu prepoznao neku lošu nameru. Kojadin je naš kolega, novinar. Sticajem nekih čudnih okolnosti je ministar. Imam utisak da je to malo trapavo izražena briga. Kujadin je praktičan čovek. On nikada ne bi stanovao u prizemlju. Imam utisak da Kujadin nije hteo da omalovaži Dejana, niti to što mu se dogodilo, niti da zameni tezu i skrene priču na neku drugu stranu. I pre i posle toga on je jako mnogo govorio o napadima na novinare, i kao novinar i kao ministar. On to dobro zna. Svojevremeno je bio jedan od ljudi koji je to i sam preživljavao. Nas dvojica smo zajedno radili u Studiju B i zajedno smo proživljavali diferencijaciju Duška Radovića i Đoke Vještice. To je bio užasan pritisak, i na redakciju i na ljude. Mi smo to stalno doživljavali u ono komunističko vreme, kao nešto što je nedopustivo. Svi smo to teško podnosili.

RSE: Pomenuli ste da kada novinar hoće da se bavi istraživanjem, pogotovo na lokalu, gde ga svi poznaju, nailazi na vrlo ozbiljne prepreke. Da li je to razlog što imamo jako malo pravih istraživača u novinarstvu, ili je razlog na drugoj strani? Znamo da na Zapadu, novinar koji se bavi istraživanjem, često stavlja glavu u torbu, dobija mnogo veće prinadležnosti i mnogo duže može da istražuje da bi došao do kraja, do istine. Ovde se istražno novinarstvo i izveštaj sa press konferencije isto tretiraju.

VLAJIĆ: Majka istraživačkog novinarstva u Srbiji su uglavnom Internet pretraživači. Često novinari ne odmaknu dalje od onoga što se nađe na Internetu, a veoma često se istraživačko novinarstvo, ili ono što se ovde tako naziva i pokušava tako predstaviti, zasniva na rekla-kazala ili na poverljivim razgovorima sa nekim ljudima. Meni se ne sviđa što u novinarstvu u Srbiji još uvek nema dovoljno, ni školovanih novinara, ni školovanih urednika. Ne mislim tu na formalnu školu, formalno obrazovanje, mada smo i tu prilično falični. Obrazovna struktura nije naročito vesela. Mislim na onu profesionalnu školu - život i rad u redakcijama. Nekada je postojala dobra praksa i u Beogradu je egzistiralo nekoliko jako dobrih i različitih novinarskih škola: Politika, Novosti, Radio Beograd, Televizija Beograd, Borba. U redakcijama se radilo sa ljudima. Školovani su novinari. Miloševiće je napravio strahovitu štetu. Mislim da je ova profesija najveća kolateralna šteta Miloševićeve vladavine. On je posle diferencijacije, krajem osamdesetih u Politici i NIN-u, a početkom devedesetih očistio RTS. Preko 1100 ljudi je izbačeno napolje. Većina njih su novinari profesionalci. Paralelno s tim pritiskom se događala jedna šizofrena stvar, a to je neka kvazi-liberalizacija, pogotovo u ono vreme kada je Milošević osećao da je siguran na vlasti. Tada su počele da niču nove radio i televizijske stanice i da se osnivaju razne novine. Stvorilo se neko kvazi-tržište novinara. Onda je svako mogao da bude novinar. Sve se moglo nazvati novinarskim proizvodom i svašta se moglo nazvati medijskom kućom. I sada smo u situaciji da nema dovoljno dobrih novinara, niti dovoljno dobrih urednika, a najmanje, ili jako malo, je onih koji se mogu nazvati novinarima istraživačima.

RSE: Na koji način bi NUNS mogao da stimuliše istraživačko novinarstvo?

VLAJIĆ: Mi to već radimo. Organizuju se seminari i kursevi. Često se događa da dovodimo veoma ugledne predavače koji obučavaju novinare za različite vrste novinarskih veština i znanja. Postoje nagrade za istraživačko novinarstvo. U saradnji sa američkom ambasadom ustanovljen je Fond za nagradu za kvalitetne novinare istraživače i to u dve kategorije - seniore i juniore. Ovde kao da postoji neka naopaka logika - ako neko ima tri i pol dana novinarskog iskustva, odmah misli da je komentator urednik, a pri tome se zaboravlja da takve poruke, koje često odlaze kao neka medijska poruka ili kao vest, članak, tekst, emisija, uopšte ne objašnjavaju šta se događa. Često ostanu na samoj površini događaja koji se registruje, nema konteksta, nema pokušaja analize zašto se dotle došlo, zašto se nešto događa, šta bi mogle biti posledice.

RSE: Šta bi bile posledice toga što nemamo vladu, što nemamo Parlament, nemamo Ustavni sud? Postojao je predlog da se do 14. maja mora izabrati vlada, da počne da radi Skupština, ali se taj rok prolongira. Da li smo mi uzalud glasali i birali one za koje mislimo da će nas na dobar način voditi dalje?

VLAJIĆ: Tako je to sa biračima. Oni, kada dobiju priliku, zaokruže nešto na nekom listiću i onda se suočavaju sa posledicama svoje biračke odluke u naredne četiri godine ili neki put manje. Sada se birači u Srbiji suočavaju sa posledicom svoga odlučivanja. Ostalo su politički računi. Taj račun je prilično komplikovan. U formiranje vlade ubrajam i konstituisanje Parlamenta, ali ne samo formalno, kako Ustav predviđa, potvrđivanjem mandata. Uslov da Parlament postoji je i izbor predsednika radnih tela i parlamentarnih komisija. Zaokruživanje onoga što omogućava funkcionalnu Skupštinu i vladu je ogroman kolač političke i ekonomske moći i uticaja. Sada se stranke, koje moga da sakupe dovoljno poslanika, sučeljavaju, nastojeći da podele taj kolač, a da njima to najviše odgovara, da što više izvuku iz toga. S druge strane, međunarodni položaj Srbije nije Bog zna kako dobar, delimično i zato što se ubrzava rešavanje kosovskog problema. Ovde su se sučeljavale dve škole mišljenja. Prva škola mišljenja je da kosovska priča nema nikakve veze sa vladom. Druga škola mišljenja stoji na stanovištu da će formiranje vlade u veliko da zavisi od Kosova. Čak je bilo dosta mišljenja da će Ahtisarijev plan praviti vladu. Kakvo god bude bilo rešenje za Kosovo, šta god se bude dogodilo u naredna dva meseca u Savetu bezbednosti, to će biti veoma vruć kompir u rukama onoga ko bude bio na vlasti u Srbiji. Sada je pitanje procene i spremnosti političara, koji konkurišu da upravljaju državom, da se s tim sučelje. Možda je za njih bolje da sačekaju da se završi kosovska priča, pa onda da naprave vladu.

RSE: Po nekim verzijama ta priča će se završiti tek negde na jesen ili krajem godine?

VLAJIĆ: Možda u junu bude Rezolucija. Ako sam dobro razumeo ovo što se događa u Vašingtonu u poslednje vreme i signale koji dolaze iz Amerike, Britanije i dobrog dela Evropske unije, imam utisak da će april i maj biti dva ključna meseca u kojima će biti zacrtana Rezolucija. Amerikanci najavljuju da će posle posete ove delegacije Saveta bezbednosti, oni gurnuti u proceduru novu Rezoluciju o Kosovu, tako da će se tu lomiti neka diplomatska koplja. Mislim da Amerikanci ne povlače ručnu, ali naprotiv, pritiskaju gas.

RSE: To znači da niko neće biti na vlasti kada to pitanje bude rešeno?

VLAJIĆ: To može i tako da se tumači. Ako dođete na vlast, ili preuzmete vladu, u momentu kada je stvar gotova, vi niste odgovorni za to. Vlada je sada tehnička i nije odgovorna ni za šta.

RSE: Iako je tehnička, ona obavlja niz poslova, troši pare.

VLAJIĆ: Ustav kaže da tehnička vlada obavlja samo neke poslove i nema zakonodavnu inicijativu. Koliko sam primetio, to se obilato nadoknađuje uredbama. Uredba je podzakonski akt, ali je vrlo funkcionalna u vršenju vlasti i stvara neka prava i obaveze, odličan je instrument, doduše kratkoročan za održavanje na vlasti.

RSE: Ali uredbe su se uglavnom, u nekim ranijim vremenima, upotrebljavale samo kada je neophodno nešto što je lukrativno. Recimo, uredba koja se odnosi na uvoz nafte. Sada se, izgleda, mnoge druge stvari, koje nisu lukrativne, rešavaju uredbama.

VLAJIĆ: Uredba je neka vrsta bastarda u pravnom sistemu. Ona se donosi u situacijama kada se detaljnije pojašnjava nešto, ili sprovodi nešto, što je već regulisano nekim zakonom. U pravnom sistemu Srbije postoji ozbiljan problem zbog toga što mnogi zakoni imaju sistemsku grešku, namerno ugrađene odredbe koje omogućavaju arbitrarnu poziciju vlasti, da može da ih tumače kako hoće. Sada više ne mogu da donose nove zakone, ali mogu da donose uredbe. Koliko se sećam, šampion u uredbama u novijoj srpskoj vlasti je bio Radovan Božović, koji je svako malo donosio neke uredbe. Možda je samo stvoren utisak da je on šampion u tome jer je o tome najviše govorio. Uredbe se uvek koriste kao instrument vladanja, kada vlada neće da ide u Parlament i kada nema većinu u Parlamentu. Tek kada se javnost, ili delovi društva, s nekim posledicama suoče, onda već bude kasno.

RSE: Možemo da zamislimo situaciju državnog udara. Šta raditi u tom slučaju bez vlade i odlazećih ministara?

VLAJIĆ: Ne vidim ko bi u Srbiji mogao da izvede državni udar. Još uvek u Srbiji postoji dovoljno funkcionalnih institucija. To što je vlada tehnička, ne znači da ona ne radi. Premijer, iako u ostavci, može da upravlja vladom preko ministara, koji takođe rade. Postoje funkcionalne institucije, kao predsednik države, koje rade. Nije problem u tome što je vlada tehnička. Problem je što predugo traje i problem je što upravlja državom na način na koji to sada radi. Nema kredibilnih institucija. To pokazuje neku vrstu nezrelosti političke elite i nesposobnosti da shvate šta je ključni javni interes, da se stvara funkcionalni sistem vlasti u kojem su političari, koji trenutno obavljaju neke važne poslove, neke važne funkcije, samo prolazna pojava. Oni će biti neko vreme i otići će, ali iza njih treba da ostane stabilan sistem. U Srbiji još uvek, u svim elementima, nije uspostavljen ni blizu stabilan sistem. To je ono što ne valja. Zato je loše što postoji tehnička vlada, što nije izabrana prava, što do kraja nije konstituisan Parlament, što ne radi Ustavi sud jer nema ko da oceni ustavnost akata koje neko donosi. Vrhovni sud je taj koji kaže šta valja, a šta ne valja. Prvi zakon koji je Koštuničina vlada donela, progurala kroz Parlament, je Zakon o pomoći porodicama haških optuženika. On je bio ustavno mrtvorođenče jer ga je Ustavni sud stavio van snage kao neustavan. To je funkcija Ustavnog suda – da spreči izvršnu vlast da krši najviši pravni akt ove države. To ne postoji.

RSE: Bivši predsednik Ustavnog suda, Slobodan Vučetić, je izjavio da bi produženje roka za formiranje vlade bio potpuno neustavan i da bi jedino rešenje, u tom slučaju, bili novi izbori. Razočarani glasači DSS-a i DS-a bi verovatno glasali za Radikale.

VLAJIĆ: Nisam siguran da će se dogoditi to da će razočarani glasači demokrata glasati za Radikale. To se dogodilo na pretprošlim izborima. Bila je neka vrsta kažnjavanja tadašnjeg DOS-a zbog nejedinstva, pa se malo glasalo za Radikale, da bi se ovima pokazalo da dođu pameti, što se nije dogodilo. Može se dogoditi obrnuto, da bi procent glasova koji bi Radikali dobili na tim izborima bio za par procenata veći, uglavnom zbog toga što bi se demokratski orjentisani glasači uzdržali od glasanja, povukli iz političkog procesa. Onda bi u procentima na manjem odzivu, procent koji Radikali inače dobijaju kao apsolutni broj, možda bio i znatno veći. Predviđa se da bi se to kretalo u okviru dva-tri procenta. Ključna stvar u tom političkom nadmetanju na demokratskom krilu, u vezi sa formiranjem vlade i raspodelom političke moći i vlasti, je ako se to ne dogodi, ako se vlada ne formira, kako onda efikasno okriviti onoga drugoga jer onaj ko bude kriv ima sve šanse da loše prođe na izborima. Na tome se dosta radi. Reći će da zato što ne uspevamo da formiramo vladu, nismo mi krivi, već oni tamo i neka plate cenu na izborima. Čini mi se da, ako bude pameti, a nadam se da će je biti, smo bliži novoj vladi nego izborima, da će uspeti da se dogovore jer nije bez išta ta priča da se razgovara i pregovara. To se obično radi u dubokoj tajnosti i onda se samo obznani ili napravi predstava za javnost. Ima signala da to ide, ali Srbija je velika tajna, nikada ne zna čovek šta sve ovde može da se dogodi.

RSE: Kako kroz pet godina vidite Srbiju i gde je vidite? Očigledno 2012. godina, koja je prvobitno bila spominjana kao ulazak Srbije u Evropsku uniju, više nije validna.

VLAJIĆ: Nisam siguran da nije validna i zbog toga što, ako se bude rasplitala kosovska priča, Srbija će morati da dobije neke kompenzacije i one će biti ponuđene, htele to vlasti u Beogradu ili ne. Pitanje je ko će biti na vlasti u Beogradu. Mislim da ako Srbija ne bude u Evropskoj uniji, bit će jako blizu Evropske unije. To u velikoj meri zavisi i od ovdašnjih političara. Nešto što se pominje kao zastrašujuća varijanta za demokratski orjentisan svet ovde, ili za ljude koji za sebe misle da su demokratski orjentisani, je mogućnost da Radikali dođu na vlast, da se napravi neka koalicija, što može da bude mogućno, koalicija DSS-a i Radikala.

RSE: To se i spominje kao jedna od mogućnosti.

VLAJIĆ: Pitanje je šta će ovde da se dogodi i kako će ovaj unutrašnji rasplet da se završi. U velikoj meri će to zavisiti od Kosova i od rešenja za Kosovo jer će se na tome, bojim se, opet sučeljavati patrioti sa anti-patriotima. Poslednjih nekoliko godina ponovo u Srbiji raste pritisak takozvanog patriotizma, što nije dobro. To što se pokuša prikazati kao patriotizam, ne bih svrstao u tu kategoriju.

RSE: Da li je to zbog pritisaka s polja, ili nečeg drugog?

VLAJIĆ: Ima jako neumerenih pritisaka s polja i gotovo nepristojnih zahteva međunarodne zajednice, uslovljavanja. Ono što mene zbunjuje ponekada je da se dobar deo međunarodne zajednice, uprkos krajnje ljubaznoj retorici i iskazivanju nekih povišenih emocija prema Srbiji, ponaša kao da je ovde još uvek Milošević na vlasti. Demokratske vlasti u Srbiji, u situaciji koja je prilično rovita, u tranziciji, koja jeste odmakla i prešla reverzibilnu tačku, gde se procesi ne zaustavljaju, ali se dramatično usporavaju, kao da nisu shvatili situaciju, ali ni međunarodna zajednica im nije baš pomogla. To je više ličilo na odmaganje i izražavanje nepoverenja. Delimično su i ovi ovde sami krivi jer su obećavali neke stvari koje nisu uradili, ali ponekada su dovođeni u nemoguću situaciju.

RSE: Kada je otišao Milošević sa vlasti, kada je smenjen, nije smenjena i njegova politika. Ostali su mnogi ljudi u ključnim službama, u tajnim službama, u policiji, u sudstvu, na drugim mestima, ostalo je mnogo toga što je bio imidž Miloševićeve Srbije.

VLAJIĆ: Ne samo imidž. Rakao bih da je primarni greh novih vlasti u Srbiji, onoga što je bio DOS, nove političke nomenklature, što posle pada Miloševića nisu krenuli da urade ono što su obećali, a to je da promene njegov sistem. Nastala je jedna čudna borba za to ko će od političkih lidera da stavi pod kontrolu važniji i snažniji deo Miloševićevog režima. Sada možemo da se pitamo ko tu koga može da kontroliše i ko je koga tu dobio kao saveznika, ili kao reprezenta u javnosti. To nije dobro. Ta liderska politička borba je imala loš rezultat u tom smislu da je što-šta od Miloševićeve vlasti ostalo i preživelo, nastavilo da funkcioniše i štiti svoj minuli rad.
XS
SM
MD
LG