Dostupni linkovi

logo-print

Poslednja generacijska šansa


Gost Press kluba je Andrej Nosov, predsednik Inicijative mladih za ljudska prava.


RSE:
Ovih dana jedna od glavnih tema u javnosti, i u svim medijima, je suđenje Škorpionima i kazne koje su im dodelene. Neverovatno je da je jedan od njih dobio samo pet godina, a drugi je potpuno oslobođen. Predsednik države, Boris Tadić, kaže da za takve zločine treba dodeliti najveću moguću kaznu.

NOSOV: Mislim da bi najveća moguća kazna za Škorpione bila ta da mi u Srbiji konačno shvatimo ko su Škorpioni i koji se to Škorpioni oko nas kreću u raznim drugim jedinicama. Odbacivanje zločina, od strane domaće javnosti, kao prihvatljivog načina borbe sa ljudima koji pripadaju drugoj nacionalnoj grupi je, čini mi se, najveća kazna za njih, da nemaju tu vrstu podrške koju oni i dalje uživaju u Srbiji. Samu presudu tumačim na osnovu izjava članova porodice žrtava. Vidim da oni u ovoj presudi nisu pronašli ni onu minimalnu satisfakciju koja je neophodna. Uvek će majka, koja je izgubila dete, reći da nije zadovoljna i da mora još mnogo da se radi, ali slušajući i punomoćnike oštećenih shvatio sam da je ova presuda nešto što nije donelo, ni pravdu optuženima, ni pravdu samim žrtvama. Mislim da je suština problema sa kojim se danas suočava Sud za ratne zločine taj da se oni bave jednim poslom koji većina građana u Srbiji ne smatra prihvatljivim i dobrim. Predsednik Srbije, i ne samo on, treba da govori o tome, o odgovornosti, da krene da se stvara jedna klima koja će istinu, činjenice, parče po parče sklapati u jedan mozaik pune istine o onome šta se to dogodilo bivšoj Jugoslaviji, kako se ta zemlja raspala, počevši od Škorpiona, pa preko Ovčare i drugih suđenja koja postoje u Srbiji.

RSE: Obzirom da je jedna od vaših glavnih tema suočavanje sa zločinačkom prošlošću, kako tumačite Škorpione, koji su relativno mladi ljudi, a koji su decu od 16 do 18 godina položili vezanih ruku licem prema zemlji i ubijali ih? Kakva priroda može tako nešto da uradi?

NOSOV: To je čitava jedna geneza stvari, uticaj medija, porodice, crkve. Videli smo u jednom od onih filmova šta su uradili sveštenici Srpske pravoslavne crkve. Čitavo društvo je u tom trenutku bilo okrenuto ka tim mladim ljudima i govorilo im da moraju da idu u rat, da moraju da brane zemlju. Kao dečak u to vreme sam slušao stalno o izdajnicima i o dezerterima, kao o nekom ko neće da brani zemlju. Ono što je zaista poražavajuće jeste taj odnos. Kada pogledate taj snimak, ta brutalnost je nešto što je bila realnost. Bilo je i gorih stvari na prostoru bivše Jugoslavije u tom ratu, ali mislim da je vreme da ljudi u Srbiji pogledaju prošlosti u oči i da saopšte neke činjenice. Ne znam šta se desi čoveku u glavi da uradi tako nešto, ali stalno slušam na našim radionicama sa mladim ljudima sličnu argumentaciju. Kada govorite o nekom zločinu, onda oni kažu kako su i oni ubijali nas. Sve informacije koje dolaze do mladih ljudi, pa i Škorpioni u to vreme, sve je to deo jedne poruke koja je tada stizala od vladajuće političke elite. Oni su samo slepo pratili tu vladajuću elitu jer nisu imali šanse da vide drugačije, da vide bolje. Ne želim ni na koji način da opravdam zločin, samo hoću da kažem da je klima u društvu još uvek takva da političari i političke elite ne prihvataju svoju odgovornost. Oni imaju jednu ogromnu odgovornost za ovo društvo, moraju da ga promene. Sadašnji političari ne mogu samo da vladaju i da se dogovaraju samo oko budžeta. Oni moraju da shvate da je njihova misija, kao političara posle oružanih sukoba, da menjaju ovo društvo, da menjaju ključnu argumentaciju koja se stalno čuje u negiranju i poricanju zločina. Mislim da je predsednik Srbije mogao da ima hrabriju izjavu od te da on misli da Škorpionima treba dati samo najstrože kazne. Nama trebaju političari koji su dovoljno hrabri, ali ne samo političari, već i ljudi na javnoj sceni koji će da govore o tome mnogo radikalnije. Ovde blaga priča preovladava. Ljudi obično ne vole radikalno i odbijaju sve što je radikalno. Mislim da to može u velikoj meri da promeni ovu klimu.

RSE: Pre tri-četiri godine ste radili na jednom radiju u unutrašnjosti Srbije. Vama i vašoj porodici su pretili ubistvom zbog nečega što ste rekli na jednoj konferenciji za novinare. Hrabrost uvek izaziva nekoga ko hoće, zbog toga što ste hrabri i što kažete neku istinu, da vas liši života.

NOSOV: Sećam se toga. Tada sam izveštavao o policijskoj torturi i od pripadnika policije sam dobijao pretnje. Do dana današnjeg taj slučaj nije rasvetljen, niti smo dobili bilo kakav zvaničan odgovor šta se dogodilo. To je bilo u Prokuplju. Tada je lokalna RTV Grk objavila priču o policijskoj torturi. Profesor Univerziteta je bio napadnut od strane policajca. Priča se zvala - Treći stepen za intelektualce. Poenta je - Pošto imate sedmi stepen u školovanju, a ja treći, sada ću vam slomiti zube. Srbijom vladaju oni ljudi koji imaju treći stepen u školovanju, a oni koji imaju sedmi su zbačeni sa lestvice javnog života, ali ne samo javnog života.
Moja organizacija će uskoro izaći sa jednim izveštajem o političkom nasilju. Potpuno ste u pravu da je potrebna hrabrost. Dokumentovali smo oko sto incidenata, u periodu novembar, decembar, januar i februar u Srbiji, politički motivisanog nasilja, što uključuje napade na političke partije, na njihovu imovinu, što uključuje i pozive na odmazdu putem medija različitih političkih neistomišljenika. U 99 procenata slučajeva nije bilo nikakve reakcije vlasti. Stvorena je klima u kojoj je moguće gađati kamenom kuću Vesne Pešić, u kojoj je moguće nasred ulice prići aktivistima neke političke partije i pretući ih. Stvorena je takva klima jer politička elita, koja je na vlasti, ne želi da se sa time suoči onako kako se to mora raditi u jednom demokratskom otvorenom društvu, a to bi značilo brzu i efikasnu istragu. U takvoj klimi jako je teško očekivati da će, pogotovo mlad svet, s kojim mi najviše radimo, imati drugačiji odnos, ne samo prema prošlosti, nego i prema tome što danas vide. Često se dešava da na ulici vidite kako mladić tuče devojku. Sa prijateljima stalno vodimo rasprave o tome da li treba da reagujemo na to ili ne. Naravno da treba da reagujemo. To može da bude vrlo osetljiva situacija, možete da dobijete i batine. Neki ljudi su i dobijali batine zbog toga. Mislim da živimo u jednoj zajednici i ne možemo da se ponašamo kao da me se uopšte ne tiče što je neka osoba na ulici bila pretučena. To bi mogli da zovemo građanskom odgovornošću prema drugim ljudima koji žive u zajednici. To nije samo pitanje prošlosti i žrtava, to je jedan odnos prema svemu onome što nas okružuje, pa i prema vlastima. Svi mi imamo jedan ružan osećaj da se tu, sem toga što nas više ne tuku, ništa tako puno nije promenilo u našem doživljaju onoga što predstavlja silu u ovom društvu.

RSE: Imali ste hrabrosti da izjavite nešto što nikada ni od koga nisam čula. Rekli ste da je u Batajnici bio logor. Tamo postoji jama za koju se još uvek ne zna ko je dopremio leševe sa Kosova i ko ih je zakopavao. To sam prvi put čula od vas i nikada više. Otkuda vam informacija da je to bio logor?

NOSOV: Ne govorim o Batajnici i o leševima kosovskih Albanaca. Postoje podaci o određenom broju logora u Srbiji za vreme oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Ne mogu da vam kažem više detalja jer nemam za to ni jedan dokaz kojim bih to mogao da potkrepim i to nije nešto čime se moja organizacija bavi. Uzmimo Zrenjanin. Uzmimo to da je negde kod Niša postojalo nešto. Postoje informacije. Postoje informacije i o Sremskim Karlovcima i o Sremskoj Mitrovici. Postoje informacije o tome da su tu pored nas, u Srbiji, na brdima oko naših gradova, bili zatočeni neki ljudi. Stalno se ovde govori da Srbija nije bila u ratu. Imali smo pristup nekim podacima koji su ukazivali na to da je u nekom delu Batajnice, na nekim od tih vojnih ili policijskih poligona, 1993. ili 1994. godine bilo nečega što bi se moglo nazvati logorom. Nemamo pouzdane podatke za to, ali verovatno da postoje oni ljudi koji imaju te podatke i znaju šta se tamo dogodilo. Nadam se da će jednog dana otvoreno reći sve što su videli.

RSE: Kružila je priča za vreme Miloševića da su u rudnicima u Srbiji zatočeni pripadnici bosanskog i hrvatskog naroda. Znam da su neke strane tajne službe, sa dozvolom tadašnjeg režima, obilazile te rudnike i da nikada ništa nisu našle.

NOSOV: Čuo sam to i od žrtava i neki od njih potajno veruju da su njihova deca možda živa. U agoniji, kada ne znate ništa, počnete da verujete i u čuda, i u to da neko deset godina radi u nekom rudniku i nekom logoru. Postoje podaci da su u nekom od tih rudnika i na nekom od groblja u Srbiji spaljivani leševi. Tužilac za ratne zločine o tome dosta dugo vodi istragu. Verujemo da se tužilac nalazi pod određenom vrstom pritisak izvršne vlasti i da tu istragu ne dovede do kraja. Postoji čitav blok suđenja za ratne zločine u Srbiji o kojima javnost jako malo zna. Mediji objavljuju ta svedočenja na petoj strani u levom stupcu malim slovima, a to su suđenja na kojima se otkriva kakav je u stvari bio režim Slobodana Miloševića. Kada o njemu pričamo, stalno govorimo o novcu, o lošem životu, o sankcijama. Napustio sam zemlju prvi put 2001. godine i to sam imao sreće da odem. Neki moji prijatelje još uvek nisu imali prilike da otputuju u neku evropsku zemlju. To je strašno. Ta suđenja se odvijaju toliko daleko od javnosti da ljudi nemaju prilike da čuju, da saznaju. Znamo kakve su bile vesti RTS-a u ono vreme. Ni danas nemamo proboj u medije, da saznamo pouzdano ko je prebacivao te leševe. Nismo sigurni da postoje precizni podaci. Oni postoje u nekim svedočenjima, ali ne i u egzaktnim presudama. Jedan od važnijih problema suočavanja sa prošlošću je što iznošenje istine nije postalo prioritet. To ne treba da bude samo prioritet sudova. To mora da postane prioritet medija, prioritet nevladinih organizacija, prioritet Evropske unije, ako zaista želi demokratsku i evropsku Srbiju u svojoj zajednici. Ne verujem da će bilo koji Evropljanin prihvatiti da Srbija bude deo Evropske unije, ako znamo da ljudi u Srbiji i dalje veruju da se Srebrenica nije dogodila. To nije pitanje poricanja. Susrećem se sa ljudima, kada putujem po terenu, koji najiskrenije veruju da je to laž, da se to nije dogodilo, da je to sve nama spakovano, da su to teorije zavere. Onda se to sve razvije u jedan crtani film, malo moderniji, i samo nam nedostaje neki Diznijev junak da mi to sve potpuno spakujemo i da poverujemo u to.
Zanimljiva je priča jednog mladića o odnosu prema drugim etničkim zajednicama. Mladić je diplomirani inženjer elektrotehnike, čovek koji ima pristup Internetu, nečemu odakle se svet danas informiše. On kaže da duboko veruje u ono što je pročitao u nekoj knjizi nekoliko godina pre, da su SAD stvorile Albaniju da bi Srbima zabranili pristup na more jer bi Srbi bili odlični moreplovci. To kaže čovek koji je fakultetski obrazovan. On nam je uradio fantastične programe za finansije. Ta vrsta teorije zavere još uvek postoji kod nas. Kada razgovaram sa roditeljima, kažu da su svoje šanse potrošili, ali mislim da nisu. Imamo poslednju generacijsku šansu da promenimo ovu zemlju.

RSE: Nekada vaša organizacija izađe iz zadatih okvira koje ste sami sebi u početku odredili. Pred poslednje izbore ste imali projekt sa Bošnjacima iz Novog Pazara. Do kakvog ste zaključka došli kroz taj projekt?

NOSOV: To je projekt Manjine i izbori. Pošto smo prvi put na izborima imali predstavnike manjinskih političkih partija, želeli smo da ih podržimo i da im pomognemo u tome da i oni participiraju na izborima. Pogotovo kod romskih partija je bilo puno straha da će ih neko napadati i da će biti rasističkih incidenata. Odlučili smo da ih podržimo i u javnom diskursu. Organizovali smo pet okruglih stolova u gradovima gde smo mislili da ima najviše birača koji pripadaju toj manjini. Ti okrugli stolovi su zapravo, kao svoje zaključke, iznosili stare, nasleđene probleme. To je pitanje da li se manjine u Srbiji, ovakvom manjinskom politikom, osećaju građanima ove zemlje i da li neko ko je Bošnjak iz Novog Pazara veruje da je Srbijancem. To je jedno staro pitanje - osećaj pripadnosti i pitanje identiteta. To je jedno od ključnih pitanja. Drugo važno pitanje je pravna regulativa za participaciju manjina u javnom životu. Prvi put imamo Rizu Haljimija, jedinog albanskog poslanika u Parlamentu. Iskreno se nadam da neće više doživljavati ono što je doživeo na prvoj sednici, da bude izložen jednom linču u Parlamentu od Radikalske strane. Više nije pitanje ko napada. Svakako da napadaju Radikali, svakako da će napadati skinhedsi. Sada je pitanje kako mi normalni reagujemo na te napade, da li mi smemo da ćutimo? Ćutali su moji roditelji 1991. godine. Ja ne smem da ćutim. Plašim se da ćutim i da posmatram sve te stvari. To je vrlo važno. Često kada razgovaram sa našim aktivistima kažem da nas ima u svakom gardu i u svakom selu, samo treba da se nađemo.

RSE: Pošto imate skoro 24 godine, koliko vas ozbiljno prihvataju stariji? Obično stariji ne veruju u mlade ljude, ne daju im šansu. Obično im govore da misle da su pokupili svu pamet ovoga sveta.

NOSOV: To stalno čujem, čak i od najliberalnijih predstavnika nevladinih organizacija. Često kažu da nemamo iskustvo. Ja to doživljavam normalno. To je inter-generacijski sukob koji večno postoji i večno će postojati. Sasvim sigurno da veće iskustvo ima neko ko je stariji i ko se bavi ovim ili sličnim poslom, ali sasvim sigurno znam da mnogi ljudi koji me okružuju nemaju tu vrstu energije da ovu zemlju, ovaj grada, ovu sredinu napravimo drugačijim. Ljudi su se umorili, pogotovo predstavnici nevladinih organizacija, neki lideri. Ljudi misle da mi nemamo šanse, da će sve ovo ostati jedan crna rupa u Evropi. Upravo ta mladost mi daje veru da ću sa 27 godina već živeti u normalnijoj državi, a sa 35 u Evropskoj uniji i da ću imati pasoš sa zvezdicama. Možda se to ne dogodi, ali mislim da svaka generacija mora da ima svoj krug. Verujem u to da se mi razlikujemo u stavu od drugih predstavnika nevladinih organizacija zbog poimanja vremena. Ne želim da imam toliko vremena koliko su imali moji roditelji od 1991. godine, a dali ga budzašto.

RSE: Vreme je jedna od velikih mana naše političke elite. Ponašaju se kao da imaju 250 godina života pred sobom. Kako ocenjujete ovo što se dešava na političkoj sceni, nemogućnost dogovora, trgovanje foteljama, funkcijama, upravnim odborima?

NOSOV: To je naš način vođenja politike. Ovde gotovo da nema političkih partija koje imaju ciljeve koji nisu samo deklarativni. Stalno se traži neko opravdanje, stalno je neko drugi kriv. Devedesetih su bili krivi svetska zavera i međunarodna zajednica. Sada je Tadiću kriv Koštunica jer ne mogu da se dogovore. Đelić je Koštunici ponudio mesto premijera, ali on sada malo razmišlja da li bi da bude premijer. Tako se vrti u krug. To je sve zbog toga što naši građani nemaju tu vrstu političke kulture da pokucaju na vrata političara i kažu: "Ja sam glasao i moj glas je važniji nego bilo šta drugo. Platio sam porez. Nemam vremena da vas čekam. Ako ne možete da se dogovorite, dajte nam nove izbore da vidimo da li može neko drugi tu da se nađe". Ovo zvuči kao idealno viđenje kako bi politička scene trebala da funkcioniše. Nekada mi je toliko muka dok slušam argumentacije. Kosovo je jedna od vrelih tema. Mi sada idemo u Afriku. Nije nam ništa značilo da otputujemo u Južnoafričku Republiku da vidimo kako je tamo funkcionisala Komisija za istinu i pomirenje, što bi mogli da naučimo od Južno Afrikanaca. Mi sada putujemo tamo, kada je već skoro sve gotovo, da ih zamolimo da oni ne glasaju za predlog, a mi predlog nemamo. Mi ne znamo šta hoćemo.

RSE: Mislite li da li oni zaista veruju da bi glas Južnoafričke Republike mogao nešto da promeni, ili je to samo predstava za narod ovde?

NOSOV: To je samo predstava za narod. To je održavanje. Mi smo nekada ustajali, doručkovali, ručali, večerali sa Crnom Gorom i umesto autoputova po Srbiji slušali smo o Crnoj Gori. Crna Gora je postala nezavisna i sada ne možete da pročitate u novinama ni vremensku prognozu na obali Crne Gore.

RSE: Niko se nije ni bunio što je postala nezavisna.

NOSOV: Nije, ali nisam čio priznanje nezavisnosti od premijera Koštunice. To je jedna stara matrica vođenja politike. Kod nas su na vlasti još uvek ratni političari, bez obzira što su neki demokratski orjentisani, a neki malo manje. To su još uvek političari koje je iznedrio rat i svi oni uslovi političkog nasilja i svakog drugog nasilja u kome je Srbija bila. Sve dok neke nove generacije ne preuzmu stvari u svoje ruke, mislim da će se oni tako ponašati. Mi ćemo se Kosovom baviti do kraja godine, vlada će se možda formirati, pa će možda vlada i pasti.
Danas u Srbiji vidim samo jednu instituciju koja perfektno funkcioniše, a svi hoće da je sruše. To je institucija poverenika Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja. To je jedna fantastična institucija. Poverenik Šabić je čovek od poverenja. To je državni službenik kome verujem jer znam da će zaštititi moj interes i interes javnosti u svakom trenutku. Svi pokušavaju da ga pomere sa tog mesta. On je stalno u nekom podkusurivanju, počev od Ustavnog zakona, pa sve do sada, da li će ta fotelja da pripadne ovoj partiji ili onoj. To je zato što neke stvari ne razumemo. Ako sada pomerimo Rodoljuba Šabića sa ove pozicije, niko nikada neće moći da uspostavi takvu vrstu povereništva za informacije od javnog značaja. Naši političari ne shvataju da su smenjivi. Mi možemo da ih promenimo. Građani ove zemlje su promenili nekog mnogo jačeg.

RSE: Da li vam neko kaže da tražite nemoguće, da ste i suviše idealista?

NOSOV: Kažu mi da verujem u ideale. Stvarno želim da živim ovaj samo jedan život. Ne želim da narednih 20 godina posvetim tome. Svaki čovek koji nema ideale, ciljeve, vizije ne zaslužuje da dobije šansu. Imam viziju i zaslužujem šansu. Hoću da iskoristim svoju šansu.
XS
SM
MD
LG