Dragan ŠTAVLJANIN (Saradnja: Ankica BARBIR MLADINOVIC, Biljana JOVICEVIC)
U slučaju nezavisnosti Kosova, postavlja se pitanje kako će reagovati zemlje u regiji, da li će ga priznati, sledeći tako liniju većine zemalja Evropske unije čijem članstvu teže, ili će nastojati da odugovlače izjašnjavanje da ne bi zaoštrile odnose sa Beogradom, koji je čak u jednom trenutku zapretio i prekidom odnosa sa svim zemljama koje bi to učinile.Nema naznaka kakvu će poziciju zauzeti Crna Gora u slučaju nezavisnosti Kosova. Zvaničnici u Podgorici se uzdržavaju od komentara, što je razumljivo, jer Crna Gora s jedne strane ima albansku manjinu s kojom ima korektne odnose, a s druge, doskora je bila u državnoj zajednici sa Srbijom. U Crnoj Gori živi 32 odsto Srba koji traže da Kosovo ostane u sastavu Srbije. Iz Podgorice, Biljana Jovićević:
Sagovornika na ovu temu nijesmo mogli obezbijediti, što je donekle bilo i očekivano, s obzirom da se crnogorski zvaničnici ovim povodom oglašavaju vrlo rijetko, praktično samo kada moraju – prilikom susreta sa međunarodnim predstavnicima.
Iz vlade, a i sa ostalih zvaničnih adresa, samo se ponavlja neutralan stav, izrečen i prošle srijede prilikom susreta sa izaslanikom generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za pregovore o statusu Kosova Albertom Roanom. Tom prilikom je po ko zna koji put ponovljeno da se Crna Gora zalaže za održivo rješenje statusa Kosova koje će se donijeti u trouglu Ujedinjene nacije-Priština-Beograd.
Svrstavanje Crne Gore na bilo koju stranu u procesu ne bi bilo od pomoći u traženju rješenja za budući status Kosova, dodao je ovom prilikom šef diplomatije Milan Roćen.
Crnogorska pozicija unekoliko je specifičnija u odnosu na druge države u regionu. Osim što su do prije godinu dana zvanično sa Srbijom činili jedan međunarodnopravni subjektivitet, kao i toga da se zvanični Beograd teško pomirio sa nezavisnošću ove države, Crna Gora i na unutrašnjem planu ima specifičnu situaciju. Naime, ima značajnu albansku manjinu, lojalnu državi, s kojom ima izuzetno dobar odnos, i 32 odsto Srba, od kojih ubjedljiva većina želi da Kosovo ostane teritorija Srbije. Pojedine prosrpske opozicione partije, čak su posljednjih dana u nekoliko gradova organizovale skupove pod motom „Kosovo je temelj Crne Gore“.
Crna Gora "između dvije vatre"
Srpske stranke oštro kritikuju crnogorsku vlast zbog neutralnosti, tražeći da daju podršku zvaničnom Beogradu, a čak su i posjetu kosovskog premijera Agima Čekua prošle jeseni Podgorici doživjeli kao „zabadanje noža u leđa Srbiji i otvorenu podršku kosovskoj nezavisnosti“. Takođe, opoziciona Demokratska srpska stranka, povodom skorog rešavanja statusa Kosova i odnosa Crne Gore prema tome, zatražila je i dobila sastanak sa predsjednikom Filipom Vujanovićem. Predsjednik Demokratske srpske stranke Ranko Kadić vjeruje da se na Crnu Goru ovih dana vrši pritisak od strane Amerike da prizna nezavisnost Kosova:
„Smatramo da Crna Gora mora imati jasan stav, da je taj stav koji oni iznose totalno blijed, neubjedljiv, čak s jedne strane i kukavički, i nije možda slučajno pritisak Amerike prije svega na Crnu Goru. Sada je krenula ta ofenziva američke diplomatije i kao prva je izabrana Crna Gora.“
A na pitanje kakvu reakciju zvanične Podgorice očekuje ukoliko Kosovo dobije nezavisnost, da li će odmah uslijediti priznanje, Kadić, iako ne vjeruje u opciju nezavisnosti, odgovara:
„U slučaju nezavisnosti, do čega sumnjam da će doći, ali ako Amerika prizna Kosovo i Metohiju mimo Savjet bezbjednosti, ono što se apsolutno ne smije desiti jeste da Crna gora prizna Kosovo i Metohiju. Ako bi se to desilo, vlast će snositi veliku odgovornost za moguće posledice u Crnoj Gori.“
Od albanskih nacionalnih partija, u crnogorskoj Vladi participira Demokratska unija Albanaca, dok su Demokratski savez i Albanska alternativa opozicione stranke. Predsjednik Albanske alternative Vaselj Siništaj, na naše pitanje da li razumije neutralnu poziciju Crne Gore i kakvu reakciju, ako uslijedi priznanje Ujedinjenih nacija ili Amerike očekuje, kaže:
„Situacija Crne Gore je vjerovatno specifična, jer je Crna Gora i dalje podijeljena. Ta podjela će vjerovatno utjecati i na sam odnos Crne Gore prema onome što će se desiti na Kosovu. Međutim, mislim da Crna gora ima nekakvu moralnu obavezu da prizna nezavisnost Kosova. Ja vjerujem da će Crna Gora ipak imati snage da prizna ono što će biti priznato i od strane Ujedinjenih nacija.“
Kako bi Makedonija reagovala u slučaju da izostane odluka u Savetu bezbednosti, a Kosovo unilateralno proglasi nezavisnost koju bi potom priznale pojedine države. Portparol Ministarstva vanjskih poslova Jusufi ističe da za konačni stav treba ipak sačekati rezultate iz Njujorka:
„Posle toga će se Republika Makedonija, u saglasnosti sa svojim interesima, pozicionirati u vezi ovog pitanja.“
Kakvu bi poziciju zauzele vlasti Bosne i Hercegovine u slučaju nezavisnosti Kosova:
S obzirom da se odluke u Bosni i Hercegovini donose konsenzusom tri konstitutivna naroda, niko ovdje ne vjeruje da bi zbog srpskih predstavnika, u slučaju da Kosovo dobije nezavisnost, moglo doći do međunarodnog priznanja od strane Bosne i Hercegovine.
Aktualna hrvatska vlast se već izjasnila da podržava nezavisnost Kosova. Premijer Ivo Sanader:
„Hrvatska podupire Ahtisarijev plan. Mi znamo da, kao i u svakoj situaciji u međunarodnoj politici, nema idealnih planova. Tako i Ahtisarijevom planu, naravno, i jedna i druga strana mogu naći primjedbe. Međutim, gospodin Ahtisari se našao pred jednom nemogućom misijom i mi mislimo da je taj plan, zaista, u ovom trenutku možda najbolje što se moglo ponuditi.“
Međutim, prema ocenama analitičara i predstavnika opozicije, Hrvatska ne bi bas trebalo da bude predvodnica u samom činu njegovog priznavanja, bez obzira o kojem obliku nezavisnosti je reč. Inače, prevladava jedinstveno mišljenje da bi o ovom pitanju Hrvatska trebalo da se prikloni većini u Evropskoj uniji. Član Socijaldemokratske partije, najjače opozicione stranke, Zoran Milanović:
„Pošto Hrvatska pristupa EU, svoj stav treba uskladiti s Evropskom unijom, a taj stav u EU – kao što vidimo – nije jedinstven. Očito je riječ o prijepornom pitanju. Međutim, neovisnost Kosova je neizbježna, naravno uz uvjet najvećih standarda zaštite manjinskih prava, prije svega prava Srba na Kosovu.“
Hrvatska će priznati Kosovo?
Spoljnopolitički analitičar i profesor na zagrebačkom Fakultetu političkih nauka, Damir Grubiša, kaže da će Hrvatska priznati Kosovo čak iako ne bude saglasja u Savetu bezbednosti oko njegove nezavisnosti:
„Mislim da je Hrvatska već povukla neke poteze, jer je ona otvorila svoje predstavništvo na Kosovu. Dakle, Hrvatska, sa tog stajališta, podržava neovisnost Kosova, to je jasno. Problem je, naravno, sada vidjeti u kakvim modalitetima će se to odvijati i kakve će se izvršne forme toga dogoditi. Mi znamo što će Hrvatska napraviti, odnosno hrvatska aktualna vlast – aktualna vlast će u tom slučaju podržati neovisnost Kosova. Mislim da bi najpogodnije i za Kosovo i za cijelu situaciju u regiji bilo upravo da se postigne taj konsenzus i da Hrvatska postupi onako kako bude postupala Evropska unija. Jer, konačno, ako je Hrvatska kandidat za Evropsku uniju, ako ima obvezu konzultiranja sa Evropskom unijom, onda je normalno da Hrvatska mora djelovati u okviru onoga što se sad stvara kao zajednička vanjska i sigurnosna politika EU. Dakle, to bi trebao biti putokaz za Hrvatsku.“
Mate Granić, višegodišnji Tuđmanov ministar inostranih poslova, danas savetnik u Hrvatskoj stranci prava, smatra da Hrvatska, uprkos već iskazanom stavu o nezavisnosti Kosova, ne bi trebalo da bude predvodnica u njegovom priznavanju, niti odmah slati svog ambasadora u Prištinu, već bi, zaključuje Granić, bilo puno prikladnije da to učini zajedno sa srednjoevropskim zemljama, kao što su Mađarska i Austrija:
„Ako to bude odluka Vijeća sigurnosti, onda je neosporno da Hrvatska treba odmah priznati nezavisnost Kosova kao odluku Vijeća sigurnosti, a Hrvatska kao članica Vijeća sigurnosti treba poštovati odluke Vijeća sigurnosti. Ukoliko to bude unilateralno priznanje Sjedinjenih Američkih Država, što je moguća varijanta, a da to prate Velika Britanija, Francuska, Njemačka i najveći dio zemalja Evropske unije, i onda Hrvatska svakako treba isto tako priznati nezavisnost Kosova, ali u tom slučaju, s obzirom da se radi o susjednoj državi, svakako ne treba biti među prvima, već biti u sklopu zemalja srednje Evrope. Znači, Hrvatska treba pratiti politiku SAD i EU, ali svakako ne treba biti nikakva predvodnica, jer se to od nje niti očekuje, niti za to Hrvatska ima potrebe, niti snage.“
Međunarodna zajednica mora da vodi računa da izbegne radikalizaciju prilika u Srbiji, smatra zagrebački analitičar Damir Grubiša:
„Činjenica jeste da Albanci na Kosovu imaju pravo na samoodređenje, ali je činjenica i da to treba napraviti u okviru i regije i u okviru zajedničke vanjske politike EU. Međunarodna zajednica mora voditi računa o tome da bi svaka radikalizacija situacije u Srbiji itekako imala negativne posljedice za cijelu regiju, a to onda znači i za budućnost Evropske unije. Kao što mnogi tvrde, budućnost Evropske unije se ne može sagledati bez te balkanske regije.“
Martin Šlecinger iz vašingtonskog Instituta Vudro Vilson:
„Sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije zauzeće veoma oprezan stav u slučaju da Savet bezbednosti ne prizna nezavisnost Kosova već pojedinačne zemlje. Neke od njih možda simpatišu i podržavaju nezavisnost Kosova, ali će itekako voditi računa da ne zaoštravaju odnose sa Srbijom. Prvo, to su male zemlje. Drugo, za razliku od SAD ili Nemačke, one su susedi Srbije. Čak i Hrvatska će biti uzdržana iako podržava Ahtisarijev plan, ili Makedonija koja je u jednom trenutku saopštila da će slediti stav međunarodne zajednice.“
Gordon Bardoš, zamenik direktora Harimanovog instituta:
„To najviše zavisi od sadržaja Rezolucije Saveta bezbednosti. Ukoliko ovo telo usvoji Ahtisarijev plan, koji uključuje i nadgledanu nezavisnost, onda će zemlje regije imati političko pokriće da relativno brzo priznaju Kosovo. Mislim na Bosnu, Makedoniju, Crnu Goru i Hrvatsku, jer bi na taj način sledile liniju Evropske unije čijem članstvu teže. U slučaju pak da izostane Rezolucija Saveta bezbednosti, Kosovo potom unilateralno proglasi nezavisnost koju će priznati određene zemlje, tada bi situacija bila mnogo komplikovanija. U tom slučaju bi zemlje regije bile mnogo uzdržanije i sigurno ne bi među prvima priznale Kosovo.“
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio je krajem prošle godine da bi njegova zemlja mogla razmotriti i prekid odnosa sa svim državama koje bi priznale nezavisnost Kosova. Koliko je to realno? Marko Jakšić, član pregovaračkog tima Beograda:
„Mislim da postoji čitav splet okolnosti i formula na osnovu kojih će državno rukovodstvo da odabere najprikladniji način na koji će da odgovori ako pojedine zemlje počnu da cepaju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije: od najtežeg oblika – prekida diplomatskih odnosa, pa do nekih drugih.“
Pretnja Beograda je diplomatska
Potpredsednik opozicione Demokratske partije Kosova, Hajredin Kuči, kaže da je logika Srbije da iskoristi sva raspoloživa diplomatska sredstva:
„Dobro je da se u Srbiji – barem ne zvanično – ne misle upotrebiti vojna sredstva za predupređenje nezavisnosti Kosova. Ovo je diplomatska pretnja, ali sa druge strane mislim da Srbija ne treba da osporava pravo jedne nacije u odnosima sa drugim zemljama. U međunarodnom pravu, priznavanje je individualni čin svake zemlje i Srbija nema pravo da onemogućava bilo kome da prizna ili da ne prizna neku državu. Sa druge strane, ovakvi stavovi Srbije mogu da utiču negativno na odnose i rehabilitaciju odnosa između dva naroda i dve države u budućnosti.“
Funkcioner Šešeljeve Srpske radikalne stranke, Dragan Todorović, smatra da bi trebalo razmotriti i opciju prekida odnosa:
„Što se mene lično tiče, ja bih bio za to da se prvenstveno postavi pitanje svakoj od tih država koja unilateralno prizna Kosovo i Metohiju, da li su one članice Ujedinjenih nacija i da li poštuju Povelju Ujedinjenih nacija. Ako ne bude došlo do nove rezolucije UN-a, u kojoj bi bila grubo prekršena Povelja UN-a, ne znam na osnovu čega bi druge države priznavale Kosovo i Metohiju. Tako da ja lično mislim da Srbija tu ima više odgovora. Jedan od njih je, naravno, prekidanje diplomatskih odnosa. Drugi je da Srbija takođe može, na neki način, kao protivodgovor, u državama gde su takvi problemi, da prizna slične pokrete; recimo vezano za Baskiju, pa za Korziku, severnu Italiju, da ne govorim o problemima u nekim drugim delovima sveta. Dakle, možemo da pokažemo da to nije izolovan slučaj vezan samo za Srbiju i za Kosovo i Metohiju, nego da postoje i drugi takvi problemi, sa kojima će onda da suoče druge države.“
Beogradski istoričar Čedomir Antić smatra da Srbija ne treba da prekine odnose sa državama u regiji koje bi priznale nezavisnost Kosova:
„Susedne države su već pripremljene na priznavanje Kosova i Metohije. Nažalost čak i Crna Gora koja je tradicionalno bliska Srbiji, zahvaljujući jednom vrlo nacionalističkom putu koji je izabrala; posle 2000. godine je bliža kosovskoalbanskim vlastima nego Republici Srbiji. Meni se čini da bi bila greška da Srbija počne da prekida diplomatske odnose, zato što Srbija nije Kina ili Rusija. Mi moramo da nađemo neki drugi put. Naravno da ne bi bilo dobro da do rešenja Kosova i Metohije dođe tako što bi počela unilateralna priznavanja. Mislim da je taj presedan iz 1991. i 1992. godine – kada je Nemačka unilateralno priznala Hrvatsku i Sloveniju – svetu doneo mnogo štete i mnogo zla. Mi to ne možemo da sprečimo, ali moramo napokon da kažemo koji je taj drugi plan Srbije. Ako nam već velike sile ne priznaju suverenitet i ako već postoji mogućnost da dođe do sporazuma između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država s jedne strane i Ruske federacije s druge strane oko tog nekog nadgledanog suvereniteta koji kao ne bi bio nezavisnost i tako dalje, onda i mi moramo da vidimo šta se spasiti može i kako u budućnosti da razvijamo svoju politiku.“
Ruska pomoć upitna
Martin Šlecinger iz vašingtonskog Instituta Vudro Vilson:
„Srbija mora u jednom trenutku prestati da ,puca sebi u noge‘ i počne racionalno razmišljati šta je najbolje u njenom nacionalnom interesu a ne da se u tipično balkanskom stilu – ,inati‘. Srbija je u delikatnoj poziciji. Evropska unija bi želela da je prihvati u svoje okrilje, čak i po cenu da se relativizuje ispunjene uslova saradnje sa Haškim tribunalom, jer Brisel želi stabilnu i prosperitetnu Srbiju. Razumem da Srbiji nije jednostavno da prihvati gubitak 15 odsto svoje teritorije, ali pretnja premijera Koštunice da će prekinuti odnose sa svim zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova, može samo da ide u prilog njenim protivnicima. Da li to znači da bi Beograd prekinuo odnose i sa SAD-om, Francuskom i ostalim velikim zemljama? Sa kim bi sačuvala diplomatske relacije? Sa Rusijom? Moskva je nebrojeno puta dosada pokazala da sve što čini, čini najpre u svom interesu, a Srbija je tek na drugom mestu. Uostalom, kada je Rusija do sada u istoriji istinski pomogla Srbiji? Skoro nikada! Pozicija Moskve oko Kosova je samo deo njenog nastojanja da demonstrira svoju obnovljenu moć i ostvari ostale ključne interese na svetskoj političkoj sceni.“
Sličan je i stav Gordona Bardoša, zamenik direktora Harimanovog instituta:
„Srbija svakako ne može sebi da priušti prekid odnosa sa celim svetom. To bi je vodilo u međunarodnu izolaciju sa kojom se suočila tokom devedesetih godina. Kada je reč o njenom odnosu prema zemljama u regiji, može se desiti da Srbija povuče iz njih svoje ambasadore na nekoliko meseci, a nakon toga da postepeno obnavlja diplomatske odnose. Dakle, biće u početku izraza nezadovoljstva kroz razne političke i diplomatske akcije, ali ne mislim da će to dugo trajati.“
Martin Šlecinger:
„Veoma je važno da srpski lideri shvate da gubitak Kosova, što na prvi pogled izgleda kao nacionalna tragedija, iskoriste kao priliku da se zemlja okrene budućnosti. Na kraju krajeva, Srbija je izgubila kontrolu nad Kosovom i pre NATO bombardovanja. Uostalom, aktivnom i konstruktivnom politikom, uz pomoć Rusije, Beograd može da pokuša da u Ujedinjenim nacijama odloži rešenje, ili kao što se sada najavljuje – dolazak delegacije Saveta bezbednosti koja bi trebalo da utvrdi stanje na terenu. Sumnjam da će pregovori biti nastavljeni kao što to Srbija traži, ali ona treba da iskoristi ovu situaciju za obnavljanje i jačanje veza, ne samo sa Evropskom Unijom, već i SAD-om. Dakle, treba da prestane sa prozivanjem Ahtisarija, zatim pretnjama da će prekinuti odnose sa mnogo većim državama ukoliko priznaju nezavisnost Kosova. To znači okrenuti u svoju korist ono što neminovno mora da se desi.“
