Dostupni linkovi

logo-print

Vera u dobro


Osećamo li strah kada svoju decu učimo da budu puna vrlina, a znamo da im sledi bačenost u svet, koji vrlinu slavi javno, a poroku se klanja u tajnosti?

Svi se sećamo jedne od najdirljivijih Andersenovih bajki za najmlađe, Devojčice sa šibicama, koja na Badnje veče ostaje na ulici bosa, sama, gladna i smrznuta. Paleći šibice, jednu za drugom, i prizivajući, pomoći svetlosti, slike ljubavi i topline, ona najzad zaspe uz zid bogataške kuće. Pronašli su je tek sutradan, za utehu, Andersen veli, sa smeškom na usnama. Ta uteha, čini se premala, zar ne? Ili možda ne?

Kakva bi onda bila uskršnja bajka koju bi ste smeli da ispričate svom detetu, a da ima smisao i poruku? Kakvu bajku o dobru još uvek možete da ispričate sami sebi? Sva ova pitanja mogu se podvesti pod samo jedno – da li, uprkos svemu, verujete u dobro?

O tome govore:

* Branisalv Glumac, književnik iz Zagreba.
* Alisa Stojanović, pozorišna rediteljka iz Beograda.
* Željko Bodrožić, urednik Kikindskih novina.

****

GLUMAC: Naravno da se dobro uvijek može vratiti dobrim, kao što se i zlo uvijek, podjednako, vraća zlim. Započet ću priču jednim divnim Šekspirovim citatom: "Mržnja rađa mržnju, novac koti novac, a ljubav rađa ljubav".

Hajde da povučemo neke stvari davno u djetinjstvo. Sve ono što su moji sinovi imali u djetinjstvu, ja nisam imao u svome, oni nisu imali ništa iz moga djetinjstva. To su neke male stvari, mali detalji, male sitnice koje u mozaiku našeg sveukupnog života čine cjelokupnu sliku života. Naše lopte krpenjače smo sami pravili od slame naših obećanja i naših nada koje smo stavljali u nju, i po neka drvca, od naših tajnih vjerovanja u neko nadnaravno biće. Dobro se uvijek sastojalo u nekim detaljima i sitnicama koje se u paraboli vremena, kada smo odrasli i dok smo odrastali, jer nismo do kraja nikada odrasli, nekako vraćalo. Pokušavam to na neki način ispričati svojim sinovima koji su sada odrasli ljudi. Jedan ima 40, a drugi 24 godine. Uvijek me nekako u čudu gledaju otkuda ta neka mala palidrvca. Gotovo da ne vjeruju da se od tih malih sitnica i detalja moglo živjeti. Oni žive od svojim drugih malih detalja, informatičkih, kibernetičkih, od konfekcijskog potrošnog doba koje im nudi surogate, a da oni ni sami katkada ne osjećaju da žive u svijetu surogata.

I centralno pitanje po Ničeu, pitanje filozofije života i filozofije uopće, sastoji se u borbi dobra protiv zla i dobro je centralno pitanje cijele filozofije.

Mogu preporučiti svim mladim pokoljenima da odrastaju u nekom svom dobru koje oni sami stvaraju, da onako pomalo, iz žablje perspektive, gledaju taj svijet, ne odozgora prema dole, nego odozdo prema gore, da vide i visove i stepeništa kojima se oni uspinju prema nekim svojim pobjedama ili porazima u životu. Dobro se sastoji, ne samo od pobjede, već i od poraza i od nekog malog dobrog djela koji ste učinili, i konkretno i negdje u mislima. Misao proputuje svojom energijom i negdje, u nekom prostoru, ona, a da i sami ne znamo, može pogoditi nekoga i učiniti neko dobro.

Užasno vjerujem u dobro i vjerujem u starog Dostojevskog koji je cijelog svog života tvrdio da se čovjek uvijek može popraviti i da može biti bolji. To bolji je i neki moj moto života. Kao čovjek koji ima i neke mudrosti i koji se još uvijek uči nekoj mudrosti, mogu mirne duše reći da pola svoga života griješimo, a drugu polovicu života živimo u pokajanju, u ispravljanju onih grešaka koje nikada ne možemo ispraviti, ali je dovoljna i sama ta želja i sama ta čežnja da budemo bolji, da ispravimo naše greške. Ne treba našoj djeci uvijek pričati bajke. Treba im reći da se svijet sastoji od crno-bijelog, pa neka oni, između crnog i bijelog, otkriju i sive i ružičaste i tople boje, plave, crvene, neka otkriju neke svoje prostore. Oni su neki mladi lavovi bačeni u asfaltnu džunglu. I oni će odrastati i na svojim porazima i na svojim pobjedama.

Tvrdo vjerujem da će se kad-tad u nekom boljem svijetu dobro uvijek isplatiti. Možda i neka sitnica koju smo mi učinili za nekoga može se vratiti dobrim u nekoj moralnoj pouci i nekoj tamo budućnosti, kada nas više ne bude, ali kada bude lišća od našega stabla, a to su naši potomci, naša djeca. To je vrsta te sveukupne, naše prolazne, sreće.

****

STOJANOVIĆ: Kao i u većem delu godine, svih dana u godini, kada pričamo moj sin i ja, najviše volimo da se vraćamo događajima koje smo sami iskusili. Pošto puno volimo da putujemo, često volimo da se vraćamo događajima sa putovanja jer nam se oni čine nekako najupečatljivijim, pogotovo kada se radi o koincidencijama. U nekoj priči o dobru i o nekoj uskršnjoj bajci o dobru, ispričaću par događaja koji su bili za nas, za naše male živote, neviđena koincidencija, koji mom detetu govore o pobedi dobra. Kada dobro daješ, dobro možeš i da očekuješ. Mi pripadamo onoj grupi ljudi koja se divi delima, gleda u dela.

Jedne godine smo bili u omanjem porodičnom problemu, dovoljnom da budemo tužni. Nismo imali nikakve planove za leto, pa smo otišli u jedno malo selo u Crnoj Gori. Moj sin je tada imao četiri godine. Posle nekoliko dana bio mu je rođendan, pa smo u tom seocetu pokupili nepoznatu decu sa plaže i pozvali ih kod nas, u iznajmljenu kuću, da zajedno proslavimo rođendan. Napravili smo divnu žurku za decu, zajedno pojeli tortu i nikada više nikoga nismo videli. Nekoliko godina kasnije našli smo se, moj sin i ja, u Budimpešti. Čekali smo neku od viza. Išli smo na neki porodični skup, negde u Španiju. Nekoliko dana smo čekali vizi i već nam je bilo dosta i Budimpešte i čekanja vize. U jednom trenutku šetnje parkom jedan ulični lopov nas je napao. Uzeo je moju tašnu u kojoj su bila sva dokumenta, novac koji smo pripremili za putovanje, pasoši. Dosta smo se zbunili i izgubili. Krenuli smo da lunjamo tim parkom, da nađemo nekog policajca. U jednom trenutku se pored nas zaustavio čovek i počeo da priča srpski. Verovatno nas je i zaustavio jer je čuo kako govorimo. Pomogao nam je. Nađen je i policajac i lopov i torba i pasoš i novac. Seli smo da popijemo piće i predstavili smo se tek posle par sati. Ispostavilo se da je on otac jedne od devojčica koja se onog rođendana, neke godine, u malom crnogorskom selu, našla kod nas na proslavi i da je zapamtila taj događaj kao jedan od uzbudljivijih dana u svom letovanju i jedan od veselijih dana u životu. Ta koincidencija, mnogo godina kasnije, je bila užasno značajna. Mi smo nekome, u jednom trenutku, ulepšali života, neki trenutak, a mnogo godina kasnije sreli smo nekoga ko ima veze sa tim, a taj nam je još i pomogao.

Drugi događaj slične prirode je bio kada smo leteli avionom iz Beograda za Njujork. Tada je bio jedan od poslednjih letova Uzbekistan airlines kompanije, koja je kretala iz Uzbekistana, stajala u Beogradu, kupila putnike i letjela direktno za Njujork. Na beogradskom aerodromu je bilo već dosta neprijatnih događaja. Naši ljudi su dosta nezgodno reagovali na Induse, na ljude sa turbanima. Već su počeli komentari kada smo se ukrcavali, kada su shvatili da ćemo leteti sa nekim čudno obučenim ljudima. Avion skoro sat vremena nije poleteo sa piste jer neki od Beograđana nisu želeli da dele stolice u nizu sa ljudima koji su poleteli iz Uzbekistana. Između sebe su govorili da su Taliban i slično. Imali su neki kulturološki animozitet prema tim ljudima. Meni je to sve bilo jako neprijatno jer je moje dete bilo malo i nije imalo nikakve predrasude. Bili smo raspoređeni na sedište za troje. Pored mog deteta je sedeo jedan Indus, koji je jedva govorio engleski, tako da su on i moje dete veći deo puta crtali. Kada smo sleteli u Njujork, rastali smo se. Posle nekih sedam-osam dana u Njujorku, moj sin i ja, trebali smo da uhvatimo taksi, da se prevezemo na drugi kraj grada. Taksi, koji se zaustavio, vozio je naš prijatelj iz aviona, koji nas je prepoznao i nije želeo da naplati vožnju. Dao nam je jedan crtež na poklon, na kojem su bili njegovih osmoro dece i žena. Na crtežu je bilo napisano Indija. Iz crteža smo shvatili da u Indiji ima familiju i da dolazi u Njujork da radi kao taksista. Osetili smo da i mi imamo prijatelja u Njujorku.

Takvih događaja je bilo mnogo na putovanjima i uglavnom su govorili o tome da kada god smo mi bili otvoreni prema ljudima i ljubazni, i nama se to na neki način vraćalo. Nekada to nije bilo tako povezano, kao što su ove dve koincidencije, ali vrlo često znamo da pričamo, i često se podsetimo, događaja u Parizu, kada je moj sin izašao iz hotelske sobe, a da ga nisam čula. Mesečario je posle nekog uzbudljivog dana u Diznilendu. Vozio se skoro sat vremena u jednom od liftova, dok sam ga ja tražila po celom hotelu. Mnogi su ga videli, ali nisu shvatili da spava i nisu znali da on to ne radi namerno. U jednom trenutku je grupa Japanaca ušla u lift i shvatila da on spava. Probudili su ga, sporazumeli se i vratili ga u sobu. Sa Japancima smo se družili tokom našeg boravka u tom hotelu. Naše iskustvo sa putovanje je da, uvek kada smo mi bili otvoreni da primimo svet, da primimo ljude, da ih posmatramo prijateljski, onda su se i nama vratila dobra dela.

Ne malo puta to ispričamo kao priču za laku noć. Dođu i neki trenutci u godini kada te događaje saberemo, kao neko iskustvo o pobedi dobrote na svetu iznad svih zlih stvari, na žalost, više zapamtljivih.

****

BODROŽIĆ: Kada sam stasavo kao mladić, početkom devedesetih, mislio sam da više nikada dobra neće biti u ovoj našoj zemlji i na Balkanu. Te godine su bile mučne, i meni i većini ljudi koji žive u našoj zemlji i drugim zemljama bivše Jugoslavije. Dvoumio sam se da li da ostanem ovde i da li ovde uopšte ima smisla praviti porodicu i podizati decu jer je zlo bilo svuda oko nas.

Na sreću, ostao sam ovde i neke stvari su se pomerile malo na bolje. I sada je situacija loša, ali dobra ipak ima oko nas. Trudim se da mojoj deci, kroz priče koje im pričam, kroz naše svakodnevne situacije na ulici i na drugim mestima, dam neke smernice kako treba da se ponašaju i kako dobro mora dobrim da se vrati. Koliko oni to uviđaju, ne znam, ali ja sam i dalje uveren da, ako činiš dobro, ako se ponašaš normalno, ako ceniš ljudske vrline, pokazuješ da si i ti čovek, kad-tad to mora da se isplati.

Mnogo je primera da je zlo jače, da su loši ljudi dominantniji, da su loši ljudi ti koji kroje naše sudbine, ali ni dalje ne gubim nadu, naročito zbog svoje dece, zbog sebe i zbog svoga okruženja. Kada radim kao novinar, ne želim da budem đavolji advokat, želim da pokažem neku dobru stranu, da izađem mnogim ljudima u susret, da im pomognem, koliko može neki novinar da pomogne običnom svetu danas, kada se vidi nepravda na svakom koraku, kada se ljudi susreću sa nepravdom u sudu, u svojoj firmi, u svom okruženju. Tu nekako i novinar možda može da pomogne, pogotovo ako pokaže onu bolju stranu svoje ličnosti, ako ima strpljenja i dobrote u sebi. To je dobro kod nas. Nada poslednja umire i verujem da će dobro pobediti. Skoro 20 godina loših vesti i loših događaja, loših ljudi koji su zajahali ovaj narod, mora kad-tad da prestane i mora kad-tad da se desi nešto dobro i ovom narodu, pa samim tim i meni, kao stanovniku ove zemlje.

U mojoj kući se, pošto imam troje male dece, čitaju bajke, gledaju crtani filmovi. Po tim bajkama i tim pričama dobro obično pobeđuje i trudim se da deca te stvari shvate i u običnom životu, ukazujem im razne primere. Desilo se toliko puta da se ne nadaš, a da ti se u nekoj sasvim drugoj situaciji desi nešto dobro. Tada samo pomisliš - čime sam ovo zaslužio? Možda nekim svojim dobrim gestom koji sam nekada davno učinio? Uporan sam i u profesionalnom smislu i mislim da bez obzira na sve prepreke, na sve loše stvari koje se meni i mojoj redakciji dešavaju, uvek se desi nešto što te vrati u život.

Prošle sedmice sam mislio da će celi moj svet propasti jer me sa svih strana stislo i bio sam poprilično utučen. Onda se iz dana u dan desilo mnogo lepih stvari i mnogo ljudi se ovih dana javilo da mi ponude pomoć, da pitaju kako sam. Te poruke i ti razgovori vraćaju čoveku veru u život i vraćaju čoveku veru u dobro. Mislim da svaki čovek ne sme da gubi nadu, naročito ovde kod nas, gde su mnoge nade pokopane. Ima dobrih ljudi, ima dobrog sveta koji, verujem, može da pobedi. Iz dana u dan se pokazuje da neke dobre stvari isplivaju onako iznenada. Hteli su da me zatvore zbog mog teksta. Podiglo se mnogo ljudi tih dana i pokazalo se da ipak nije sve umrlo i da nada nije izgubljena.

Govorim iz ličnog ugla, a verujem i da se mnogi drugi ljudi u ovoj našoj zemlji susreću, nakon niza loših stvari, sa nekom dobrom vešću, sa nekim dobrim potezom nekog svog rođaka, komšije, prijatelja. Verujem da će se u ovim danima, kada smo svi na odmoru zbog verskih praznika, malo strasti smiriti i da će ljudi jedni drugima pomoći. Trudim se da svojoj okolini pomognem koliko mogu. Mojoj deci isto to govorim.

****

Nostalgična

Može bit' da sam potrošio i ono malo suza
za navodnit' dolinu sevdaha i bluza.
Svit je tužan, tu nikad neće bit pravde,
za one koje žele samo da žive
i rade i samo vole i smiju se svemu ka' vicu.
A ja se pitam ima li smisla pravit' dicu,
donosit' ih na svit,
gdi su život i sloboda ka' roba
koju će neki moćnik prodat'.

I ove stare melodije bude memorije,
čiste nostalgije i ne znam šta mi je...
Stari sa bafama, stara sa ogromnom trajnom,
sestra i ja cili umazan slajom.
I sve je daleko i tajno, al' ditetu sve je sjajno,
znam ni onda nije sve bilo bajno.
A Pariz je puno lipši
i one kapi kiše kada šapću "nikad više"...
Jer sve prolazi, ostaje samo u nama,
u srcima, u umu i foto albumu,
priča svaka slika,
da ne zaboravi nikad nasmijana lica nekih starih prika,
nekih nema više, ostale su sjene,
mora bit' da je sa njima nestao i dio mene,
a vrate ga kiše i vitar s juga,
neka stara pisma, nostalgija i tuga...

Nekad se pitam jel' tribalo sve baš tako bit,
pa mislim, tribalo je bit,
kad je proklet ovi svit,
dobri ljudi uvik izvuku deblji kraj.
Zato se nadam da postoji pakao i raj,
neki viši sud, Božja pravda,
da presudi i kazni svakog onog gada
željnog rata i žednog krvi,
al ko je bez grijeha nek' baci kamen prvi...

Ironično, zaista, da citira Krista, jedan od onih,
što je odgojen u obitelji ateista,
u mraku, u miješanom braku.
U nekoj dalekoj zemlji sad je samo u zraku,
i baš me tamo donila roda
da ne mrzim i budem pošten iskren i odan,
a razliku između zla i dobra
nisam naučio ni od fratra, ni od hodže, ni popa.

Kad su zavladali oni što su pali s kruške,
Božji ljudi su blagoslovili puške,
ovce slali u smrt, za svoga Boga jedinoga,
za ludilo svoga ideologa.
I kad zavlada mržnja, razum nije lijek
i ludilo uvijek promijeni tijek povijesti,
i ispiše novu krvavu stranu u zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu...

Zato letim visoko iznad napaćenog tla,
daleko iznad poimanja dobra i zla,
visoko gore, ka' Suncu u nebesa,
gdi se gužvaju poruke sms-a.
Iz ovog vrimena izlazim van
i zaranjam u neki davni zaboravljeni san,
neki bolji dan, pun smijeha i vica
gdi su sretni ljudi i njihova dica,
i gledaju u sutra ozarena lica,
puni nade u tom svitu pravde,
jednakosti, bratstva i slobode,
u svit ljubavi me misli vode
i još uvik virujem da će na ovoj planeti
jednog dana svi ljudi moć' živit sretni.
Razum, ljubav i znanje izgradit' će raj
i znaj, neće bit' ironije za kraj.
XS
SM
MD
LG