Branka TRIVIC, Zoran PRERADOVIC, Gëzim BAXHAKU
Dokazivati da je slučaj Kosova jedinstven i da neće izazvati potencijalne reakcije nekih separatističkih pokreta u svetu vrlo je teško i to je pokazala i nedavna sednica SB UN imajući u vidu da se iz svake odluke SB može graditi nova praksa kaže za naš program koordinator Foruma za etničke odnose Dušan Janjić:"Nema mehanizma na kome može, na primer, medjunarodna zajednica da kaže - ovo smo sad odlučili za Kosovo i nikad više. Nikad ne znate koji će se pokret pozvati na to. Ja sam čuo vrlo ozbiljna upozorenja i u Barseloni i u Madridu, gde oni kažu - mi čekamo na Kosovo kao na model za Kataloniju. Tu nema odluke Saveta bezbednosti koja bi sad Kataloniji rekla - eh, sad ovo za vas ne važi. Ima nešto drugo što je tu važno - kada bi Beograd prihvatio ono što se ustvari traži indirektno od Beograda, da prihvati model za Kosovo, prvo, budući status pa onda nezavisnost. To je faktički u okvirima postojećih pravila Helsinškog završnog akta. U suštini bez obzira što govore da je to jedinstven slučaj, svi se oni ponašaju, pa i Amerika, tako što poštuju medjunarodno pravo i zapravo traže saglasnost Beograda."
Najveći problem u rešavanju pitanja statusa predstavlja nejedinstvo unutar same Evrospke unije oko zajedničke spoljne politike i partnerstva sa Sjedinjenim Američkim Državama smatra istoričar Nikola Samardzić. On potpuno suprotno stavovima Janjića iznosi uverenje da strahovanja pojedinih članica EU da bi Kosovo moglo postati opasan presedan i izazvati domino efekat nisu dovoljno utemeljena i to ovako objašnjava:
"Sama Evropska unija je na drugi način ustrojena kao konfederacija ili federacija sa potpuno otvorenim unutrašnjim granicama. Zatim, ne postoje etničke zajednice koje zahtevaju tu vrstu samostalnosti ili nezavisnosti. Obično se navodi Španija sa Katalonijom i Baskijom gde ne postoji jasna većina koja se opredeljuje ne samo za izlazak iz Španije nego i za izlazak iz EU. Što se tiče ostalih delova sveta teško je primenjivati norme medjunarodnog prava tamo gde ne postoje čvrsti, jasni i demokratski temelji i vladavine prava."
Povodom polemike da li se slučaj Kosova može posmatrati kao jedinstven primer koji neće izazvati ozbiljnije potrese u drugim regionima zatražili smo mišljenja i stranih analitičara.
Sjedinjene Države govore da predloženi kosovski status neće imati efekat presedana, kaže Timoti Viliam Voters, prof. medjunarodnog prava na Indiana univerzitu i dodaje da nije siguran da li se može reći da li je to tačno ili ne – jer to nije pitanje logike nego politike. Voters kaže da mu se čini da već sama činjenica da Sjedinjene Države toliko vehementno tvrde da Kosovo neće biti presedan zapravo sugeriše da se boje da bi to ipak mogao biti presedan.
VOTERS: Argumentaciju da Kosovo neće biti presedan Sjedinjene Države zasnivaju na činjenici da je Kosovo od 99. godine bilo pod direktnom supervizijom Ujedinjenih nacija, što nije bio slučaj ni u jednom od drugih konflikata i da su Ujedinjene nacije stavile poseban fokus na Kosovo zbog prethodne represivne politike i kampanje etničkog čišćenja koju je sprovodio prethodni srpski režim krajem devedesetih. Zato Kosovo ima poseban status, zato je drugačije u odnosu na neke druge regione. S druge strane, postoji isto tako validan argument da kakve god bile posebne kosovske okolnosti, rešenje statusa koje bi bilo nezavisnost ili nadgledana nezavisnost zapravo predstavlja separaciju dela teritorije suverene države, što bi bila nova pojava u medjunarodnim odnosima, koja može biti vidjena kao presedan.
Genadij Sisojev, spoljnopolitički komentator ruskog Komersanta i dopisnik lista Novae vremja u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, kaže da autori teze da je Kosovo jedinstven slučaj argumentaciju zasnivaju na tvrdnjama da je na Kosovu sprovodjeno etničko čišćenje zbog čega je usledila i NATO intervencija. On tu argumentaciju osporava, navodeći da je i na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza bilo ratova i politike etničkog čišćenja.
SISOJEV: To može da se nadje i u takozvanim nepriznatim republikama Južna Osetija i eventualno u Abhaziji. Znači, sa te tačke gledišta nije potpuno jedinstven slučaj Kosova kao što se zagovara. I Južna Osetija i Abhazija pažljivo prate šta se dešava oko Kosova i vlasti tih nepriznatih republika tvrde da ako Kosovo dobije nezavisnost onda i oni imaju pravo na to i za to imaju svoju argumentaciju. Situacija u Južnoj Osetiji i Abhaziji je bila slična, jer posle raspada SSSR-a krajem '80. i početkom '90. godina, te dve autonomne republike u sastavu Gruzije, one su proglasile nezavisnost. I u jednoj i u drugoj republici bio je vodjen rat 2-3 godine, izmedju Osetina u Južnoj Osetiji i gruzijskih trupa, odnosno izmedju Abhazaca i Gruzijaca. I jedan i drugi rat Gruzija je izgubila i posle toga početkom '90. godina i Južna Osetija i Abhazija su proglasile svoju nezavisnost. Tu nezavisnost niko nije priznao i sad oni traže da Kosovo bude presedan, da formalno bude iskorišten i za njihov status.
Na posletku Dušan Janjić zaključuje da je u čitavom ovom slučaju u pitanju diplomatsko-politička igra medjunarodne zajednice upućena na odredjene adrese i to ovako pojašnjava:
"Tme žele da smire i Kinu i poručuju da se to ne odnosi na Tibet, a smiruju i deo Evrope, na primer Madrid - kažu da se to ne odnosi na Kataloniju. dakle, mislim da je u tome ta političko-diplomatska igra."
Kosovo ne može biti presedan
Kosovo je, nema nikakve sumnje, poseban slučaj i ne može da posluži kao presedan u rešavanju drugih zamrznutih ili aktuelnih problema u svetu, smatraju najviši zvaničnici Kosova i politički analitičari.
Predsednik Kosova Fatmir Sejdiu je, govoreći na proslavi osme godišnjice probijanja granice između Kosova i Albanije kod mesta Košare, kazao da slučaj Kosova ne predstavlja presedan ni za bilo koji drugi slučaj u svetu i kao takav se tretira i u paketu rešenja statusa Kosova međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija:
«Naš zahtev za nezavisnim i suverenim Kosovom je legitiman, pragmatičan zahtev koji ne predstavlja nikakv presedan, kako pokušsavaju da ga proglase neke zemlje koje su neodlučne da prihvate ovu realnost. Kosovo je ’sui generis’, jedinstven slučaj, i kao takav se smatra i u planu predsednika Ahtisarija, od strane većine članova Saveta bezbednosti UN i EU.»
Sejdiu ističe da je presedan upravo činjenica da neke od zemalja ne žele da prihvate političku volju naroda Kosova:
«Onima koji ne žele da prihvate ovu nespornu činjenicu, mi ćemo ponoviti da je presedan upravo nepriznavanje političke volje naroda Kosova za slobodu i nezavisnost, a nikako njeno priznavanje. Kosovo je imalo sasvim posebnu istoriju i ne može se ni u kom slučaju uporediti sa bilo kojom zemljom.»
Univerziteteski profesor i analitičar Enver Hoxhaj kaže da je mnogo argumenata koji govore o tome da je Kosovo poseban slučaj:
«Iznad svega, poreklo sukoba na Kosovu se zasniva na činjenici da je Kosovo bila zemlja koja je nasilno bila okupirana od strane Srbije na početku prošlog veka. Drugi je argument da Kosovo nikada nije bio integralni deo Srbije već deo jugoslovenske federacije, koja je bila organizovana u osam političkih entiteta. Treći argument je da je srpski režim kroz pokušaj genocida i entičkog čišćenja izgubio svako moralno i političko pravo da i dalje upravlja Kosovom. Četvrti argument je da je na Kosovu uspostavljeno međunarodno prisustvo, gde je misija UNMIK-a suspendovala suverenitet koji je nasilno vršila Srbija i vodilo Kosovo u procesu stvaranja države.»
Profesor Hoxhaj ističe kako svi ovi i drugi argumenti dokazuju da je Kosovo «sui generis», poseban slučaj i da kao takav nema paralelu u svetu gde može da posluži kao presedan za druge slučajeve:
«Pitanje većine koju su Albanci stalno predstavljali na Kosovu, činjenica da su imali politički kontinuitet u prošlosti, kao i proces stvaranja države u kojem je trenutno Kosovo i gde je albanska većina nosilac stvaranja državnosti Kosova, je dodatni argument,koji u slučaju Kosova sam od sebe da se shvati i prihvati.»
Hoxhaj ističe kako Kosovo ispunjava sve uslove da bude država i to argumentuje činjenicom:
«Neka od osnovnih pitanja koja se postavljaju kada su u pitanju dileme oko stvaranja novih država su: Prvo pitanje je ko je narod i u slučaju Kosova većinski narod su kosovski Albanci. Drugo je pitanje teritorije i Kosovo je uvek i iznad svega tokom prošlog veka i danas predstavlja kompaktnu teritoriju, čije su granice uspostavljene Ustavom iz 1974 godine. Tako da su kompaktnost teritorije i apsolutna većina, koju čine kosovski Albanci među ključnim argumentima koji su upotrebljeni ranije, ali i sada, i takvi slučajevi definitivno se ne mogu naći izvan Balkana i u svetu.»
Hoxhaj ističe da je argument više u posebnosti slučaja Kosova međunarodna vojna intervencija 1999. godine koja je imala humanitarni karakter, da zaštiti narod Kosova od pokušaja genocida:
«U slučaju Kosova ima mnogo eminentnih zapadnih autora koji kada govore o događajima iz 1998.-1999. u slučaju Kosova upotrebljavaju termin delimični genocid i taj je argument iskorišćen i za druge narode koji su se suočili sa sličnim situacijama i kod kojih je sve to rezultiralo stvaranjem države».
I posebni izaslanik za status Kosova Marti Ahtisari je krajem prošle nedelje izjavio kako:
«Kosovo više ne može biti deo Srbije. Albanci koji čine 90 odsto stanovništva to ne žele.»
Ahtisari je odbacio navode da bi rešenje stausa Kosova moglo da bude opasan presedan i za druge slične slučajeve u svetu:
«Kosovo je poseban slučaj. Svaki je slučaj poseban, ali je Kosovo stvarno jedinstven slučaj, imajući u vidu istoriju, represije tokom perioda Slobodana Miloševića, međunarodnu intervenciju i međunarodnu administraciju.»
