Dostupni linkovi

logo-print

Riblje podmornice u Dunavu

  • Dejan Radulović

„Bilo je ogromnih komada, od po tri-četiri metra. Najveće ribe su lovljene i do sedam metara dužine.“

„Kad je riba izašla, izgledala je kao podmornica. To je bilo jezivo. A okolo magla. Kad je vidiš, uplašiš se.“

„Broz je ubio morinu od preko tonu težine.“

To su alasi. Oni pravi. Oni koji su na vodi 24 sata dnevno. To su Ivan i Dragiša Stanišić. A Dunav je njihov život. Sneg ili kiša, svejedno, oni su tu:

„Otišli smo da vadimo struk koji nije bio pomeren. Ništa se ne vidi. Počeli smo da dižemo struk i negde na drugoj polovini struka je bila riba od oko 120 kila – moruna, mužjak. Nije se mnogo borila. Odmah je ušla u čamac. Nije znala šta se dešava, tako da je vađenje struka trajalo kratko, kao i bez ribe u principu. Riba se digla gore i nije pružala otpor. Mi smo je prihvatili kukom i odmah ubacili u čamac.“

„Ogromna riba. Kao da si ubacio bombu u vodu.“

Što one dolaze ovde?

„Zbog mresta. Moruna ovde dolazi da se mresti, kao i haringa. I haringa je morska riba koja ovde dolazi da se mresi i vraća se nazad u more.“

Na putu iz Crnog mora ka mestu gde će položiti ikru, moruna je nekada davno bila omiljeni plen alasa Donjeg Milanovca. Čuveni kavijar dunavske ribe plaćao se suvim zlatom i služio širom meridijana. Tako bar kažu oni koji se sećaju:

„Gubitak je ogroman. Jedne riba prosečne težine 250-300 kilograma, sa 30-50 kilograma ikre od koje se pravio prvoklasni kavijar, koštala je negde između 15.000 i 25.000 današnjih evra. Od čega je čitava jedna četveročlana-petočlana porodica mogla pristojno da živi, da školuje decu i tako dalje.“

Nedaleko od Prahova, na obali Dunava, Stanko Birocić je podigao jedinu odgajivačnicu praistorijske ribe u Srbiji. Kavijar morune iz njegovih bazena završava kod onih sa dubljim džepom u Sjedinjenim Američkim Državama:

„Ovo nije obična riba, ovo je svetska riba! U svetu se mnogo gaji i mnogo ceni. Kada smo naše mrestilište predstavili na simpozijumu u Iranu, Nemci, Francuzi i Englezi koji su tamo bili, iznenadili su se da takvo nešto postoji u Srbiji. Ali ipak postoji.“

Miris kavijara i njegovo spravljanje je priča za sebe. Momir Jovanović je ušao u devedesetu. On je jedan od najboljih majstora za kavijar, ali i za još ponešto:

„Dolazili Amerikanci kod mene da me zovu da idem za Ameriku da im pravim kavijar. Dva puta su dolazili. Kad su došli, nisu mogli da veruju da mi pravimo prirodni kavijar. Mislili su da je veštački, jer su i Rusi pravili veštački kavijar, pa su zato došli da provere ovde kod nas.“

Vi ste znali recept za kavijar?

„Nema tu nikakvog recepta. Samo se proseje, stavlja se 40 grama na kilo soli i to je sve. Ne kuva se. To obično jedu ovi po hotelima. Dosta je skup.“

Kažete da je kavijar jako dobar za zdravlje, za šta specijalno?

„Pa specijalno za ,one stvari‘. Dobiješ snagu, odeš kod žene i…“

Na dnu Dunava, tamo ispod veštačkih bedema gvozdene kapije, i danas jezde velike ribe o kojima se prepričavaju legende. One su ovde vekovima. Tu su njihovi praistorijski preci ostavljali ikru od koje se stvarao život koji i danas postoji. Kad voda zahladni i kad se kraj čamca pravih alasa pojavi pokretni sprud, oni znaju da je to ona – prava, jedinstvena, najveća riba koja je ikada jezdila dunavskim dubinama dozivajući alase:

„Dubine su velike, tu je bilo i tih velikih riba. U Rusiji je uhvaćena moruna od 1.870 kila. Pretpostavljaju da je imala dvije hiljade godina!“
XS
SM
MD
LG