Najjednostavnije rečeno „Glas javnosti“ objavi i ne komentriše. Tako je bilo pre nekoliko meseci kada je u tim novinama, vlasnika kontroverznog Radislava Raje Rodića, objavljen poster Ratka Mladića. Tako je i ovih dana, kada u dodatku na 16 strana dokazuju suprotno i nedavnoj presudu Međunarodnog suda pravde da genocida u Srebrenici nije bilo. Čudi, međutim, to što nadležni i ovoga puta ignorišu da se na stranicama „Glasa“ događa nešto nedopustivo. Potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Đorde Vlajić, to ovako objašnjava:
„Rekao bih da je to neka vrsta inercije u radu onih organa koji treba da sankcionišu takve stvari. Bez obzira na pravo novine na slobodnu uređivačku politiku, nije prihvatljivo, sa etičkog stanovišta, da se relativizuju neke notorne činjenice.“
Međutim, za autora dodatka „Glasa javnosti“, u Srebrenici ništa nije potpuno poznato. U svom istraživanju, Milivoje Ivanišević upravo pokušava da obori uverenje da je u Srebrenici počinjen genocid nad bošnjačkim stanovništvom. Takav stav za njega je čista besmislica:
„Na osnovu te besmislice je izrečena presuda generalu Krstiću za učešće u nečem što nije dokazano. Sad se ovaj Sud pravde kao opet poziva na nešto što nije dokazano. Molim vas, kao razuman čovek, a i svi smo služili vojsku, a i gledali ratne filmove, je li moguće proći kroz toliko desetina sela, a ne ostaviti iza sebe pobijene ljude? Nije moguće.“
Kazao nam je Ivanišević, a na konstataciju da širi govor mržnje, ovako odgovara:
„Ovaj moj govor vodi ka prijateljstvu i ponovnom zbližavanju. Šta je suprotno govoru mržnje? Govor ljubavi.“
Inače, u biografiji Milivoja Ivaniševića uočljivi su veliki obrti. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bio je autor naslova poput „Kulturni život radnika u Srbiji“, „Kadrovi u kulturnim i umetničkim ustanovama u Srbiji“, „Delatnost kulture na nedovoljno razvijenim područjima“ i slično, da bi u devedesetim njegova pažnja bila okrenuta potpuno drugim temama – „Hronika našeg groblja“, „Bratunac 1994. godine“, „Izgon Srba iz BiH/95“, „Zločini nad Srbima 91/95“.
Gošća programa, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji, Sonja Biserko, smatra da je pojavljivanje spornog podlistka baš u trenutka kada se iščekuje da srpska Skupština donese deklaraciju kojom bi osudila srebrenički masakr, ne može biti slučajno:
„Međutim, to ipak pokazuje da je odnos snaga u našem društvu takav da se ne prihvata nikakva odgovornost. Mnogi su iskoristili tu presudu, takvu kakva je formulisana, da kažu da Srbija nije bila uključena u taj genocid, da nema odgovornost za to. I ponovo se nekako oživljavaju te teze o međunarodnoj konspiraciji.“
To jest, baš o onome što je po Ivaniševićevom mišljenju ključ srebreničke, za njega još uvek, misterije:
„Postoji ovde, dragi moj gospodine Teodoroviću, treći faktor koji krije neke činjenice koje nama nisu dostupne. Ja sam imao u više navrata priliku da se sretnem sa nekim podacima iz Tužilaštva Haškog tribunala koji su prikriveni a idu Srbima u prilog.“
Nakon što je Sud pravde u Hagu izrekao presudu po tužbi Bosne i Hercegovini, u Srbiji se sve češće čuje pitanje da li bi zakonski trebalo sankcionisati negiranje srebreničkog genocida? Niko iz uređivačkog kolegijuma „Glasa javnosti“ u mikrofon ne želi da govori niti o toj mogućnosti, niti o spornom dodatku, već se kriju iza saopštenja u kome navode da upravo predsednica NUNS-a Nadežda Gaće širi govor mržnje protiv tog lista, a sami sebe potpisuju sa „Slobodno uredništvo ,Glasa javnosti‘„. Iz NUNS-a Đorđe Vojinović odgovara:
„Ja mislim da se cela priča naslanja na nastojanje da se relativizuju neke stvari koje su se dogodile tokom minulih ratova. To se ne događa samo u Srbiji, to se događa na svim stranama. Ali, evo, mi ovde imamo često priliku da se patriotizam pokazuje na potpuno pogrešan način.“
Iz nekog razloga, „Glas javnosti“ zapravo postaje glasilo onih koji se i danas drže ciljeva sa kojima je Srbija učestvovala u ratovima i koji su potpuno nespremni na suočavanje sa zločinima proizašlim iz takve politike. Nadležni, međutim, o tome se ne izjašnjavaju.
„Rekao bih da je to neka vrsta inercije u radu onih organa koji treba da sankcionišu takve stvari. Bez obzira na pravo novine na slobodnu uređivačku politiku, nije prihvatljivo, sa etičkog stanovišta, da se relativizuju neke notorne činjenice.“
Međutim, za autora dodatka „Glasa javnosti“, u Srebrenici ništa nije potpuno poznato. U svom istraživanju, Milivoje Ivanišević upravo pokušava da obori uverenje da je u Srebrenici počinjen genocid nad bošnjačkim stanovništvom. Takav stav za njega je čista besmislica:
„Na osnovu te besmislice je izrečena presuda generalu Krstiću za učešće u nečem što nije dokazano. Sad se ovaj Sud pravde kao opet poziva na nešto što nije dokazano. Molim vas, kao razuman čovek, a i svi smo služili vojsku, a i gledali ratne filmove, je li moguće proći kroz toliko desetina sela, a ne ostaviti iza sebe pobijene ljude? Nije moguće.“
Kazao nam je Ivanišević, a na konstataciju da širi govor mržnje, ovako odgovara:
„Ovaj moj govor vodi ka prijateljstvu i ponovnom zbližavanju. Šta je suprotno govoru mržnje? Govor ljubavi.“
Inače, u biografiji Milivoja Ivaniševića uočljivi su veliki obrti. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina bio je autor naslova poput „Kulturni život radnika u Srbiji“, „Kadrovi u kulturnim i umetničkim ustanovama u Srbiji“, „Delatnost kulture na nedovoljno razvijenim područjima“ i slično, da bi u devedesetim njegova pažnja bila okrenuta potpuno drugim temama – „Hronika našeg groblja“, „Bratunac 1994. godine“, „Izgon Srba iz BiH/95“, „Zločini nad Srbima 91/95“.
Gošća programa, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji, Sonja Biserko, smatra da je pojavljivanje spornog podlistka baš u trenutka kada se iščekuje da srpska Skupština donese deklaraciju kojom bi osudila srebrenički masakr, ne može biti slučajno:
„Međutim, to ipak pokazuje da je odnos snaga u našem društvu takav da se ne prihvata nikakva odgovornost. Mnogi su iskoristili tu presudu, takvu kakva je formulisana, da kažu da Srbija nije bila uključena u taj genocid, da nema odgovornost za to. I ponovo se nekako oživljavaju te teze o međunarodnoj konspiraciji.“
To jest, baš o onome što je po Ivaniševićevom mišljenju ključ srebreničke, za njega još uvek, misterije:
„Postoji ovde, dragi moj gospodine Teodoroviću, treći faktor koji krije neke činjenice koje nama nisu dostupne. Ja sam imao u više navrata priliku da se sretnem sa nekim podacima iz Tužilaštva Haškog tribunala koji su prikriveni a idu Srbima u prilog.“
Nakon što je Sud pravde u Hagu izrekao presudu po tužbi Bosne i Hercegovini, u Srbiji se sve češće čuje pitanje da li bi zakonski trebalo sankcionisati negiranje srebreničkog genocida? Niko iz uređivačkog kolegijuma „Glasa javnosti“ u mikrofon ne želi da govori niti o toj mogućnosti, niti o spornom dodatku, već se kriju iza saopštenja u kome navode da upravo predsednica NUNS-a Nadežda Gaće širi govor mržnje protiv tog lista, a sami sebe potpisuju sa „Slobodno uredništvo ,Glasa javnosti‘„. Iz NUNS-a Đorđe Vojinović odgovara:
„Ja mislim da se cela priča naslanja na nastojanje da se relativizuju neke stvari koje su se dogodile tokom minulih ratova. To se ne događa samo u Srbiji, to se događa na svim stranama. Ali, evo, mi ovde imamo često priliku da se patriotizam pokazuje na potpuno pogrešan način.“
Iz nekog razloga, „Glas javnosti“ zapravo postaje glasilo onih koji se i danas drže ciljeva sa kojima je Srbija učestvovala u ratovima i koji su potpuno nespremni na suočavanje sa zločinima proizašlim iz takve politike. Nadležni, međutim, o tome se ne izjašnjavaju.
