Dragan ŠTAVLJANIN (Žana KOVACEVIC, Nebojša BUGARINOVIC, Enis ZEBIC)
Kasim Trnka, nekadašnji pravni zastupnik Bosne i Hercegovine, kazao je nedavno za naš program da pomenuta presuda dokazuje da je Srbija odgovorna za agresiju na BiH:„U presudi nesumnjivo izričito rečeno da su legalne oružane formacije bivše JNA, pa zatim Vojske Jugoslavije, jedinice MUP-a Srbije, zatim paravojne formacije i tako dalje, bile neposredno angažovane u oružanom sukobu u Bosni i Hercegovini. Tako da se nikako ne može zaključiti da se radi o sukobu naroda u BiH. Uostalom i u Rezoluciji 752 iz 15. maja 1992 je Vijeće sigurnosti konstatovalo da se na teritoriji Bosne i Hercegovine nalaze regularne snage tada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske, i pozvalo te države da povuku svoje snage ili da ih stave pod kontrolu legalne vlasti BiH. Mislim da je jedna od relativno malobrojnih vrijednosti ove presude i ta činjenica da je sada nedvosmisleno potvrđena agresija na Bosnu i Hercegovinu, u ovim izričitim situacijama.“
Bivši pravni zastupnik Srbije Tibor Varadi smatra, pak, da je u Bosni i Hercegovini vođen građanski rat.
„Sam sukob je bio sukob naroda u Bosni i Hercegovini – Srba, Hrvata, Muslimana odnosno Bošnjaka. I sama tužba 1993. godine je tvrdila da su bosanski Srbi izvršili genocid, a da je u tome Miloševićev režim pomagao i u tome učestvovao.“
Andras Ridlmajer, stručnjak Harvardskog univerziteta za otomansko nasleđe na Balkanu i svedok tužbe Bosne i Hercegovine, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa o karakteru rata u BiH:
„Nema sumnje da se može govoriti o oba elementa – građanskom ratu i istovremeno dubokoj involviranosti Srbije u rat u Bosni. Nije nepoznato u istoriji da su države imale saveznike, produženu ruku u drugim zemljama, koji su odrađivale razne poslove za njih, uključujući i vođenje ratova (proxy wars). Na primer, uloga Hezbolaha u Libanu u sukobima sa Izraelom. Dakle, moguće je da se istovremeno vodi građanski rat uz agresiju sa strane. To znači da bi se rat u Bosni i Hercegovini mogao definisati kao građanski u kombinaciji sa agresijom iz Srbije.“
Nekadašnji pravni zastupnik Srbije Tibor Varadi:
„Nema nikakve sumnje da je Sud konstatovao neka dela ili bolje rečeno nedela i da je tome posvetio dosta pažnje. Ja mislim da je taj sukob među ljudima zaista percipiran kao sukob između Srba, Hrvata i Bošnjaka, i to je ona osa oko koje se tu očekivala neka pravda, i oko te ose ovaj Sud nije mogao da izrekne odluku. Inače, da je Sud konstatovao da su tu bile i jedinice JNA, tu takođe ništa nije sporno. Mislim da je to činjenica.“
Po rečima Andraša Ridlmajera sa Harvardskog univerziteta, u presudi Međunarodnog suda pravde se ne pominje odrednica „agresija“ jer to i nije u njegovoj nadležnosti da o tome odlučuje:
„Kako god to definisali, činjenica je da je Međunarodni sud pravde utvrdio da se genocid desio u Bosni, tačnije u Srebrenici, zatim da je Beograd bio involviran u ratna zbivanja. Država Srbija je proglašena krivom jer nije sprečila i kaznila genocid. Drugim rečima, srpske vlasti su pomagale Vojsku Republike Srpske u toj meri, da ona ne bi mogla da funkcioniše da joj je zaprećeno da će pomenuta pomoć biti uskraćena, ukoliko ne obustavi operacije u Srebrenici. Dakle, nije bezrazložna tvrdnja da odluka Međunarodnog suda pravde implicira da je Srbija bila involvirana u rat u Bosni i samim tim izvršila agresiju, ali nema presude o agresiji kao posebnoj tački.
Profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu Omer Ibrahimagić takođe podseća da Međunarodni sud pravde nije ocenjivao da li je na Bosnu i Hercegovinu izvršena agresija. Po njegovom mišljenju to pitanje se utvrđuje pred Haškim tribunalom u pojedinačnim procesima optuženima za ratne zločine:
„Kad je riječ o agresiji, to je prepušteno Haškom tribunalu, koji treba da sudi pojedinim izvršiocima zločina u BiH – da li je to što su oni radili i da li je taj sukob u kojem su ti zločini izvršeni imao međunarodni karakter ili se radilo o građanskom ratu u BiH. Međutim, sama činjenica da su optuženi i vršioci vlasti iz Srbije govori da je sukob u BiH imao međunarodni karakter, a to znači i da je na nju izvršena agresija. Dakle, odgovor na to pitanje se daje kroz pojedinačne presude.“
Advokat Krstan Simić, inače visoki funkcioner Stranke nezavisnih socijaldemokrata Milorada Dodika, pak, smatra da je Međunarodni sud pravde čak doveo u pitanje presudu drugog suda o međunarodnom karakteru sukoba u BiH:
„Presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu uopšte ne sadrži elemente na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da se Sud uopšte bavio pitanjem prirode sukoba. Naprotiv, Sud se bavio tim pitanjem u jednom segmentu kada je potencirao i istakao da je Međunarodni krivični sud u Hagu, u žalbenoj presudi u slučaju ,Tadić‘, uzeo sebi za pravo da se bavi prirodom oružanog sukoba i – temeljeći ga na presudi u slučaju ,Nikaragva‘ – proglasio ga međunarodnim, jer pitanje međunarodnog sukoba je preduslov za primjenu određenih krivičnih djela. Prema tome, Međunarodni sud pravde, ne samo da se nije bavio pitanjem prirode sukoba u BiH, nego je svojom odlukom pobrisao i zaključak Međunarodnog krivičnog suda u Hagu u slučaju ,Tadić‘ da je u BiH bio međunarodni oružani sukob.“
Predsednik Saveta Socijaldemokratske partije Hrvatske za međunarodne odnose Zoran Milanović ističe da su zapravo još Ujedinjene nacije, uvodeći sankcije SR Jugoslaviji 1992. godine, utvrdile da je ona izvršila agresiju na BiH:
„BiH je Srbiju tužila za genocid, tražila je odštetu, koju iz poznatih razloga nije dobila, Sud je rekao da Beograd nije izravno zapovjedio genocid u Srebrenici. Iz svih drugih odredbi presude, ne da proizlazi, već jasno stoji da je Srbija bila agresor i da je odgovorna za niz stvari. Ali za to presuda Međunarodnog suda pravde čak nije niti najrelevantnija jer je to puno ranije utvrđeno rezolucijama Vijeća sigurnosti o uvođenju sankcija Beogradu zbog umiješanosti u rat u Bosni i Hercegovini još 1992. godine. Prema tome, u ovom trenutku je sasvim svejedno što je o tome rekao Sud pravde. To je važno, ali ne mora biti presudno. Dakle, Vijeće sigurnosti, koje je centralni, svjetski organ u međunarodnom poretku za pitanja međunarodne sigurnosti, rata i mira, izravno je optužilo Srbiju za umiješanost u rat u BiH, dakle za agresiju, i odredilo joj vrlo teške sankcije 1992. godine.“
Bivši dugogodišnji ministar inostranih poslova Hrvatske, a sada spoljnopolitički savetnik predsednika Hrvatske stranke prava Mate Granić:
„Kada se uzme u obzir ova presuda, kada se uzmu u obzir rezolucije Vijeća sigurnosti, glavne skupštine Ujedinjenih naroda, kada se uzme u obzir odgovornost Beograda za to da nije spriječio genocid u Srebrenici, onda se neosporno može kazati da je izvršena agresija od strane Beograda na Bosnu i Hercegovinu. „
Nebojša Šarkić, bivši zamenik ministra pravde SR Jugoslavije, kaže da su neosnovane tvrdnje da presuda Međunarodnog suda pravde implicira da je Srbija odgovorna za agresiju na Bosnu i Hercegovinu:
„Ono što se trenutno spominje u delu Bosne i Hercegovine, dakle u Federaciji BiH, sasvim je sigurno neprimereno i više služi za nekakve njihove unutrašnje političke potrebe, nego što ima bilo kakvog utemeljenja u nečemu. Znači, sasvim sigurno je dokazano da Savezna Republika Jugoslavija, a samim tim i Srbija, nema nikakvih odgovornosti sa stanovišta genocida ili direktne odgovornosti za ono što se dešavalo. To možemo, naravno, potvrditi na bazi bezbroj činjenica koje su utvrđene i argumenata. Pre svega da se radilo o jednom građanskom ratu i da se radilo o jednom međuverskom, međunacionalnom, međuetničkom sukobu, u kome je nemoguće utvrditi nameru ili krivicu samo jedne strane. Nažalost, ono što je strašno, i to je činjenica, to je da su na svim stranama vršeni zločini. Ono što je, čini se, dobro, sa stanovišta istorijske opravdanosti, to je da je Sud rekao da su svi zločini, ipak, individualni i da se mora utvrđivati individualna odgovornost, a ne kolektivna. Pravo na nekakvu kolektivnu tužbu ili na nekakvu kolektivnu odgovornost, iz ovakve presude sasvim sigurno ne proističe, niti ona ima bilo kakvo utemeljenje sa stanovišta međunarodnog prava, u smislu da će bilo ko moći da potražuje nešto prema Srbiji. Ono što Srbija mora da uradi i što je i do sada trebalo učiniti – činjeno je, ali naravno ne dovoljno – to je da osudi svaki vid zločina, da to traži i od drugih strana.“
Zastupnik Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde Ivan Simonović takođe kaže da se u presudi Međunarodnog suda pravde ne govori o agresiji Srbije na Bosnu i Hercegovinu:
„Međutim, iz ukupne presude i njezinog obrazloženja proizlazi visoki stupanj utjecaja koji je imala Republika Srbija u Bosni i Hercegovini. Mjestimice se radilo čak i o punoj kontroli lokalnih vlasti. Ja bih rekao da se na nekim mjestima, premda ne izričito, podrazumijeva da se u tom smislu radilo o agresiji. Što se tiče toga tko onda može utvrđivati agresiju, agresija je indirektno utvrđena u presudama Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju. Tamo je, naime, bilo potrebno odrediti da li se radilo o međunarodnom sukobu ili se nije radilo o međunarodnom sukobu, da bi se onda odredilo koja pravna pravila primjenjivati, jer pravna pravila koja se primjenjuju na međunarodni sukob i na interni sukob nisu ista. U tom smislu, u više slučajeva se Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju određivao prema karakteru Suda u Bosni i Hercegovini i kvalificirao ga kao međunarodni sukob.“
Ivo Josipović, profesor međunarodnog prava iz Zagreba:
„Presuda sama po sebi ne utvrđuje agresiju, ali bez sumnje daje argumente onima koji će u političkom smislu argumentirati da je agresije bilo. Čak i da je Sud odlučio da je Srbija odgovorna za genocid, ne bi govorio ništa o agresiji, u pravnom smislu riječi.“
Po rečima funkcionera Dodikovih socijaldemokrata Krstana Simića, BiH nije ni trebalo da podnosi tužbu:
„Po statutu postoje neke mogućnosti ponavljanja tog postupka. Ali ono što je ovdje najbitnije, to je da zaista nijednog momenta nije bilo racionalno očekivati da će Sud potvrditi postojanje genocida odnosno genocidne namjere. To su tako visoki standardi i tako visoki zahtjevi da je to jednostavno bila jedna utopijska priča, koja je izazvala nepotrebne političke turbulencije. Bilo kakva odluka, da je bila i suprotna, izazvala bi iste turbulencije, a Bosni i Hercegovini ne trebaju turbulencije. Pristup toj tužbi je bio da ona, bez obzira kakva presuda bude, ne poboljšava odnose unutar BiH.“
Erik Gordi (Eric Gordy), profesor na Klark univerzitetu u Masačusetsu kaže da kada se govori o agresiji, treba pre svega odgovoriti na pitanje ko je započeo sukobe:
„Nisam siguran da presuda na bilo koji način govori o agresiji, ali odluka Međunarodnog suda pravda nameće pitanje da li je tužba za genocid bila ispravna, jer na osnovu mnogih tačaka iz presude može se zaključiti da su sudije imale pre svega u vidu zločin protiv čovečnosti a ne genocid. Međutim, pošto se optužnica odnosila na genocid, Sud nije imao mogućnost da donosi odluku i o zločinu protiv čovečnosti. Sud je, naravno, upotrebljavao pravnu logiku da bi odgovorio na pitanje da li se raspoloživi dokazi uklapaju u pravnu definiciju genocida. Kao što je poznato, pravno rezonovanje je drugačije od istorijskog i političkog. Zbog toga presuda mnogima izgleda kontroverzna. Jer, ono što je logično običnim ljudima, ponekad nije dovoljno pravnicima da donesu odluku zasnovanu na dokazima. Znači, vi se možete složiti ili ne sa principima i logikom po kojoj funkcioniše ovaj Sud, ali slučaj tužbe BiH pokazuje da pravo nije dobar instrument za dobijanje političkog zadovoljenja. Jedini razlog zbog čega su se u čitav proces uključili pravnici, odnosno sud, jeste što političari nisu izvršili svoju obavezu u ispunjenju interesa građana u postizanju razumnog sporazuma kojima bi se kompenzovala i otklonila šteta počinjena tokom rata.“
* * * * *
Kakve su šanse Hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid, imajući u vidu nedavnu presudu Međunarodnog suda pravde po tužbi Bosne i Hercegovine. Profesor iz Zagreba Ivo Josipović:
„U dijelu obrazloženja, opet u političkom smislu, govorilo se o agresiji na Hrvatsku, ali bez ambicija da Sud presudi da je agresija postojala ili da nije postojala. Naravno da vrlo usko poimanje genocida koje je Međunarodni sud pravde prihvatio, ne ide Hrvatskoj u prilog. S druge strane, prihvaćanje nadležnosti, bez obzira što situacija nije sasvim identična, ide Hrvatskoj u prilog. Što se tiče ovog elementa koji je za mene možda najsporniji, to je način, odnosno argumentacija utvrđivanja veze između Srbije i Crne Gore u odnosu na mogući genocid. Ako bi se došlo do te faze razmišljanja, dakle ako bi Sud našao da postoji genocid, Hrvatska bi bila u povoljnijoj poziciji, jer u hrvatskoj tužbi ima poprilično dokaza o neposrednoj vezi lokalnih snaga, a i same JNA na zločine koji su se dešavali u Hrvatskoj.“
Mislite pre svega na Vukovar?
„Na Vukovar, ali i na neke druge događaje.“
Nekadašnji zamenik ministra pravde SR Jugoslavije Nebojša Šarkić smatra da optužnica Hrvatske ima još manje šansi nego što je to slučaj Bosne i Hercegovine:
„Mi nju nismo još ni videli u definitivnom obličju, niti je ona definitivno iskristalisana. Mislim da je tu, sa stanovišta prava, situacija čak za stepen lošija od onoga što govorimo o Bosni i Hercegovini, jer tu nekakve agresije ili stepena genocida apsolutno nema. Više je nego jasno da Hrvatska pokušava da zamagli ono što je nesporno njena krivica za njene sramne akcije kao što su ,Bljesak‘, ,Oluja‘ i tako dalje, u kojima je, van svake sumnje, vršen direktni genocid sa stanovišta čišćenja, dakle ispražnjenja teritorija Slavonije i Kninske Krajine od Srba, u čemu su nažalost i uspeli.“
Istovremeno, član pravnog tima Srbije u procesu pred Međunarodnim sudom pravde Vladimir Đerić, izjavio je ove sedmice da Beograd razmišlja o mogućnosti kontratužbe protiv Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu gde bi je optužila za progon Srba. Ivo Josipović:
„Ja to vidim kao određeni politički manevar. Što se pravnog stanovišta tiče, opet je moguća jedino tužba za genocid, ali je toliko jasno da tu genocida nema da ta tužba ne bi imala nikakvog izgleda. To se može jedino shvatiti kao određeni način da se motivira na ili odustanak ili na pregovore, razgovore i tako dalje. Tim prije što postoji puno tih dokaza da su činjeni razni zločini, i sa hrvatske strane naravno. Uostalom, vode se neki postupci pred Haškim sudom, ali opet ne za genocid.“
U poslednje vreme čuju se inicijative u Hrvatskoj o vansudskom poravnjanju sa Srbijom. Ivo Josipović:
„Nijedan postupak nije sam sebi svrha i ne vodi se samo zato da bi se vodio postupak, nego da se ostvare neki ciljevi. Hrvatska je u svojoj tužbi izdvojila neke ciljeve, od kojih mi se neki, nakon svega što je bilo, ne čine nimalo sporni u smislu da bi ih Srbija trebala ispuniti. Srbija je neke od njih već počela ispunjavati. Tu u prvom redu mislim na kažnjavanje ratnih zločina i suradnju s Haškim sudom, na otkrivanje sudbine zatočenih i nestalih osoba i na povrat otetog kulturnog blaga. Mislim da su ti zahtjevi bez daljnjega opravdani, i moralno i pravno, bez obzira čak i na uspjeh u postupku protiv Srbije u odnosu na genocid. Iako bi se do tih ciljeva moglo doći na drugi način – naravno da su pregovori bolja i lakša metoda rješavanja spora.“
Profesor Univerziteta Klark u Masačusecu Erik Gordi:
„Većina sudija je usvojila veoma usku definiciju genocida, postavljajući pitanje da li postoje prethodni slučajevi presuda za genocid koji bi poslužili i kao standard za odluku po tužbi BiH. Mislim da su ovakvom odlukom sudije htele da poruče da ne žele mnogo slučajeva genocida koji bi se razmatrali pred Međunarodnim sudom pravde. To u svakom slučaju slabi šanse tužbe Hrvatske za genocid. Zbog toga se u poslednje vreme i u samoj Hrvatskoj čuju inicijative za vansudskom nagodbom sa Srbijom. Smatram da tu debatu, koja se za sada odvija preko medija, političari koriste kao pripremu terena za postizanje kompromisa van suda. Naime, i Hrvatska i Srbija imaju izraženi interes da razvijaju bliske, dobrosusedske odnose zemalja koje žive u miru, nastojeći da reše sva sporna pitanja koja se tiču njihovih građana, počev od penzija do povratka izbeglica. Zanimljiv je primer da je Hrvatska odlučila da umesto da naplati ratnu odštetu od Crne Gore, pričinjenu tokom sukoba oko Dubrovnika, da uzme deo vlasništva na aerodromu Tivat. Štaviše, vlasti u Zagrebu nameravaju da investiraju u proširenju kapaciteta ove vazdušne luke. To je izuzetno promišljen i dalekovid potez, jer će od njega imati koristi obe zemlje.“
* * * * *
Postavlja se i pitanje da li će, kako i ko obešteti milione ljudi koji su bili primorani da napuste svoje domove, ranjene, porodice poginulih. Andraš Ridlmajer, stučnjak Harvardskog Univerziteta:
„Dugoročno posmatrano, ukoliko dođe do normalizacije odnosa između dve zemlje, one će morati da se suoče sa onim što se dešavalo tokom rata devedesetih godina. To bi uključivalo moralno priznanje za sve počinjene greške, odnosno zločine, i na kraju materijalno obeštećenje. Dakle, to je moguće rešiti neposredno između dve zemlje a ne arbitriranjem i odlukom neke institucije sa strane.“
Bivši šef diplomatije Hrvatske Mate Granić smatra da bi Srbija trebalo da kompenzuje oštećene u BiH:
„Budući da je Sud presudio da po osnovu genocida BiH ne može tražiti nadoknadu, to znači da će Bosna i Hercegovina ostvariti vrlo teško bilo kakvu nadoknadu. Bosna i Hercegovina bi naravno mogla uvjetovati Beogradu bilo kakvu buduću suradnju – gospodarsku, političku i tako dalje – dok se ne nadoknade štete koje su počinjene, ali, realno, za to su šanse vrlo male.“
Nebojša Šarkić, nekadašnji zamenik ministra pravde SR Jugoslavije, ističe da nema osnova da se Srbija tereti za bilo kakvu naknadu štete:
„Ako sve očistimo od političkih, dnevnopolitičkih ili ideoloških primesa, sasvim je sigurno da presuda koja je objavljena u Hagu, ne daje ni minimalne osnove za nekakvu odgovornost Srbije kao države sukcesora ili nekog pravnog sledbenika za ono što se dešavalo u Srebrenici. Po meni, osim neskrivenog saučešća i neskrivenog žala za onim što se desilo, sa stanovišta prava tu nema elemenata za nekakvu naknadu štete.“
O kompenzaciji žrtava u Hrvatskoj. Profesor iz Zagreba Ivo Josipović
„Ja mislim da postoji jedan osjećaj odgovornosti, bez obzira je li ustanovljen određenim pravnim mehanizmima, koji bi države koje jesu osvijestile svoju povijest i koje imaju određenu pozitivnu orijentaciju prema budućnosti, trebale imati. Za mene je sasvim jasno da bi, u onoj mjeri u kojoj Srbija jeste prouzrokovala stradanje građana, posebno u drugim državama, trebala razmišljati o nekoj kompenzaciji, koja sasvim sigurno vodi računa o objektivnim ekonomskim mogućnostima. Vidimo da se u Hrvatskoj, isto tako, posljedice rata saniraju izgradnjom i povratom izbjeglih osoba, a to nije jednostrani proces. Ipak, ono što jeste činjenica, to je da Hrvatska nije išla u Srbiju i nije tamo ratovala. A bome, moramo otvoriti oči i reći istinu da s druge strane jeste bilo suprotno, dakle da su i dobrovoljci, pa i oficijelne jedinice ratovale u Hrvatskoj i izazivale određena stradanja.“
Andraš Ridlmajer:
„Ako pogledamo na događaje nakon Drugog svetskog rata, Nemačka nikada nije proglašena kao država krivom za genocid. Međutim, Nemačka kao demokratska zemlja je priznala da ima određenu odgovornost, čak i kao naslednica genocidnog režima, da obešteti pojedince i države koji su bili izloženi teroru nacista.“
Od izuzetne je važnosti utvrditi karakter sukoba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Profesor međunarodnog prava iz Zagreba Ivo Josipović:
„Haški sud je, primjerice, u više predmeta zaključio da je u BiH riječ o mješovitom sukobu. Što se Hrvatske tiče, znamo da su tu bile snage lokalnih Srba, ali mi se čini, barem iz onog materijala koji je dostupan i koji je korišten u samoj tužbi, dosta nespornom i uloga SR Jugoslavije u svim tim događajima. Uostalom, znamo šta se desilo u Vukovaru. E sad, da li to kome treba i zašto mu treba, to je druga stvar. Naravno, ljudi imaju vrlo različitu percepciju toga čemu to služi i koji to ima značaj, da li je on politički, da li je on izvor nekih drugih zahtjeva, financijskih, ekonomskih i tako dalje. Ja osobno mislim da je dosta važno da se spozna određena istina, ma koliko bilo točno da ljudi različito vide istinu. Po meni je najvažnije da se to što se desilo, više nikad ne ponovi. A utvrđivanje istine, ma kako svi skupa filozofirali o njenoj relativnosti, čini mi se da je jedini pravi put da se taj cilj ostvari.“
Andras Ridlmajer, stručnjak Harvardskog univerziteta:
„Kao i o svim događajima iz prošlosti i ovo pitanje treba rešavati na više nivoa. Političari treba da se suočavaju sa svakodnevnom realnošću odnosa dveju zemalja, odnosno da rade na njihovom unapređenju. Na istoričarima je da nepristrasno utvrde fakte. U tom smislu presuda Međunarodnog suda pravde je veoma važna, jer je utvrdila mnoštvo relevantnih činjenica o tome šta se zaista dešavalo između 1992. i 1995. godine. Zbog toga bi svi oni koji kometarišu ovu odluku Suda trebalo da je pažljivo pročitaju, a ne da donose zaključke na osnovu impresija drugih ljudi o pomenutoj presudi.
Ako nema pravne instance koja bi presuđivala po tužbi za genocid, kako utvrditi karakter sukoba na prostoru bivše Jugoslavije? Profesor iz Zagreba Ivo Josipović:
„Sasvim sigurno će se desiti to da će povjesničari utvrđivati neku svoju istinu, političari neku svoju, ali ipak se, na kraju krajeva, i kroz politiku i kroz povijest kristalizira nešto što je mejn strim razumijevanja povijesnih događaja. Ima puno drugih slučajeva u kojima nema pravne instance da se utvrdi ovo ili ono, ali ipak postoji neki, više-manje prihvaćeni konsenzus oko toga što je bilo i što, zapravo, više ne bi trebalo ponoviti u povjesti.“
Erik Gordi sa Univerziteta Klark u Masačusecu:
„Svakako je dobro da postoji ovaj Sud, pogotovo kada političari čiji je to posao, ne rade na zaceljenju rana iz nedavne prošlosti. S druge strane, kada se od suda zatraži da donese presudu o ovom pitanju, zapravo pravnici su dovedeni u situaciju da urade posao koji nije striktno pravnički, dakle da pišu istoriju. Mada sudske odluke imaju određenu ulogu u stvaranju te istorije, u pitanju su različite vrste odgovornosti za pitanja koja nisu čisto pravna. Zato je bolje ako je moguće da o tako složenim pitanjima razgovaraju istoričari iznoseći relevantne argumente, a ne služeći određenim političkim i nacionalnim ideologijama.“
Zoran Lutovac, član Političkog saveta Demokratske stranke, čiji je lider predsednik Srbije Boris Tadić, smatra da političari i dalje manipulišu zbivanjima iz nedavne prošlosti za dnevno političke svrhe:
„Šta god da se donese kao odluka, političari to posle tumače onako kako im odgovara. Mislim da bi bilo bolje da to tumačenje ide u pravcu normalizacije odnosa, a ne u pravcu daljeg razvijanja teza koje su bile suprotstavljene i koje su vodile u sukob. Znači, sama ta ideja da se sad o tome raspravlja na taj način i da se ovde to uzima kao dokaz da se, eto, ništa nije desilo, a tamo da je to dokaz da je bilo agresije, mislim da je loš pristup. I ukoliko to postane glavna tema na političkim scenama ovih zemalja, sigurno da neće doprineti normalizaciji odnosa, već zatezanju tih odnosa. A sve se to, naravno, koristi za unutrašnje potrebe u svakoj od tih zemalja. Oni koji jašu na toj priči ne ispuštaju tu temu, jer obično nemaju šta da kažu na neke druge, mnogo važnije teme. Na taj način se pozicioniraju, dobijaju glasove i razlikuju od nekih svojih konkurenata na političkoj sceni trenirajući patriotizam.“
Erik Gordi smatra da je od izuzetne važnosti da političari sa prostora bivše Jugoslavije naprave radikalni otklon od nedavnih zbivanja:
„Takav sporazum bi se svakako odrazio na poziciju građana kao individua. Za sada se, kao što znate, vraćaju samo oni Srbi koji ni na koji način nisu učestvovali u sukobima. Lica koja se pak sumnjiče za ratne zločine, to svakako ne nameravaju. Neki gest izvinjenja za ratne zločine i sve strahote koje su počinjene, kao i spremnost da se oštećeni obeštete i suštinski radi na uklanjanju političkih posledica takvog stanja, bio bi od neprocenjive važnosti. Osim simboličkih poteza, za sada, međutim, ne postoji istinska spremnost političara ni na jednoj strani za tako nešto. Retorika koja je dovela do ratova je, nažalost, još uvek veoma prisutna. To je svakako razočaravajuće i zabrinjavajuće, mada ako se podsetimo primera Nemačke kojoj je trebalo 25. godina da se javno izvini za nacističke zločine, vidimo da je to dug istorijski proces.“
