Dostupni linkovi

logo-print

Pitanje svih pitanja je kadrovsko


****

KANJEVAC: Upravo se navršilo 17 godina od demonstracija 9. marta. To je bila prilika da se vide tadašnji snimci i naših sadašnjih vodećih političara. Ono što je na prvi pogled uočljivo, osim protoka vremena i godina, je da su danas svi neuporedivo bolje obučeni. Od neugodnih pačića, pretvoriše se u afirmirane labudove sa istančanim potrebama za određenom vrstom satova, nakita, cipela, načina života i tako dalje. Neki opozicioni heroji i heroine postali su domaće ikone stila i jetset-eri, ma šta to ovde značilo. Nekako su mnogo više imovinski napredovali nego zemlja koju vode. Moram da se složim sa beogradskim taksistima, mojim omiljenim političkim analitičarima, koji političare doživljavaju kao bumbare koji su se obogatili na račun brige za narod, prave se da se svađaju, a u stvari se svi neviđeno dobro druže.

Možda je normalno da ministri budu lepi i negovani, ali u ovako siromašnoj zemlji to pojačava utisak njihove odvojenosti od građana i brige za sopstvenu političku i nadasve materijalnu egzistenciju. To je ono što nervira taksiste.

Očekujem da će se stranke, premda sa teškom mukom, dogovoriti oko podele plena jer vrabac je ipak u ruci, a novi izbori su golub na grani. Čitala sam o ideji dovitljivog Dinkića da se klasifikuju ministarstva po poželjnosti i potom bodovanjem i indeksiranjem obezbedi podela plena. To zvuči vrlo praktično, ali i prilično cinično. Jasno je da je favorit policija, to svi hoće, a najmanje poena nosila bi, verovatno, kultura i socijala. Još se ponosi originalnim rešenjem. Toliko o prirodi motiva ljudi o kojima pričamo.

Uvek je pitanje svih pitanja kadrovsko pitanje, koje je ujedno i stranačko pitanje. Pretpostavljam da, kao i svuda, ne opstaju u tim redovima baš uvek najbolji i najpametniji, nego oni najizdržljiviji. Imate situaciju da ti najizdržljiviji sačekaju svojih pet minuta i dobiju neki svoj resurs, samo zato što su bili tu.

Druga stvar koju ne poznajem kao politički autsajder, a koju nazirem, je da bavljenje politikom nosi veliku dozu adrenalina i osećaja sopstvene veličine. Ko to jednom proba, zaista poveruje u tu svoju veličinu i misli da mu to prirodno pripada. Ne očekujem da naši političari budu previše simpatični, čak ni dobri, ali trebali bi da znaju svoj posao i da rade u javnu korist. Umesto toga već smo umorni od međustranačke netrpeljivosti i mržnje. Neko to shvata kao demokratsku borbu. Može se to i tako shvatiti, mada teško. Pre se radi o netrpeljivosti malih razlika, pa imate, kao u Monti Pajtonu, Nacionalni front judaizma i Judejski nacionalni front. Baš se oni najviše mrze. U ovim kadrovskim prepucavanjima kao da se radi o samim genijima, pa je šteta da se neko izostavi. Kao da se svi oni već nisu dokazali u raznovrsnim oblicima vlasti. Međustranačka netrpeljivost je zanimljiv fenomen, ali kao da je svakom političaru bliži politički neprijatelj od običnog građanina. Taj prezir je očit i sa govornice i iz kojekakvih saopštenja. Uglavnom imate poruke da nije dobar narod, da narod opet nešto nije shvatio, da robuje starim navikama, da nije dovoljno brz, ili šta već od tih sada poželjnih osobina.

Sa druge strane, možda postoji neki zakonski rok, možda je normalno da to sve toliko traje i da je sve to toliko delikatno u ovom političkom trenutku koji je uvijek težak, ali imam utisak kao da svima odgovara ovo stanje beskonačnog očekivanja, ovo lebdeće stanje koje izgleda svi mi toliko volimo jer ne nosi nikakvu odgovornost i uvek imamo neko opravdanje da čekamo da se nešto desi.

Volela bih kao građanin ove zemlje da od političara vidim neko nastojanje da je moguće u ovoj zemlji završiti započeti proces u bilo čemu. Odete da izvadite ličnu kartu, a oni vam kažu da donesete određene dokumente. Vratite se a oni kažu da vam fali još pet dokumenata. Ne možete da izvadite ličnu kartu za dan. I na svim platformama ovog društva imate isti situaciju. Ne možete da okončate proces, ne možete da napravite kvalitetan auto, ne možete da obavite ništa do kraja. Bilo bi dobro da se oni potrude samo da završe bilo kakav posao, makar i mali, makar potpuno beznačajan, ali da vidimo da je nešto moguće početi, uraditi i završiti.

****

MEDENICA: Već duže vremena mi se čini da smo za neku stabilnu demokratsku vlast u Srbiji. Za vladu bi bilo potrebno da se prevaziđu razlike između DS-a i DSS-a. To mi se čini već nekoliko godina unazad. Do skora je to bilo samo teorijski moguće. Bilo je potrebno da se prevaziđu brojne međusobne netrpeljivosti, nesporazumi i konflikti. Sada smo na korak od sklapanja takvog jednog dogovora, ali ne mora da znači da će se to i realizovati. Čini mi se da je to optimum demokratskog stanja svesti u Srbiji danas. Čini mi se da nije realno u ovom trenutku očekivati bilo kakvo drugo rešenje koje bi omogućilo neki stabilan demokratski poredak. Mislim da su rezultati koje smo imali na januarskim izborima zaista neki optimum demokratskog potencijala Srbije. Činjenica da je izašlo 60 posto građana je vrlo pozitivna i to što se glasalo tako kako se glasalo. Sa svim državotvornim pitanjima koja nam predstoje, a koja očigledno neće biti povoljna po neki državni interes Srbije, taj procent može samo da se smanjuje, a ne da raste u nekom kratkoročnom periodu.

Problem je što je neko optimalno rešenje ujedno i problematično. Mislim da je upravo veliki problem što je takvo stanje i takva opcija optimalna opcija za Srbiju. Više bih voleo jednu situaciju gde bi demokratske snage bile superiornije, znatno jače u tom nekom bloku demokratskih snaga, one koje su nedvosmisleno za evropske integracije, za neki vid nedvosmislenog suočavanja sa prošlošću, u svakom slučaju za pravljenje reza sa nasleđem prethodnog režima.

Paradoksalna je situacija da to za šta bi se sada trebalo boriti, da ne bi bilo gore, je nešto što je u idealnom smislu nedovoljno, bar meni kao građaninu, kao nekome ko želi da se što pre priključimo tom nekom evropskom vozu, ne iz nekih malograđanskih razloga, nego što tako jedno priključenje podrazumeva postizanje raznih značajnih demokratskih standarda. Čini mi se da Srbiji još uvek predstoji jedan period u kome će državotvorna pitanja biti mnogo značajnija od društvenih pitanja. To je ono što je problem, što se ovde stalno govori o nacionalnom interesu i državnom interesu, a ne govori se o potrebama i interesima građana, o problemima društva. Sve je to jako povezano - stepen korupcije u društvu, moralna rastočenost koju možemo videti sa stranica crnih hronika i žute štampe. Sve to je zapravo u manjoj ili većoj meri posledica nerazrešene prošlosti.

U svakom slučaju čini mi se da dokle god se mi ne suočimo sa nekim stvarima na tom državnom nivou, nećemo biti u stanju da sagledavamo ni društvene probleme, a društveni problemi su ono što sve nas zapravo primarno mnogo više treba da interesuje, nego ovi državotvorni problemi.

Ovo je zemlja u kojoj ne možete da postavite neka pitanja od svakodnevnog interesa i značaja za obične građane jer vam se uvek kaže - a šta je sa problemom Crne Gore, sa problemom Kosova. Kao da odlažemo taj trenutak kada ćemo početi da živimo i bavimo se svojim problemima jer uvek nam neki takav mač visi nad glavom. To je jedan pristup koji mislim da bi pod hitno trebalo menjati. To je pristup koji pokazuje DSS kao najproblematičniji faktor na tom polju demokratskih snaga. To je partija i jedna politička opcija koja, ne samo da zastupa jednu retoriku koja je retorika prošlosti, nego koja ne dozvoljava da se bavimo problemima od svakodnevnog interesa.

****

MUJOVIĆ: Na žalost, odavno sam na ovim prostorima naučila samu sebe da ništa ni od koga ne očekujem, da je sasvim normalno ne očekivati ni od koga ništa, da čovek treba samo da radi na sebi, da bude vredan i čak da se ljuti na sebe ako nešto nije postigao i uradio. Onda se dešavaju naše lične zbrke u nama samima jer mislim da neki odgovorni ljudi imaju previše velika očekivanja od sebe, zanemarujući činjenicu u kakvoj sredini žive i zanemarujući taj sociološki i socijalni faktor.

Mislim da uz lekare, koji bi morali da budu posebno odgovorni i zahtevni prema sebi, i političari moraju da budu mnogo više odgovorni kao ličnosti. Kada se usuđuju da se bave takvim poslom, koji nije samo javan, nego je mnogo odgovorniji od nekih drugih profesija, to moraju da imaju u vidu. Na žalost, kod nas očigledno nemaju to u vidu i odbacuju svaku vrstu odgovornosti. Ne govorim o 15 godina mraka, koje stalno spominjemo, nego o ovom najnovijem mraku. Zagovornik sam toga da taksista treba da vozi svoja kola, da ja treba da glumim, da vi kao novinar treba da postavljate neka pitanja. Ovde se zamenjuju teze, svako zna bolje za onog drugog i na taj način izbegavaju odgovornosti i pravi se haos.

Ovo što se dešava u poslednje vreme oko neformiranja vlade pokazuje ogromnu neodgovornost i neozbiljnost. Naši se političari zaista ponašaju kao osobe koje imaju svo vreme sveta pred sobom, i nama jer smo ih mi birali, da mogu da rade šta hoće i zaboravljaju više ciljeve. Viši ciljevi nisu ništa opšte. To vrlo konkretno može da se odrazi na naš bolji život, da putujemo bez viza, a da ne govorimo o svakodnevnici problema Kosova i ostalog.

Oni meni uskraćuju budućnost jer mi uskraćuju nadu. Kada nema nade, shvatite da više nema ni ljubavi, nema sledećeg dana, ali oni nemaju, ni mudrosti, ni razuma. Šokirana sam ovim odugovlačenjem baš u momentima kada nam je vreme neophodno. Oni nas ucenjuju, manipulišu sa nama i zaista pokazuju koliko su sebični.

Možda ovo sve zvuči jako negativno, ali osećam kao da se neko igra mojim vremenom i budućnošću ove jadne zemlje. Umesto da su se sastali, da su odlučili u roku od nedelju dana formirali vladu jer mi nemamo vremena i ne možemo da čekamo, vlada počinje da se čeka kao Godo. Nekako strepimo. Stalno mislimo da smo oguglali, ali do kada i još koliko čovek može da otupi, zaista ne znam.

Možda su reči koje upotrebljavam suviše krupne, ali moje ime je Vjera, a Vjera, Nada i Ljubav su tri kćeri majke koja se zove Sofija (Mudrost). Verovala sam da političare treba da vodi razum, a ne gnev i ne loše emocije. Mislim da su sitni interesi prevladali. Zanimaju me konkretni ljudi koji će se baviti upravljanjem u kulturi. Mene zanima ko će da bude moj upravnik, ko će da bude ministar kulture. Takođe me zanima politička pozadina tih ljudi, zato što razni preletači mogu svojom prošlošću dovoljno pokazati kako su se ponašali i kako će se ponašati u budućnosti.

Zanima me čovek koji može da bude sposoban menadžer, koji se neće baviti sitnim ličnim interesima, a to već može da pokaže njegov rad i delovanje u prošlosti. Osećam se kao da se neko, ili poigrava mojom inteligencijom, a sebe smatram prosečnom, ili se prema meni ponaša kao prema stadu. Mogu da sanjam samo lične, male snove, koji nemaju veze, ni sa patriotizmom, ni sa bilo čim što prevazilazi korake van mog ličnog prostora, van mog stana i bilo čega što zavisi od nečeg što je opšte. Mislim da je to jako tužno.

Ti ljudi počinju na tako podle načine da manipulišu svima nama, manipulišu mojim patriotizmom, koji dovode u pitanje, da postanem, ili nacionalista, čak fašista, ili da manipulišu nekim rečima koje treba da ostavimo na miru, koji treba da se reše na najbolji mogući način, kako mora i kako je najbolje moguće u datoj situaciji. Neki ljudi govore o Kosovu kao o litru mleka ili o flaši Coca-Cole, do toga da govorimo o seksualnim skandalima. Zaista ne želim da znam i ne zanimaju me intime ni jednog političara, niti želim da se na bilo koji način manipuliše ljudskim pravima i ljudskim dostojanstvom. Gledate vesti i slušate ljude koji zaista govore reči kao da vade neke stvari iz kontejnera. To su ljudi koji nas predstavljaju, koji ucenjuju. Možda bi bilo najbolje da to sve bacimo u kontejner, zapalimo i da krenemo ispočetka.
XS
SM
MD
LG