Branislav Cole KOVACEVIC, predsjednik Lige za Šumadiju
Počeo je Vikend! Sećam se da sam kao dete ta dva dana, subotu i nedelju, doživljavao kao prave porodične dane, koji su bili namenjeni vremenu sporta i razonode... Baš kako se i zvala jedna emisija na Radio Beogradu, za koju više ne znam ni da li postoji. Valjda se sve promenilo, država, mi, pa i Radio Beograd. Ipak dok pišem dnevnik za Slobodnu Evropu, na samom početku, ne mogu a da se ne prisetim šta nam je značila, a i sada, ta ista radio stanica, preko koje smo mogli da saznamo sve ono o čemu nas srpski mediji nisu obaveštavali, ili su to radili sa pozicija Miloševićevog režima. Nekako mi se u tim sećanjima, ispunjenim emocijama zbog svega što smo preživeli, najednom pojavi i ime Grge Zlatopera, sada već zaboravljenog dopisnika „Glasa Amerike“, koga je moj pokojni deda očekivao svake večeri na talasima svog radio aparata „Kosmaj 49“. Valjda je u Srbiji svaka generacija osuđena da ima „izdajničku radio stanicu“. Za nas je to bila „Slobodna Evropa“ . Hvala joj!Subota
Već godinama, nezavisno od toga da li je praznik, vikend ili šta drugo, odlazim do posla, ako ni zbog čega, a ono zbog činjenice da sam sebe tako „izdresirao“ da internet koristim samo na poslu. Ove subote sam imao jako malo vremena tako da sam uspeo da odgovorim samo na par mail-ova, da skočim do Bloga B92, a onda da se spustim do pijace u nabavku. Najavljene posete, za popodne, nekoliko prijatelja, zahtevale su dodatne nabavke... Dolazi mi prijatelj iz vojske, sa suprugom. Nekako u isto vreme najavio mi se i školski drug, sa suprugom takođe....a onda i još nekoliko njih nenajavljenih. Puna kuća! Ako se uzme u obzir da i nas u kući ima pristojan broj, uz dva malo veća kućna ljubimca, dva nemačka ovčara, onda je veselje bilo komplet. Ipak, bilo je zadovoljstvo videti sve te ljude, a razgovor se odvijao na relaciji - situacija u Srbiji, pa kada nam to dojadi, okrenemo na uspomene iz škole, vojske, mladosti... Sin Ivan, nam je puštao sa CD-a muziku naše mladosti, a ćerka Masha je kontrolisala ljubimce da nam ne smetaju. Šteta je što nam je kiša pokvarila uživanje, pa smo umesto pod tremom sedeli u kući. Kako ponekad život u Srbiji ume da bude i lep!
Nedelja
E pa naša kera Kala (Ava von Shamad – www.vonshamad.com) i njen mužjak Vučko (Arton von Shamad) su izgleda rešili da svoju malu porodicu prošire. Čudo jedno šta mogu da znače kućni ljubimci. Mi smo naše nabavili u ne baš povoljnom trenutku, ali nam se „isplatilo“. Naprosto Vam ne daju da budete neraspoloženi, kao da znaju kad Vam je njihova „pomoć“ neophodna, priđu Vam, mašu repom, guraju Vas njuškom, teraju da podetinjite, da se jurite sa njima po dvorištu... Pa ako im je vreme da steknu potomstvo neka bude tako! Za dva meseca ćemo saznati kakav je rezultat njihove ljubavi! Nedelja je dan kada mi se javljaju rođaci i prijatelji, koji su poslednjih dvadesetak godina otišli tamo „ ...gde svoga nije, gde brata nije...“, kako su nas već učili tada u školi. Njih ubi nostalgija, a nas sve ono što nam se izdogađalo. Oni se i dalje čude, zbog svega što nam se TO ISTO ponovo događa, mi se čudimo što se oni čude... Nakon takvih razgovora najbolje je otići u dvorište i rezati voće ili lozu. Komšija preko puta me zove na kafu... Ne zna da će i on ući u dnevnik. Kako male ljudske pažnje jesu upravo one „sitnice koje život znače“.
Ponedeljak
Uvek je taj prvi dan u nedelji, nekako smoran. Ulaziš u njega nekako opušten, još uvek vikendaški raspoložen, kad ono stotinu nekakvih obaveza koje te vraćaju u stvarnost, ispunjenu egzistencijom, poslom, u kome bar kada je kultura u pitanju nikada nije cvetalo cveće. Kragujevac je još uvek u centru pažnje, zbog hapšenja velikog broja profesora sa Pravnog fakulteta. Afera dobija razmere epidemije, poput ptičjeg gripa... Nekako u isto vreme stižu do mene i druge onespokojavajuće vesti koje govore o tome da će biti novog, velikog, otpuštanja radnika iz „Zastave“ (fabrike automobila i vojnog dela). Dakle, mogu se očekivati novi štrajkovi, protesti, šetnje...šerpe, lonci, pištaljke... Za to vreme pobedničke partije i njihovi lideri, sa republičkih parlamentarnih izbora, prave predstavu od navodnog dogovaranja o formiranju Vlade!? Politika drumom, a život šumom, ili obrnuto, efekat mu dodje na isto.
Utorak
Sa koleginicom, koja je takodje u kulturi više od dvadeset godina, uz prvu jutarnju kafu razgovaram o tome kako nas (Srbiju, Kragujevac..) doživljava neko sa strane, neko ko nikad nije bio u Srbiji, ko možda i ne zna baš tačno gde se nalazimo... Šta može da zaključi čovek o nama, koji je prosečno informisan, ali zna šta su Srebrenica, Milošević, Mladić... Koliko smo šansi propustili u proteklih dvadesetak godina? Iz kog tog bunara mi gledamo na svet? Igrom slučaja, a zbog posla kojim se bavimo, upoznali smo veliki broj talentovanog mladog sveta, koji su otišli u svet, a da nisu dobili priliku da se dokažu u nečemu, što kolokvijalno zovemo otadžbinom. Da li je samo parče neke teritorije, koja se zove Srbija, dovoljno, da se zove otadžbinom? Da li su to samo grobovi naših predaka i spomenici kulture ili bi to možda mogla biti država iz koje se ne bi bežalo glavom bez obzira? Stara floskula da se ugled stvara godinama i decenijama, a gubi za dan, nekako se u Srbiji primila ravnodušno... Prizivanje srednjeg veka, očigledno nije put kojim treba ići.
Sreda
Pročitah negde u novinama intervju sa glumcem Feđom Stojanovićem (mojim poznanikom, inače), koji u jednom delu reče kako bi voleo da zna šta njegov kućni ljubimac, pas, misli o njemu? Zanimljivo i ne samo retoričko pitanje. Bilo bi dobro kad bi se svako od nas, ponekad bar, zamislio šta svet misli o nama i zbog čega. Pogled unazad i prihvatanje odgovornosti, za verovatno, najsramiji deo istorije Srbije, mogao bi nam pomoći. Od stare slave se očigledno ne živi. U to su nas uverili „Real“ i „Barselona“ (koju redovno gledam zbog virtuoznog Ronaldinja), jer su večeras ispali iz Lige šampiona. Žao mi je zbog toga, ali svaka utakmica je nova utakmica i dokazivanje. Ako iz istorije nismo ništa naučili, da probamo sa fudbalom? Možda će nam ići lakše?
Četvrtak
Pravi praznik, 8.mart, ali ne zbog Dana žena, jer me taj praznik više podseća na rodnu neravnopravnost, nego što mislim da doprinosi uvažavanju „slabijeg pola“. Praznik u našoj kući je iz drugog razloga, a zbog činjenice da je moj sin Ivan današnjim danom završio služenje civilnog vojnog roka. Eto jedne dobre tekovine petoktobarskih promena. Država zadovoljna, on zadovoljan!
Ponovo sam u prilici da pratim razgovore o formiranju Vlade, o pregovorima sa Ahtisarijem... Prva misao koja mi pada napamet je koliko nama vreme ne znači ništa! Koliko već izgubljenih dana i godina, koje su druge države i gradovi iskoristili za potpuni preobražaj, privredni, obrazovni, kulturni... Mi još uvek tapkamo u mestu!
Noćas smo dobili i prvu srpsku takmičarsku pesmu za Euroviziju. Pobedila je Kragujevčanka Marija Šerifović. Čestitam! Beogradska publika na kraju nije propustila priliku da zvižducima proprati nastup crnogoskog predstavnika. Zbog prošlogodišnjeg skandala ili zbog nezavisne Crne Gore, svejedno! Nevaspitano, nekulturno i bez ikakvog smisla.
Petak
Odmah nakon Dana žena, dođe i deveti mart, godišnjica prvih velikih opozicionih protesta. Gledam snimke sukoba policije i demonstranata. Mlađani Vuk Drašković sa balkona Narodnog pozorišta „komanduje“ događajima. Sa druge strane, Milošević komanduje vojskom i policijom. Milošević naređuje „juriš„ svojima, a Vuk to isto svojima! Nakon decenije i po još uvek nemamo objektivan pristup tim događajima. Srbija je po svemu duboko podeljena, osim u jednom! Nacionalizmu! Ipak dolazi još jedan vikend. Kažu da je i proleće već stiglo! Setih se onog grafita „Proleće je, a ja još živim u Srbiji!“
Koliko nas košta ili koliko će nas još koštati naknadna pamet?
Branislav Cole Kovaćević
scena@sbb.co.yu
