Dostupni linkovi

logo-print

Svaki je logor pakao


„Ja sam Saida Karabašić iz udruženja ,Izvor‘ iz Prijedora. Izgubila sam oca. Ubijen je blizu kuće. Svi smo protjerani, sve nam je bilo uništeno. Ali sam se vratila u Prijedor i sada tamo živim.“

„Ja sam Edin Ramulić iz udruženja ,Izvor‘ iz Prijedora. Logor Keraterm, u kojem je stradala moja porodica – moj otac, moj brat i ostali članovi – funkcionisao je po istom modelu kao i logor u Čelebićima. Priče ljudi koji su preživjeli logor Ćelebići doživljavam kao nešto što bi pričao moj otac da je ostao živ.“

„Ja se zovem Mile Kuljanin. U logoru sam bio devet mjeseci. Dvojicu prijatelja su pretukli do smrti – Slavka Sušića i Željka Miloševića. Jednom su stavili štap između nogu i palili ga, čovjek je gorio. Stravične muke smo preživjeli. Jedino logor Trnovo je možda bio malo blaži, a u logoru Gradica nam je bilo čak i gore nego u Čelebićima. Tu smo bili u nekoj zgradi čiji su podrumi pretvoreni u ćelije, u kojima su zatvarali po dva-tri čovjeka. Nisi znao ni kad je noć ni kad je dan. Tu mi je bilo grozno. I tu su nas tukli. Tu sam bio kratko – 28 dana i odatle sam razmijenjen.“

Ovo su srednjoškolci iz Niša. Znači mlade osobe koje se ustvari po prvi put susreću s ovim temama – ratnih zločina i tako dalje.

RSE: Da li ste vi ikada prije čuli za logor Čelebići?

„Čula sam, ali nisam znala o čemu je reč.“

RSE: Da li ste čuli za logor Keraterm, u kojem je bio Edin?

„Ne, nikad.“

„Prvi put čujem.“

„Nikad.“

„Ni ja nisam nikad čula.“

RSE: A da li bi htela da ti Edin objasni?

„Naravno.“



EDIN: To je jedan od logora smrti. Zločini tu počinjeni se sada procesuiraju pred Haškim tribunalom. Tu je ubijeno više od 300 ljudi, a među njima i sedam članova moje porodice. Kroz njega je prošlo nekih 3.000-4.000 ljudi.

RSE: Milan neka vam kaže šta su Čelebići. Milan je žrtva tog logora:

MILAN: Isto kao što su Srbi držali logor Keraterm u Prijedoru, tako su Muslimani odnosno Bošnjaci držali logor Čelebići. Tu su mi ubijeni otac i tada sedamnaestogodišnji brat čije kosti još nisam našao, a najvjerovatnije ih neću nikad ni naći. I tu su ljudi ubijani na najgore moguće načine. U logoru Čelebići je ubijeno nekih 17-18 ljudi. U sportskoj dvorani Musala je ubijeno još nekih 12-13 ljudi.

„Ovde je ukazano na to da Srbi dovoljno ne poznaju ono što se dešavalo. Ali isto tako mnogi Bošnjaci u Bosni i Hercegovini u mjesta stradanja Bošnjaka ubrajaju i Čelebiće. Znači imaju iskrivljenu predstavu. Misle da su i Čelebići logor gdje su Bošnjaci stradali od strane Srba. Znači, toliko se malo o Čelebićima zna. Ljudi nisu dovoljno informisani o tome šta se tamo zaista dešavalo, ko su bile žrtve, ko su bili zločinci.“

„Niko nije imun. Ja sam bio malo stariji od vas u to vrijeme kada se to dešavalo, a neposredno prije toga nisam ni pomišljao da bi mi se tako nešto moglo desiti. Mogu vas strpati u logor ne samo zbog nacionalne pripadnosti, ali i zbog političkih uvjerenja i mnogih drugih stvari. Možete veoma lako doći u tu situaciju da vas neko preko noći odvede na to neko strašno mjesto i da vas muči. Znači, dio vašeg životnog angažmana posvetite i tome da se to ne dešava drugima, pa se neće desiti ni vama.“

Neki od bivših logoraša su na samom početku skupa otvoreno negodovali, buneći se zbog odnosa Haškog tribunala prema zločinima počinjenim nad Srbima. Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić nam je kazala da je cilj konferencije upravo upoznavanje javnosti sa tragedijama žrtava ratnih zločina:

„Suđenja za ratne zločine su fokusirana na utvrđivanje odgovornosti optuženih, a ono što mi smatramo važnim instrumentom, to je stvaranje javne platforme na kojoj će žrtve imati prilike da govore o tom svom pojedinačnom iskustvu i patnji koju su oni preživeli i nepravdi kojoj su bili izloženi. Tek sa takvim instrumentom društvo saznaje u celini ono što se dogodilo. I onda su stvoreni uslovi da, osim toga što postoji to znanje na individualnom nivou, postoji i jedno javno priznanje istine i patnje koja se dogodila u prošlosti. Svi mi pokušavamo, najmanje tri-četiri puta godišnje, da pravimo te konferencije, nadajući se da će možda u jednom trenutku, za godinu-dve, vlade država u regionu shvatiti koliko je važno formirati jedno regionalno telo, koje će biti fokusirano upravo na žrtve i stvoriti tu javnu platformu da društvo i sve kategorije u društvu mogu da slušaju i čuju glas žrtava, dakle da obavimo ono što je važno, a to je javno priznanje žrtava.“
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG